Похвала лудости 7

Похвала лудости

• Одељак 1-10
• Одељак 11-20
• Одељак 21-30
• Одељак 31-40
• Одељак 41-50
• Одељак 51-60
• Одељак 61-68

61 Како би и могло бити друкчије кад се сама Рамнузија, која дели срећу и несрећу, тако срдачно слаже са мном да је баш мудрацима била одувек највећа непријатељица, док луђацима, чак и кад спавају, додељује сва могућна блага? Ви сте свакако чули о Атењанину Тимотеју, који је, по својој срећи, добио надимак, а пословица о њему каже: »Док он спава, његова мрежа лови«, или она друга: »Сова му долеће.« Супротно томе, за мудраце вреде пословице да су »рођени под несрећном звездом«, или да »јашу Сејева коња« или да »имају злато из Толозе«. Али доста с пословицама да не би изгледало да сам опљачкала збирку пријатеља Еразма!
Да се, дакле, вратим на ствар. Срећа воли оне који не размишљају много, воли смелије људе и оне који све стављају на коцку. Мудрост ствара страшљивце. Стога видите како се мудраци боре са сиромаштвом, глађу и немаштином и како живе занемарени, без славе и омражени; а луђаци пливају у новцу, седе на крми државе; укратко, живе као бубрези у лоју.
Ако ко види срећу у томе што се греје на милости крунисаних глава и што се дружи с дворанима, тим боговима на земљи који се кинђуре драгим камењем, шта му је некорисније или, боље речено, шта више презиру ти људи од мудрости? Или како ће трговац који жели да стекне богатство стварати добит ако се под утицајем мудрости боји лажне заклетве, ако поцрвени кад га ухвате у лажи, ако га и најмање узнемиравају танане мисли мудраца о крађи и зеленашкој камати? Даље, ако неки јури за почастима и црквеним благом, пре ће их стећи магарац или во него мудрац. Ако те привлачи уживање, знај да су жене, које играју главну улогу у тој комедији, свим срцем привржене луђацима, а мудраца се плаше и беже од њих као од шкорпиона. Зато они који намеравају да живе мало ведрије и пријатније морају најпре уклонити мудраца и придружити се ма каквој животињи. Укратко, куда год се окренеш: код папа, код владара, код судија, код чиновника, код пријатеља и непријатеља, код највећих и најмањих, све се продаје ако пружиш паре; а пошто их мудрац презире, они га обично брижљиво избегавају.
Али како мојој похвали не би било ни мере ни границе, ипак је потребно да се говор најзад докрајчи. Зато ћу престати да говорим, али ,бих ипак пре тога желела укратко да покажем да има угледних писаца који су ме прославили по свету својим списима и поступцима, да не би ко случајно мислио да се ја луђачки сама себи допадам и да ме параграфлије не би клеветале да се не служим никаквим наводима. Е, лепο, наводимо, дакле, по угледу на њих, тј. збрда-здола.

62 Сви, пре свега, верују у ону општепознату пословицу: »Ако нешто немаш, прави се као да имаш.« По томе правилу се већ деци казује стих: »Највиша мудрост је у томе да се правиш луд кад треба.« Сад и сами можете закључити какво је непроцењиво добро Лудост кад само њена варљива сенка и голо подражавање заслужују толику хвалу учених људи! Али још јасније саветује она позната угојена свиња из Епикурова чопора да се »лудост меша с мудрошћу«, ма и на кратко време, додаје она не баш паметно. Даље узвикује: »Задовољство је бити луд кад треба!« На другоме месту опет вели: »Више воли да изгледа луд и невешт него паметан и увек нерасположен.« Хомер, који свуда много хвали свога Телемаха, понекад га назива лудим. И трагичари воле давати исти надимак, као знамење среће, дечацима и младићима. А шта друго садржи славна епопеја Илијада ако не махнита дела лудих краљева и народа? Даље, како је савршена она Кикеронова похвала: »Свет је пун луђака!« И ко не зна да је свако добро утолико изврсније уколико се више укорени међу људима?

63 Али ти писци можда не уживају углед у хришћана. Зато ћу, ако се ви слажете, своју похвалу поткрепити или, да се изразим учено, засновати на доказима из Светог писма. У то име најпре молим теологе за милостиво допуштење, јер је право да ми се помогне у тако тешком послу који почињем, да не бих поново позивала хеликонске Музе у помоћ. Било би вероватно непоштено призивати их с толике даљине, особито кад мој предмет и не спада у њихов делокруг; можда би било згодније да пожелим да се за то време, док играм улогу теолога и ходам по трновитој стази, у моје тело пресели са своје Сорбоне душа Скотова, бодљикавија од бодљикавог свињчета и јежа, а после нека иде куда јој се свиди или — до ђавола! О, кад бих могла да променим своје лице и да обучем теолошко одело! Бојим се само да ме ко не оптужи као крадљивицу, да сам, тобоже, кришом опљачкала ормане магистара наших што познајем толико теолошких ствари. Иако томе нико не треба да се чуди, јер је природно што сам при такву дугом и присном друговању с теолозима покупила понешто знања. Чак је и онај смоквасти бог Пријап угурао у главу и запамтио неколико грчких речи док је његов господар гласно читао. Исто тако је Лукијанов Петао, који је дуго живео с људима, добро научио људски говор. Али прелазим на ствар, и нека ми је са срећом!
Проповедник (Соломон) пише у првој глави: »Бесконачан је број луђака.« Кад каже »бесконачан број«, очевидно тиме обухвата све људе, сем малог броја које не знам да ли је ико успео да види. Још отвореније то проповеда Јеремија у десетој глави: »Сваки човек поста безуман од знања.« Само богу приписује мудрост, читавом човечанству оставља лудост. Мало раније каже: »Мудри да се не хвали мудрошћу својом.« Зашто не желиш, драги Јеремија, да се човек хвали својом мудрошћу? Свакако зато, гласиће одговор, што мудрости нема. Али да се вратим Проповеднику. Шта мислите да значи његов узвик: »Таштина над таштинама, све је таштина?« Ништа друго него оно што сам рекла: да је људски живот само игра Лудости. Том изреком пророк заиста допуњује ону сјајну похвалу у Кикерона коју сам раније навела: »Свет је пун луђака.« Кад мудри Сирах каже: »Луд се мења као Месец, а мудри је постојан као Сунце«, шта друго то значи него да је луд цео људски род и да само богу приличи име мудрости. При том под Месецом тумачи подразумевају људску природу, а под Сунцем извор сваке светлости, тј. бога. С тим се слажу и речи у јеванђељу којима сам Христ говори да се нико не може назвати добрим сем бога. Па даље, ако се лудим назива сваки човек који није паметан, а сваки добар значи исто што и паметан, онда морају неминовно сви смртници, по учењу стоика, бити под окриљем лудости!
Исто тако Соломон у петнаестој глави каже: »Безумље је радост безумнику« и тиме очигледно признаје да од лудости нема ничег пријатнијег у животу. Овамо спада и она изрека: »Јер где је много мудрости, много је бриге, и ко умножава знање, умножава муку.« И зар не приповеда јавно исте мисли одлични Проповедник у седмој глави: »Срце је мудрих људи у кући где је жалост, а срце безумних у кући где је весеље?« Није му било довољно што је проучио мудрост, већ је хтео да упозна и мене. Ако ми не верујете, чујте шта сам пише у првој глави: »И управих срце своје да познам мудрост и да познам безумље и лудост.« Овде ваља приметити да лудости припада почаст, јер ју је ставио на последње место. Ви знате какав је ред у цркви: онај ко је по достојанству први заузима последње место, као што пише исти Проповедник присећајући се и ту јеванђељских прописа. Да Лудост има више достојанства од Мудрости, јасно показује Проповедник, ма који он био, у глави четрдесет четвртој, чије вам речи, побогу, ја нећу рећи пре него што не подупрете моју индукцију повољним одговорима на постављена питања, као што у Платона раде они који разговарају са Сократом.
Шта се више пристоји: закључавати ретке и драгоцене ствари или обичне и просте? Сто ћутите? Ако се ви снебивате, одговориће место вас грчка пословица: «Крчаг се оставља иза врата.« И да не би ко без поштовања одбацио ту пословицу, напомињем да је наводи Аристотел, бог магистара наших. Ко је међу вама тако луд да драго камење и злато оставља на путу? Не верујем да има таква. Ви своје благо ,скривате у најудаљенијим просторијама, па вам ни то није довољно, него га мећете у најтајније преграде добро окованих сандука, а откључане остављате само тричарије. Па ако драгоцености скривамо, а обелодањујемо само оно што нема вредности, зар самим тим не потврђујемо да је мудрост мање вредна од лудости, кад Св. писмо забрањује да се крије мудрост, а наређује да се крије лудост? А сад чујте шта кажу речи на које се позивам: »Бољи је онај човек који прикрива своју лудост него онај који прикрива своју мудрост.« Свето писмо приписује луђаку племениту духовну скромност за коју није кадар мудар човек, јер мисли да му нико није раван. Тако ја схватам оно што Проповедник пише у десетој глави: »Безумник и кад иде путем, без разума је и казује свима да је безуман.« Зар то није доказ изванредне искрености кад луђак све људе изједначује са собом и кад с њима дели своју славу, иако нема човека који не би имао високо мишљење о себи? Зато се ни велики краљ не стиди тога надимка кад каже у тридесетој глави: »Ја сам луђи од свакога.« И св. Павле, учитељ народа, у писму Коринћанима добровољно прима надимак луђака, јер вели: »Не говорим по мудрости — ја сам још више«, као да је сматрао за срамоту да га неко превазиђе у лудости. Али, ето, чујем паклену дреку неких Грчића који се труде да крдима савремених теолога као вране изваде очи и да својим коментарима као облацима дима обавију друге. У томе стаду је ако не алфа а оно свакако бета мој Еразмо, кога чешће спомињем, јер га поштујем. Тако глупи наводи, кажу ми они, достојни су само оличене Лудости! Много је друкчија била мисао апостолова него што се теби чини. Он ,у својим беседама не смера да га сматрају луђим од осталих; напротив, он је рекао: »Они су слуге Христове, а ја такође«; поносно се с те стране изједначио с осталима и, да се исправи, додаје: »ја више него остали«, осећајући да није само раван осталим апостолима у јеванђељској служби него је чак и нешто изнад њих. Пошто је хтео да га сви добро разумеју и да не би изгледало да надутим говором вређа уши, заштитио се пластом лудости. »Ја говорим беспаметно«, каже зато што зна да једино будале имају повластицу да говоре све без увреде.
Препирку о томе шта је св. Павле мислио кад је то писао остављам Грчићима. Ја одлазим стопама оних великих, дебелих, масних и општепризнатих теолога с којима добар део учених људи више воли, тако ми Зевса, да иде кривим путем него да с оним тројезичним теолозима упозна истину! И нико међу њима и не хаје за мишљење тих Грчића ни колико за гакање чавки; сем тога, имам ја једног славног теолога, чије ћу име из опрезности да прећутим, јер знам да би га наше чавке одједном заокупиле грчком изреком о магарцу који свира на лири! Тај научник објашњава поменуто место баш магистарски и теолошки. Речима: »Говорим непаметно више него остали« почиње ново поглавље и рашчлањава га с великом дијалектичком спретношћу на сасвим нов начин. Да наведем дословно његове речи и по облику и по садржини: »Непаметно говорим, што значи: изгледам вам непаметан, ако се изједначим с лажним апостолима; а изгледаћу вам још непаметниији ако се поставим изнад њих.« Убрзо као да заборавља на свој предмет и прелази на нешто друго.

64 А зашто бих се ја мучила тумачењем само једног примера? Свако зна да теолози имају јавно право да небо, тј. Свето писмо растежу као кожу. То право је имао и св. Павле, јер код њега налазимо речи које се не слажу с извором из којега су узете, ако смемо веровати славном Хијерониму, познаваоцу пет језика. Апостол је случајно видео натпис на неком олтару у Атени, па га је изокренуо у прилог хришћанске вере, с тим што је одбацио све што му није ишло у рачун а узео само две последње речи: »Непознатом богу«, па и то нешто измењено, јер је цео натпис гласио: »Боговима Азије, Европе и Африке, непознатим и страним боговима.« Према Павлову примеру управљају се, рекла бих, данашњи теолози који ишчупају одавде или оданде четири или пет речи, па им, ако треба, обрну смисао, само да би их прилагодили својој користи, иако оно што стоји испред њих и иза њих нема уопште никакве везе с предметом или чак казује нешто супротно. Теолози то чине с тако успешном бестидношћу да им правници често на томе завиде.
Има ли уопште чега што им не би пошло за руком после успеха оног великог теолога (умало нисам избрбљала име, али ме је поново уплашила грчка пословица о магарцу и лири) који је једно место из св. Луке протумачио тако да се слаже с духом Христовим као што се слаже ватра с водом. У тренутку кад се ближила крајња опасност, кад ваљани штићеници обично највише помажу својим заштитницима и стављају све своје снаге у одбрану, Христ је желео да одстрани из срдаца својих ученика свако поуздање у људску помоћ, па их је упитао да ли су оскудевали у чему откад их је послао на пут, не снабдевши их ни путним трошком, ни обућом да их штити од трња и камења, нити им је напунио торбу да не гладују. Кад су апостоли одговорили да су свуда налазили све што им је требало, Спаситељ је додао: »А сада, ко има врећу или торбу, нека их остави овде; а ко их нема, нека прода своје хаљине и нека купи мач!« Како читава Христова наука не учи људе ничем другом до благости, стрпљивости, и ниподаштавању живота, сасвим је јасно шта значе те речи. Свакако је хтео да још више разоружа своје посланике, како би занемарили не само обућу и торбу већ и хаљине и како би се посветили голи и сасвим спремни делу Јеванђеља; зато не смеју имати при себи ништа друго до мач, али не онај којим се служе разбојници и убице, већ духовни мач који продире и у најдубљи кутак срца и једним ударцем одбија све страсти, тако да у срцу не остане ништа друго сем побожности.
Али погледајте, молим вас, како је онај славни теолог изокренуо то место! Он је под мачем схватио право да се човек брани од прогањања, торбу је протумачио као оставу за животне намирнице: као да се Христ предомислио кад је увидео да није довољно краљевски опремио за пут своје посланике, па повукао своју првашњу заповест; или као да је заборавио шта је рекао ученицима, јер ће бити благо њима ако стрпљиво подносе поругу, увреде и казне, забрањујући им свако противљење злу, јер су блажени само они који воле мир, а не насилници; као да је заборавио да им је препоручивао да се угледају на врапце и љиљане, па им сада не допушта више да крену на пут без мача и чак им наређује да продаду одело и купе мач, јер више воли да иду без кошуље него ,без оружја о бедру! И као што мисли да реч мач значи све оно што се односи на одбрану од нападача, исто тако реч торба схвата као све оно што се односи на животне потребе. И тако тај тумач божје мисли шаље апостоле наоружане копљима, луковима, стрелама и бомбардама да проповедају науку на крст разапетог Христа; сем тога, прти им још на леђа ковчежиће, торбе и бисаге да не би случајно са одмаралишта пошли без доручка. Мудрог тумача не збуњује ни то што Христ наређује да се мач, који је тако жестоко захтевао да се купи, сада метне у корице; и да се никада није чуло да су апостоли употребљавали мачеве и штитове против паганског насиља; али би их свакакоупотребљавали да је Христ мислио онако како овај тумачи.
Неко други, који није међу последњима, а чије име из поштовања не казујем, направио је од шатора које спомиње Хабакук кад вели: »Коже ће земље медијанске пропасти« — кожу одраног св. Бартоломеја! Недавно сам имала част да присуствујем једној теолошкој расправи, јер ја то врло често чиним. Ту је неко поставио питање како се може по Светом писму доказати да је боље јеретике уништити ватром него их преобраћати уверавањем. Одговорио је неки старац строга погледа и срдитим гласом, којега су обрве издавале за теолога, да је ту заповест дао св. Павле, који вели: »Човека јеретика по првом и другом световању клони се.« Он је ове речи неколико пута поновио тако гласно да су се многи у чуду питали шта се десило човеку. Онда је објаснио да јеретика треба уклонити из живота! Неки су прснули у смех, али је било и таквих којима се такво тумачење учинило дубоко теолошко. Пошто су неки и даље негодовали, притекао му је у помоћ неки тенедски адвокат, као што се каже, непобитни ауторитет. »Чујте!« рекао је. »Писано је: ,Злочинцу не дај да живи; сваки јеретик је злочинац; дакле, итд.'« Сви присутни су били запањени оштроумношћу тога човека и једнодушно одобрили оно што је рекао. Никоме није пало на памет да се та беседа односи само на враче, чаробњаке и мађионичаре које Хебреји на свом језику називају мехасцефим (злочинци), и да би се смртна казна морала проширити и на прељубу и пијанство.

65 Али ја заиста лудо радим што траћим време у ситницама којих има тако много да их све не би могла обухватити ни Хрисипова и Димидова дела. Хтела бих само да вас замолим да и мени, која нисам вична теологији, опростите ако не будем све тачно наводила, кад се већ оним божанским магистерима допушта да искривљују истину.
Но вратимо се сада Павлу! »Ви радо подносите луђаке«, каже он говорећи о себи. И опет: »Примитеме као луђака«. И онда: »Не говорим по Господу, већ као у безумљу.« На другом месту опет каже: »Ми луђаци Христа ради.« Чули сте колико је то похвала Лудости и из каквих уста! Штавише, апостол јавно препоручује лудост као нешто пре свега потребно и врло корисно: »Ако ко међу вама мисли да је мудар, нека постане непаметан да би био мудар!« Исус и у Луке назива лудима два учењака којима се придружио на путу. Изгледа ми готово чудно што онај божански Павле чак и богу приписује мало лудости: »Оно што је лудо у бога, каже он, вреди више него сва памет у људи.« И сад се томе противи тумач Ориген, као да је тобоже могућно да мерило те лудости буде људски разум. О томе говори и ова мисао: »Тајна крштења је лудост за оне који умиру.« 
Али зашто се ја узалуд довијам и мучим да то поткрепим толиким доказима? И сам Христ у мистичним псалмима отворено говори Оцу: »Ти знаш моју лудост.« И није случајност што бог тако много воли луде. Мислим да је у томе сличан владарима овога света који гледају подозриво и са мржњом на паметне људе, као што је Кајсар гледао на Брута и Касија (али се пијаног Антонија није бојао), Нерон на Сенеку, Дионизије на Платона; напротив, пријатни су им малоумни и безазлени људи. Исто тако и Христ увек проклиње и осуђује мудраце који се заносе својим разумом. То св. Павле сведочи јасно, без двоумљења, кад вели: »Бог је изабрао оно што је непаметно на свету« и даље: »Бог је одлучио да помоћу лудости сачува свет«, јер га мудрошћу није могао обновити. Сам бог то објављује кад говори кроз уста пророка: »Уништићу мудрост мудрих и одбацићу разум разумних.« И опет, кад захваљује Оцу што је тајну спасења сакрио од мудрих и открио је малима, тј. лудима. Јер у грчком тексту стоји за мале νήπιοι (непаметни) а ставља је насупрот реци σοφοί (мудри). На ово се односи што он често у Јеванђељу устаје против фарисеја, писара и правника, али брижно пружа заштиту неуком народу. Јер шта друго значи онај узвик: «Тешко вама писари и фарисеји!« ако не: »Тешко вама мудри!« 
Како изгледа, Христ се нарочито весели деци, женама и рибарима. Чак му се и међу безумним животињама највише допадају оне у којима има најмање лисичје препредености. Зато је више волео да јаше на магарцу, иако је могао без по муке да седне лаву на леђа да је хтео. И Свети дух се спустио са неба у лику голуба, не орла или јастреба. Сем тога, у Светом писму се често спомињу јелени, срндаћи и јагањци. Уз то, Христ своје изабранике, којима је намењено царство небеско, назива овцама од којих нема глупљих животиња на свету! Још од Аристотела је остао израз »овчја ћуд«, који подсећа на глупост ових животиња и обично се као погрдан назив употребљава за глупе и ограничене људе. И Христ јавно признаје да је пастир тога стада; шта више, он воли име Јагње, јер га св. Јован тако назива: »Погледајте, Јагње божје!« Тај надимак се често спомиње и у Апокалипси.
Шта друго говори све то него да је лудост својствена свима људима, чак и побожним; да је чак и Христ, да би помогао људској лудости, иако је »Очева мудрост«, постао на неки начин луд кад је примио људску природу и по спољашњем изгледу постао човек; и да је, тако рећи, постао грешник да би излечио грехе. А није хтео да их лечи друкчије него »лудошћу крста«, и за извршење те намере употребљава неуке и тупоглаве апостоле којима ревносно препоручује лудост и одвраћа их од мудрости, наводећи им за пример децу, љиљане, зрно горушице и врапце, све оно што нема ни ума ни памети и проводи живот само по законима Природе, без икакве вештине и без икакве бриге. Сем тога, забрањује им да се унапред брину шта ће говорити пред поглаварима и препоручује им да не испитују будућност и време, што значи да се не заносе својом мудрошћу, него нека се свом душом препуштају њему. Овамо спада и оно што је бог и створитељ света забранио првим људима да једу са дрвета познавања добра и зла као да је сазнање отров за срећу. И Павле отворено одбацује сазнање као клицу охолости и опасности. На њега се, мислим, угледа св. Бернард, који тумачи да је ,брег који је Луцифер изабрао за своје боравиште »гора сазнања«.
Можда не треба одбацити ни онај доказ да је Лудост у милости вишњих, јер се њој опраштају погрешке, а мудроме се не опраштају. Зато се сви који моле за опроштај изговарају Лудошћу и скривају се иза њеног плашта, иако су свесно грешили. Тако моли Арон у четвртој књизи Мојсијевој, ако се добро сећам, за опроштај казне својој жени: »Преклињем те, Господе мој, не уписуј нам то у грех, јер лудо сагрешисмо!« Тако и Саул моли Давида за опроштај говорећи: »Јасно је да сам непаметно радио.« А сам Давид опет покушава да умилостиви Господа: »Молим те, Господе, опрости кривицу слузи твојему, јер смо лудо радили!« Као да не би могао добити опроштај ако се не би изговарао лудошћу и безумљем!
Али најјасније говори мени у прилог оно што Христ каже на крсту кад моли за своје непријатеље: »Оче, опрости им!« Није навео друго оправдање за њих него безумље, »јер не знају шта раде.« На исти начин св. Павле пише Тимотеју: »Постигао сам божје милосрђе, јер сам неверност учинио из незнања.« Шта друго значи »учинио сам из незнања« него да је учинио из лудости, а не из злобе: Шта значи »постигао сам милосрђе« ако не то да га не би постигао да га није препоручила заштитница Лудост? Мени у прилог говори и онај мистични псалмист (штета што ми није пао на памет у згодном тренутку) кад вели: »Не сећај се грехова моје младости и заборави моја незнања!« Чули сте како се оправдава двема стварима — младошћу, чија сам ја стална пратилица, и незнањима, и то у множини, да бисте схватили огромну моћ Лудости.

66 Да се не упуштам дубље у бесконачне наводе, рећи ћу укратко да хришћанска вера има сродности с неком лудошћу и да нема никакве везе с мудрошћу. Ако желите доказа за то, молим! Погледајте најпре децу, старце, жене и блесане како се више него сви други радују светим стварима и обредима и како по природном нагону желе да буду што ближе олтарима. Сем тога, познато вам је да су први оснивачи вере били људи зачудо скромни и заклети непријатељи науке. Најзад, изгледа да нема већих занесењака од оних које је једанпут обузео пламен хришћанске побожности: упропашћују те будале своја имања, заборављају неправде, трпе преваре, не праве разлике између пријатеља и непријатеља, клоне се уживања, одају се посту, бдењу и сузама, раду и поругама; презиру живот и једино желе смрт, укратко, како ми изгледа, отупели су за свако људско осећање, баш као да им душа живи другде, а не у телу. А шта је то друго него лудост? Зато није никакво чудо што су апостоли изгледали увек као да су се напили младог вина и што је св. Павле личио судији Фесту на луђака. Али кад сам једанпут већ обукла лављу кожу, хајде да вам докажем и то да је срећа, за коју се хришћани толико муче, само нека врста безумља и лудости. Не замерите ми за ове речи, већ боље испитајте саму ствар! Пре свега, хришћани се сасвим слажу с платоничарима да је душа утонула у тело и обављена телесним везама, чијом је тежином окована тако да једва може да види истину и да ужива у њој. Зато Платон дефинише филозофију као размишљање о смрти, јер као и смрт одваја духовни део човека од видљивих и телесних ствари. И тако се душа, док год добро служи телесним органима, назива здравом; али када раскине везе и покуша да се ослободи и као да размишља о бекству из те тамнице, тада се то зове лудост. Ако се то догоди случајно, због болести и неке органске мане, онда се цео свет сложи у томе да је то лудило. А ми ипак видимо да људи те врсте проричу будућност, да познају језике и науке које нису никада раније учили, и да уопште имају нешто божанско у себи. Нема сумње да то долази отуда што се душа помало ослобађа телесног додира и почиње да показује своју природну снагу. Исто се тако, мислим, нешто слично дешава људима на самртним мукама: они понекад говоре с пророчанским надахнућем.
Ако се то, пак, догађа у ватреној побожности, можда није лудило исте врсте, али ипак му је тако слично да га већи број људи сматра за праву лудост, особито стога што је мало, врло мало људи који се читавим својим животом разликују од целокупног људског друштва. Њима се, рекла бих, обично дешава оно што се, по Платонову опису, дешава у оној пећини окованим људима који се диве само сенкама ствари. Један од њих утекне из пећине, али се врати и прича им да је видео истините ствари и да се они љуто варају ако мисле да не постоји ништа друго сем бедних сенки. А он је постао мудар, па жали и оплакује лудост својих другова која их држи у толикој заблуди. Они га, заузврат, исмејавају као безумника и одбацују од себе. Тако се и обичан свет највише диви оном што је телесно и мисли да постоји једино то. Побожни људи, напротив, занемарују све што има ближе везе с телом и сасвим су закупљени посматрањем невидљивих ствари. Први највећу важност придају богатству, памах иза њега долази телесно уживање и тек последње место остављају души; већина чак и не верује да душа уопште постоји, јер је не виде очима. Супротно томе, они други све своје мисли обраћају богу, најједноставнијем од свих бића, а после тога мисле на оно што им стоји најближе — на душу; о телу се уопште не брину, а новац презиру и избегавају га као прљавштину. А ако баш морају да се баве таквим стварима, раде то нерадо и с гађењем, укратко, имају као и да немају и сопственици су као да су и без иметка.
Постоје између једних и других у појединим стварима и друге разлике. Сва осећања су у вези с телом и има их две врсте: једна су више материјалне природе (пипање, слух, вид, мирис, укус), друга су удаљенија од тела (сећање, разум, воља). Дух ће, дакле, бити моћан онде где буде деловао.. Побожни људи усмеравају сву снагу духа на оне ствари које са чулима немају скоро никакве везе, па су за телесни свет, тако рећи, обамрли и отупели. Световњаци, напротив, у тим чулима осећају највишу моћ, а за духовна осећања немају смисла. Сад је разумљиво оно што чујемо да су неки свети људи пили уље место вина. С друге стране, нека осећања имају више везе с телесним уживањем, као што су: пожуда, глад, жеља за спавањем, срџба, охолост, завист; с њима побожни воде непомирљив рат, док остали људи мисле да без њих нема живота. Затим има неких осећања која држе средину, која су, тако рећи, природна; то су: љубав према отаџбини, нежност према деци и родитељима, оданост према пријатељима. Њих обични људи колико-толико цене; а побожни се чак труде да та осећања ишчупају из својих срдаца, сем ако не достигну највиши степен душевности да оца воле не као оца (јер он је родио само тело, а телу је прави отац бог), већ као добра човека у коме сија лик врховнога ума, који једино називају највишим добром и тврде да изван њега не постоји ништа што би требало волети и желети. Истим мерилом процењују и све друге обавезе у животу: иако сматрају да сав видљиви свет не треба сасвим презирати, ипак га много мање цене од онога што се не може видети. Говоре и то да се у сакраменту, па чак и у верским обредима, налазе тело и дух. Тако у посту не сматрају за неку велику заслугу ако се ко одрекне само меса и вечере, што свет сматра за најстрожи пост; треба у исти мах обуздати и страсти: да мање подлежеш срџби, да си мање охол и да ти се дух, као ослобођен телесне тежине, уздигне до уживања и сласти небеских добара. Слично је и са службом божјом. Не треба потцењивати спољашње обреде, кажу, иако они сами по себи нису корисни, или су чак и штетни ако им се не придружи духовни елемент, јер представљају спољашња знамења. Они представљају смрт Христову, коју верници треба да изражавају на тај начин што ће смиривати, гасити и, тако рећи, сахрањивати телесне страсти да би васкрсли у нови живот и да би се могли здружити у једно с Њим и у једно међу собом. Тако, дакле, ради, тако мисли онај побожни човек. А обични људи, напротив, мисле да се свети посао састоји у седењу крај олтара, и то што је могућно ближе, у слушању бучног зујања гласова и у посматрању других, мање важних обреда те врсте. Не само ,у тим стварима које сам навела као пример већ једноставно у читавом животу, побожни избегава све што има везе с телом и хвата се за небеска, невидљива и духовна добра. А како између побожних и обичних људи постоји огромна разлика у свим стварима, догађа се да једни друге сматрају лудима, мада тај назив, бар по моме мишљењу, више одговара побожним него обичним људима.

67 То ће бити још јасније ако вам објасним укратко, као што сам обећала, да та велика награда коју очекују побожни није ништа друго до нека врста махнитости. Сетите се, пре свега, да је нешто слично сањао још Платон кад је писао да је лудост заљубљених највећа срећа у животу. Јер онај ко силно воли не живи више у себи, него у личности коју воли; ,и што се више удаљује од себе и прелази на предмет своје љубави, утолико је веће његово уживање. Ако душа смишља како да изиђе из тела и не употребљава ваљано своје органе, може се сасвим правилно назвати лудошћу. Шта би иначе значио израз који се свуда чује: »Тај човек није при себи«, или »Дођи к себи«, или »Је ли дошао к себи«? Затим, уколико је љубав дубља, утолико је лудост већа и срећнија!
Какав је, дакле, тај будући живот блажених на небу за којим побожне душе уздишу тако чежњиво? Дух ће, свакако, победити и посркати тело, и то ће учинити утолико лакше што га је већ за живота очистио и припремио за такав преображај. Затим ће највиши Ум пољуљати на несхватљив начин и сам дух, јер га бесконачно превазилази. И тако ће читав човек изићи из себе и биће срећан само због тога што више не припада себи, јер ће неисказано уживати у највишем Добру које све привлачи к себи. Та срећа ће, разуме се, бити потпуна тек када душе буду обдарене бесмртношћу, пошто се поново сједине са својим некадашњим телима. А пошто живот побожних није ништа друго до размишљање о будућем животу и, теко рећи, његова сенка, догађа се да каткад и на овом свету осете сласт небеске награде. Разуме се, то је нека сићушна кап у поређењу са извором вечне среће, па ипак увелико надмашује сва телесна уживања, чак и кад би се све сласти свих смртника скупиле на гомилу: теко високо стоји духовно над телесним, невидљиво над видљивим! То је заиста оно што обећава пророк: »Што око не виде, и уво не чу, и у срце човеку не дође, оно уготови Бог онима који га љубе.« И то је део Лудости која не пропада при преласку из овога животе у онај, већ само постиже своје савршенство! Стога људи којима је дато да осете такав занос (а дато је врло малом броју људи), доживљују нешто врло слично безумљу; они говоре речи без везе, у њима нема ничег људског, из грла им излазе неки бесмислени гласови, сваког часа мењају израз лица: час су весели, час потиштени, час плачу, час се смеју, час опет уздишу; укратко, сасвим су »изван себе«. А кад се »врате себи«, не знају рећи где су били, да ли у телу или изван њега, да ли су бдели или спавали; не сећају се шта су чули, шта су видели, шта су говорили, шта су чинили. Све виде као кроз маглу или сан. Знају само то да су у том својем безумном стању били неописано срећни. Много им је жао што су се освестили и ништа више не желе него да њихово лудило траје вечито. И то је тек незнатно искушење будуће среће.

68 Али ми изгледа да сам већ одавно, не заборавивши ко сам, прекорачила границе. Ако вам се ова моја прича чини одвише брбљивом и дрском, узмите у обзир, молим вас, да је то говорила Лудост која је сем тога жена! Уз то се сетите и оне грчке пословице: »Често и луд човек говори исправно!« Или можда мислите да се те пословица не може применити на жене. Видим да очекујете епилог. Али сте сасвим луди ако мислите да се ја још сећам шта је било у оној гомили речи коју сам истресла пред вас. Стара изрека гласи: »Мрзим друга у пићу који се свега сећа.« А ја вам кажем: »Мрзим слушаоца који се свега сећа.« Стога остајте здраво, славни поклоници Лудости, пљескајте, живите, пијте!