Pohvala ludosti 7

Pohvala ludosti

61 Kako bi i moglo biti drukčije kad se sama Ramnuzija, koja deli sreću i nesreću, tako srdačno slaže sa mnom da je baš mudracima bila oduvek najveća neprijateljica, dok luđacima, čak i kad spavaju, dodeljuje sva mogućna blaga? Vi ste svakako čuli o Atenjaninu Timoteju, koji je, po svojoj sreći, dobio nadimak, a poslovica o njemu kaže: »Dok on spava, njegova mreža lovi«, ili ona druga: »Sova mu doleće.« Suprotno tome, za mudrace vrede poslovice da su »rođeni pod nesrećnom zvezdom«, ili da »jašu Sejeva konja« ili da »imaju zlato iz Toloze«. Ali dosta s poslovicama da ne bi izgledalo da sam opljačkala zbirku prijatelja Erazma!
Da se, dakle, vratim na stvar. Sreća voli one koji ne razmišljaju mnogo, voli smelije ljude i one koji sve stavljaju na kocku. Mudrost stvara strašljivce. Stoga vidite kako se mudraci bore sa siromaštvom, glađu i nemaštinom i kako žive zanemareni, bez slave i omraženi; a luđaci plivaju u novcu, sede na krmi države; ukratko, žive kao bubrezi u loju.
Ako ko vidi sreću u tome što se greje na milosti krunisanih glava i što se druži s dvoranima, tim bogovima na zemlji koji se kinđure dragim kamenjem, šta mu je nekorisnije ili, bolje rečeno, šta više preziru ti ljudi od mudrosti? Ili kako će trgovac koji želi da stekne bogatstvo stvarati dobit ako se pod uticajem mudrosti boji lažne zakletve, ako pocrveni kad ga uhvate u laži, ako ga i najmanje uznemiravaju tanane misli mudraca o krađi i zelenaškoj kamati? Dalje, ako neki juri za počastima i crkvenim blagom, pre će ih steći magarac ili vo nego mudrac. Ako te privlači uživanje, znaj da su žene, koje igraju glavnu ulogu u toj komediji, svim srcem privržene luđacima, a mudraca se plaše i beže od njih kao od škorpiona. Zato oni koji nameravaju da žive malo vedrije i prijatnije moraju najpre ukloniti mudraca i pridružiti se ma kakvoj životinji. Ukratko, kuda god se okreneš: kod papa, kod vladara, kod sudija, kod činovnika, kod prijatelja i neprijatelja, kod najvećih i najmanjih, sve se prodaje ako pružiš pare; a pošto ih mudrac prezire, oni ga obično brižljivo izbegavaju.
Ali kako mojoj pohvali ne bi bilo ni mere ni granice, ipak je potrebno da se govor najzad dokrajči. Zato ću prestati da govorim, ali ,bih ipak pre toga želela ukratko da pokažem da ima uglednih pisaca koji su me proslavili po svetu svojim spisima i postupcima, da ne bi ko slučajno mislio da se ja luđački sama sebi dopadam i da me paragraflije ne bi klevetale da se ne služim nikakvim navodima. E, lepο, navodimo, dakle, po ugledu na njih, tj. zbrda-zdola.

62 Svi, pre svega, veruju u onu opštepoznatu poslovicu: »Ako nešto nemaš, pravi se kao da imaš.« Po tome pravilu se već deci kazuje stih: »Najviša mudrost je u tome da se praviš lud kad treba.« Sad i sami možete zaključiti kakvo je neprocenjivo dobro Ludost kad samo njena varljiva senka i golo podražavanje zaslužuju toliku hvalu učenih ljudi! Ali još jasnije savetuje ona poznata ugojena svinja iz Epikurova čopora da se »ludost meša s mudrošću«, ma i na kratko vreme, dodaje ona ne baš pametno. Dalje uzvikuje: »Zadovoljstvo je biti lud kad treba!« Na drugome mestu opet veli: »Više voli da izgleda lud i nevešt nego pametan i uvek neraspoložen.« Homer, koji svuda mnogo hvali svoga Telemaha, ponekad ga naziva ludim. I tragičari vole davati isti nadimak, kao znamenje sreće, dečacima i mladićima. A šta drugo sadrži slavna epopeja Ilijada ako ne mahnita dela ludih kraljeva i naroda? Dalje, kako je savršena ona Kikeronova pohvala: »Svet je pun luđaka!« I ko ne zna da je svako dobro utoliko izvrsnije ukoliko se više ukoreni među ljudima?

63 Ali ti pisci možda ne uživaju ugled u hrišćana. Zato ću, ako se vi slažete, svoju pohvalu potkrepiti ili, da se izrazim učeno, zasnovati na dokazima iz Svetog pisma. U to ime najpre molim teologe za milostivo dopuštenje, jer je pravo da mi se pomogne u tako teškom poslu koji počinjem, da ne bih ponovo pozivala helikonske Muze u pomoć. Bilo bi verovatno nepošteno prizivati ih s tolike daljine, osobito kad moj predmet i ne spada u njihov delokrug; možda bi bilo zgodnije da poželim da se za to vreme, dok igram ulogu teologa i hodam po trnovitoj stazi, u moje telo preseli sa svoje Sorbone duša Skotova, bodljikavija od bodljikavog svinjčeta i ježa, a posle neka ide kuda joj se svidi ili — do đavola! O, kad bih mogla da promenim svoje lice i da obučem teološko odelo! Bojim se samo da me ko ne optuži kao kradljivicu, da sam, tobože, krišom opljačkala ormane magistara naših što poznajem toliko teoloških stvari. Iako tome niko ne treba da se čudi, jer je prirodno što sam pri takvu dugom i prisnom drugovanju s teolozima pokupila ponešto znanja. Čak je i onaj smokvasti bog Prijap ugurao u glavu i zapamtio nekoliko grčkih reči dok je njegov gospodar glasno čitao. Isto tako je Lukijanov Petao, koji je dugo živeo s ljudima, dobro naučio ljudski govor. Ali prelazim na stvar, i neka mi je sa srećom!
Propovednik (Solomon) piše u prvoj glavi: »Beskonačan je broj luđaka.« Kad kaže »beskonačan broj«, očevidno time obuhvata sve ljude, sem malog broja koje ne znam da li je iko uspeo da vidi. Još otvorenije to propoveda Jeremija u desetoj glavi: »Svaki čovek posta bezuman od znanja.« Samo bogu pripisuje mudrost, čitavom čovečanstvu ostavlja ludost. Malo ranije kaže: »Mudri da se ne hvali mudrošću svojom.« Zašto ne želiš, dragi Jeremija, da se čovek hvali svojom mudrošću? Svakako zato, glasiće odgovor, što mudrosti nema. Ali da se vratim Propovedniku. Šta mislite da znači njegov uzvik: »Taština nad taštinama, sve je taština?« Ništa drugo nego ono što sam rekla: da je ljudski život samo igra Ludosti. Tom izrekom prorok zaista dopunjuje onu sjajnu pohvalu u Kikerona koju sam ranije navela: »Svet je pun luđaka.« Kad mudri Sirah kaže: »Lud se menja kao Mesec, a mudri je postojan kao Sunce«, šta drugo to znači nego da je lud ceo ljudski rod i da samo bogu priliči ime mudrosti. Pri tom pod Mesecom tumači podrazumevaju ljudsku prirodu, a pod Suncem izvor svake svetlosti, tj. boga. S tim se slažu i reči u jevanđelju kojima sam Hrist govori da se niko ne može nazvati dobrim sem boga. Pa dalje, ako se ludim naziva svaki čovek koji nije pametan, a svaki dobar znači isto što i pametan, onda moraju neminovno svi smrtnici, po učenju stoika, biti pod okriljem ludosti!
Isto tako Solomon u petnaestoj glavi kaže: »Bezumlje je radost bezumniku« i time očigledno priznaje da od ludosti nema ničeg prijatnijeg u životu. Ovamo spada i ona izreka: »Jer gde je mnogo mudrosti, mnogo je brige, i ko umnožava znanje, umnožava muku.« I zar ne pripoveda javno iste misli odlični Propovednik u sedmoj glavi: »Srce je mudrih ljudi u kući gde je žalost, a srce bezumnih u kući gde je veselje?« Nije mu bilo dovoljno što je proučio mudrost, već je hteo da upozna i mene. Ako mi ne verujete, čujte šta sam piše u prvoj glavi: »I upravih srce svoje da poznam mudrost i da poznam bezumlje i ludost.« Ovde valja primetiti da ludosti pripada počast, jer ju je stavio na poslednje mesto. Vi znate kakav je red u crkvi: onaj ko je po dostojanstvu prvi zauzima poslednje mesto, kao što piše isti Propovednik prisećajući se i tu jevanđeljskih propisa. Da Ludost ima više dostojanstva od Mudrosti, jasno pokazuje Propovednik, ma koji on bio, u glavi četrdeset četvrtoj, čije vam reči, pobogu, ja neću reći pre nego što ne poduprete moju indukciju povoljnim odgovorima na postavljena pitanja, kao što u Platona rade oni koji razgovaraju sa Sokratom.
Šta se više pristoji: zaključavati retke i dragocene stvari ili obične i proste? Sto ćutite? Ako se vi snebivate, odgovoriće mesto vas grčka poslovica: «Krčag se ostavlja iza vrata.« I da ne bi ko bez poštovanja odbacio tu poslovicu, napominjem da je navodi Aristotel, bog magistara naših. Ko je među vama tako lud da drago kamenje i zlato ostavlja na putu? Ne verujem da ima takva. Vi svoje blago ,skrivate u najudaljenijim prostorijama, pa vam ni to nije dovoljno, nego ga mećete u najtajnije pregrade dobro okovanih sanduka, a otključane ostavljate samo tričarije. Pa ako dragocenosti skrivamo, a obelodanjujemo samo ono što nema vrednosti, zar samim tim ne potvrđujemo da je mudrost manje vredna od ludosti, kad Sv. pismo zabranjuje da se krije mudrost, a naređuje da se krije ludost? A sad čujte šta kažu reči na koje se pozivam: »Bolji je onaj čovek koji prikriva svoju ludost nego onaj koji prikriva svoju mudrost.« Sveto pismo pripisuje luđaku plemenitu duhovnu skromnost za koju nije kadar mudar čovek, jer misli da mu niko nije ravan. Tako ja shvatam ono što Propovednik piše u desetoj glavi: »Bezumnik i kad ide putem, bez razuma je i kazuje svima da je bezuman.« Zar to nije dokaz izvanredne iskrenosti kad luđak sve ljude izjednačuje sa sobom i kad s njima deli svoju slavu, iako nema čoveka koji ne bi imao visoko mišljenje o sebi? Zato se ni veliki kralj ne stidi toga nadimka kad kaže u tridesetoj glavi: »Ja sam luđi od svakoga.« I sv. Pavle, učitelj naroda, u pismu Korinćanima dobrovoljno prima nadimak luđaka, jer veli: »Ne govorim po mudrosti — ja sam još više«, kao da je smatrao za sramotu da ga neko prevaziđe u ludosti. Ali, eto, čujem paklenu dreku nekih Grčića koji se trude da krdima savremenih teologa kao vrane izvade oči i da svojim komentarima kao oblacima dima obaviju druge. U tome stadu je ako ne alfa a ono svakako beta moj Erazmo, koga češće spominjem, jer ga poštujem. Tako glupi navodi, kažu mi oni, dostojni su samo oličene Ludosti! Mnogo je drukčija bila misao apostolova nego što se tebi čini. On ,u svojim besedama ne smera da ga smatraju luđim od ostalih; naprotiv, on je rekao: »Oni su sluge Hristove, a ja takođe«; ponosno se s te strane izjednačio s ostalima i, da se ispravi, dodaje: »ja više nego ostali«, osećajući da nije samo ravan ostalim apostolima u jevanđeljskoj službi nego je čak i nešto iznad njih. Pošto je hteo da ga svi dobro razumeju i da ne bi izgledalo da nadutim govorom vređa uši, zaštitio se plastom ludosti. »Ja govorim bespametno«, kaže zato što zna da jedino budale imaju povlasticu da govore sve bez uvrede.
Prepirku o tome šta je sv. Pavle mislio kad je to pisao ostavljam Grčićima. Ja odlazim stopama onih velikih, debelih, masnih i opštepriznatih teologa s kojima dobar deo učenih ljudi više voli, tako mi Zevsa, da ide krivim putem nego da s onim trojezičnim teolozima upozna istinu! I niko među njima i ne haje za mišljenje tih Grčića ni koliko za gakanje čavki; sem toga, imam ja jednog slavnog teologa, čije ću ime iz opreznosti da prećutim, jer znam da bi ga naše čavke odjednom zaokupile grčkom izrekom o magarcu koji svira na liri! Taj naučnik objašnjava pomenuto mesto baš magistarski i teološki. Rečima: »Govorim nepametno više nego ostali« počinje novo poglavlje i raščlanjava ga s velikom dijalektičkom spretnošću na sasvim nov način. Da navedem doslovno njegove reči i po obliku i po sadržini: »Nepametno govorim, što znači: izgledam vam nepametan, ako se izjednačim s lažnim apostolima; a izgledaću vam još nepametniiji ako se postavim iznad njih.« Ubrzo kao da zaboravlja na svoj predmet i prelazi na nešto drugo.

64 A zašto bih se ja mučila tumačenjem samo jednog primera? Svako zna da teolozi imaju javno pravo da nebo, tj. Sveto pismo rastežu kao kožu. To pravo je imao i sv. Pavle, jer kod njega nalazimo reči koje se ne slažu s izvorom iz kojega su uzete, ako smemo verovati slavnom Hijeronimu, poznavaocu pet jezika. Apostol je slučajno video natpis na nekom oltaru u Ateni, pa ga je izokrenuo u prilog hrišćanske vere, s tim što je odbacio sve što mu nije išlo u račun a uzeo samo dve poslednje reči: »Nepoznatom bogu«, pa i to nešto izmenjeno, jer je ceo natpis glasio: »Bogovima Azije, Evrope i Afrike, nepoznatim i stranim bogovima.« Prema Pavlovu primeru upravljaju se, rekla bih, današnji teolozi koji iščupaju odavde ili odande četiri ili pet reči, pa im, ako treba, obrnu smisao, samo da bi ih prilagodili svojoj koristi, iako ono što stoji ispred njih i iza njih nema uopšte nikakve veze s predmetom ili čak kazuje nešto suprotno. Teolozi to čine s tako uspešnom bestidnošću da im pravnici često na tome zavide.
Ima li uopšte čega što im ne bi pošlo za rukom posle uspeha onog velikog teologa (umalo nisam izbrbljala ime, ali me je ponovo uplašila grčka poslovica o magarcu i liri) koji je jedno mesto iz sv. Luke protumačio tako da se slaže s duhom Hristovim kao što se slaže vatra s vodom. U trenutku kad se bližila krajnja opasnost, kad valjani štićenici obično najviše pomažu svojim zaštitnicima i stavljaju sve svoje snage u odbranu, Hrist je želeo da odstrani iz srdaca svojih učenika svako pouzdanje u ljudsku pomoć, pa ih je upitao da li su oskudevali u čemu otkad ih je poslao na put, ne snabdevši ih ni putnim troškom, ni obućom da ih štiti od trnja i kamenja, niti im je napunio torbu da ne gladuju. Kad su apostoli odgovorili da su svuda nalazili sve što im je trebalo, Spasitelj je dodao: »A sada, ko ima vreću ili torbu, neka ih ostavi ovde; a ko ih nema, neka proda svoje haljine i neka kupi mač!« Kako čitava Hristova nauka ne uči ljude ničem drugom do blagosti, strpljivosti, i nipodaštavanju života, sasvim je jasno šta znače te reči. Svakako je hteo da još više razoruža svoje poslanike, kako bi zanemarili ne samo obuću i torbu već i haljine i kako bi se posvetili goli i sasvim spremni delu Jevanđelja; zato ne smeju imati pri sebi ništa drugo do mač, ali ne onaj kojim se služe razbojnici i ubice, već duhovni mač koji prodire i u najdublji kutak srca i jednim udarcem odbija sve strasti, tako da u srcu ne ostane ništa drugo sem pobožnosti.
Ali pogledajte, molim vas, kako je onaj slavni teolog izokrenuo to mesto! On je pod mačem shvatio pravo da se čovek brani od proganjanja, torbu je protumačio kao ostavu za životne namirnice: kao da se Hrist predomislio kad je uvideo da nije dovoljno kraljevski opremio za put svoje poslanike, pa povukao svoju prvašnju zapovest; ili kao da je zaboravio šta je rekao učenicima, jer će biti blago njima ako strpljivo podnose porugu, uvrede i kazne, zabranjujući im svako protivljenje zlu, jer su blaženi samo oni koji vole mir, a ne nasilnici; kao da je zaboravio da im je preporučivao da se ugledaju na vrapce i ljiljane, pa im sada ne dopušta više da krenu na put bez mača i čak im naređuje da prodadu odelo i kupe mač, jer više voli da idu bez košulje nego ,bez oružja o bedru! I kao što misli da reč mač znači sve ono što se odnosi na odbranu od napadača, isto tako reč torba shvata kao sve ono što se odnosi na životne potrebe. I tako taj tumač božje misli šalje apostole naoružane kopljima, lukovima, strelama i bombardama da propovedaju nauku na krst razapetog Hrista; sem toga, prti im još na leđa kovčežiće, torbe i bisage da ne bi slučajno sa odmarališta pošli bez doručka. Mudrog tumača ne zbunjuje ni to što Hrist naređuje da se mač, koji je tako žestoko zahtevao da se kupi, sada metne u korice; i da se nikada nije čulo da su apostoli upotrebljavali mačeve i štitove protiv paganskog nasilja; ali bi ih svakakoupotrebljavali da je Hrist mislio onako kako ovaj tumači.
Neko drugi, koji nije među poslednjima, a čije ime iz poštovanja ne kazujem, napravio je od šatora koje spominje Habakuk kad veli: »Kože će zemlje medijanske propasti« — kožu odranog sv. Bartolomeja! Nedavno sam imala čast da prisustvujem jednoj teološkoj raspravi, jer ja to vrlo često činim. Tu je neko postavio pitanje kako se može po Svetom pismu dokazati da je bolje jeretike uništiti vatrom nego ih preobraćati uveravanjem. Odgovorio je neki starac stroga pogleda i srditim glasom, kojega su obrve izdavale za teologa, da je tu zapovest dao sv. Pavle, koji veli: »Čoveka jeretika po prvom i drugom svetovanju kloni se.« On je ove reči nekoliko puta ponovio tako glasno da su se mnogi u čudu pitali šta se desilo čoveku. Onda je objasnio da jeretika treba ukloniti iz života! Neki su prsnuli u smeh, ali je bilo i takvih kojima se takvo tumačenje učinilo duboko teološko. Pošto su neki i dalje negodovali, pritekao mu je u pomoć neki tenedski advokat, kao što se kaže, nepobitni autoritet. »Čujte!« rekao je. »Pisano je: ,Zločincu ne daj da živi; svaki jeretik je zločinac; dakle, itd.'« Svi prisutni su bili zapanjeni oštroumnošću toga čoveka i jednodušno odobrili ono što je rekao. Nikome nije palo na pamet da se ta beseda odnosi samo na vrače, čarobnjake i mađioničare koje Hebreji na svom jeziku nazivaju mehascefim (zločinci), i da bi se smrtna kazna morala proširiti i na preljubu i pijanstvo.

65 Ali ja zaista ludo radim što traćim vreme u sitnicama kojih ima tako mnogo da ih sve ne bi mogla obuhvatiti ni Hrisipova i Dimidova dela. Htela bih samo da vas zamolim da i meni, koja nisam vična teologiji, oprostite ako ne budem sve tačno navodila, kad se već onim božanskim magisterima dopušta da iskrivljuju istinu.
No vratimo se sada Pavlu! »Vi rado podnosite luđake«, kaže on govoreći o sebi. I opet: »Primiteme kao luđaka«. I onda: »Ne govorim po Gospodu, već kao u bezumlju.« Na drugom mestu opet kaže: »Mi luđaci Hrista radi.« Čuli ste koliko je to pohvala Ludosti i iz kakvih usta! Štaviše, apostol javno preporučuje ludost kao nešto pre svega potrebno i vrlo korisno: »Ako ko među vama misli da je mudar, neka postane nepametan da bi bio mudar!« Isus i u Luke naziva ludima dva učenjaka kojima se pridružio na putu. Izgleda mi gotovo čudno što onaj božanski Pavle čak i bogu pripisuje malo ludosti: »Ono što je ludo u boga, kaže on, vredi više nego sva pamet u ljudi.« I sad se tome protivi tumač Origen, kao da je tobože mogućno da merilo te ludosti bude ljudski razum. O tome govori i ova misao: »Tajna krštenja je ludost za one koji umiru.«
Ali zašto se ja uzalud dovijam i mučim da to potkrepim tolikim dokazima? I sam Hrist u mističnim psalmima otvoreno govori Ocu: »Ti znaš moju ludost.« I nije slučajnost što bog tako mnogo voli lude. Mislim da je u tome sličan vladarima ovoga sveta koji gledaju podozrivo i sa mržnjom na pametne ljude, kao što je Kajsar gledao na Bruta i Kasija (ali se pijanog Antonija nije bojao), Neron na Seneku, Dionizije na Platona; naprotiv, prijatni su im maloumni i bezazleni ljudi. Isto tako i Hrist uvek proklinje i osuđuje mudrace koji se zanose svojim razumom. To sv. Pavle svedoči jasno, bez dvoumljenja, kad veli: »Bog je izabrao ono što je nepametno na svetu« i dalje: »Bog je odlučio da pomoću ludosti sačuva svet«, jer ga mudrošću nije mogao obnoviti. Sam bog to objavljuje kad govori kroz usta proroka: »Uništiću mudrost mudrih i odbaciću razum razumnih.« I opet, kad zahvaljuje Ocu što je tajnu spasenja sakrio od mudrih i otkrio je malima, tj. ludima. Jer u grčkom tekstu stoji za male νήπιοι (nepametni) a stavlja je nasuprot reci σοφοί (mudri). Na ovo se odnosi što on često u Jevanđelju ustaje protiv fariseja, pisara i pravnika, ali brižno pruža zaštitu neukom narodu. Jer šta drugo znači onaj uzvik: «Teško vama pisari i fariseji!« ako ne: »Teško vama mudri!«
Kako izgleda, Hrist se naročito veseli deci, ženama i ribarima. Čak mu se i među bezumnim životinjama najviše dopadaju one u kojima ima najmanje lisičje prepredenosti. Zato je više voleo da jaše na magarcu, iako je mogao bez po muke da sedne lavu na leđa da je hteo. I Sveti duh se spustio sa neba u liku goluba, ne orla ili jastreba. Sem toga, u Svetom pismu se često spominju jeleni, srndaći i jaganjci. Uz to, Hrist svoje izabranike, kojima je namenjeno carstvo nebesko, naziva ovcama od kojih nema glupljih životinja na svetu! Još od Aristotela je ostao izraz »ovčja ćud«, koji podseća na glupost ovih životinja i obično se kao pogrdan naziv upotrebljava za glupe i ograničene ljude. I Hrist javno priznaje da je pastir toga stada; šta više, on voli ime Jagnje, jer ga sv. Jovan tako naziva: »Pogledajte, Jagnje božje!« Taj nadimak se često spominje i u Apokalipsi.
Šta drugo govori sve to nego da je ludost svojstvena svima ljudima, čak i pobožnim; da je čak i Hrist, da bi pomogao ljudskoj ludosti, iako je »Očeva mudrost«, postao na neki način lud kad je primio ljudsku prirodu i po spoljašnjem izgledu postao čovek; i da je, tako reći, postao grešnik da bi izlečio grehe. A nije hteo da ih leči drukčije nego »ludošću krsta«, i za izvršenje te namere upotrebljava neuke i tupoglave apostole kojima revnosno preporučuje ludost i odvraća ih od mudrosti, navodeći im za primer decu, ljiljane, zrno gorušice i vrapce, sve ono što nema ni uma ni pameti i provodi život samo po zakonima Prirode, bez ikakve veštine i bez ikakve brige. Sem toga, zabranjuje im da se unapred brinu šta će govoriti pred poglavarima i preporučuje im da ne ispituju budućnost i vreme, što znači da se ne zanose svojom mudrošću, nego neka se svom dušom prepuštaju njemu. Ovamo spada i ono što je bog i stvoritelj sveta zabranio prvim ljudima da jedu sa drveta poznavanja dobra i zla kao da je saznanje otrov za sreću. I Pavle otvoreno odbacuje saznanje kao klicu oholosti i opasnosti. Na njega se, mislim, ugleda sv. Bernard, koji tumači da je ,breg koji je Lucifer izabrao za svoje boravište »gora saznanja«.
Možda ne treba odbaciti ni onaj dokaz da je Ludost u milosti višnjih, jer se njoj opraštaju pogreške, a mudrome se ne opraštaju. Zato se svi koji mole za oproštaj izgovaraju Ludošću i skrivaju se iza njenog plašta, iako su svesno grešili. Tako moli Aron u četvrtoj knjizi Mojsijevoj, ako se dobro sećam, za oproštaj kazne svojoj ženi: »Preklinjem te, Gospode moj, ne upisuj nam to u greh, jer ludo sagrešismo!« Tako i Saul moli Davida za oproštaj govoreći: »Jasno je da sam nepametno radio.« A sam David opet pokušava da umilostivi Gospoda: »Molim te, Gospode, oprosti krivicu sluzi tvojemu, jer smo ludo radili!« Kao da ne bi mogao dobiti oproštaj ako se ne bi izgovarao ludošću i bezumljem!
Ali najjasnije govori meni u prilog ono što Hrist kaže na krstu kad moli za svoje neprijatelje: »Oče, oprosti im!« Nije naveo drugo opravdanje za njih nego bezumlje, »jer ne znaju šta rade.« Na isti način sv. Pavle piše Timoteju: »Postigao sam božje milosrđe, jer sam nevernost učinio iz neznanja.« Šta drugo znači »učinio sam iz neznanja« nego da je učinio iz ludosti, a ne iz zlobe: Šta znači »postigao sam milosrđe« ako ne to da ga ne bi postigao da ga nije preporučila zaštitnica Ludost? Meni u prilog govori i onaj mistični psalmist (šteta što mi nije pao na pamet u zgodnom trenutku) kad veli: »Ne sećaj se grehova moje mladosti i zaboravi moja neznanja!« Čuli ste kako se opravdava dvema stvarima — mladošću, čija sam ja stalna pratilica, i neznanjima, i to u množini, da biste shvatili ogromnu moć Ludosti.

66 Da se ne upuštam dublje u beskonačne navode, reći ću ukratko da hrišćanska vera ima srodnosti s nekom ludošću i da nema nikakve veze s mudrošću. Ako želite dokaza za to, molim! Pogledajte najpre decu, starce, žene i blesane kako se više nego svi drugi raduju svetim stvarima i obredima i kako po prirodnom nagonu žele da budu što bliže oltarima. Sem toga, poznato vam je da su prvi osnivači vere bili ljudi začudo skromni i zakleti neprijatelji nauke. Najzad, izgleda da nema većih zanesenjaka od onih koje je jedanput obuzeo plamen hrišćanske pobožnosti: upropašćuju te budale svoja imanja, zaboravljaju nepravde, trpe prevare, ne prave razlike između prijatelja i neprijatelja, klone se uživanja, odaju se postu, bdenju i suzama, radu i porugama; preziru život i jedino žele smrt, ukratko, kako mi izgleda, otupeli su za svako ljudsko osećanje, baš kao da im duša živi drugde, a ne u telu. A šta je to drugo nego ludost? Zato nije nikakvo čudo što su apostoli izgledali uvek kao da su se napili mladog vina i što je sv. Pavle ličio sudiji Festu na luđaka. Ali kad sam jedanput već obukla lavlju kožu, hajde da vam dokažem i to da je sreća, za koju se hrišćani toliko muče, samo neka vrsta bezumlja i ludosti. Ne zamerite mi za ove reči, već bolje ispitajte samu stvar! Pre svega, hrišćani se sasvim slažu s platoničarima da je duša utonula u telo i obavljena telesnim vezama, čijom je težinom okovana tako da jedva može da vidi istinu i da uživa u njoj. Zato Platon definiše filozofiju kao razmišljanje o smrti, jer kao i smrt odvaja duhovni deo čoveka od vidljivih i telesnih stvari. I tako se duša, dok god dobro služi telesnim organima, naziva zdravom; ali kada raskine veze i pokuša da se oslobodi i kao da razmišlja o bekstvu iz te tamnice, tada se to zove ludost. Ako se to dogodi slučajno, zbog bolesti i neke organske mane, onda se ceo svet složi u tome da je to ludilo. A mi ipak vidimo da ljudi te vrste proriču budućnost, da poznaju jezike i nauke koje nisu nikada ranije učili, i da uopšte imaju nešto božansko u sebi. Nema sumnje da to dolazi otuda što se duša pomalo oslobađa telesnog dodira i počinje da pokazuje svoju prirodnu snagu. Isto se tako, mislim, nešto slično dešava ljudima na samrtnim mukama: oni ponekad govore s proročanskim nadahnućem.
Ako se to, pak, događa u vatrenoj pobožnosti, možda nije ludilo iste vrste, ali ipak mu je tako slično da ga veći broj ljudi smatra za pravu ludost, osobito stoga što je malo, vrlo malo ljudi koji se čitavim svojim životom razlikuju od celokupnog ljudskog društva. Njima se, rekla bih, obično dešava ono što se, po Platonovu opisu, dešava u onoj pećini okovanim ljudima koji se dive samo senkama stvari. Jedan od njih utekne iz pećine, ali se vrati i priča im da je video istinite stvari i da se oni ljuto varaju ako misle da ne postoji ništa drugo sem bednih senki. A on je postao mudar, pa žali i oplakuje ludost svojih drugova koja ih drži u tolikoj zabludi. Oni ga, zauzvrat, ismejavaju kao bezumnika i odbacuju od sebe. Tako se i običan svet najviše divi onom što je telesno i misli da postoji jedino to. Pobožni ljudi, naprotiv, zanemaruju sve što ima bliže veze s telom i sasvim su zakupljeni posmatranjem nevidljivih stvari. Prvi najveću važnost pridaju bogatstvu, pamah iza njega dolazi telesno uživanje i tek poslednje mesto ostavljaju duši; većina čak i ne veruje da duša uopšte postoji, jer je ne vide očima. Suprotno tome, oni drugi sve svoje misli obraćaju bogu, najjednostavnijem od svih bića, a posle toga misle na ono što im stoji najbliže — na dušu; o telu se uopšte ne brinu, a novac preziru i izbegavaju ga kao prljavštinu. A ako baš moraju da se bave takvim stvarima, rade to nerado i s gađenjem, ukratko, imaju kao i da nemaju i sopstvenici su kao da su i bez imetka.
Postoje između jednih i drugih u pojedinim stvarima i druge razlike. Sva osećanja su u vezi s telom i ima ih dve vrste: jedna su više materijalne prirode (pipanje, sluh, vid, miris, ukus), druga su udaljenija od tela (sećanje, razum, volja). Duh će, dakle, biti moćan onde gde bude delovao.. Pobožni ljudi usmeravaju svu snagu duha na one stvari koje sa čulima nemaju skoro nikakve veze, pa su za telesni svet, tako reći, obamrli i otupeli. Svetovnjaci, naprotiv, u tim čulima osećaju najvišu moć, a za duhovna osećanja nemaju smisla. Sad je razumljivo ono što čujemo da su neki sveti ljudi pili ulje mesto vina. S druge strane, neka osećanja imaju više veze s telesnim uživanjem, kao što su: požuda, glad, želja za spavanjem, srdžba, oholost, zavist; s njima pobožni vode nepomirljiv rat, dok ostali ljudi misle da bez njih nema života. Zatim ima nekih osećanja koja drže sredinu, koja su, tako reći, prirodna; to su: ljubav prema otadžbini, nežnost prema deci i roditeljima, odanost prema prijateljima. Njih obični ljudi koliko-toliko cene; a pobožni se čak trude da ta osećanja iščupaju iz svojih srdaca, sem ako ne dostignu najviši stepen duševnosti da oca vole ne kao oca (jer on je rodio samo telo, a telu je pravi otac bog), već kao dobra čoveka u kome sija lik vrhovnoga uma, koji jedino nazivaju najvišim dobrom i tvrde da izvan njega ne postoji ništa što bi trebalo voleti i želeti. Istim merilom procenjuju i sve druge obaveze u životu: iako smatraju da sav vidljivi svet ne treba sasvim prezirati, ipak ga mnogo manje cene od onoga što se ne može videti. Govore i to da se u sakramentu, pa čak i u verskim obredima, nalaze telo i duh. Tako u postu ne smatraju za neku veliku zaslugu ako se ko odrekne samo mesa i večere, što svet smatra za najstroži post; treba u isti mah obuzdati i strasti: da manje podležeš srdžbi, da si manje ohol i da ti se duh, kao oslobođen telesne težine, uzdigne do uživanja i slasti nebeskih dobara. Slično je i sa službom božjom. Ne treba potcenjivati spoljašnje obrede, kažu, iako oni sami po sebi nisu korisni, ili su čak i štetni ako im se ne pridruži duhovni element, jer predstavljaju spoljašnja znamenja. Oni predstavljaju smrt Hristovu, koju vernici treba da izražavaju na taj način što će smirivati, gasiti i, tako reći, sahranjivati telesne strasti da bi vaskrsli u novi život i da bi se mogli združiti u jedno s Njim i u jedno među sobom. Tako, dakle, radi, tako misli onaj pobožni čovek. A obični ljudi, naprotiv, misle da se sveti posao sastoji u sedenju kraj oltara, i to što je mogućno bliže, u slušanju bučnog zujanja glasova i u posmatranju drugih, manje važnih obreda te vrste. Ne samo ,u tim stvarima koje sam navela kao primer već jednostavno u čitavom životu, pobožni izbegava sve što ima veze s telom i hvata se za nebeska, nevidljiva i duhovna dobra. A kako između pobožnih i običnih ljudi postoji ogromna razlika u svim stvarima, događa se da jedni druge smatraju ludima, mada taj naziv, bar po mome mišljenju, više odgovara pobožnim nego običnim ljudima.

67 To će biti još jasnije ako vam objasnim ukratko, kao što sam obećala, da ta velika nagrada koju očekuju pobožni nije ništa drugo do neka vrsta mahnitosti. Setite se, pre svega, da je nešto slično sanjao još Platon kad je pisao da je ludost zaljubljenih najveća sreća u životu. Jer onaj ko silno voli ne živi više u sebi, nego u ličnosti koju voli; ,i što se više udaljuje od sebe i prelazi na predmet svoje ljubavi, utoliko je veće njegovo uživanje. Ako duša smišlja kako da iziđe iz tela i ne upotrebljava valjano svoje organe, može se sasvim pravilno nazvati ludošću. Šta bi inače značio izraz koji se svuda čuje: »Taj čovek nije pri sebi«, ili »Dođi k sebi«, ili »Je li došao k sebi«? Zatim, ukoliko je ljubav dublja, utoliko je ludost veća i srećnija!
Kakav je, dakle, taj budući život blaženih na nebu za kojim pobožne duše uzdišu tako čežnjivo? Duh će, svakako, pobediti i posrkati telo, i to će učiniti utoliko lakše što ga je već za života očistio i pripremio za takav preobražaj. Zatim će najviši Um poljuljati na neshvatljiv način i sam duh, jer ga beskonačno prevazilazi. I tako će čitav čovek izići iz sebe i biće srećan samo zbog toga što više ne pripada sebi, jer će neiskazano uživati u najvišem Dobru koje sve privlači k sebi. Ta sreća će, razume se, biti potpuna tek kada duše budu obdarene besmrtnošću, pošto se ponovo sjedine sa svojim nekadašnjim telima. A pošto život pobožnih nije ništa drugo do razmišljanje o budućem životu i, teko reći, njegova senka, događa se da katkad i na ovom svetu osete slast nebeske nagrade. Razume se, to je neka sićušna kap u poređenju sa izvorom večne sreće, pa ipak uveliko nadmašuje sva telesna uživanja, čak i kad bi se sve slasti svih smrtnika skupile na gomilu: teko visoko stoji duhovno nad telesnim, nevidljivo nad vidljivim! To je zaista ono što obećava prorok: »Što oko ne vide, i uvo ne ču, i u srce čoveku ne dođe, ono ugotovi Bog onima koji ga ljube.« I to je deo Ludosti koja ne propada pri prelasku iz ovoga živote u onaj, već samo postiže svoje savršenstvo! Stoga ljudi kojima je dato da osete takav zanos (a dato je vrlo malom broju ljudi), doživljuju nešto vrlo slično bezumlju; oni govore reči bez veze, u njima nema ničeg ljudskog, iz grla im izlaze neki besmisleni glasovi, svakog časa menjaju izraz lica: čas su veseli, čas potišteni, čas plaču, čas se smeju, čas opet uzdišu; ukratko, sasvim su »izvan sebe«. A kad se »vrate sebi«, ne znaju reći gde su bili, da li u telu ili izvan njega, da li su bdeli ili spavali; ne sećaju se šta su čuli, šta su videli, šta su govorili, šta su činili. Sve vide kao kroz maglu ili san. Znaju samo to da su u tom svojem bezumnom stanju bili neopisano srećni. Mnogo im je žao što su se osvestili i ništa više ne žele nego da njihovo ludilo traje večito. I to je tek neznatno iskušenje buduće sreće.

68 Ali mi izgleda da sam već odavno, ne zaboravivši ko sam, prekoračila granice. Ako vam se ova moja priča čini odviše brbljivom i drskom, uzmite u obzir, molim vas, da je to govorila Ludost koja je sem toga žena! Uz to se setite i one grčke poslovice: »Često i lud čovek govori ispravno!« Ili možda mislite da se te poslovica ne može primeniti na žene. Vidim da očekujete epilog. Ali ste sasvim ludi ako mislite da se ja još sećam šta je bilo u onoj gomili reči koju sam istresla pred vas. Stara izreka glasi: »Mrzim druga u piću koji se svega seća.« A ja vam kažem: »Mrzim slušaoca koji se svega seća.« Stoga ostajte zdravo, slavni poklonici Ludosti, pljeskajte, živite, pijte!