Београд некад и сад/9

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ДЈЕЈСТВО ПРВО
◄   8 9. 10   ►

9.


ВУЧКО, ПРЕЂАШЊЕ


ВУЧКО: Ево фрорнес.

ЉУБА (узме служавник): донеси један и за фрајлу Пијаду.

ПИЈАДА: Немој, Љубо, благодарим.

ЉУБА: Зашто?

ПИЈАДА: Не Могу богами, оцу да идем.

ЉУБА: Та јошт је рано.

ПИЈАДА: Цекаће ме тетка.

ВУЧКО: Па? да донесм, да не донесм?

ПИЈАДА: Немој, Вуцко, немој.

ЉУБА; Па остави, кад неће.

ВУЧКО: Сас здравље! (Одлази.)

ЉУБА: Ево, мајка. Него чувај, да се не опечеш. (Намигује на Пијаду.)

СТАНИЈА (узме кашиком, дува, но кад метне у уста, ђипи и увати се руком).

ЉУБА: Шта је мајка? — Шта ти је?

СТАНИЈА: Еј, црна кјерко, што ме уби?

ЉУБА: Али шта је?

СТАНИЈА: Опеко се.

ЉУБА (смеје се): Та то није врело, мајка, него је од леда.

СТАНИЈА: Аратос ти Београда и кад дојдо овамо!

ЉУБА: Не бој се, мајка, то је врло добро. Узми само.

СТАНИЈА: Нека једе ко оће, ја ћу да идем, кад ме тако мучиш.

ПИЈАДА: То је најлепсе сто.

СТАНИЈА: Кад је најлепше, ти једи.

ЉУБА: Еј, мајка, ала си проста.

СТАНИЈА: Нека, волим овако проста, него да печем језик.

ЉУБА: Оћеш ли слатко?

СТАНИЈА: Прођи ме се, нећу ништа. Како сам се уплашила!

ЉУБА: Ама што се плашиш?

СТАНИЈА: Што се плашим, што не ваља. Еј куку, да сам код куће!

ПИЈАДА: Ћекајте само док се науците, пак чете видети, како че вам се допасти.

ЉУБА: Моја мајка што год није видила, каже да не ваља.

ПИЈАДА: Е, то би ми зло просли са зурналима. Да видис, Љубо, какав је сесир добила Драга из Беца, дивота! Али сто је цвет, видицес; сваком се мора допасти.

ЉУБА: Ја сам молила мога бабу да ми наручи један, пак каже добар је и онај стари. Чисто ме је срамота већ да у њему идем.

ПИЈАДА: Па твој није рузан.

ЉУБА: Већ скоро је изишо из моде.

ПИЈАДА: Подај га масанмоди, тако сам и ја с мојим уцинила, па ми је лепо оправила, је ли?

ЉУБА: Врло лепо.

ПИЈАДА (устане): Дакле после подне зацело.

ЉУБА: А куд иташ?

ПИЈАДА: Та скоро це подне; да ме на ћекају код куце. (Меће шешир на главу.)

ЉУБА: Баш ти је лепо оправила.

ПИЈАДА: Сто ради ова масанмода, то је ћудо. Била је сест година у Бецу. Овај цвет мало ми се не допада, али не могу бољи да надзем. Сад збогом.. (Пољуби се с Љубом.)

ЉУБА: Збогом.

ПИЈАДА (Станији): Слузбеница понизна. (Станија не одговара ништа, и Пијада лагано Љуби.) Твоја се мајка несто срди на мене.

ЉУБА: Е, што се има срдити. — Мајка, каже ти Пијада збогом.

СТАНИЈА: Збогом, кјерко, ја богме не чујем добро.

ЉУБА (Пијади): Видиш да се не срди. (Одлазе.)

СТАНИЈА (сама, крсти се): Буди бог с нама, у Београду није чисто! Какав је ово покор? О Господе боже благи! (Опет се крсти.)

ЉУБА (враћајући се): Шта је, мајка, што се крстиш?

СТАНИЈА: Кажи ми, кјерко, тако ти бога, какво је то девојче?

ЉУБА: Ту је до нас у комшилуку. Седи код тетке, која је овде удата.

СТАНИЈА: Па како се с њоме мешаш, кад није читава?

ЉУБА: Како не би била читава?

СТАНИЈА: Ама што чини све главом (подражава јој) кад говори?

ЉУБА: Тако је то, мајка, у садашњем свету.

СТАНИЈА: Па онда како говори! Бог с нама, тако ни Турци не говоре!

ЉУБА: Е мајка, то није забадава. Она оће да је невина, њежна; видиш како је мала и ситна, пак јој такав и разговор. И ја сам почела тако говорити, али ме је баба испсовао зато.

СТАНИЈА: Да те је био, а не само псово. Како би се ти здрава. читава градила луда? Побогу, имаш ли памет? Еј, Београде, оћеш да поцрниш, какве се џгадије улегоше у тебе. (Опет удара сат.) Колико то изби?

ЉУБА: Дванаест, мајка.

СТАНИЈА: Како дванаест? Зар до акшама да има дванаест сати?

ЉУБА: Е, сад се више не броји по турски.

СТАНИЈА: Да како?

ЉУБА: По немачки.

СТАНИЈА: По немачки. Немац ће Београду да дојде главе. Како може да не буде о акшаму дванаест саати?

ЉУБА: Код нас је дванаест саати кад је подне и поноћ.

СТАНИЈА: Куку, поноћ ће и бити, кад се тако чини. Ја ти кажем, кјерко, обрнуо се свет наопако. Сад време дојде што певаше људи за земљу Инђију: кадно земља испуца од суше, у њу живи попадаше људи, и Бог пусти тешку болезању, те помори и старо и младо.

ЉУБА: Иди, мајка, бога ти! Сад ће свет да пропадне, што ти ниси видила овај обичај. Као оно је боље било, кад девојка вири кроз капиџик, кад пролазе момци.

СТАНИЈА: Вири јакако, а неће да стреља човека у очи ка нека змија.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 164 године.