Beograd nekad i sad/17
5.
LjUBA, STANIJA
LjUBA: Šta je, majka?
STANIJA: Ništa.
LjUBA: Bába veli da me vičeš.
STANIJA: Vikam te. Taj te tvoj sluga prosi.
LjUBA: Pa šta kaže bába?
STANIJA: Oće da te da, da ne šuruješ sa š njim.
LjUBA (vesela): Ju! Idem odma da javim Pijadi.
STANIJA: Kako bi devojka isprošena išla po sokaku?
LjUBA: Pa to je ništa.
STANIJA: Kuku, ništa? Devojku isprošenu da gleda svet. Imaš li ti pamet, kjerko?
LjUBA: To je izišlo iz običaja.
STANIJA: I to je izišlo iz običaja, i sve će izići. Lele si ga mene! Devojka se stidi od rod, kad je isprošena, a vi oćete da vas gleda svet. Idi te vikaj:„Ja sam isprošena.“
LjUBA: Tebi sve nije pravo.
STANIJA: Ama kako će da mi bude pravo, pobogu, što ne valja?
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 169 godina.
|