Београд некад и сад/18

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ДЈЕЈСТВО ДРУГО
◄   5 6. 7   ►

6.


ПИЈАДА, ПРЕЂАШЊЕ


ЉУБА: Ево Пијаде, баш добро.

ПИЈАДА: Ја сам, па реци.

ЉУБА: Данас нећемо играти.

ПИЈАДА: Засто?

ЉУБА: Велимиру није ћеф.

ПИЈАДА: Зао ми је. Могла би отичи у Топћидер,

ЉУБА: Нећеш се кајати што си дошла. Скини виклер, пак ћу ти казати. (Пијада скине, па га метне на кревет.)

СТАНИЈА (Пијади): А што си ти, кјерко, замочила руке у креч.

ПИЈАДА: У какав крец?

СТАНИЈА: Ете ти руке све бојадисане.

ПИЈАДА: То су рукавице.

СТАНИЈА: Па што ће ти то на руку?

ПИЈАДА: Другојаце не мозе да се иде.

СТАНИЈА: Е, видис, другојаце не може, него да бојадишеш руке.

ЉУБА: Ћути, мајка, бога ти; што дираш девојку, кад ти није ништа крива. Немој се срдити, Пијада, моја је мајка од старог света.

ПИЈАДА: Е, засто би се срдила. Мајка није видила никад рукавице, па јој цудо. Јелте, мајко.

СТАНИЈА: Ама, кажи ми, кјерко, зашто то носиш?

ПИЈАДА: Срамота је ици по сокаку и у визиту без рукавица.

СТАНИЈА: Кад је јошт било срамота ићи, ка што је бог реко.

ПИЈАДА: Па засто не идемо боси?

СТАНИЈА: То је друго, зима је, и човек може да се и убоде. А руке нам дао да радимо.

ПИЈАДА: Е, слускиње нека раде.

СТАНИЈА: А ви да не радите?

ПИЈАДА: За госпоџе срамота је да раде.

СТАНИЈА: Лепо, лепо. Кад може оно друго бити, нека буде и ово. Само не знам ко ће да вас рани.

ПИЈАДА (смеши се): Муз нека се стара.

СТАНИЈА: Кад је луд, нека се стара, а ви да прекрстите руке.

ПИЈАДА: Е, имамо и ми доста посла: да слингујемо, да стикујемо, да хеклујемо.

СТАНИЈА: Тако, тако, само лакрдије. и безобразлук, а немојте посла.

ПИЈАДА: Па то је посао.

СТАНИЈА: Какав посо? Шта је то?

ПИЈАДА: Казем вам: слинговати, нецовати, стрикати, хекловати.

СТАНИЈА: Све вам је наопако, па и посла. А кам вам да везете, да плетете, да нижете?

ПИЈАДА: Па то је, бога ти, мајка.

СТАНИЈА: Како је то, кад не говорите?

ПИЈАДА: Ми говоримо немацки, по моди.

СТАНИЈА: Еј, убио вам Бог ту несрекну моду, да бежите од свој род! Ама добро и чините: боље се понемчите, кад и тако нисте Срби.

ЉУБА (Пијади): Мани мајку, бога ти! — Знаш шта сам ти хтела казати?

ПИЈАДА: Ста?

ЉУБА: Удајем се.

ПИЈАДА: Е, врага! За кога?

ЉУБА: За Милана.

ПИЈАДА: Ћеститам! Бас је лепа партија.

ЉУБА: Је л’ даје леп?

ПИЈАДА: Као уписан; благо теби. Одсад чу цешче да ти долазим.

ЉУБА: И треба, имам млого којешта да посвршујем.

ПИЈАДА: Кад поџес на венћање, да те оцесљам.

ЉУБА: Дабогме. Само да буде леп цвет.

ПИЈАДА: Нациницу ти титускопф.

ЉУБА: Како је то?

ПИЈАДА: Нецес оплести курјук, него це свуда наоколо висити гргуљаво.

ЉУБА: То ће баш лепо стојати.

ПИЈАДА: Знас, цвет нече дати да коса падне на страну, него це је дрзати.

ЉУБА: Само ако буде леп привез.

ПИЈАДА: Ко це ти бити кум?

ЉУБА: Ја не знам.

ПИЈАДА: Оцес ли на каруце, или песке?

ЉУБА: Како им буде воља.

ПИЈАДА: Само немој музику.

ЉУБА: А, ваљда ћу зурле, да се плаши свет.

ПИЈАДА: Па немој да спустис главу кад идес, него слободно, нобл.

ЉУБА: Зашто би сагињала главу, нисам ништа украла.

ПИЈАДА: Код нас младу невесту не води девер из цркве, него младозења.

ЉУБА: И овде су неки почели.

ПИЈАДА: Како мислиш ти?

ЉУБА: Да видим шта ће рећи Милан.

СТАНИЈА: А о шта ви ту говорите, девојке?

ПИЈАДА: Говоримо како це да буде свадба.

СТАНИЈА: Зар неће како је Бог уредио?

ЉУБА (смеје се) А како је Бог уредио?

СТАНИЈА: Да девојки метну код куће привез на главу.

ЉУБА: Па да је воде као слепицу.

СТАНИЈА: Ако је воде, не води је туђин, него девер.

ЉУБА: И да се свакоме поклања до земље.

СТАНИЈА: Ка млада невеста.

ЉУБА: И да Цигани напред иду.

СТАНИЈА: Зато је свадба.

ЉУБА: То неће бити код мене.

СТАНИЈА: Ајде, ајде! Пошокчите се. Јоште оставите закон и пост, па ће вас видити мајка.

ЉУБА: А ко ће сад постити?

СТАНИЈА: Што, што?

ПИЈАДА: Ја нисам постила никад.

СТАНИЈА: Је л’ истина?

ПИЈАДА: Посна су јела теска.

СТАНИЈА: Еј, несрећни свет, и закон му постаде тежак. Кјерко, ја сам се радовала да дочекам радост од моју децу, ама ја видим, нећу ти испратити сватове.

ЉУБА: Зашто, мајка?

СТАНИЈА: Како ћу да ти будем весела, кад је све наопако. Куку мајци, кад свако пева, ја морам да ги плачем.

ЉУБА: Е мајка, чекај само док видиш, допашће ти се.

СТАНИЈА: Да ми се допадне? Камо срећа, да нисам ни дошла.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 164 године.