Београд некад и сад/5

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ДЈЕЈСТВО ПРВО
◄   4 5. 6   ►

5.


ВУЧКО (доноси кафу), ПРЕЂАШЊЕ


ВУЧКО: Ево кафа, ама за ћеф. Ох, ох! Благо оном, ко ће да гу пије.

ЉУБА: Однеси мајки.

СТАНИЈА (окреће се): Кјерко, ја би ти села.

ЉУБА: Па ти седиш.

СТАНИЈА: Више сам ти се уморила, него да сам ишла вас дан. Него дај ми да седим љуцки. (Узме један јастук из кревета.)

ЉУБА: Шта ћеш то, мајка?

СТАНИЈА: Да седнем, уморна сам ти.

ЉУБА: Ама немој, мајка, побогу! То је срамота.

СТАНИЈА (намести јастук па седне): Ћути, кјерко, ћути, кад није срамота оно девојче, није ни ово.

ВУЧКО: И ја кажем, мајка.

ЉУБА: Ти подај кафу, па напоље.

ВУЧКО: Јес’ ја, сврши гу, што имаш, па напоље. А ко ће да служи? (Да Станији, она пије.) Је л’ добро, мајка?

СТАНИЈА: Добро је.

ВУЧКО: Ама сам гу пеко за један ћеф.

СТАНИЈА (врати му шољу): фала, синко!

ВУЧКО: Са здравље! (Одлази.)

ЉУБА (смеши се): Па шта ћемо, мајка, с фигурама?

СТАНИЈА: Што је то?

ЉУБА: Те на дувару.

СТАНИЈА: Да скинеш, кјерко. Срамота је то; може ко стран доћи.

ЉУБА: То се за стране и меће.

СТАНИЈА: Пред странима је, прости ме, срамота н безобразно говорити, некмоли радити. Видиш и твоје аљине не ваљају ништа. Какав ти је то фистан нарогушен?

ЉУБА: То није фистан, него рајфрок. Видиш како је округо, и не може да се угужва.

СТАНИЈА: Како се прави то страшило?

ЉУБА: Начини се наоколо као обруч тврдо, да се не може угнути.

СТАНИЈА: Па кад оћеш да се попнеш на кола, или да седнеш?

ЉУБА: Онда морам рукама да у<ј>дурисавам.

СТАНИЈА: Видиш како је покварен свет. Која би паметна жена то натоварила? Па зашто тако широк фистан?

ЉУБА: Него као твој, да се сапињем у њему.

СТАНИЈА: Мој није безобразан. Не ваља, не ваља. Фале људи: „Тако је у Београд, тако је у Београд“. Ја видим да је зло.

ЉУБА: Е, мајка, мења се свет.

СТАНИЈА: Ја! Свет треба да се мења на боље, а не на горе. Каква ти беше оно кошница на глави?

ЉУБА: Шешир.

СТАНИЈА: Ја се препадо, кад те виде.

ЉУБА: А што? Зар није лепо? (Метне шешир на главу.) Гле, мајка.

СТАНИЈА: Да плашиш чворце сас те репове. Кам ти красан фес, него то немачки.

ЉУБА: А фес је опет турски.

СТАНИЈА: Ако ће, барем је леп.

ЉУБА: Јест, да квари косу.

СТАНИЈА: Има, фала богу, косе доста. Па како си се очешљала, зашто ниси косу навранила?

ЉУБА: Сад се коса више не врани.

СТАНИЈА: Коса не може бити лепа, кад се не врани.

ЉУБА: Може, мајка. Гле како је моја лепа.

СТАНИЈА: Броћаста. — Ја видим, кјерко, што је у вас. Што је добро, то се не чини; што је зло, то се прима. Што ће ви оно по соби? (Показује кревете.)

ЉУБА: Ту се спава.

СТАНИЈА: Не можеш да спаваш на земљи?

ЉУБА: Да ме једу буве.

СТАНИЈА: А кад тамо одозго паднеш?

ЉУБА: А, то не може.

СТАНИЈА: Кјерко, ја видим, да не могу овде дуго. Где ћу ја да ти се научим на овај адет, да ти седим високо, да ти једем високо, да ти спавам високо.

ЉУБА: Мало, мало, док се навикнеш, мајка.

СТАНИЈА: Не могу, кјерко. Ја сам ти већ стара. Живите ви, а ја ћу како ми бог да.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 164 године.