Београд некад и сад/10
10.
ВЕЛИМИР, с брадом и у униформи; ПРЕЂАШЊЕ
ЉУБА: Ево и Велимира. — Гле, дође мајка.
ВЕЛИМИР (начини поклон са стране): Драго ми је. (Скине сабљу.) На, бога ти, ово (да Љуби, после отиде к асталу, седне и почне чело и косу трти). Ах, боже мој, боже мој!
СТАНИЈА (Љуби): Па ко беше то момче?
ЉУБА: Кажем ти, наш Велимир.
СТАНИЈА: Зар нешто не може? (Устане.) Велимире, мајки, што ти је?
ВЕЛИМИР: Није ми ништа.
ЉУБА: Тако он има нарав.
СТАНИЈА: Ама ја видо отоич, где се он искриви. Мал’ не паде.
ЉУБА: Кад је то било?
СТАНИЈА: Кад ми оно проговори.
ВЕЛИМИР (смешећи се треје чело); Ја-ја!
ЉУБА: Е, то се он теби поклонио.
СТАНИЈА: Какав је то поклон наеро? Ко се клања раменима?
ВЕЛИМИР (Љуби): Је л’ послао Милан новине?
ЉУБА: Нешто је донео момак, да видим је ли то. (Да му с ормана Журнале де деба.)
ВЕЛИМИР: То је. (Подбочи се и почне читати.)
СТАНИЈА (дуго га гледи, па онда Љуби): Ајде код Неша.
ЉУБА: Сад Же он доћи.
СТАНИЈА: Јок, јок, ајде да ми тражи кола, да идем.
ЉУБА: А што, мајка?
СТАНИЈА (жалостиво): Да идем, да идем.
ЉУБА: Шта ти се опет не допада?
СТАНИЈА: Допада ми се, него да идем, док ме не отераше.
ЉУБА: Ко ће тебе терати?
СТАНИЈА: Ја дојдо, да веднем Нешу и његову децу; па што најдо? Његов син ме ни у руку не пољуби; па неће са мном ни да говори.
ВЕЛИМИР (смеши се): Е Мајко, не срдим се ја ништа. Таква је Моја нарав, опрости.
СТАНИЈА: Ама што пусти ту браду, кумим те Богом, ниси Чивутин! Де си ти видео човека с брадом?
ВЕЛИМИР (извали се на столицу): Тако носе Французи.
СТАНИЈА: Французи, и Французи дојдоше Београду на врат. Куку, ко ће га још покварити?
ВЕЛИМИР: А који је народ просвјештенији од француског?
ЉУБА: Зашто не приповедаш што мајки, како се живи у Паризу. Дела, вере ти (узме му новине из руке и метне на астал), приповедај што.
ВЕЛИМИР: Шта ћу да јој приповедам?
ЉУБА: Дела, дела! Видиш да се срди, оће да иде кући. Седи, мајка, да чујеш, како је лепо.
СТАНИЈА (седа): Што да чујем, кад унук неће бабу ни у руку да пољуби?
ВЕЛИМИР: У Паризу се род не љуби у руку.
СТАНИЈА: Ете! Не л’ ја реко да је земља Инђија? Не поштује млађи старијега.
ЉУБА: Ал’ зато сваки човек љуби другу женску у руку, је ли?
ВЕЛИМИР: То се разумева.
СТАНИЈА: И младу?
ВЕЛИМИР: Макар да је и једна девојка.
СТАНИЈА: Куку! А кад се треви, те је он старији?
ВЕЛИМИР: Сед човек држи за чест женску од петнаест година у руку пољубити.
СТАНИЈА (тресе главом): Крај света.
ЉУБА: Кад вечерате у Паризу, Велимире?
ВЕЛИМИР: Ти знаш, у једанаест саати.
ЉУБА: Видиш, мајка, то је пет саати после акшама.
СТАНИЈА: Куку, а кад спавате?
ВЕЛИМИР: Велика господа и до подне.
СТАНИЈА: До подне? И ви не видите кад се сунце роди?
ВЕЛИМИР: И кад би хтели гледати, опет се не види од високи кућа.
ЉУБА: Од колико бојева има кућа?
ВЕЛИМИР: Тје! Има од шест, седам, а и од дванаест.
СТАНИЈА: Ко луд гради такове пустољаче?
ВЕЛИМИР: У једној таквој кући има више људи него у нашем гдикојем селу.
СТАНИЈА: Така је велика родбина?
ВЕЛИМИР: Није, него се даје под кирију.
СТАНИЈА: И туђи људи скупе се у једну гомилу?
ВЕЛИМИР: Зашто не? Гди сам ја седио било је људи које нисам ни познавао.
СТАНИЈА: Па ко ти чисти собу, кад немаш свога?
ЉУБА: Девојка.
СТАНИЈА (Љуби): Што ти знаш, кад неси тамо била.
ВЕЛИМИР: Девојка, девојка.
СТАНИЈА: Куку, девојка улази момку у собу!
ВЕЛИМИР: Зашто не, за плаћу.
СТАНИЈА: Право велим ја, крај света. Једете ка нечовеци, спавате ка нечовеци, живите ка нечовеци; јошт да умрете ка нечовеци.
ЉУБА: Тамо се мртваци заклапају, је ли Велимире?
ВЕЛИМИР: Наравно.
СТАНИЈА: Куку, греоте од Бога, ко ће мртваца заклопљеног да носи?
ВЕЛИМИР: Тамо се мртваци на колима носе.
СТАНИЈА (упрепасти се): Истину ли говориш?
ВЕЛИМИР: Зацело.
СТАНИЈА: Па тамо су људи погани.
ВЕЛИМИР: Зашто?
СТАНИЈА: Ко ће вући мртваца ка стрвину заклопљеног и на колима!
ВЕЛИМИР: То је леп обичај.
СТАНИЈА: Шта леп обичај? Куку, да бежим одавде, док и мене не саранише ка нељуде.
ВЕЛИМИР: Видиш, мајко, тамо је гробље далеко, па не би људи ни могли носити. А што се мртваци заклапају, добро је и зато што млоги задишу, пак зашто би се други од њега тровали.
СТАНИЈА: А како Же да га прелију сас зетином и сас земљом?
ВЕЛИМИР: То може и код куће бити.
СТАНИЈА: А да се целива?
ВЕЛИМИР: Опет код куће.
СТАНИЈА: А што се у цркви поје посљедње целивање?
ВЕЛИМИР: Тамо се мртваци не носе у цркву.
СТАНИЈА: Тако и Турци чине, и ви нисте бољи. Куку, Стано, ако умрем у погано место!
ЉУБА: Не бој се, мајка, овде није тако.
СТАНИЈА: И овце, и овде; ако није било, биће. Црни Срби, кад све попримаше, примиће и то. Који крштен човек носи браду?
ВЕЛИМИР: Шта је теби брада на путу?
СТАНИЈА: Што да није на путу? Имаде ли твој отац браду? Имаде ли твој дед браду? Који носи браду? Некрштен човек, Чивути и Турци; и куку мајци, сад дочека, да моје дете видим!
ВЕЛИМИР (опет треје чело дишући): Ја! Ја! (Узме новине.)
ЉУБА: Та де приповедај јошт штогод мајки.
ВЕЛИМИР: доста сам приповедао.
ЉУБА: Али опет, какви су театри, какви балови?
СТАНИЈА: Нећу, нећу да ми приповеда за поганије.
ЉУБА (смеши се): Тамо људи једу жабе, је ли, Велимире?
СТАНИЈА: Што? Жабе? (Пљује.) Ух, нећу моћи ништа ручати!
ВЕЛИМИР: Зашто се не би јеле жабе?
СТАНИЈА (лупа се у прси): Еј куку! Проклет био, који посла децу у црни Париз, те да опогане свет.
ЉУБА: А какво је коњско месо, Велимире?
ВЕЛИМИР: Има једну киселину, али је иначе пријатно.
СТАНИЈА (згрози се): Уу! добро, те ме ниси пољубио у руку. А нећу те пољубити, синко, да си ми но сто пута унуче!
ВЕЛИМИР: Свиња је поганија од коња.
СТАНИЈА: Свиња није погана, зашто се једе; а коњ, ко ће коња јести, кад је поган.
ВЕЛИМИР: Остави, Мајко, ове ствари нису за тебе. (Опет почне читати.)
СТАНИЈА: Ја стара, па да не знам што је погано, што није. Куку мене, што ја видо, што ли ћу видети.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|