Београд некад и сад/3

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ДЈЕЈСТВО ПРВО
◄   2 3. 4   ►

з.


НЕША, СТАНИЈА, ПРЕЂАШЊА


НЕША: Ево мајка! Овде ја седим.

СТАНИЈА (приђе к портрету, па се прекрсти): Помози боже, дај свако добро и срећу!

ЉУБА: Хи, хи, хи!

СТАНИЈА: А што се ти смејеш што се ја молим богу?

ЉУБА: Каква је икона...

СТАНИЈА: А што?

ЉУБА: То је портре Велимиров.

СТАНИЈА: Нисам још видила свеца Велимира.

ЉУБА: Хи, хи, хи!

СТАНИЈА: Ама што се смејеш?

НЕША: Мани је, мајка! То је Велимир, наш син. Он се дао измоловати.

СТАНИЈА (гледи у портре): Леп дечко. — А где вам је икона?

ЉУБА: Иконе немамо.

НЕША: Тамо у другој соби.

СТАНИЈА: Како се све измени овде у Београду, откад нисам била.

НЕША: Има двадесет и осам година?

СТАНИЈА: Прошло о Ђурђеву дне.

НЕША: Е шта ћеш.

СТАНИЈА: Иза Варош-капије беше неко ђубре и гробље. А сад...

НЕША: Сад су најлепше куће. Тако се свет мења. Него, мајка, мени ваља ићи у дућан. Остани ти с Љубом.

СТАНИЈА: Иди, иди, да се не гради штета.

(НЕША одлази.)

СТАНИЈА: А где су моје аљине?

ЉУБА: Однеће ћирица у собу, не брини се, мајка.

СТАНИЈА (гледи по соби): О вала богу, како је намештено! — А где су простирке?

ЉУБА: Сад се простирке не мећу.

СТАНИЈА: Па како с чарапама?

ЉУБА: Сад се више у чарапама не иде.

СТАНИЈА (врти главом): Ко би ти најпре смео ући с папучама? (Седне на канапе, па ђипи.) Куку, шта је ово?

ЉУБА: Шта, мајка?

СТАНИЈА: Што ме нешто из миндерлука удари?

ЉУБА (смеје се); То је канапе на федерима.

СТАНИЈА: Па што бије?

ЉУБА: Не бије ништа, него се слегне, да се боље седи. Ето овако. (Седне.) Да видиш, како је добро. Оди само.

СТАНИЈА (седне): Као у рупи. (Кад Љуба устане, она се опет тргне.) Аратос ти таквог седења! (Устане.) Ја не могу ту.

ЉУБА: А ти седи на столицу. (Отвори врата и виче.) Вучко, донеси кафу за Мајку.

СТАНИЈА (која је седила): Па како да седим?

ЉУБА: Па тако.

СТАНИЈА: Да ми висе ноге?

ЉУБА: Лепше је тако, него да се човек згрчи.

СТАНИЈА (тресе главом): Не допада ми се ништа овај адет. Простирке лепо, па седиш, како ти је ћеф.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 164 године.