Београд некад и сад/4
4.
ВУЧКО (доноси кафу и метне на астал), ПРЕЂАШЊЕ
ЉУБА (сипајући кафу, Вучку): Јеси л’ унео ствари?
ВУЧКО: Јесам.
ЉУБА: Ево, мајка.
СТАНИЈА (гледи): Што је ово?
ЉУБА: Кафа.
СТАНИЈА: Како кафа? Жута.
ЉУБА: С млеком.
СТАНИЈА: Ко пије кафу с млеком? Млеко се пије само.
ВУЧКО: И ја кажем. Ама господа...
ЉУБА (баби): Узми само, да видиш како је добро.
СТАНИЈА (окуси, па се намршти): Не могу ти, кјерко.
ЉУБА: Зашто? То је добро. Ево са земичком. Умачи само.
СТАНИЈА: Кафа се не једе, него се пије.
ЉУБА (смеје се): Пробај само.
СТАНИЈА: Не могу ти, кјерко. Него дај ми кафу, ако оћеш.
ЉУБА: А ти донеси, Вучко, црну кафу.
ВУЧКО; Јес’, и та не ваља.
ЉУБА: Како да не ваља?
ВУЧКО: Скуваш, па стоји, стоји, стоји, док се не слегне. — Е. како ћеш да гу пијеш?
ЉУБА: А ти скувај по турски.
ВУЧКО: Ете, мајка! Што је добро, то је турски, а што не ваља, то је по немачки. (Узме кафу с астала и одлази.)
СТАНИЈА: Бађава. Чудан адет настаде. (Сат стане ударати. на које се Станија упалаш.) Што беше то?
ЉУБА: Сат, мајка.
СТАНИЈА: Па сат у соби. (Сат почне свирати. Станија мало послуша, пак се прекрсти.) Какав је то сат?
ЉУБА: То је музика?
СТАНИЈА: Што је то музика?
ЉУБА: Зар не знаш? Свирка.
СТАНИЈА: Па свирка су зурле.
ЉУБА: Хи, хи, хи! Ко ће зурле да слуша? Чекај мало. (Отиде фортепиану и почне свирати.)
СТАНИЈА (уплашено): Ју мене, кјерко, ју мене, кјерко!
ЉУБА: Шта је, мајка?
СТАНИЈА: Ти да будеш Циганка?
ЉУБА: Зашто Циганка?
СТАНИЈА: Куку мене и до бога мога! Нешина кћи Циганка.
ЉУБА: Ама што ти је мајка?
СТАНИЈА: Ко свира, до Цигани?
ЉУБА: Та то је сад мода: која девојка не свира, Није нобл.
СТАНИЈА: Шта ти ту говориш, кјерко?
ЉУБА: Тако је. Иди у прве куће, свуда ћеш наћи или фортепиано, или гитар.
СТАНИЈА: Ама како то говориш?
ЉУБА: Па тако.
СТАНИЈА: Ја те ништа не разумем.
ЉУБА: Шта ћу ти, кад ниси живила овде.
СТАНИЈА: Како се зову те твоје зурле?
ЉУБА: Кажем ти, фортепиано.
СТАНИЈА (врти главом): Хм, хм! Па де свирај мало. (Љуба почне алегро из једне опере.)
СТАНИЈА: Па то ти свираш?
ЉУБА: А да шта ћеш?
СТАНИЈА: То ништа не ваља. Кам ти Ајдук Вељко, кам ти друге песме?
ЉУБА: Е, то је сасвим просто.
СТАНИЈА: Него то твоје цилулу, цилулу. Зло, кјерко, крај света. Кад си ти видла за мог времена те накараде у соби?
(Гледа свуда.) Гле, гле! Шта ће то голишаво девојче на дувару?
ЉУБА: То је Венус.
СТАНИЈА: Шта је то Венус?
ЉУБА: Богиња љубови.
СТАНИЈА: Богиња! А шта је богиња?
ЉУБА: Бог је мушко, а богиња је женско.
СТАНИЈА: Што? Што? Бог и жена? То ни Турци не држе. Еј Нешо, Нешо, куку мајци, што сам дочекала! Људи имају у кући свеце и матер божију, а какав је ово покор ком се они моле.
ЉУБА: Зар ти мислиш, мајка, да ми то држимо за икону?
СТАНИЈА: Да што си је обесила?
ЉУБА: Ето тако, да је лепо у соби.
СТАНИЈА: И то лепо?
ЉУБА: Зар не видиш како је лепа?
СТАНИЈА: Видиш, кјерко, то је срамотно. Која девојка показује голе прси? А она је готово сва гола. Срамота добога, него скини, па баци у ватру.
ЉУБА: За то смо дали три талира, мајка.
СТАНИЈА: А колико си дала у цркви?
ЉУБА: Па ти знаш да девојке не дају ништа.
СТАНИЈА: У цркви не дају, а за срамотне иконе могу да дају, јел?
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|