Београд некад и сад/17
5.
ЉУБА, СТАНИЈА
ЉУБА: Шта је, мајка?
СТАНИЈА: Ништа.
ЉУБА: Бáба вели да ме вичеш.
СТАНИЈА: Викам те. Тај те твој слуга проси.
ЉУБА: Па шта каже бáба?
СТАНИЈА: Оће да те да, да не шурујеш са ш њим.
ЉУБА (весела): Ју! Идем одма да јавим Пијади.
СТАНИЈА: Како би девојка испрошена ишла по сокаку?
ЉУБА: Па то је ништа.
СТАНИЈА: Куку, ништа? Девојку испрошену да гледа свет. Имаш ли ти памет, кјерко?
ЉУБА: То је изишло из обичаја.
СТАНИЈА: И то је изишло из обичаја, и све ће изићи. Леле си га мене! Девојка се стиди од род, кад је испрошена, а ви оћете да вас гледа свет. Иди те викај:„Ја сам испрошена.“
ЉУБА: Теби све није право.
СТАНИЈА: Ама како ће да ми буде право, побогу, што не ваља?
|