Андрија Хумски/7
| ◄ ПОЈАВА ШЕСТА | ПОЈАВА СЕДМА | ПОЈАВА ОСМА ► |
ПОЈАВА СЕДМА
ВЛАДИСЛАВ и остали излазе иза заклона
ВЛАДИСЛАВ:
Јесте ли вид’ли?
РАСТИСЛАВ:
Грдне срамоте!
РАДОШ:
Велика брука!
МИЛУТИН:
Тешка несрећа!
СТАНИСЛАВ:
Са брега камен то се одрин’о,
Пред собом крши, ломи, отима,
До вас је дош'о, нас ће смрвити.
ВЛАСТОЉУБ:
Ил' ће се о нас мож’да разбити,
Комади од њег' тек ће причати:
У Срба беше јоште поноса,
О кој’ се разби сила паклена!
БОГДАН:
И моје груди брана нек буду,
Где ће се сила страшне бујице,
Матицом што се пени, уздиже,
Ваљајућ’ дрвље, стење студено,
— У лаку пену само разлити!
Ево вам руке, крви и срца,
Ја вадим мача против престола,
На ком се вију гује, акрепи.
Што крвцу роду стално сисају.
Овог се часа крећем Андрији,
А ви се жур’те за мном ускоро,
Јер ја вам речју дајем потврде,
Да пријатељу своме хитате,
Да ће вас врло радо видети
У своме дому седа старина.
(Вади мач, а за њим и остали)
Не бој се, земљо славе вечите,
Стубови витки, стојте весело,
Јер вама хита кита витеза,
Која ће за вас крвцу пролити,
Рад спаса вашег богу с’ молити!
У братској слози много се може,
Кунем се, браћо. Помози, боже!
(Укрштају мачеве)
|