Нешто о Буњевцима

О Буњевцима, т. ј. о оном дијелу нашега народа, који је у вријеме оних љутих бојева Хрвата с Турцима био присиљен да напусти своју прву постојбину, настанивши се као бјегунци у јужном дијелу Угарске, код нас се врло мало говорило и интересирало. Истина, наше нам властите унутрашње политичке прилике нијесу то ни допустиле, још мање данас, кад узмемо у обзир, коликог нам интерног посла задаје овај страшни рат, а колики нас још посао чека послије рата, еда оне ратне рушевине опет поправимо и подигнемо. На сваком ће подручју бити много посла. Али кад се сјетимо на тај наш посао и на те наше унутрашње политичке прилике, дозивајући себи у памет нашу недавну прошлост, онда се морамо мало и да застидимо, сјећајући се, како смо на многе ствари узалудно трошили вријеме и енергију. Сјетимо се само оних разних омладинских покрета, који су се састојали само у скупштинама, организацијама и резолуцијама. Сјетимо ли се уопће на сав наш јавни партизански политички живот, па на нехајност наше интелигенције, онда морамо да видимо и да признамо, да смо у свему ипак само ми криви. И док се други народи брину за сваку своју јединицу у далеким и страним земљама и колонијама, ми се за своје, који су нам у најближем сусједству, не бринемо и не интересујемо, напуштајући их да се однароде. То је један велик нацијонални гријех, јер нам је као маленом народу нужно и задаћа, да своју нацијоналну свијест протуримо у најмање сеоце, гдје пребива наш елеменат, да водимо о њему рачуна, подржавајући сталан контакт с њим. Угарски Хрвати, који броје више од три стотине тисућа житеља, нијесу још за нас изгубљени. Сачували су их језик и обичаји, само је сад на нама, да их искром освјештења придигнемо и приведемо у наше народно коло.

Географски узето, наставају Буњевци читаву сјеверну Бачку. Најбројнији су у Суботици (Szabadka, њем. Maria Theresiopel), у којој су од њезиних стотину тисућа житеља три четвртине Буњевци, док су мјеста Таванкут, Червенка, Бајмок па салаши као Томпа, Чикерија, Верушић-Биковци и т. д. готово искључиво чисто буњевачки. У јужном дијелу Бачке, тамо око Титела, наставају Шокци, које називају и Шајкашима. Даље према истоку, око Кикинде у Торонталској жупанији, имаде такођер неколико шокачких села, као хрватска Кеча, Клара па Бока и Незина. Ту сусрећемо чиста наша имена као Кауриче, Позојевиће, Берковиће и т. д., заправо поједина ова обитељска имена превладјују и бројно у тим селима. Око Панчева имаде такођер неколико села, у којима имаде и Хрвата. У селу Старчеву (5—6 км. удаљено од Панчева) затекао сам их једне недјеље, како уз свирку тамбура играју народно коло. Придружимо ли овима још Међумурце, па оне Хрвате, који живе у барањској, шопроњској и жељезној жупанији, онда можемо рећи, да Хрвати спајају сјеверне Славене са Јужнима оним ланцем, који се вије изнад Шопроња све до Чаковца.

Од свих тих хрватских насеља по Угарској најмање су помаџарени Буњевци. Они говоре лијепим и доста чистим хрватским језиком са икавским нарјечјем — некоје ријечи са ијекавским и екавским нарјечјем — напротив шопроњски Хрвати силно мијешају маџарске ријечи похрваћујући их на свој начин, што је само по себи разумљиво, кад узмемо у обзир њихов географски положај. Разлог, што су Буњевци до данас тако добро сачували свој језик, у главном је тај, што су њихова насеља већином чисто буњевачка, а ако баш не то, а оно су увијек били у већини, а у другу руку опет опкољени или измијешани са јужно-угарским Србима и у саобраћају с њима нијесу били принуждени, да се служе другим језиком осим својим. Сад у задњим годинама, кад се маџарска нацијонална политика и маџарска колонизација почела радикалније да проводи, дотично шири, већ примјећујемо, како је много хрватски језик међу Буњевцима изгубио на својој чистоћи. У ову болну и жалосну чињеницу треба да се дубље замислимо и да омјеримо њезину важност, јер једино језик означује народ, одржава га, чувајући му обичаје и осебине. Забораве ли или изгубе ли Буњевци свој језик, они су онда изгубљени и за нас. Буњевци су народ имућан. Покрај имовине у земљи имају они и уштеђенога новца. Врло су марљиви, не задужују се, добри су газде и у том би погледу могли бити узором нашим Славонцима. Недјељом се и на благдане састају пред »варошком кућом« и ту се онда на неки начин врше бурзовни послови: спекулације, купње и продаје. Овдашња их подружница Хрватске земаљске банке снабдјева разним ратарским стројевима, што је обзиром на рацијонално обрађивање земље добар знак напредовања. Пожељно би било још познавати јакост буњевачког капитала уопће, а и уколико је он заступан у пословању тога хрватскога завода. Колико сам информиран, могу рећи, врло слабо. Буњевци сусрећу с неким неповјерењем тај хрватски институт и више улажу свој капитал у маџарске заводе. У чему је кривња, засада не могу још да речем, а и нужно је да се то питање потање испита и проучи. Хрватска би земаљска банка била дужна, да сав буњевачки капитал концентрира у својој руци, да њиме за Буњевце и са Буњевцима манипулише, заштићујујћи их од Жидова и њиховог капиталистичкога лихварења, којима они као неуки лако могу да подлегну.

Према својем добром материјалном стању одијевају се жене и »дјевојке« скромно, без претјераног кићења и раскоши, противно од обичаја код Српкиња у Банату (Црепаја, Долово и т. д.), гдје млада носи скупоцјене шешире, хаљине и сунцобране. Буњевке су скромне и прави су тип наше сељакиње. Побожност, припроста празновјерност, једноставност, доброта и љубазност њихове су осебине. Чиста наша народна душа, непокварена, без икакве препредености и до крајности искрена. На чистоћу врло пазе, станови су им једноставни, али укусно уређени. На првом мјесту разне слике и фигуре светаца, па фини, у славенским бојама извезени застори, столњаци и пешкири, као и по зидовима овјешени тањури, главни су украс собе. Наше народне обичаје сусрећемо и код њих, особито при разним светковинама и свечаностима, али они имају и доста својих специјалитета, којих би ме набрајање засада сувише далеко завело.

Сразмјерно према својем броју имаде врло мало буњевачке интелигенције, а уколико ова и постоји, већином је помаџарена. Младеж је — пошто нема хрватских школа — принуждена, да похадја, од пучке школе па до највиших, маџарске школе и ступају у маџарске службе. Тиме забораве свој матерински језик, што више, они се својега језика стиде, сматрајући да су интелигентнији, ако говоре маџарски. Колико сам год такових интелигената сусрео, ниједан ми није рекао, да зна хрватски, него увијек само »буњевачки« или »далматински« са обичним додатком: »па ми смо тако учили у школи«. Ето, што значи бити без својих школа, нека ово, што сам навео, буде најјаснији примјер. То је и главни разлог, зашто нема народне интелигенције. Први свој душевни одгој прима младеж од својих првих па до задњих школских дана. Дом се и школа овдје разилазе, они се међусобно не помажу и не употпуњују, а резултат је шовинизам и фанатизам према оној народној: »да је потурица гори од Турчина«.

Истина, прије неколико се година и овдје радило о томе, да се оснује »буњевачка« школа. Влада им је молбу одобрила, али само под тим увјетом, да као и друге немаџарске народности у Угарској отворе себи школу на свој рачун, али на то се они нијесу могли да одлуче. Срба има у Суботици, мислим, 3 — 4 тисуће, а имају 3 школе; Буњеваца има око 70 тисућа и немају ниједне своје школе. Нека нам, дакле, буде наше најјаче настојање да покренемо и пропагирамо међу Буњевцима питање школско, јер је то, изразујући латинском фразом, заиста conditio sine qua non за њихов нацијонални опстанак.

Значајна је наша црта, да у многим и важним нацијоналним питањима ударимо о стијену неслоге. Тврдоглавости и непопуштања ради пропуштамо најзгодније моменте и умјесто да постигнемо какав успјех, ми се од њега све више удаљујемо. Ми не знамо да разликујемо личне диференције од политичких, а то је наша велика несрећа. Тако је то било и код наших Буњеваца као на пр. у школском питању, тако и са »Невеном«. Овај је ради некојих личних несугласица међу њима самима морао да обустави своје излажење. Уз то је у задње и најкритичније вријеме дошао у слабе и млитаве редакторске руке, претплатника је бивало све мање и мање, док на концу није сасвим издахнуо. Сматрам за сувишно, да на овом мјесту расправљам о важности новинства, о његовој сврси и задаћи — поготово овдје међу Буњевцима! — то је већ познато, зато само наглашујем, да је хрватство јако штетовало тим усахнућем »Невена«. За народно освјештење доприњео је »Невен« много, био је хрватски лист и пропагирао је хрватство међу Буњевцима. »Невен« је пошто пото требало одржати, а будући то није учињено, то је једна од највећих наших политичких и културних погрјешака, а и најбољи доказ наше нехајности. Ми се на тај важни догађај, који се одиграо у нашем најближем сусједству, нијесмо освртали, а и рећи би нажалост, да нашу интелигенцију више занима хотентотско или бушманско питање, неголи наша браћа Буњевци.

Данас излазе у Суботици једино »Наше Новине«, »друштвени, господарствени и политички тједник и званично гласило земаљске кршћанско-социјалне странке«. Како из тога наслова видимо, смјер је листу сасвим клерикалан, а хрватске су по својем садржају само у толико, што су писане хрватским језиком. Сурадници су им овдашњи католички свећеници, којима је у првом реду сврха маџаризација Буњеваца, узимајући вјеру као средство за то. »Наше Новине« намјерно потискују и прешућују ријечи »хрватски« или »Хрват« и у свим њезиним бројевима не ћете наћи да су једампут споменуте (изнимно, ако је кадгод у њима каква анонса Хрватске земаљске банке). Буњевци су имали прије рата и једну своју читаоницу под насловом »Пучка касина«. Она је данас ради ратних прилика затворена, а просторије су намијењене војничким сврхама. Споменути је наслов на згради још једини остатак и свједок њезинога некадашњег бивствовања.

Укратко, у најмаркантнијим цртама, приказах наше Буњевце. Много сам тога још могао да наведем, да некоја мјеста детаљније обрадим, али у главном узевши, сврха ми је била само та, да нашу јавност упозорим на ово питање, да је информирам, настојећи, да на тај начин изазовем побуду и веће интересовање за ову нашухрватску прекодравску браћу. Сад би још требало, да закључном ријечи речем коју и о томе, што нам ваља учинити, еда се Буњевце освијести и приведе у наше народно коло. Ево одговора:

Недавно сусретох једног познатог старијег Буњевца. Испитивао сам га о буњевачким приликама. »Е, господине«, рече ми, »нитко се од Хорвата за нас Буњевце не занима. Откако сам се с вами прије двије године растао (ја сам тада отишао у Галицију), ја до данас нисам срео ниједнога Хорвата, нисам добио ниједне хорватске књиге, ништа. Ја сам вам говорио, како нам је нужна једна буњевачка или хорватска граматика. Наша дица уче, да ми нисмо Хорвати, него прави Маџари и да говоримо далматинским језиком. Направите нам само граматику, дајте нам књига и задите мало к нама да се подиванимо. Та ми смо браћа и по племену и по језику и по обичајима«.

У тим ријечима јест смјер и програм нашега рада међу Буњевцима. Они нијесу још за нас изгубљени, њих треба само освијестити, упознавајући се с њима, ширећи своју културу међу њима. Међу наша нацијонална питања треба да уврстимо и буњевачко питање, сматрајући га за свој најважнији постулат у нацијоналном раду. На нама као културнијима јест лежиште. Толико много наших народних јединица не смијемо допустити да пропадне, да се однароди. Дабоме, да нам при том послу треба да потпомогну и угарски Срби, који су им најближи, а уз то нацијонални и просвијећени. Идеја би народног јединства у томе најбоље дошла до својег изражаја и искрености, узимајући за гесло ону стару: брат је мио, које вјере био.

Миховил Т. Томанић (Суботица).

Види још

Извор

Миховил Т. Томанић, Хрватска њива, бр. 17, 1917, стр. 297-298.