Андрија Хумски/6
| ◄ ПОЈАВА ПЕТА | ПОЈАВА ШЕСТА | ПОЈАВА СЕДМА ► |
ПОЈАВА ШЕСТА
Краљ Радслав краљица Ана са војводама и ловцима. Воде једног старца.
КРАЉ РАДОСЛАВ:
Нек соколари носе соколе,
Водите хате, брзе хртове,
Сам ћу отићи, не ћу бунити
Светину луду, града целога.
Зликовца овог, што се дрзнуо
За издајника земље молити.
У тврде ланце, тврђе окове!
Нека се каје, нек се научи
Краљевског сјаја боље штовати.
СТАРАЦ:
Милост! О, милост! Није нздајник.
За сина мољах, своју потпору.
КРАЉИЦА АНА:
Ја не знам, нисам никад слушала,
Нико ми до сад нијв причао,
Каква би земља бити морала,
Робови где би с’ тол’ко подигли,
Са краљем да би смели зборити,
А јоште мање за шта молити.
КРАЉ РАДОСЛАВ:
Мој деда, чедо, силни Немања,
Обичај тај је био увео,
Млађега свога жељу саслушат’.
Па кад на престо његов диже се
Мој отац, знадеш, Стеван Немањић,
Није им ни он нигда кратио
Пред престо краљев стати смирено.
Молбе и жеље своје изрећи.
КРАЉИЦА АНА:
Навика глупа, чудан обичај!
Што неко некад хтеде чинити,
Не мораш данас за њим пристати,
Нит’ мораш, нит’ ћеш више чинити.
КРАЉ РАДОСЛАВ:
Негдашње радње оца ил’ деде
И данас народ с хвалом спомиње.
КРАЉИЦА АНА:
Досада тешка, да бог сачува!
Пусти ме, сама дома ићи ћу,
А ти се с њима туна погоди.
Направи барем мало пролаза.
КРАЉ РАДОСЛАВ (војводама):
К‘о што сам рек’о!
(Оду).
СТАРАЦ:
Милост! Ох, милост!
(Одведу га)
|