Andrija Humski/7
| ◄ POJAVA ŠESTA | POJAVA SEDMA | POJAVA OSMA ► |
POJAVA SEDMA
VLADISLAV i ostali izlaze iza zaklona
VLADISLAV:
Jeste li vid’li?
RASTISLAV:
Grdne sramote!
RADOŠ:
Velika bruka!
MILUTIN:
Teška nesreća!
STANISLAV:
Sa brega kamen to se odrin’o,
Pred sobom krši, lomi, otima,
Do vas je doš'o, nas će smrviti.
VLASTOLjUB:
Il' će se o nas mož’da razbiti,
Komadi od njeg' tek će pričati:
U Srba beše jošte ponosa,
O koj’ se razbi sila paklena!
BOGDAN:
I moje grudi brana nek budu,
Gde će se sila strašne bujice,
Maticom što se peni, uzdiže,
Valjajuć’ drvlje, stenje studeno,
— U laku penu samo razliti!
Evo vam ruke, krvi i srca,
Ja vadim mača protiv prestola,
Na kom se viju guje, akrepi.
Što krvcu rodu stalno sisaju.
Ovog se časa krećem Andriji,
A vi se žur’te za mnom uskoro,
Jer ja vam rečju dajem potvrde,
Da prijatelju svome hitate,
Da će vas vrlo rado videti
U svome domu seda starina.
(Vadi mač, a za njim i ostali)
Ne boj se, zemljo slave večite,
Stubovi vitki, stojte veselo,
Jer vama hita kita viteza,
Koja će za vas krvcu proliti,
Rad spasa vašeg bogu s’ moliti!
U bratskoj slozi mnogo se može,
Kunem se, braćo. Pomozi, bože!
(Ukrštaju mačeve)
|