Београд некад и сад/11
11.
НЕША, ПРЕЂАШЊИ
СТАНИЈА: Еј Нешо, проклет не био мајци, што учини од мене.
НЕША: Што је, мајка?
СТАНИЈА: Што ти мене доведе у Београд, што ме уби?
НЕША: Ама што је?
СТАНИЈА: Дојдо у род, да видим децу, шта најдо? Девојку сас кошницу на глави, како вата момче за руку, и унуче с брадом и погано.
НЕША: Е, што ћеш, такав је сад свет.
СТАНИЈА: Ама, што не бијеш, што се не караш?
НЕША: Где ћу ја да карам цео свет.
СТАНИЈА: Идем сама Господару, да му кажем што се чини, и нека гледа што ће.
НЕША; Чујеш, Велимире? Оће мајка да вам прави уредбе.
СТАНИЈА: Каки је то сијасет. Напустише људи закон, напустише образ; оставише аљине, отпадише се од Бога, посташе Турци и некрштени. Гледаш момче, пустио браду, неће да поштује старијега, што ти говори, то ги говори да се подсмева. Гледаш девојче, скаче ка бесно, неће да бојадише косу, не може ниједан момак да прође мирно од њу. Не игра српску игру, него се грли сас момци, вата се за руку, беседи више она, него он; иде сас ш њим сама; преврће окама, скита се ноћу с мајком јој, и сваки безобразлук. Обрнуше свет наопако, побогу да си ми син, и нико да прокара, да попрети.
НЕША: Право каже мајка. Ова младеж узе ма. Што је видило у Паризу, што у Бечу, хаа у Београд! Ама сваки ти оће да је паметнији. Пиши, пиши, нити знаш зашто, ни крошго.
ВЕЛИМИР: Да како може друкчије бити?
НЕША: Ајде, ајде, трошите бар Швабама артију. Најпре кад имадо кога да тужим, идем капетану, или ако ми се не допада, Господару, па крај. Како ти пресуди, тако ти је. А сад, брате, тужба, парница, апелација, рекурација, теранција, адвокати, пишеш, пишеш, а нема пара.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|