Београд некад и сад/10

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

ДЈЕЈСТВО ПРВО
◄   9 10. 11   ►

10.


ВЕЛИМИР, с брадом и у униформи; ПРЕЂАШЊЕ


ЉУБА: Ево и Велимира. — Гле, дође мајка.

ВЕЛИМИР (начини поклон са стране): Драго ми је. (Скине сабљу.) На, бога ти, ово (да Љуби, после отиде к асталу, седне и почне чело и косу трти). Ах, боже мој, боже мој!

СТАНИЈА (Љуби): Па ко беше то момче?

ЉУБА: Кажем ти, наш Велимир.

СТАНИЈА: Зар нешто не може? (Устане.) Велимире, мајки, што ти је?

ВЕЛИМИР: Није ми ништа.

ЉУБА: Тако он има нарав.

СТАНИЈА: Ама ја видо отоич, где се он искриви. Мал’ не паде.

ЉУБА: Кад је то било?

СТАНИЈА: Кад ми оно проговори.

ВЕЛИМИР (смешећи се треје чело); Ја-ја!

ЉУБА: Е, то се он теби поклонио.

СТАНИЈА: Какав је то поклон наеро? Ко се клања раменима?

ВЕЛИМИР (Љуби): Је л’ послао Милан новине?

ЉУБА: Нешто је донео момак, да видим је ли то. (Да му с ормана Журнале де деба.)

ВЕЛИМИР: То је. (Подбочи се и почне читати.)

СТАНИЈА (дуго га гледи, па онда Љуби): Ајде код Неша.

ЉУБА: Сад Же он доћи.

СТАНИЈА: Јок, јок, ајде да ми тражи кола, да идем.

ЉУБА: А што, мајка?

СТАНИЈА (жалостиво): Да идем, да идем.

ЉУБА: Шта ти се опет не допада?

СТАНИЈА: Допада ми се, него да идем, док ме не отераше.

ЉУБА: Ко ће тебе терати?

СТАНИЈА: Ја дојдо, да веднем Нешу и његову децу; па што најдо? Његов син ме ни у руку не пољуби; па неће са мном ни да говори.

ВЕЛИМИР (смеши се): Е Мајко, не срдим се ја ништа. Таква је Моја нарав, опрости.

СТАНИЈА: Ама што пусти ту браду, кумим те Богом, ниси Чивутин! Де си ти видео човека с брадом?

ВЕЛИМИР (извали се на столицу): Тако носе Французи.

СТАНИЈА: Французи, и Французи дојдоше Београду на врат. Куку, ко ће га још покварити?

ВЕЛИМИР: А који је народ просвјештенији од француског?

ЉУБА: Зашто не приповедаш што мајки, како се живи у Паризу. Дела, вере ти (узме му новине из руке и метне на астал), приповедај што.

ВЕЛИМИР: Шта ћу да јој приповедам?

ЉУБА: Дела, дела! Видиш да се срди, оће да иде кући. Седи, мајка, да чујеш, како је лепо.

СТАНИЈА (седа): Што да чујем, кад унук неће бабу ни у руку да пољуби?

ВЕЛИМИР: У Паризу се род не љуби у руку.

СТАНИЈА: Ете! Не л’ ја реко да је земља Инђија? Не поштује млађи старијега.

ЉУБА: Ал’ зато сваки човек љуби другу женску у руку, је ли?

ВЕЛИМИР: То се разумева.

СТАНИЈА: И младу?

ВЕЛИМИР: Макар да је и једна девојка.

СТАНИЈА: Куку! А кад се треви, те је он старији?

ВЕЛИМИР: Сед човек држи за чест женску од петнаест година у руку пољубити.

СТАНИЈА (тресе главом): Крај света.

ЉУБА: Кад вечерате у Паризу, Велимире?

ВЕЛИМИР: Ти знаш, у једанаест саати.

ЉУБА: Видиш, мајка, то је пет саати после акшама.

СТАНИЈА: Куку, а кад спавате?

ВЕЛИМИР: Велика господа и до подне.

СТАНИЈА: До подне? И ви не видите кад се сунце роди?

ВЕЛИМИР: И кад би хтели гледати, опет се не види од високи кућа.

ЉУБА: Од колико бојева има кућа?

ВЕЛИМИР: Тје! Има од шест, седам, а и од дванаест.

СТАНИЈА: Ко луд гради такове пустољаче?

ВЕЛИМИР: У једној таквој кући има више људи него у нашем гдикојем селу.

СТАНИЈА: Така је велика родбина?

ВЕЛИМИР: Није, него се даје под кирију.

СТАНИЈА: И туђи људи скупе се у једну гомилу?

ВЕЛИМИР: Зашто не? Гди сам ја седио било је људи које нисам ни познавао.

СТАНИЈА: Па ко ти чисти собу, кад немаш свога?

ЉУБА: Девојка.

СТАНИЈА (Љуби): Што ти знаш, кад неси тамо била.

ВЕЛИМИР: Девојка, девојка.

СТАНИЈА: Куку, девојка улази момку у собу!

ВЕЛИМИР: Зашто не, за плаћу.

СТАНИЈА: Право велим ја, крај света. Једете ка нечовеци, спавате ка нечовеци, живите ка нечовеци; јошт да умрете ка нечовеци.

ЉУБА: Тамо се мртваци заклапају, је ли Велимире?

ВЕЛИМИР: Наравно.

СТАНИЈА: Куку, греоте од Бога, ко ће мртваца заклопљеног да носи?

ВЕЛИМИР: Тамо се мртваци на колима носе.

СТАНИЈА (упрепасти се): Истину ли говориш?

ВЕЛИМИР: Зацело.

СТАНИЈА: Па тамо су људи погани.

ВЕЛИМИР: Зашто?

СТАНИЈА: Ко ће вући мртваца ка стрвину заклопљеног и на колима!

ВЕЛИМИР: То је леп обичај.

СТАНИЈА: Шта леп обичај? Куку, да бежим одавде, док и мене не саранише ка нељуде.

ВЕЛИМИР: Видиш, мајко, тамо је гробље далеко, па не би људи ни могли носити. А што се мртваци заклапају, добро је и зато што млоги задишу, пак зашто би се други од њега тровали.

СТАНИЈА: А како Же да га прелију сас зетином и сас земљом?

ВЕЛИМИР: То може и код куће бити.

СТАНИЈА: А да се целива?

ВЕЛИМИР: Опет код куће.

СТАНИЈА: А што се у цркви поје посљедње целивање?

ВЕЛИМИР: Тамо се мртваци не носе у цркву.

СТАНИЈА: Тако и Турци чине, и ви нисте бољи. Куку, Стано, ако умрем у погано место!

ЉУБА: Не бој се, мајка, овде није тако.

СТАНИЈА: И овце, и овде; ако није било, биће. Црни Срби, кад све попримаше, примиће и то. Који крштен човек носи браду?

ВЕЛИМИР: Шта је теби брада на путу?

СТАНИЈА: Што да није на путу? Имаде ли твој отац браду? Имаде ли твој дед браду? Који носи браду? Некрштен човек, Чивути и Турци; и куку мајци, сад дочека, да моје дете видим!

ВЕЛИМИР (опет треје чело дишући): Ја! Ја! (Узме новине.)

ЉУБА: Та де приповедај јошт штогод мајки.

ВЕЛИМИР: доста сам приповедао.

ЉУБА: Али опет, какви су театри, какви балови?

СТАНИЈА: Нећу, нећу да ми приповеда за поганије.

ЉУБА (смеши се): Тамо људи једу жабе, је ли, Велимире?

СТАНИЈА: Што? Жабе? (Пљује.) Ух, нећу моћи ништа ручати!

ВЕЛИМИР: Зашто се не би јеле жабе?

СТАНИЈА (лупа се у прси): Еј куку! Проклет био, који посла децу у црни Париз, те да опогане свет.

ЉУБА: А какво је коњско месо, Велимире?

ВЕЛИМИР: Има једну киселину, али је иначе пријатно.

СТАНИЈА (згрози се): Уу! добро, те ме ниси пољубио у руку. А нећу те пољубити, синко, да си ми но сто пута унуче!

ВЕЛИМИР: Свиња је поганија од коња.

СТАНИЈА: Свиња није погана, зашто се једе; а коњ, ко ће коња јести, кад је поган.

ВЕЛИМИР: Остави, Мајко, ове ствари нису за тебе. (Опет почне читати.)

СТАНИЈА: Ја стара, па да не знам што је погано, што није. Куку мене, што ја видо, што ли ћу видети.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 164 године.