Похвала лудости 4

Похвала лудости

31 Кад би неко посматрао живот на земљи с високе осматрачнице, као што чини Јупитер, по причању песника, видео би коликим је несрећама изложен људски живот! Како је бедно и прљаво његово рађање! Како је мучно одгајање, какву је све насиљу изложено детињство, на колико је тешких послова приморана младост, како је страшна старост и како свирепа неизбежност смрти! Сем тога, низ још коликих опасних болести, колико га незгода вреба, колико невоља наваљује са свих страна — нема нигде ничег што није натопила жуч! Да не спомињем она зла која човек наноси човеку: сиромаштво, тамницу, подлост, срамоту, мучење, неверност, издају, увреде, свађе, преваре. Али како да их набројим кад их је колико и песка у мору! За какве грехе су људи заслужили такву судбину? Који бог их је у бесу натерао да се рађају у таквој беди? О томе засада не могу да говорим. Али ко о овоме буде добро размислио, неће прекоревати милетске девојке, мада и тај случај изазива сажаљење. А који су, пре свега, ти који су се предали смрти из одвратности према животу? Зар то нису ученици Мудрости? Међу њима је и онај Хирон, који је више волео да умре него да буде бесмртан, а да не говорим о Диогенима, Ксенократима, Катонима, Касијима и Брутима ! Мислим да увиђате шта би било на свету кад би сви људи били мудраци: свакако би била потребна нова глина и још један Прометеј! Баш зато ја и помажем људима у толиким њиховим невољама, подржавам их у незнању, у лакомислености, понекад у забораву патњи, понекад у нади на бољи живот; ако пак с времена на време у пожуду долијем још капљу меда, одмах ублажим невоље, тако да нико од њих не жели да остави живот чак ни кад Парке дотерају нит до краја и кад их живот већ годинама напушта. И уколико имају мање разлога да живе и даље, утолико више желе да живе, па чак и не осећају неко гађење према животу.
Моја је заслуга што овде-онде видите старце Несторова доба којима није више преостао чак ни изглед човека: они муцају, брбљају бесмислице, без зуба су, седи, ћелави или, да их опишем Аристофановим речима: ружни су, криви, смежурани, ћелави, крезави и немоћни, а толико се радују животу да се понашају као младићи: један боји седе косе, други власуљом прикрива ћелавост, трећи намешта вештачке зубе, позајмљене можда од некога, четврти се смртно заљубљује у неку младу девојку и опходи се глупље и будаластије од сваког заљубљеника. Сав изнемогао, с једном ногом у гробу, а ожени се неком нежном девицом, свакако без мираза, и она ће га ускоро закитити роговима. И то се догађа тако често да изгледа као нека појава за похвалу. Али је још забавније посматрати старе намигуше: од дуге старости скоро личе на полуживе лешеве, рекао би човек да су се дигле из гробнице, а непрестано брбљају: Ох, како је живот леп! Разуздане су и, као што обично кажу Грци, похотљиве као козе; за велику награду доводе каква Фаона, непрестано румене лице, никад се не мичу с огледала, брију длаке на доњим местима, показују смежуране и увеле груди, певају дрхтавим и нескладним гласом, драже дремљиву пожуду, пију, играју с младим девојкама, пишу љубавна писма. Цео свет исмејава њихово понашање као крајњу лудост, и цео свет има право. Али се бапци допадају сами себи, живе у омаглици највишег заноса и уживају сва задовољства — срећне, разуме се, због моје доброте.
Хтела бих сада да сваки онај који се подсмева тим стварима добро промозга и каже да ли је, по ње гову мишљењу, боље у таквој лудости пријатно живети или, како оно веле, тражити греду па се обесити? А што се у јавности такав живот сматра као срамота, то за моје луђаке не значи ништа, јер они то зло и не осећају или, ако шта и осете, не маре за њега. Ако падне камен на главу, то се зове зло; а стид, непоштење, погрда, псовке проузрокују онолико штете колико их ко осећа. Ако нема осећања, онда нема ни зла. Шта смета што ти цело позориште звижди? Пљескај ти себи сам! До тога те степена савршенства може довести само Лудост!

32 Чини ми се да већ чујем филозофе како се буне: То је, веле они, најбедније што Лудост држи људе у и заблуди, обмани и незнању! Напротив, то баш значи бити човек! Не разумем зашто их називати бедницима, кад сте сви тако рођени, тако образовани и васпитани и кад је то заједничка судбина свих. Ниједно биће није несрећно ако живи у свом природном стању. Да ко не мисли да човека треба оплакивати зато што не може да лети као птице, или да иде четвероношке као животиње, или што нема рогове за одбрану као бикови? Са истим правом може онда називати несрећним и најлепшега коња зато што није учио граматику и што се не храни колачима, или вола који није способан за гимнастичке вежбе. И као што коњ није несрећан због непознавања граматике, тако ни луд човек није несрећан, јер је лудост везана с његовом природом. Али ми оштроумни мудријаши опет приговарају. Тако је, кажу они, човеку дата особито способност да познаје науку и уметност, помоћу којих умом надокнађује оно што му је природа ускратила. Као да то уопште личи на истину! Зар би природа, која је тако марљиво бдела над мувама, биљем и цвећем, заспала баш над човеком, да би му тако била потребна наука коју је Теут, огорчени непријатељ људскога рода, измислио само зато да би га уништио? Зато наука тако мало користи срећи, чак јој и штети, а кажу да је само због тога и пронађена, као што у Платона јасно тврди онај духовити краљ о проналаску писмености. И наука се, дакле, увукла у људски живот с осталим невољама, а потиче из истог оног извора из кога потиче све што је рђаво у животу, од демона који су по њој добили име, јер демон на грчком значи мудрац.
У златно доба је припрости човек живео без икаква оружја науке, вођен само природним нагоном. Чему је тада била потребна граматика, када су сви говорили истим језиком и када се реч употребљавала само да се људи међу собом споразумевају? Каква је потреба била за дијалектиком, када није било никакве борбе због супротних мишљења? Чему би служила реторика, кад нико никога није изводио пред суд? Зашто би се стварали закони, кад није било искварених обичаја из којих, нема сумње, извиру добри закони? Људи су, затим, били сувише побожни да би с неком безбожном радозналошћу испитивали тајне природе и посматрали звезде и истраживали њихово кретање и деловање и откривали невидљиве узроке ствари; сматрали су за грех ако би смртни човек покушао да мудрошћу нађе границе своје судбине. Што се тиче жеље да се сазна оно што се дешава изван неба, такво безумље никоме није падало на памет.
И како се постепено губила срећна простодушност златнога доба, зли демони су, као што сам рекла, измислили науке и уметности. Али их је у почетку било мало и имале су мало присталица; доцније су празноверје Халдејаца и безбрижна доколица Грка придодали безброј нових које су постале праве душевне невоље, иако је и мала граматика више но довољна да постане трајно мучилиште живота.

33 Истина, на највишој су цени међу наукама оне које се највише приближују свакидашњем разуму, тј. лудости. Теолози гладују, физичари се смрзавају, астролозима се свет смеје, а дијалектичаре презире, само лекар вреди колико многи други заједно. Уколико је, пак, који лекар већа незналица, дрскији и лакомисленији, утолико га више цене прваци са златним огрлицама. Јер лекарска служба, особито како је већина данас врши, није ништа друго до нарочит вид улагивања, баш као и реторика.
Прво место после лекара припада познаваоцима права, а можда и није тако (не знам поуздано), јер филозофи обично, не усуђујем се да судим сама, једнодушно исмејавају њихов позив као магарећу науку. Али се ипак вољом тих магараца свршавају у животу сви послови, највећи и најмањи. Они се богате стицањем великих поседа, док теолог, иако је претресао све богословске науке, суши зубе и непрестано ратује са стеницама и вашкама. И као што су плодније оне уметности које су у ближем сродству с Лудошћу, исто су тако много срећнији они људи којима је дато на вољу да се уздржавају од додира са свим наукама и да се подају природи као једином вођу. А она није шкрта ни у чему, сем ако не желимо да изиђемо из оквира људске судбине. Природа мрзи претварање, и много јој срећније полази за руком оно што ствара без икакве уметности.

34 Зар не видите да у свету живих бића најсрећније живе она племена којима је туда свака дисциплина и којима је природа једина учитељица? Погледајте пчеле! Зар можете замислити нешто срећније и достојније дивљења? Оне немају чак ни сва телесна чула, па ипак ми реците да ли је архитектура пронашла нешто слично у грађењу кућа? Који је филозоф икада створио државу сличну њиховој? Супротно томе, коњ има сва чула као и човек и живи с њим у заједници, па стога и учествује у неким људским несрећама. Коњ не подноси поразе, па зато на тркама често јури до последњег даха; а у боју, док хрли за победом, добија смртни ударац и заједно с јахачем пада на земљу. Да и не спомињем тврде узде, бодљикаве мамузе, затвор који се зове штала, бичеве, штапове, оглаве, јахача, укратко, сву трагедију ропства у коју се коњ драговољно увалио кад је с великом жељом хтео да победи непријатеља по угледу на луде кнежеве. Колико је угоднији живот мува и птица које живе безбрижно и слушају само природне нагоне, уколико им то допушта људска пакост! Ако затворите птицу у кавез па је научите да подражава људским гласовима, чудновато је колико ће изгубити од своје природне лепоте: много се више ужива у сваком погледу у делу које је створила природа него у делу које је створила уметност. Не могу довољно да изразим колико ценим Питагору преображена у петла, који је, преживевши не знам колико метаморфоза (био је филозоф, мушкарац, жена, краљ, обичан човек, риба, коњ, жаба, па мислим чак и сунђер), ипак тврдио да ниједна животиња није несрећнија од човека, јер су све оне задовољне границама Природе, само човек покушава да изиђе из граница своје судбине.

35 Питагора даје међу људима првенство незналицама и сиромашнима духом над ученим и великим људима, а познати је Грил био много паметнији од лукава Одисеја кад је више волео да грокће у свињцу него да с њим јури у нове опасности и пустоловине. Чини ми се да је исто тако мислио и Хомер, отац прича, који све смртнике назива јадницима и бедницима; нарочито често назива несрећним Одисеја, кога узима као пример мудра човека, а тај надимак никад не даје ни Париду, ни Ајанту, ни Ахилеју. Зашто то? Јер се Одисеј, лукав и вешт у свему, управљао по савету Паладе и био теко мудар да је изврдавао колико је могао више водство Природе. И тако су међу људима најдаље од среће они који изучавају мудрост, те су баш због тога двоструки луђаци, јер заборављају своје људско порекло и теже за животом бесмртних богова, тако да се, по примеру Гиганата, наоружани науком, боре против природе; најмање, пак, изгледају несрећни они који се по духу највише приближују неразумним животињама и који не предузимају ништа што лежи изван човека. Покушајмо да то и докажемо, ако можемо, али не стоичким поступцима, већ неким сасвим опипљивим примером!
Питам вас, у име бесмртних богова, да ли је уопште неко срећнији од оне врсте људи које свет назива глупацима, луђацима, будалетинама и простацима, што су, по моме мишљењу, најпоштенији називи? Ја ћу вам сада рећи нешто што ће вам на први поглед изгледати глупо и бесмислено, али што је најдубља истина. Пре свега, ти луђаци се не боје смрти, а то, тако ми Јупитера, није мало зло; не знају уопште за грижу савести; не препадају се од прича о мртвацима, не бледе и не дршћу пред духовима и утварама, не узнемирују их невоље које им прете, не заваравају се надом у будућу срећу; речју, њих не растржу хиљаде брига у којима се губи овај живот. Они не осећају ни срамоте, ни страха, не знају за частољубље, завист и љубав. Напослетку, уколико се више приближе неразумности глупе стоке, утолико су неспособнији да греше, по тврђењу теолога.
Према томе, испитај пажљиво, будаласти мудраче, оне силне бриге што дању и ноћу муче твој дух, скупи на једну гомилу све незгоде свога живота, па ћеш тек онда схватити колико невоља ја приштедим својим луђацима! Додај томе да они, сем тога што сами непрекидно уживају у игри, певању и смеху, доносе и свима другима, куда год дођу, забаву, шалу, игру и смех, као да их је доброта богова послала на земљу да ублаже тугу људскога живота! Одатле произлази да су сви људи, иако једни према другима имају различита осећања, у односу на луђаке истог мишљења: сви их признају као своје, траже их, хране, дворе, негују и помажу, ако је потребно; допуштају им сви да без казне говоре и раде шта им је воља. Нико не жели да им нашкоди, па се чак и дивље животиње уздржавају да им нанесу штете, као да нагонски осећају њихову невиност. Јер они су под заштитом богова, и нарочито под мојом заштитом, па их с правом сви поштују.

36 Они представљају такво уживање чак и за краљеве и цареве да многи без њих не седају ни за сто, нити иду у шетњу, и не могу просто ниједан час провести без њих. Они много више поштују своје будале него своје мргодне филозофе, које обично држе због дворског обичаја. Зашто им дају првенство, лако је погодити, и у томе, мислим, нема ничег чудног: мудри саветници саопштавају владарима обично само жалосне ствари и, ослањајући се на своју науку, узимају слободу да с времена на време вређају нежне уши заједљивом истином, а будале пружају владарима само оно што они највише желе: шале, смех, досетке, лакрдије. Сем тога, запамтите, луђаци имају још један велики дар који не треба ниподаштавати: једино они из простодушности говоре истину. А шта је достојније хвале од истине? И мада Алкибијадова изрека у Платона приписује истину само вину и деци, ипак све признање у том погледу припада мени лично. То потврђује и Еурипид својом познатом изреком: Лудо говори само луђак. Јер што луђак носи у срцу, то му се чита на лицу и чује у говору. Мудраци имају по два језика, као што спомиње исти Еурипид: једним говоре истину, другим оно што мисле да одговара времену и приликама. Кадри су да црно претварају у бело, да дувају из истих уста топло и хладно; сасвим је друкчије оно што скривају у себи од оног што им је на језику.
Крај све њихове среће, мени се ипак чини да су владари достојни сажаљења, јер немају човека који би им говорио истину, него су присиљени да око себе држе ласкавце место пријатеља. Али владари, рећи ће неко, сами затварају уши пред истином и само стога избегавају мудраце што се боје да се не би нашао случајно неки слободнији човек који би се усудио да радије говори оно што је истинито него оно што је пријатно да се слуша. Истина је заиста мрска владарима, нема ту шта: али, иако је то чудно, моји луђаци успевају да се из њихових уста с уживањем слуша не само истина него и отворена увреда. Ако долазе из уста луђака, смеју се од срца истим оним речима због којих би мудрац намакао себи омчу на врат. Јер истина има неку природну снагу да развесељава, ако јој недостаје оно што вређа, а тај су дар богови заиста дали само луђацима. Готово из истих разлога жене обично више воле лакрдијаше и луђаке, јер су по природи више него мушкарци наклоњене уживању и шалама. Што год раде с тим људима, а понекад раде и врло озбиљне ствари, оне то тумаче као брбљање и разоноду, јер је лепи пол вешт, особито кад хоће да прикрије своје грехе.

37 Да се вратим, дакле, на срећу луђака: они проводе живот с много уживања, а после без страха или осећања смрти одлазе право на елизијске пољане и тамо својим шалама увесељавају побожне и беспослене душе. Упорединио сада живот којега било мудраца са судбином луђака! Замислите какав пример мудрости, па ставите према њему човека који је читаво детињство и младост провео над књигама и најлепши део живота упропастио у непроспаваним ноћима, бригама и зноју и који у доцнијем животу није окусио ни трунке весеља; који је увек био штедљив, сиромашан, жалостан, натуштен, неправичан и суров према себи, а другима тежак и одвратан; који је, блед и сув, болестан и крмељив, остарео и оседео много пре времена и умро пре времена. Али зар је важно кад тако умре човек који никада није ни живео! Ето, сад имате баш изврсну слику мудраца!

38 А, ето, опет чујем крекетање жаба из стоичке баре: Ништа није, кажу ми они, бедније од беснила. Права, пак, лудост је или врло близу беснила или, боље, право беснило. Јер шта је друго беснило него стање душевног поремећаја? Али они не знају шта говоре. Хајде да уништимо тај силогизам уз милостиву помоћ муза. Они то, додуше, раде оштроумно, али као што Сократ говори у Платона да једну Венеру расеца у две, од једног Купидона прави два, исто тако би морали и наши дијалектичари да разликују беснило од беснила, ако хоће и сами да изгледају паметни. Јер свако беснило није одмах и несрећно; иначе Хоратије не би певао о »љупком беснилу«, нити би Платон занос песника, пророка и заљубљеника ставио међу највећа животна добра, нити би Сибила назвала Ајнејево дело беснилом.
Према томе, треба разликовати две врсте беснила. Једно шаљу из пакла страшне осветнице Фурије, кад пуштају своје змије на свет и уносе у људска срца ратно одушевљење, или незајажљиву жеђ за златом, или срамну неприродну љубав, оцеубиство, родоскрнављење, богохуљење или неку другу сличну напаст, или кад буктињама страха и беса прогоне грешника кога гризе савест. Друга врста се умногоме разликује од прве. Она произлази од мене, и људи би морали да је желе више од свега. Она се појављује као неко пријатно духовно застрањење које ослобађа човека свих тешких брига и у иста мах му доноси многобројна уживања. Такву духовну пометњу прижељкује Кикерон, у једном писму Атику, као неки велики божански дар да би тако могао да заборави своје тешке невоље. Како се изврсно осећа онај Аргивац, који је баш сасвим био луд, кад је по читав дан седео у позоришту, смејао се, пљескао, уживао, јер је замишљао да се изводи нека дивна драма, а, у ствари, није се изводило ништа! Иначе се тај човек у свакодневном животу понашао сасвим паметно, био је
пријатним друговима,
пажљив према жени, милостив према робовима,
није беснео кад пронађе отпушену боцу.
Кад су га рођаци помоћу лекова излечили од те болести и кад му се потпуно вратила памет, овако се жалио својим пријатељима:
Шта сте учинили, другови!
Убили сте ме, а не спасли, одневши ми уживање!
Силом ми је отргнута најслађа духовна обмана.
И имао је право: они су сами били у заблуди, и њима је било потребније него њему да пију чемерику, јер су мислили да њом треба истерати тако срећно и пријатно лудило као какво зло! Ја, додуше, нисам доконала да ли сваки поремећај чула и разума треба назвати лудилом. Јер ако се некоме који слабо види од мазге учини магарац, или ако се неко који није кадар да даје суд диви неким бедним стиховима као правом ремек-делу, неће одмах значити да је луд; али ако су некоме поремећена не само чула већ и умно расуђивање, и то преко уобичајене мере и трајно, тек тада кажемо да није далеко од беснила, као, на пример, кад ко чује магарца како њаче, па му се учини да слуша пријатну симфонију, или ако је ко рођен у највећем сиромаштву, а овамо замишља да је лидијски краљ Крез. Лудост те врсте је весела карактера, као што се обично дешава, и доноси знатно уживање и онима које држи, као и онима који га гледају, али су и сами ћакнути на други начин. Та врста беснила је много раширенија него што свет мисли. И тако се луђак смеје луђаку и забављају један другога. Ставише, чешће ћете видети да се луди грохотом смеје мање лудом.

39 Иначе је срећнији онај који је на више начина луд, тако мислим ја, Лудост, само треба да остане у оној врсти беснила која је нама својствена. А та врста је тако распрострањена и општа да ја не знам може ли се на свету наћи човек који би у сваком тренутку био при памети и кога не би држала бар нека врста беснила. Ипак морам упозорити на ову малу разлику: ако неко види тикву, па мисли да је жена, пришију му име луђака, јер се таква забуна ретко дешава; али ако се неко куне да му је жена вернија од Пенелопеје, иако му је набила много рогова, иако се топи од милине у својој срећној заблуди, њега нико живи неће назвати луђаком, јер свако види и зна да се то исто догађа и другим мужевима. У овај ред луђака долазе и они који презиру све сем лова на дивље животиње и хвале се да осећају највеће духовно уживање кад чују онај одвратни звук рога или лавеж паса. Мислим да би им и измет паса, кад би га помирисали, мирисао на цимет! Како ли тек уживају кад треба разуђивати дивљач! Разуђиваје волова и оваца је посао простог сељака, али утробу дивље животиње може распорити само племић! Гологлав, на коленима, ножем одређеним за тај посао (сачувај боже да то буде кухињски нож), побожно реже удове по одређеном реду одређеним покретима. Окружује га ћутљива гомила хајкача и чуди се као да се дешава нешто ново, иако су тај призор гледали већ хиљаду пута. Ако се деси да неко добије део плена да проба, сматра да му се много подигао друштвени углед. И тако, пошто ловци непрестано гоне и једу дивљач, не постижу ништа друго него да и сами готово постану дивље звери, а ипак мисле да воде прави краљевски живот.
Ловцима су врло слични људи који горе од неутољене жеље за грађењем, па презиђују час округлу зграду у четвртасту, час четвртасту у округлу. Те страсти не знају ни за границе ни за меру, док не дођу до крајњег сиромаштва, па немају где да станују ни шта да једу. Па шта је с тим? Неколико година су проживели у великом задовољству.
Овима су најближи, како ми се чини, они који се труде да новим и тајанственим покушајима промене изглед природе, па на копну и на мору теже за неком квинтесенцијом. Они живе у слаткој нади, не боје се ни напора ни трошкова, и чудно бистрим умом увек нешто измишљају, чиме само себе варају, а луђаци уживају у превари, док не страће све и не остане им ни толико да могу да саграде пећ. Па ипак, не напуштају своје чаробне снове, већ марљиво подстичу и друге да иду ка истој срећи. А кад им се изјалове и последње наде, остаје им за утеху она реч: Доста је ако се у великим стварима макар и хтело. Онда се жале да је живот прекратак да би се могла извршити велика дела. Што се тиче оних који играју коцке, ни сама не знам сигурно да ли треба да уђу у моју дружбу. Свакако је безуман и смешан призор кад видимо како некима, који су толико одани игри, усцепти и заигра срце чим чују трескање коцки. Увек их заводи нада на добитак, док не спљискају све своје имање; а кад им се брод разбије о хриди игре опасније од Малејског рта и кад једва голи испливају из таласа, пре ће преварити сваког другог него онога који их је опљачкао, из страха да их не сматрају не баш часним људима. А шта тек да кажем о старцима већ упола слепим који стављају наочари на очи да би могли играти? И најзад, кад им костобоља обогаљи зглобове, плаћају чак и заменика да место њих миче коцке. Та игра је заиста пријатна ствар, само се већином свршава бесним препиркама, па не спада у мој делокруг, већ у надлежност фурија.

40 На сваки начин, без изузетка је мојега кова она врста људи који са уживањем слушају или испредају лажне приче о чудима и неприродним појавама. Никад им није доста језивих измишљотина о привиђењима, о утварама, о злим дусима, о паклу и о хиљадама других сличних чуда. Уколико су те приче невероватније, људи им више верују и оне им пријатније голицају уши. Али оне не служе само за пријатно прекраћивање досаде него су исто тако и уносан посао, особито за свештенике и проповеднике. Овима је блиска једна друга врста људи који иначе живе у лудом, али пријатном празноверју. Ако виде древни кип или какву слику Полифема Христофора, мисле да су тога дана заштићени од смрти; или ако је који војник обавио прописану молитву пред Барбариним кипом, мисли да ће се неповређен вратити из боја; или у одређене дане призивају и Еразма као свеца с воштаним даровима и одређеним молитвама и надају се да ће ускоро постати богати. И као што су измислили другог Хиполита, исто тако су у св. Ђорђу пронашли Херкула. Његов коњ је најпобожније окићен колајнама и звочићима и само што му се не моле; по више пута купују свечеву наклоност каквим новим дарићима; заклетва у његов бронзани шлем има важност краљевске заклетве.
А шта да кажемо о људима који се најпријатније обмањују надом у опроштај грехова; који као клепсидром мере трајање очишћења у чистилишту за које имају математички израчунату табелу по столећима, годинама, месецима, данима и часовима? Или шта да кажем о онима који се заносе неким чаробним знамењима и молитвицама, које је измислила нека побожна варалица, или из сујете, или ради стицања пара? Нема ствари коју оне не обећавају: богатство, почасти, уживање, сјајне гозбе, непрекидно здравље, дуг живот, свежу старост и, најзад, на небу место најближе Христу. Али ипак не желе да га заузму брже-боље, већ што доцније, тек када их против њихове воље буду напустиле сласти овога живота за које се тако грчевито држе, онда нека дођу та небеска уживања.
Тако, на пример, ако неки трговац, или војник, или адвокат баци од опљачканих пара бар динар на тас, замишља да је тиме ,у исти мах исушио лернску мочвару свога живота и да је, као по уговору, окајао сва кривоклетства, све прљаве страсти, све пијанке, све препирке, сва убиства, све преваре, све непоштене поступке и издајства, и то их окајао тако да се поново може вратити на нови низ злочина.
Има ли чега луђег или, боље речено, чега срећнијег од оних људи који се надају највишој срећи да ће ући у царство небеско ако сваког дана промрсе оних познатих седам стихова из светих псалама? На те чудотворне стихове је, тобоже, неки шаљиви ђаво, који је био више надувен неголи бистар, обратио пажњу св. Бернарда, али је овај био лукавији од њега. Све је то тако лудо да је скоро и мене срамота, али их не одобрава и прихвата само прост свет, него чак и професори теологије. И, даље, зар не излази на исто што свака покрајина поштује свог посебног свеца, што га сваки поштује на свој начин, што им приписују разне врсте заштите? Један помаже кад кога боле зуби, други се налази женама у порођајним мукама; овај ти враћа украдену ствар, онај спашава бродоломника, онај тамо бди над стадом, и тако редом, јер би ме далеко одвело да све набројим. Неки имају моћ над многим стварима у исти мах, особито Мајка божја, девица којој прост народ приписује скоро већи утицај него њеном сину.