Београд некад и сад/15

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ДЈЕЈСТВО ДРУГО
◄   2 3. 4   ►

3.


ВУЧКО, ПРЕЂАШЊЕ


ВУЧКО (Љуби): Еве цедуља за театор.

ЉУБА: Остави тамо.

ВУЧКО: Ама што ће да се игра?

ЉУБА: Зар би ти ишо?

ВУЧКО (тресе главом): Ја!

ЉУБА: Светислав и Милева.

ВУЧКО: То се играло већ.

ЉУБА: Сад по други пут.

ВУЧКО: Јок! Ту не идем. Ете ако ће мајка.

СТАНИЈА: А што је то, синко?

ВУЧКО: Театор.

СТАНИЈА: Што је то театор?

ВУЧКО: Играду како је кћи кнеза Лазара пошла за турска цара. Ту сам већ био. Е, кад погину онај старац, баш сум се смејао.

СТАНИЈА: Како би се смејао, кад други гине?

ВУЧКО: Зашто је лепо. Е, мајка, да идеш да видиш, лепо.

СТАНИЈА: Ако је све тако лепо ка што сам видела.

ВУЧКО: Ама ово је баш фино. Идем да перем судове, пак нек иде опет два гроша, бар се проводим фајн. (Одлази.)

ЉУБА: Видиш мајка, ћирица, па се и њему допада театер.

СТАНИЈА: Ама које је то чудо?

ЉУБА, Начине лепо собе, сокак, тавницу и што год оћеш; па онда тако раде, канда су живи. да видиш како се ту прави кур.

СТАНИЈА: Шта је то?

ЉУБА: Кад се момак у девојку заљуби, па јој казује како је милује, и она њему одговара.

СТАНИЈА: Па то слушају људи?

ЉУБА: Каткад има по шест стотина, и било би више, да је соба већа.

СТАНИЈА: И капетан неће да забрани?

ЉУБА: Ко би забранио, кад је то школа гди се људи уче. Она земља која нема театра држи се да је последња земља.

СТАНИЈА: Леле, мајко, како се исквари свет! Она је земља несрећна, где се не учи како треба момак да милује девојку, и девојка момка. Ама то се стиде чинити у кући пред мајком, пред старијима, а ови раде то пред толиким људма. Који су веће будале, или они што вам плаћају за своју бруку, или ви, што идете те гледате?

ЉУБА: Е, ми њима плаћамо, а не они нама.

СТАНИЈА: Млого ли плаћате?

ЉУБА: Сваки пут по два цванцика.

СТАНИЈА: Просићеш, моја скерко, просићеш, кад за такве будалаштине трошиш паре.

ЉУБА: Али има и други ствари.

СТАНИЈА: Ваљда се девојка љуби сас момком.

ЉУБА: Е, то обично бива.

СТАНИЈА: Истину ли говориш?

ЉУБА: Богами, истину.

СТАНИЈА: Па ви гледате?

ЉУБА: Гледамо, да што ћемо.

СТАНИЈА: Ух, што нисам тамо, да је пљунем, и њу, и тога безобразника!

ЉУБА: Па, ајде довече.

СТАНИЈА: Да ме Бог сачува!

ЉУБА: Да видиш кад он почне (подражава актеру): „Милево, сунце живота мога, Милево, анђелу мој, љубиш ли ме?“

СТАНИЈА: Та је девојка анђео? Ђаво, ђаво, што нема образ.

ЉУБА: А она њему: „Слатки мој Светиславе, можеш ли сумњати да те милујем; ти си мој живот, моја утјеха, моја срећа и задовољство.“

СТАНИЈА: Пи! Безобразница, да тако говори.

ЉУБА: Пак да чујеш кад пева.

СТАНИЈА: Знам, све срамотно.

ЉУБА: Чекај да видиш како је лепо. (Одлази на клавир и пева.)

Слатка туго срдца мога,
О презјелна љубови.

СТАНИЈА: Тек ваша проклета љубав.

ЉУБА:

Спјеши, спјеши милој мојој,
Мог сушчества богињи.

СТАНИЈА: И тај се усрећи, кад узе богињаву.

ЉУБА:

При расвитку рујне зоре
Кад као ангел почива,
Представи јој лице моје
Обајањем њежног сна.

СТАНИЈА: Не вичи, бога ти, кјерко, да плашиш комшије.

ЉУБА:

Представи, ах, милој мојој,
Како за њом тугујем,
Све што о њој једној бједан,
Дању, ноћу чувствујем.

СТАНИЈА: Уха! Како је то лепо.

ЉУБА:

Ах учини, да с’ на мене
У сну мила сажали.

СТАНИЈА: Кад би била луда.

ЉУБА:

Да ме с топлим љубве чувством
У мечтању загрли.
И кад красне очи њене
Стидна зора отвори,
Ах, учини, да се санак,
У истину претвори.*
Је л’ да је лепо, мајке?

СТАНИЈА: Тако у наш вилајет певају курјаци, кад дојду месојеђе.

ЉУБА: Теби све није право.

СТАНИЈА: А кам ти Дамјанова љуба, кам ти Ајдук

Вељко, кам ти: Заспа Ранко под јабланом.

ЉУБА: Па и те су о љубови.

СТАНИЈА: Јес’ ја, ама нису безобразне. Па и глас је леп, није: ,,уа, уа!“ ка ваше.

ЉУБА: Нама су опет ваше ружне.

СТАНИЈА: Што? Ружне? Што је твоја мајка певала, то је ружно? Еј, леле Стано!

ЉУБА: Кажи ми, мајка, зашто сте и ви певале љубовне песме?

СТАНИЈА: Ти то не знаш ништа. Песма се пева, тек да се пева.

ЉУБА: Па тако и ми чинимо.

СТАНИЈА: Ја, ви: ,,Уха! уха! Оди, момче, да те загрлим, оћу да умрем за тебе.“

ЉУБА:

Стар ми је заспо на крилу,
Мени га веле будити,
А ја га волим љубити,
Негол’ га млада будити.

СТАНИЈА: Видиш како говори сама, да је нико не чује.

ЉУБА: А зашто говори кад није лепо?

СТАНИЈА: Не ваља да је безобразна, да је пљује свет, а сама можеш да се требиш од буве, ко ти брани.

ЉУБА:

Ал’ беседи Анђелија:
Божи био млад делија,
И пије се текелија,
И љуби се Анђелија.

СТАНИЈА: Боље узми неку књигу, те читај.

ЉУБА: да ме опет караш.

СТАНИЈА: За добро се не кара.

ЉУБА (узме књигу): Сад читам Робове.

СТАНИЈА: Лепо, лепо.

ЉУБА: Оћеш и ти да слушаш?

СТАНИЈА: Оћу. Боље то, него како се милује.

ЉУБА (чита): Глава једанаеста. Сљедујући дани били су дани непресјечне љубови.

СТАНИЈА: Што, и у књиги љубов?

ЉУБА: О, да видиш како се заљубила Софана.

СТАНИЈА: Куку мене, зато ти оћеш књигу да научиш!

ЉУБА: Да што си ти мислила?

СТАНИЈА: Што сам мислила? Књига је да се молиш Богу, да будеш добра, ваљана, честита, а не да учиш како да се љубиш.

ЉУБА: Али да чујеш само како је лепо.

СТАНИЈА: Нећу да чујем безобразлук. Куку, Станија, што не умре пре, да се не опоганиш!


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 164 године.