Београд некад и сад/16
4.
НЕША, ПРЕЂАШЊЕ
СТАНИЈА: Фала ти, синко, баш ти фала, што ме доведе у Београд!
НЕША: Што је опет, мајка?
СТАНИЈА: Ама не знаш ко је горе, мушко ли, женско ли? Што говори, што ради, што пева, што чита, само безобразлук.
НЕША: Љубо, изиђи мало напоље. (Љуба изиђе.)
СТАНИЈА: Мало сам спавала. Што да видим, кад дојдем у собу? Седи онај стран момак, па се разговара сас њу.
НЕША: Знаш шта је, мајка? Тај исти момак послао ми човека, и проси Љубу.
СТАНИЈА: Казала ми је. Зато су се и договарали.
НЕША: Ја мислим да је дам. Момак је добар, има лепу службу, што ћу више. Него да је питаш, оће ли да пође, пак да је дамо.
СТАНИЈА: Што ћу да је питам? Ако је не даш, сама ће отићи. Не видиш ли да је свет покварен?
НЕША: Немој тако, мајка. Ако су мало слободни, опет нису покварени.
СТАНИЈА: Ама зашто да се не удаје ка девојка, да има образ, и да се стиди.
НЕША: Сад је тако, па бађава. Него је зови, па јој кажи, да дамо људма одговор. (Одлази.)
СТАНИЈА: Еј Нешо, покварише и тебе.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|