Beograd nekad i sad/4
4.
VUČKO (donosi kafu i metne na astal), PREĐAŠNjE
LjUBA (sipajući kafu, Vučku): Jesi l’ uneo stvari?
VUČKO: Jesam.
LjUBA: Evo, majka.
STANIJA (gledi): Što je ovo?
LjUBA: Kafa.
STANIJA: Kako kafa? Žuta.
LjUBA: S mlekom.
STANIJA: Ko pije kafu s mlekom? Mleko se pije samo.
VUČKO: I ja kažem. Ama gospoda...
LjUBA (babi): Uzmi samo, da vidiš kako je dobro.
STANIJA (okusi, pa se namršti): Ne mogu ti, kjerko.
LjUBA: Zašto? To je dobro. Evo sa zemičkom. Umači samo.
STANIJA: Kafa se ne jede, nego se pije.
LjUBA (smeje se): Probaj samo.
STANIJA: Ne mogu ti, kjerko. Nego daj mi kafu, ako oćeš.
LjUBA: A ti donesi, Vučko, crnu kafu.
VUČKO; Jes’, i ta ne valja.
LjUBA: Kako da ne valja?
VUČKO: Skuvaš, pa stoji, stoji, stoji, dok se ne slegne. — E. kako ćeš da gu piješ?
LjUBA: A ti skuvaj po turski.
VUČKO: Ete, majka! Što je dobro, to je turski, a što ne valja, to je po nemački. (Uzme kafu s astala i odlazi.)
STANIJA: Bađava. Čudan adet nastade. (Sat stane udarati. na koje se Stanija upalaš.) Što beše to?
LjUBA: Sat, majka.
STANIJA: Pa sat u sobi. (Sat počne svirati. Stanija malo posluša, pak se prekrsti.) Kakav je to sat?
LjUBA: To je muzika?
STANIJA: Što je to muzika?
LjUBA: Zar ne znaš? Svirka.
STANIJA: Pa svirka su zurle.
LjUBA: Hi, hi, hi! Ko će zurle da sluša? Čekaj malo. (Otide fortepianu i počne svirati.)
STANIJA (uplašeno): Ju mene, kjerko, ju mene, kjerko!
LjUBA: Šta je, majka?
STANIJA: Ti da budeš Ciganka?
LjUBA: Zašto Ciganka?
STANIJA: Kuku mene i do boga moga! Nešina kći Ciganka.
LjUBA: Ama što ti je majka?
STANIJA: Ko svira, do Cigani?
LjUBA: Ta to je sad moda: koja devojka ne svira, Nije nobl.
STANIJA: Šta ti tu govoriš, kjerko?
LjUBA: Tako je. Idi u prve kuće, svuda ćeš naći ili fortepiano, ili gitar.
STANIJA: Ama kako to govoriš?
LjUBA: Pa tako.
STANIJA: Ja te ništa ne razumem.
LjUBA: Šta ću ti, kad nisi živila ovde.
STANIJA: Kako se zovu te tvoje zurle?
LjUBA: Kažem ti, fortepiano.
STANIJA (vrti glavom): Hm, hm! Pa de sviraj malo. (Ljuba počne alegro iz jedne opere.)
STANIJA: Pa to ti sviraš?
LjUBA: A da šta ćeš?
STANIJA: To ništa ne valja. Kam ti Ajduk Veljko, kam ti druge pesme?
LjUBA: E, to je sasvim prosto.
STANIJA: Nego to tvoje cilulu, cilulu. Zlo, kjerko, kraj sveta. Kad si ti vidla za mog vremena te nakarade u sobi?
(Gleda svuda.) Gle, gle! Šta će to golišavo devojče na duvaru?
LjUBA: To je Venus.
STANIJA: Šta je to Venus?
LjUBA: Boginja ljubovi.
STANIJA: Boginja! A šta je boginja?
LjUBA: Bog je muško, a boginja je žensko.
STANIJA: Što? Što? Bog i žena? To ni Turci ne drže. Ej Nešo, Nešo, kuku majci, što sam dočekala! Ljudi imaju u kući svece i mater božiju, a kakav je ovo pokor kom se oni mole.
LjUBA: Zar ti misliš, majka, da mi to držimo za ikonu?
STANIJA: Da što si je obesila?
LjUBA: Eto tako, da je lepo u sobi.
STANIJA: I to lepo?
LjUBA: Zar ne vidiš kako je lepa?
STANIJA: Vidiš, kjerko, to je sramotno. Koja devojka pokazuje gole prsi? A ona je gotovo sva gola. Sramota doboga, nego skini, pa baci u vatru.
LjUBA: Za to smo dali tri talira, majka.
STANIJA: A koliko si dala u crkvi?
LjUBA: Pa ti znaš da devojke ne daju ništa.
STANIJA: U crkvi ne daju, a za sramotne ikone mogu da daju, jel?
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|