Београд некад и сад/4

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ДЈЕЈСТВО ПРВО
◄   3 4. 5   ►

4.


ВУЧКО (доноси кафу и метне на астал), ПРЕЂАШЊЕ


ЉУБА (сипајући кафу, Вучку): Јеси л’ унео ствари?

ВУЧКО: Јесам.

ЉУБА: Ево, мајка.

СТАНИЈА (гледи): Што је ово?

ЉУБА: Кафа.

СТАНИЈА: Како кафа? Жута.

ЉУБА: С млеком.

СТАНИЈА: Ко пије кафу с млеком? Млеко се пије само.

ВУЧКО: И ја кажем. Ама господа...

ЉУБА (баби): Узми само, да видиш како је добро.

СТАНИЈА (окуси, па се намршти): Не могу ти, кјерко.

ЉУБА: Зашто? То је добро. Ево са земичком. Умачи само.

СТАНИЈА: Кафа се не једе, него се пије.

ЉУБА (смеје се): Пробај само.

СТАНИЈА: Не могу ти, кјерко. Него дај ми кафу, ако оћеш.

ЉУБА: А ти донеси, Вучко, црну кафу.

ВУЧКО; Јес’, и та не ваља.

ЉУБА: Како да не ваља?

ВУЧКО: Скуваш, па стоји, стоји, стоји, док се не слегне. — Е. како ћеш да гу пијеш?

ЉУБА: А ти скувај по турски.

ВУЧКО: Ете, мајка! Што је добро, то је турски, а што не ваља, то је по немачки. (Узме кафу с астала и одлази.)

СТАНИЈА: Бађава. Чудан адет настаде. (Сат стане ударати. на које се Станија упалаш.) Што беше то?

ЉУБА: Сат, мајка.

СТАНИЈА: Па сат у соби. (Сат почне свирати. Станија мало послуша, пак се прекрсти.) Какав је то сат?

ЉУБА: То је музика?

СТАНИЈА: Што је то музика?

ЉУБА: Зар не знаш? Свирка.

СТАНИЈА: Па свирка су зурле.

ЉУБА: Хи, хи, хи! Ко ће зурле да слуша? Чекај мало. (Отиде фортепиану и почне свирати.)

СТАНИЈА (уплашено): Ју мене, кјерко, ју мене, кјерко!

ЉУБА: Шта је, мајка?

СТАНИЈА: Ти да будеш Циганка?

ЉУБА: Зашто Циганка?

СТАНИЈА: Куку мене и до бога мога! Нешина кћи Циганка.

ЉУБА: Ама што ти је мајка?

СТАНИЈА: Ко свира, до Цигани?

ЉУБА: Та то је сад мода: која девојка не свира, Није нобл.

СТАНИЈА: Шта ти ту говориш, кјерко?

ЉУБА: Тако је. Иди у прве куће, свуда ћеш наћи или фортепиано, или гитар.

СТАНИЈА: Ама како то говориш?

ЉУБА: Па тако.

СТАНИЈА: Ја те ништа не разумем.

ЉУБА: Шта ћу ти, кад ниси живила овде.

СТАНИЈА: Како се зову те твоје зурле?

ЉУБА: Кажем ти, фортепиано.

СТАНИЈА (врти главом): Хм, хм! Па де свирај мало. (Љуба почне алегро из једне опере.)

СТАНИЈА: Па то ти свираш?

ЉУБА: А да шта ћеш?

СТАНИЈА: То ништа не ваља. Кам ти Ајдук Вељко, кам ти друге песме?

ЉУБА: Е, то је сасвим просто.

СТАНИЈА: Него то твоје цилулу, цилулу. Зло, кјерко, крај света. Кад си ти видла за мог времена те накараде у соби?

(Гледа свуда.) Гле, гле! Шта ће то голишаво девојче на дувару?

ЉУБА: То је Венус.

СТАНИЈА: Шта је то Венус?

ЉУБА: Богиња љубови.

СТАНИЈА: Богиња! А шта је богиња?

ЉУБА: Бог је мушко, а богиња је женско.

СТАНИЈА: Што? Што? Бог и жена? То ни Турци не држе. Еј Нешо, Нешо, куку мајци, што сам дочекала! Људи имају у кући свеце и матер божију, а какав је ово покор ком се они моле.

ЉУБА: Зар ти мислиш, мајка, да ми то држимо за икону?

СТАНИЈА: Да што си је обесила?

ЉУБА: Ето тако, да је лепо у соби.

СТАНИЈА: И то лепо?

ЉУБА: Зар не видиш како је лепа?

СТАНИЈА: Видиш, кјерко, то је срамотно. Која девојка показује голе прси? А она је готово сва гола. Срамота добога, него скини, па баци у ватру.

ЉУБА: За то смо дали три талира, мајка.

СТАНИЈА: А колико си дала у цркви?

ЉУБА: Па ти знаш да девојке не дају ништа.

СТАНИЈА: У цркви не дају, а за срамотне иконе могу да дају, јел?


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 164 године.