Beograd nekad i sad/10

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

DJEJSTVO PRVO
◄   9 10. 11   ►

10.


VELIMIR, s bradom i u uniformi; PREĐAŠNjE


LjUBA: Evo i Velimira. — Gle, dođe majka.

VELIMIR (načini poklon sa strane): Drago mi je. (Skine sablju.) Na, boga ti, ovo (da Ljubi, posle otide k astalu, sedne i počne čelo i kosu trti). Ah, bože moj, bože moj!

STANIJA (Ljubi): Pa ko beše to momče?

LjUBA: Kažem ti, naš Velimir.

STANIJA: Zar nešto ne može? (Ustane.) Velimire, majki, što ti je?

VELIMIR: Nije mi ništa.

LjUBA: Tako on ima narav.

STANIJA: Ama ja vido otoič, gde se on iskrivi. Mal’ ne pade.

LjUBA: Kad je to bilo?

STANIJA: Kad mi ono progovori.

VELIMIR (smešeći se treje čelo); Ja-ja!

LjUBA: E, to se on tebi poklonio.

STANIJA: Kakav je to poklon naero? Ko se klanja ramenima?

VELIMIR (Ljubi): Je l’ poslao Milan novine?

LjUBA: Nešto je doneo momak, da vidim je li to. (Da mu s ormana Žurnale de deba.)

VELIMIR: To je. (Podboči se i počne čitati.)

STANIJA (dugo ga gledi, pa onda Ljubi): Ajde kod Neša.

LjUBA: Sad Že on doći.

STANIJA: Jok, jok, ajde da mi traži kola, da idem.

LjUBA: A što, majka?

STANIJA (žalostivo): Da idem, da idem.

LjUBA: Šta ti se opet ne dopada?

STANIJA: Dopada mi se, nego da idem, dok me ne oteraše.

LjUBA: Ko će tebe terati?

STANIJA: Ja dojdo, da vednem Nešu i njegovu decu; pa što najdo? Njegov sin me ni u ruku ne poljubi; pa neće sa mnom ni da govori.

VELIMIR (smeši se): E Majko, ne srdim se ja ništa. Takva je Moja narav, oprosti.

STANIJA: Ama što pusti tu bradu, kumim te Bogom, nisi Čivutin! De si ti video čoveka s bradom?

VELIMIR (izvali se na stolicu): Tako nose Francuzi.

STANIJA: Francuzi, i Francuzi dojdoše Beogradu na vrat. Kuku, ko će ga još pokvariti?

VELIMIR: A koji je narod prosvješteniji od francuskog?

LjUBA: Zašto ne pripovedaš što majki, kako se živi u Parizu. Dela, vere ti (uzme mu novine iz ruke i metne na astal), pripovedaj što.

VELIMIR: Šta ću da joj pripovedam?

LjUBA: Dela, dela! Vidiš da se srdi, oće da ide kući. Sedi, majka, da čuješ, kako je lepo.

STANIJA (seda): Što da čujem, kad unuk neće babu ni u ruku da poljubi?

VELIMIR: U Parizu se rod ne ljubi u ruku.

STANIJA: Ete! Ne l’ ja reko da je zemlja Inđija? Ne poštuje mlađi starijega.

LjUBA: Al’ zato svaki čovek ljubi drugu žensku u ruku, je li?

VELIMIR: To se razumeva.

STANIJA: I mladu?

VELIMIR: Makar da je i jedna devojka.

STANIJA: Kuku! A kad se trevi, te je on stariji?

VELIMIR: Sed čovek drži za čest žensku od petnaest godina u ruku poljubiti.

STANIJA (trese glavom): Kraj sveta.

LjUBA: Kad večerate u Parizu, Velimire?

VELIMIR: Ti znaš, u jedanaest saati.

LjUBA: Vidiš, majka, to je pet saati posle akšama.

STANIJA: Kuku, a kad spavate?

VELIMIR: Velika gospoda i do podne.

STANIJA: Do podne? I vi ne vidite kad se sunce rodi?

VELIMIR: I kad bi hteli gledati, opet se ne vidi od visoki kuća.

LjUBA: Od koliko bojeva ima kuća?

VELIMIR: Tje! Ima od šest, sedam, a i od dvanaest.

STANIJA: Ko lud gradi takove pustoljače?

VELIMIR: U jednoj takvoj kući ima više ljudi nego u našem gdikojem selu.

STANIJA: Taka je velika rodbina?

VELIMIR: Nije, nego se daje pod kiriju.

STANIJA: I tuđi ljudi skupe se u jednu gomilu?

VELIMIR: Zašto ne? Gdi sam ja sedio bilo je ljudi koje nisam ni poznavao.

STANIJA: Pa ko ti čisti sobu, kad nemaš svoga?

LjUBA: Devojka.

STANIJA (Ljubi): Što ti znaš, kad nesi tamo bila.

VELIMIR: Devojka, devojka.

STANIJA: Kuku, devojka ulazi momku u sobu!

VELIMIR: Zašto ne, za plaću.

STANIJA: Pravo velim ja, kraj sveta. Jedete ka nečoveci, spavate ka nečoveci, živite ka nečoveci; jošt da umrete ka nečoveci.

LjUBA: Tamo se mrtvaci zaklapaju, je li Velimire?

VELIMIR: Naravno.

STANIJA: Kuku, greote od Boga, ko će mrtvaca zaklopljenog da nosi?

VELIMIR: Tamo se mrtvaci na kolima nose.

STANIJA (uprepasti se): Istinu li govoriš?

VELIMIR: Zacelo.

STANIJA: Pa tamo su ljudi pogani.

VELIMIR: Zašto?

STANIJA: Ko će vući mrtvaca ka strvinu zaklopljenog i na kolima!

VELIMIR: To je lep običaj.

STANIJA: Šta lep običaj? Kuku, da bežim odavde, dok i mene ne saraniše ka neljude.

VELIMIR: Vidiš, majko, tamo je groblje daleko, pa ne bi ljudi ni mogli nositi. A što se mrtvaci zaklapaju, dobro je i zato što mlogi zadišu, pak zašto bi se drugi od njega trovali.

STANIJA: A kako Že da ga preliju sas zetinom i sas zemljom?

VELIMIR: To može i kod kuće biti.

STANIJA: A da se celiva?

VELIMIR: Opet kod kuće.

STANIJA: A što se u crkvi poje posljednje celivanje?

VELIMIR: Tamo se mrtvaci ne nose u crkvu.

STANIJA: Tako i Turci čine, i vi niste bolji. Kuku, Stano, ako umrem u pogano mesto!

LjUBA: Ne boj se, majka, ovde nije tako.

STANIJA: I ovce, i ovde; ako nije bilo, biće. Crni Srbi, kad sve poprimaše, primiće i to. Koji kršten čovek nosi bradu?

VELIMIR: Šta je tebi brada na putu?

STANIJA: Što da nije na putu? Imade li tvoj otac bradu? Imade li tvoj ded bradu? Koji nosi bradu? Nekršten čovek, Čivuti i Turci; i kuku majci, sad dočeka, da moje dete vidim!

VELIMIR (opet treje čelo dišući): Ja! Ja! (Uzme novine.)

LjUBA: Ta de pripovedaj jošt štogod majki.

VELIMIR: dosta sam pripovedao.

LjUBA: Ali opet, kakvi su teatri, kakvi balovi?

STANIJA: Neću, neću da mi pripoveda za poganije.

LjUBA (smeši se): Tamo ljudi jedu žabe, je li, Velimire?

STANIJA: Što? Žabe? (Pljuje.) Uh, neću moći ništa ručati!

VELIMIR: Zašto se ne bi jele žabe?

STANIJA (lupa se u prsi): Ej kuku! Proklet bio, koji posla decu u crni Pariz, te da opogane svet.

LjUBA: A kakvo je konjsko meso, Velimire?

VELIMIR: Ima jednu kiselinu, ali je inače prijatno.

STANIJA (zgrozi se): Uu! dobro, te me nisi poljubio u ruku. A neću te poljubiti, sinko, da si mi no sto puta unuče!

VELIMIR: Svinja je poganija od konja.

STANIJA: Svinja nije pogana, zašto se jede; a konj, ko će konja jesti, kad je pogan.

VELIMIR: Ostavi, Majko, ove stvari nisu za tebe. (Opet počne čitati.)

STANIJA: Ja stara, pa da ne znam što je pogano, što nije. Kuku mene, što ja vido, što li ću videti.


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 164 godine.