Beograd nekad i sad/10
10.
VELIMIR, s bradom i u uniformi; PREĐAŠNjE
LjUBA: Evo i Velimira. — Gle, dođe majka.
VELIMIR (načini poklon sa strane): Drago mi je. (Skine sablju.) Na, boga ti, ovo (da Ljubi, posle otide k astalu, sedne i počne čelo i kosu trti). Ah, bože moj, bože moj!
STANIJA (Ljubi): Pa ko beše to momče?
LjUBA: Kažem ti, naš Velimir.
STANIJA: Zar nešto ne može? (Ustane.) Velimire, majki, što ti je?
VELIMIR: Nije mi ništa.
LjUBA: Tako on ima narav.
STANIJA: Ama ja vido otoič, gde se on iskrivi. Mal’ ne pade.
LjUBA: Kad je to bilo?
STANIJA: Kad mi ono progovori.
VELIMIR (smešeći se treje čelo); Ja-ja!
LjUBA: E, to se on tebi poklonio.
STANIJA: Kakav je to poklon naero? Ko se klanja ramenima?
VELIMIR (Ljubi): Je l’ poslao Milan novine?
LjUBA: Nešto je doneo momak, da vidim je li to. (Da mu s ormana Žurnale de deba.)
VELIMIR: To je. (Podboči se i počne čitati.)
STANIJA (dugo ga gledi, pa onda Ljubi): Ajde kod Neša.
LjUBA: Sad Že on doći.
STANIJA: Jok, jok, ajde da mi traži kola, da idem.
LjUBA: A što, majka?
STANIJA (žalostivo): Da idem, da idem.
LjUBA: Šta ti se opet ne dopada?
STANIJA: Dopada mi se, nego da idem, dok me ne oteraše.
LjUBA: Ko će tebe terati?
STANIJA: Ja dojdo, da vednem Nešu i njegovu decu; pa što najdo? Njegov sin me ni u ruku ne poljubi; pa neće sa mnom ni da govori.
VELIMIR (smeši se): E Majko, ne srdim se ja ništa. Takva je Moja narav, oprosti.
STANIJA: Ama što pusti tu bradu, kumim te Bogom, nisi Čivutin! De si ti video čoveka s bradom?
VELIMIR (izvali se na stolicu): Tako nose Francuzi.
STANIJA: Francuzi, i Francuzi dojdoše Beogradu na vrat. Kuku, ko će ga još pokvariti?
VELIMIR: A koji je narod prosvješteniji od francuskog?
LjUBA: Zašto ne pripovedaš što majki, kako se živi u Parizu. Dela, vere ti (uzme mu novine iz ruke i metne na astal), pripovedaj što.
VELIMIR: Šta ću da joj pripovedam?
LjUBA: Dela, dela! Vidiš da se srdi, oće da ide kući. Sedi, majka, da čuješ, kako je lepo.
STANIJA (seda): Što da čujem, kad unuk neće babu ni u ruku da poljubi?
VELIMIR: U Parizu se rod ne ljubi u ruku.
STANIJA: Ete! Ne l’ ja reko da je zemlja Inđija? Ne poštuje mlađi starijega.
LjUBA: Al’ zato svaki čovek ljubi drugu žensku u ruku, je li?
VELIMIR: To se razumeva.
STANIJA: I mladu?
VELIMIR: Makar da je i jedna devojka.
STANIJA: Kuku! A kad se trevi, te je on stariji?
VELIMIR: Sed čovek drži za čest žensku od petnaest godina u ruku poljubiti.
STANIJA (trese glavom): Kraj sveta.
LjUBA: Kad večerate u Parizu, Velimire?
VELIMIR: Ti znaš, u jedanaest saati.
LjUBA: Vidiš, majka, to je pet saati posle akšama.
STANIJA: Kuku, a kad spavate?
VELIMIR: Velika gospoda i do podne.
STANIJA: Do podne? I vi ne vidite kad se sunce rodi?
VELIMIR: I kad bi hteli gledati, opet se ne vidi od visoki kuća.
LjUBA: Od koliko bojeva ima kuća?
VELIMIR: Tje! Ima od šest, sedam, a i od dvanaest.
STANIJA: Ko lud gradi takove pustoljače?
VELIMIR: U jednoj takvoj kući ima više ljudi nego u našem gdikojem selu.
STANIJA: Taka je velika rodbina?
VELIMIR: Nije, nego se daje pod kiriju.
STANIJA: I tuđi ljudi skupe se u jednu gomilu?
VELIMIR: Zašto ne? Gdi sam ja sedio bilo je ljudi koje nisam ni poznavao.
STANIJA: Pa ko ti čisti sobu, kad nemaš svoga?
LjUBA: Devojka.
STANIJA (Ljubi): Što ti znaš, kad nesi tamo bila.
VELIMIR: Devojka, devojka.
STANIJA: Kuku, devojka ulazi momku u sobu!
VELIMIR: Zašto ne, za plaću.
STANIJA: Pravo velim ja, kraj sveta. Jedete ka nečoveci, spavate ka nečoveci, živite ka nečoveci; jošt da umrete ka nečoveci.
LjUBA: Tamo se mrtvaci zaklapaju, je li Velimire?
VELIMIR: Naravno.
STANIJA: Kuku, greote od Boga, ko će mrtvaca zaklopljenog da nosi?
VELIMIR: Tamo se mrtvaci na kolima nose.
STANIJA (uprepasti se): Istinu li govoriš?
VELIMIR: Zacelo.
STANIJA: Pa tamo su ljudi pogani.
VELIMIR: Zašto?
STANIJA: Ko će vući mrtvaca ka strvinu zaklopljenog i na kolima!
VELIMIR: To je lep običaj.
STANIJA: Šta lep običaj? Kuku, da bežim odavde, dok i mene ne saraniše ka neljude.
VELIMIR: Vidiš, majko, tamo je groblje daleko, pa ne bi ljudi ni mogli nositi. A što se mrtvaci zaklapaju, dobro je i zato što mlogi zadišu, pak zašto bi se drugi od njega trovali.
STANIJA: A kako Že da ga preliju sas zetinom i sas zemljom?
VELIMIR: To može i kod kuće biti.
STANIJA: A da se celiva?
VELIMIR: Opet kod kuće.
STANIJA: A što se u crkvi poje posljednje celivanje?
VELIMIR: Tamo se mrtvaci ne nose u crkvu.
STANIJA: Tako i Turci čine, i vi niste bolji. Kuku, Stano, ako umrem u pogano mesto!
LjUBA: Ne boj se, majka, ovde nije tako.
STANIJA: I ovce, i ovde; ako nije bilo, biće. Crni Srbi, kad sve poprimaše, primiće i to. Koji kršten čovek nosi bradu?
VELIMIR: Šta je tebi brada na putu?
STANIJA: Što da nije na putu? Imade li tvoj otac bradu? Imade li tvoj ded bradu? Koji nosi bradu? Nekršten čovek, Čivuti i Turci; i kuku majci, sad dočeka, da moje dete vidim!
VELIMIR (opet treje čelo dišući): Ja! Ja! (Uzme novine.)
LjUBA: Ta de pripovedaj jošt štogod majki.
VELIMIR: dosta sam pripovedao.
LjUBA: Ali opet, kakvi su teatri, kakvi balovi?
STANIJA: Neću, neću da mi pripoveda za poganije.
LjUBA (smeši se): Tamo ljudi jedu žabe, je li, Velimire?
STANIJA: Što? Žabe? (Pljuje.) Uh, neću moći ništa ručati!
VELIMIR: Zašto se ne bi jele žabe?
STANIJA (lupa se u prsi): Ej kuku! Proklet bio, koji posla decu u crni Pariz, te da opogane svet.
LjUBA: A kakvo je konjsko meso, Velimire?
VELIMIR: Ima jednu kiselinu, ali je inače prijatno.
STANIJA (zgrozi se): Uu! dobro, te me nisi poljubio u ruku. A neću te poljubiti, sinko, da si mi no sto puta unuče!
VELIMIR: Svinja je poganija od konja.
STANIJA: Svinja nije pogana, zašto se jede; a konj, ko će konja jesti, kad je pogan.
VELIMIR: Ostavi, Majko, ove stvari nisu za tebe. (Opet počne čitati.)
STANIJA: Ja stara, pa da ne znam što je pogano, što nije. Kuku mene, što ja vido, što li ću videti.
|