Београд некад и сад/3
з.
НЕША, СТАНИЈА, ПРЕЂАШЊА
НЕША: Ево мајка! Овде ја седим.
СТАНИЈА (приђе к портрету, па се прекрсти): Помози боже, дај свако добро и срећу!
ЉУБА: Хи, хи, хи!
СТАНИЈА: А што се ти смејеш што се ја молим богу?
ЉУБА: Каква је икона...
СТАНИЈА: А што?
ЉУБА: То је портре Велимиров.
СТАНИЈА: Нисам још видила свеца Велимира.
ЉУБА: Хи, хи, хи!
СТАНИЈА: Ама што се смејеш?
НЕША: Мани је, мајка! То је Велимир, наш син. Он се дао измоловати.
СТАНИЈА (гледи у портре): Леп дечко. — А где вам је икона?
ЉУБА: Иконе немамо.
НЕША: Тамо у другој соби.
СТАНИЈА: Како се све измени овде у Београду, откад нисам била.
НЕША: Има двадесет и осам година?
СТАНИЈА: Прошло о Ђурђеву дне.
НЕША: Е шта ћеш.
СТАНИЈА: Иза Варош-капије беше неко ђубре и гробље. А сад...
НЕША: Сад су најлепше куће. Тако се свет мења. Него, мајка, мени ваља ићи у дућан. Остани ти с Љубом.
СТАНИЈА: Иди, иди, да се не гради штета.
(НЕША одлази.)
СТАНИЈА: А где су моје аљине?
ЉУБА: Однеће ћирица у собу, не брини се, мајка.
СТАНИЈА (гледи по соби): О вала богу, како је намештено! — А где су простирке?
ЉУБА: Сад се простирке не мећу.
СТАНИЈА: Па како с чарапама?
ЉУБА: Сад се више у чарапама не иде.
СТАНИЈА (врти главом): Ко би ти најпре смео ући с папучама? (Седне на канапе, па ђипи.) Куку, шта је ово?
ЉУБА: Шта, мајка?
СТАНИЈА: Што ме нешто из миндерлука удари?
ЉУБА (смеје се); То је канапе на федерима.
СТАНИЈА: Па што бије?
ЉУБА: Не бије ништа, него се слегне, да се боље седи. Ето овако. (Седне.) Да видиш, како је добро. Оди само.
СТАНИЈА (седне): Као у рупи. (Кад Љуба устане, она се опет тргне.) Аратос ти таквог седења! (Устане.) Ја не могу ту.
ЉУБА: А ти седи на столицу. (Отвори врата и виче.) Вучко, донеси кафу за Мајку.
СТАНИЈА (која је седила): Па како да седим?
ЉУБА: Па тако.
СТАНИЈА: Да ми висе ноге?
ЉУБА: Лепше је тако, него да се човек згрчи.
СТАНИЈА (тресе главом): Не допада ми се ништа овај адет. Простирке лепо, па седиш, како ти је ћеф.
|