Beograd nekad i sad/16
4.
NEŠA, PREĐAŠNjE
STANIJA: Fala ti, sinko, baš ti fala, što me dovede u Beograd!
NEŠA: Što je opet, majka?
STANIJA: Ama ne znaš ko je gore, muško li, žensko li? Što govori, što radi, što peva, što čita, samo bezobrazluk.
NEŠA: Ljubo, iziđi malo napolje. (Ljuba iziđe.)
STANIJA: Malo sam spavala. Što da vidim, kad dojdem u sobu? Sedi onaj stran momak, pa se razgovara sas nju.
NEŠA: Znaš šta je, majka? Taj isti momak poslao mi čoveka, i prosi Ljubu.
STANIJA: Kazala mi je. Zato su se i dogovarali.
NEŠA: Ja mislim da je dam. Momak je dobar, ima lepu službu, što ću više. Nego da je pitaš, oće li da pođe, pak da je damo.
STANIJA: Što ću da je pitam? Ako je ne daš, sama će otići. Ne vidiš li da je svet pokvaren?
NEŠA: Nemoj tako, majka. Ako su malo slobodni, opet nisu pokvareni.
STANIJA: Ama zašto da se ne udaje ka devojka, da ima obraz, i da se stidi.
NEŠA: Sad je tako, pa bađava. Nego je zovi, pa joj kaži, da damo ljudma odgovor. (Odlazi.)
STANIJA: Ej Nešo, pokvariše i tebe.
|