Похвала лудости 3
Похвала лудости[уреди]
21 Све у свему, без мога посредовања не би било никаква друштва које би оживљавало весељем и никакве везе која би дуго трајала: народ не би могао даље подносити краља, господар слугу, собарица госпођу, учитељ ученика, пријатељ пријатеља, ни жена мужа, ни власник закупца, сусед суседа, домаћин госта, ако не би један другог час варали, час се један другом улагивали, час један другоме паметно попуштали; ако се не би, једном речју, наслађивали неким медом Лудости. Знам да вам то изгледа претерано, али ћете чути још веће ствари.
22 Реците ми, молим вас, може ли човек волети другога ако мрзи себе сама? Зар се може слагати с неким онај ко се сам са собом не слаже? Може ли коме приредити уживање онај који је самом себи тежак и досадан? Мислим да то нико никад не би тврдио ако није већи луђак и од саме Лудости. Ако мене будете искључили из друштва, ниједан човек неће моћи да живи с другим, тако да ће сваки самом себи, кад на то помисли, изгледати прљав и сваки омрзнути себе. Природа, која је у многим стварима више маћеха него мати, усадила је у душе људи, особито мало бистријих, несрећну склоност да нико није задовољан оним што има, него се диви ономе што имају други. Отуда произлази да се сви дарови, све лепоте и пријатности живота кваре и пропадају. Јер чему ће користити лепота, оно што бесмртни богови могу дати као највеће уздарје, ако је захваћена клицом плеснивости? Шта вреди младост ако је разједа црв старачке меланхолије? Најзад, како ћеш радити сваки посао у животу с пристојношћу, сам или поред других (јер је главна ствар не само вештине већ и сваког другог посла да оно што радиш буде пристојно урађено), ако ти услужно не помогне Самољубивост коју ја по заслузи називам својом сестром, пошто тако одлучно свуда заступа моје интересе?
Јер има ли шта луђе него бити заљубљен у себе и дивити се себи? С друге стране, ако се сам себи не допадаш, нећеш знати да урадиш ништа лепо ни пријатно што се не би огрешило о пристојност. Одузми животу тај зачин, одмах ће се говорнику заледити реч на уснама, музичареве се мелодије неће допасти никоме, глумца ће извиждати због његових покрета, исмејаће песника с његовим музама, сликар ће бити презрен заједно са својом уметношћу, лекар ће умрети од глади и поред свих лекова. Најзад, од Ниреја ће постати Терзит, Фаон ће се претворити у Нестора, Минерва у свињу, речит човек ће постати дете које муца, а светски човек сељак. Баш стога је, дакле, потребно да свако ласка себи, да се мало себи улагује и да одобрава себи пре него што му се прохте да му други одобравају. Најзад, срећа се углавном састоји у томе да желиш бити баш оно што јеси, а за то преимућство треба захвалити мојој доброј Самољубивости: она чини да нико није незадовољан својом спољашњошћу, ни својим даром, ни својим родом и својим положајем, да нико није незадовољан својим васпитањем и својом домовином, тако да не жели да се мења ни Ирац с Италијаном, ни Трачанин с Атењанином, ни Скићанин са становником Срећних острва. Дивна ли је брига природе да у једну такву бескрајну разноврсност ствари унесе једнакост! Где понешто ускрати од својих дарова, тамо обично дода више самољубивости. Заиста сам глупо рекла: самољубивост место дарова, јер је баш она највећи дар! Свакако морам рећи да није започето ниједно изврсно дело без мога подстрека и да није пронађена ниједна лепа уметност, коју ја нисам надахнула.
23 Мора се признати да је рат жетва и извор најславнијих дела. Може ли бити веће лудости него да се из не знам каквих разлога предузима она врста борбе која и једној и другој страни доноси више зла него добра? А о онима који су пали у боју нема никаква спомена као ни о Мегаранима! Сем тога, кад су већ обе војске уређене и стану једна према другој и кад се заоре потмули гласови рогова, шта тада, молим вас, вреде сви они мудраци који су исцрпени од мозгања и који због своје разводњене и расхлађене крви једва дашћу? За рат је потребно много дурашних и снажних људи који имају врло много смелости и што мање памети; сем ако неко не воли Демостена као војника који је, држећи се Архилохова савета, ухватио маглу чим је угледао непријатеља. Био је исто тако лош ратник као што је био изврстан говорник. Али у рату, приговарају ми, разум игра врло значајну улогу. Признајем да га има у војсковођа, али је тај разум војнички, није филозофски. Сложимо ли се с тим, онда славна дела могу чинити паразити, сводници, разбојници, убице, сељаци, глупаци, варалице и остали друштвени олош, али не филозофи који капљу над књигама до неко доба ноћи.
24 Како су мудраци некорисни у практичном, свакодневном животу, може нам послужити као пример Сократ, кога је Аполоново пророчиште, не баш много мудро, огласило за јединог мудраца. Јер кад год би покушао да ма шта ради јавно, увек би морао побећи пред бучним смехом светине. Мада тај човек није био сасвим без памети, јер је непрекидно одбијао назив мудраца говорећи да он припада само богу, и јер је мислио да мудрац не треба никада да се меша у управљање државом. А било би још боље да је опомињао да мудрости треба да се клони ко год хоће да се уврсти у ред правих људи. Шта га је, најзад, дотерало на оптуженичку клупу и присилило да испије отров од кукуте, ако не мудрост? Јер док га је филозофија гонила да лупа главу облацима и идејама, да мери ноге буве и да се диви зујању комараца, није научио ствари које се односе на свакидашњи живот.
А учитеља је у животној опасности бранио ученик Платон. Заиста диван бранилац, кога је вика гомиле тако уплашила да је једва могао да изговори половину првог одељка! А шта ли тек да кажемо о Теофрасту, коме се, кад је изишао пред скупштину, од страха стегло грло као да је угледао вука? Којем би војнику он у рату улио храбрости? Изократ је био тако плашљиве природе да се није усуђивао пред народом ни да зине. Кикерон, отац римског говорништва, отпочињао је своје говоре увек с непријатном дрхтавицом и муцао као мало дете, што Фабије оправдава и каже да је то пример ваљана говорника који је свестан одговорности. А кад тако каже, зар не признаје јавно да је мудрост препрека и честитом вођењу јавних послова? Шта би радили ти људи кад би требало да се боре с мачем у руци, кад у борби голим речима умиру од страха?
И после овога се, о господња вољо, слави она позната Платонова реч да би биле срећне оне државе у којима би владали филозофи или владари који би се бавили филозофијом! Али запитајте само историчаре за савет, па ћете сазнати да никада није било опасније владавине по државу него кад би власт дошла у руке каква филозофа или књижевника. То доказују, мислим, у довољној мери оба Катона, од којих је један нарушио мир у држави бесним оптужбама, а други пошто је из темеља поткопао слободу римског народа, јер је хтео да је брани сувише паметно. Њима можете придружити разне Бруте, Касије, Грахе, па чак и Кикерона који није био ништа мање штетан по римску државу него Демостен по атенску. Затим, иако признајем да је Марко Аурелије био добар цар, што се не може порећи, ипак је својим поданицима под тим истим именом био досадан и мрзак јер је био филозоф. Али, мада признајем да је био добар владар стога што је држави оставио онаква сина за наследника, ипак јој је много више штетио него што је користио добром владавином.
Како су људи који се предају изучавању филозофије обично врло несрећни у свему у животу, нарочито са децом, мислим да се природа опрезно побринула да се куга мудрости не рашири много међу људима. Тако је познато да је Кикерон имао сина изрода, а деца су мудрога Сократа више личила на матер него на оца, тј. била су луда, као што је то неко лепо приметио.
25 Некако би се још и поднело кад би филозофи били неспособни само за вршење јавне службе, где се сналазе као магарац кад свира на лири! Али они још мање вреде у вршењу дужности приватног живота. Позови мудраца на гозбу, и он ће помутити расположење гостију или својим суморним ћутањем или непрекидним постављањем ситних и досадних питања. Поведи га на игранку, па ће ти скакутати као камила. Поведи га на јавну представу, и он ће изразом лица помутити весеље народа и, као мудри Катон, биће присиљен да оде из позоришта, јер не може да одагна своју мрку озбиљност. Ако водиш разговор, он лупи изнебуха као онај вук из басне. Ако треба нешто да купи, да склопи какву погодбу, укратко, ако треба да уради нешто без чега свакодневни живот не може тећи, рећи ћеш да такав филозоф личи на пањ, а не на човека. У тој мери је он, такав да не може користити ни себи, ни отаџбини, ни својима, јер је неискусан у свим обичним стварима, а у мишљењу и навикама потпуно се разликује од народа.
И због таква непознавања материјалног и духовног живота заједнице долази до тога да филозоф навуче на себе општу мржњу. Зар није све што се на свету догађа пуно лудости и зар свуда луђаци не раде за луђаке? А ако би баш неко хтео да се супротстави целом свету, томе бих ја саветовала да се, по угледу на Тимона, повуче у неку пустињу и да тамо сам ужива у својој мудрости.
26 Да се вратим на оно што сам започела. Каква ли је то сила удружила оне сурове, дивље и неотесане праљуде у грађанско друштво! Ласка! То и ништа друго не казује бајка о Амфиону и Орфејевој лири. Каква је сила вратила у сложан живот римске плебејце кад су се одлучили на последње средство — исељење? Да није то био неки филозофски разговор? Нипошто! Него баш смешна и измишљена дечја прича о желуцу и осталим деловима тела. Темистокле је постигао исти утисак својом басном о лисици и јежу. Да ли је говор каква мудраца постигао оно што је постигла Серторијева измишљена кошута, или она два пса лаконског законодавца, или она смешна измишљотина о чупању длака из коњскога репа? Да не говорим о Миносу и Нуми који су, један као и други, помоћу невероватних прича владали глупом руљом. Таквим се тричаријама може водити она голема и моћна животиња која се зове народ.
27 С друге стране, да ли је која држава икад прихватила Платонове и Аристотелове законе и Сократову науку? Затим, шта је навело оба Декија да се добровољно жртвују подземним боговима? Шта је повукло К. Куртија да се баци у понор ако не ташта слава, она примамљива Сирена коју наши филозофи презиру тако дубоко? Шта је глупље, кажу они, него када се кандидат за неки положај улагује народу, када даровима купује његову наклоност, када тежи за одобравањем толиких луђака, када му се допадају њихови поклици док га као каква идола носе по граду у тријумфалној поворци или кад гледа свој бронзани кип на тргу? Додај томе оно разметање именима, надимцима, додај божанске почасти исказиване људима који једва заслужују назив човека, додај јавне свечаности којима се учвршћују у ред богова чак и најсвирепији тирани!
Све је то у толикој мери лудо да му се ни Демокрит не би могао достојно наругати. Ко би то порицао? Па ипак, из тога извора проистичу јуначка дела хероја које толики речити писци кују у звезде! Таква лудост подиже градове, на њој почивају државе, закони, вера, зборови, судови; укратко, људски живот уопште није ништа друго до извесна игра Лудости.
28 Да кажем нешто о науци и уметности. Шта је подстицало људе да проналазе и остављају потомцима, како они мисле, толика изванредна дела? Зар не жеђ за славом? Ти луђаци над луђацима мисле да не треба да се чувају ни ноћног бдења, ни зноја, ни глади да би постигли не знам какву славу која је, у ствари, празна утвара. Али не заборавите да Лудости дугујете захвалност за толике удобности у животу и, што је понајлепше, можете се користити глупошћу других.
29 Дакле, пошто сам тако прибавила похвалу за храброст и вредност, шта бисте рекли ако бих сад почела да хвалим и своју мудрост? Али ће неко можда рећи да је то исто толико могућно као помешати ватру и воду. Ја се, међутим, надам да ћу вас уверити у то, само ако ме будете слушали пажљиво, као што сте то досад чинили. Пре свега, ако мудрост лежи у искуству, ко више заслужује да носи име мудраца: да ли паметан, који се нешто из стида, нешто из плашљивости не прихвата ничега или луђак, кога ни од једне намере не одвраћа ни стид (јер га нема) ни опасност (јер не размишља)? Мудрац се загњурује у књиге старих писаца, где се научи неком претераном цепидлачењу. Луђак, напротив, ако се не варам, баш стога што непрестано учествује у свему и не хаје за опасност, стиче праву мудрост. То је добро уочио и Хомер, иако је био слеп, јер вели: и луд се научи у невољи.
Две сметње, углавном, не допуштају човеку да дође до сазнања: стид којим се заслепљује дух и страх који у свему види опасност и обесхрабрује човека у његовој делатности. Лудост сјајно ослобађа свих тих тешкоћа. Мали број људи зна колико користи и угодности доноси преимућство да те никад ничега није стид и да те никад није страх!
Стога, ако је мудрост исто што и правилно расуђивање о стварима, послушајте, молим вас, како су далеко од ње људи који се приказују под њеним именом! Пре свега, познато је да све људске ствари имају два лица, као Алкибијадови Силени, која имају врло мало сличности. Оно што је на први поглед, штоно кажу, споља смрт, то је, ако дубље загледаш, живот; и обрнуто, ако споља видиш живот, унутра ћеш наћи смрт; оно што је лепо, јавља се као ружно, богато као сиромашно, срамно као славно, учено као неуко, снажно као слабо, племенито као просто, весело као жалосно, срећно као несрећно, пријатељско као непријатељско, корисно као штетно; укратко, ако отвориш Силена, наћи ћеш одједном све обрнуто! Ако се некоме чини да су ове моје речи сувише филозофске, па лепо, ја ћу то објаснити на лакши начин. Ко не замишља краља као богата и моћна господара? Па ипак, није обдарен никаквим добрим духовним својствима! Па ипак се не задовољава ничим од онога што има! Он је, према томе, највећи сиромах, штавише: јер је одан пороцима и страстима, није ништа друго до бедан роб. И о другим стварима би се могло мудровати на исти начин, али нека буде довољан и само овај пример!
А чему све то, рећи ће неко? Чујте како ћу то извести. Ако би неко глумцу који на сцени игра своју улогу покушао да скине маску и да гледаоцима покаже његово право, природно лице, зар не би тиме пореметио цео комад? И зар не би заслужио да га сви из позоришта најуре каменицама као луђака? Одједанпут ће се појавити сасвим нов призор: онај што је малочас био жена, сада је мушкарац, младић је сада старац; испод маске краља одједном се појави неки простак, а онај што је малопре био бог, постаће човечуљак. Одстранити варку значи покварити читаву представу! Само су одело и шминка, у ствари, обмана која привлачи очи гледалаца.
Шта је друго цео људски живот него нека врста комедије у којој људи играју сваки под својом маском и сваки своју улогу, док их редитељ не одведе с позорнице? А он често једном истом глумцу даје различите улоге, тако да онај ко је малочас представљао краља у скерлету, одједном постаје роб у прњама. Све је на свету привидно, па се ни комедија живота не изводи друкчије.
Кад би овде пред нас изненада пао с неба неки мудрац и почео да виче да онај кога сви поштују као бога и господара није чак ни човек, јер се као животиња подаје само својим нагонима, већ најнижи роб, јер добровољно служи тако многим и тако гадним господарима; или кад би наредио сину који оплакује смрт свога оца да се весели, јер му је отац почео живети тек после смрти, пошто живот и није ништа друго него умирање; или кад би некога ко се размеће родословом својих предака назвао простаком и копиланом, јер у себи нема нимало оне врлине која је једини извор племенитости; и кад би на исти начин говорио о свим стварима на земљи: шта би му се, питам вас, друго догодило него да га сви сматрају безумним и бесним.
И као што ништа није луђе од мудрости у лоше изабраном часу, исто тако ништа није смешније од наопаке мудрости. Наопако ради ко год не уме да се прилагоди садашњем положају и користи приликама и ко заборавља оно старо правило при гозбама: »Или пиј или одлази!« и тражи да комедија више не буде комедија.
Напротив, знак је праве памети да не желиш бити надљудски мудар кад си већ рођен као човек, него да са читавим светом или добровољно затвараш очи пред погрешкама или се уљудно претвараш.
А баш је то, приговарају ми, права лудост. Ја то не одричем, само нека ми се заузврат потврди да човек према њој игра своју улогу у комедији живота.
30 Уосталом, бесмртни богови, не знам да ли да говорим даље или да ћутим! Али зашто да ћутим кад је оно што имам да кажем истинитије од истине? Можда би ипак било добро да, због тако важне ствари, призовем у помоћ музе са Хеликона, кад им се песници често обраћају чак и за најобичније тричарије. Притеците ми зато у помоћ, кћери Јупитерове, док доказујем да до те ванредне мудрости, до те тврђаве среће нема приступа нико, ако га не поведе Лудост!
Већ смо се раније сложили у томе да све страсти припадају Лудости. Зато је разлика између луђака и мудраца у томе што првога воде страсти а другог стишава разум. То је разлог што стоици одстрањују од мудраца сва духовна узбуђења као болести; међутим, по мишљењу педагога, страсти су не само крмари свима онима који журно плове у луку мудрости већ су мамуза и остан у сваком деловању врлине и, тако рећи, подстичу да се ради добро. Двоструки стоик Сенека жестоко устаје против тога и мудрацу потпуно усркаћује страст. А кад тако чини, он у мудрацу не оставља чак ни човека, него од њега ствара неког новог бога који никада није постојао нити ће икада постојати; или, да се јасније изразим, гради од њега мраморни кип који је неосетљив и у коме нема ничег људског.
Зато нека стоици сами уживају у своме мудрацу и нека га воле, нико им неће завидети, и нека живе с њим или у Платоновој држави, или, ако више воле, у области идеја, или у Танталовим вртовима. Ко не би побегао и ко се не би згрозио од таква човека као од чудовишта и утваре, кад је отупео за сва природна осећања, кад не могу више да га узбуде никаква душевна расположења, ни љубав ни милосрђе, него је тврд као кремен и стоји као Марпешка стена? Ништа му не остаје сакривено, ни у чему не греши, све види као какав Линкеј, све испитује с крајњом тачношћу, ништа не опрашта, ничим није задовољан сем самим собом, мисли да је само он богат, само он паметан, само он краљ, мисли да је једино он слободан; укратко, све само он, али по сопственом мишљењу! О пријатељима се не брине, а ни сам није пријатељ никоме, не устеже се да презире и саме богове; бесмислено му је све што се на овом свету дешава, све куди и свему се руга. Ето вам слике те животиње коју нам представљају као савршена мудраца.
Ако би се ишло на гласање, питам ја вас, који би град хтео таква поглавара, која би војска желела таква вођа? Ставише, која би жена желела и подносила таква мужа, ко би позвао таква госта за сто, који би слуга трпео господара такве ћуди! Ко не би радије узео из гомиле најлуђих каква луђака који би као луђак умео лудима и да заповеда и да им служи, који би одговарао сличним себи, што ће рећи претежној већини људи, који би био пажљив према жени, љубазан према пријатељима, забаван на гозбама и мио људима и, најзад, човек који сматра да му ништа људско није туђе?
Али је тај мудрац већ одавно дозлогрдио и мени! Зато прелазим на друга преимућства живота.