Станац
Ја не вим која бијес, која ли смама сад
у младе удрил јес, рец’те ми, Бога рад.
За живот не хају, ни за чâс, дим управ,
неголи дни трају слиједећи туј ļубав,
најлише кадгоди кад им се призри бил, 215
лип образ при води гиздаве које вил,
али кâ наказан, кû гора затвори,
тер јави и у сан туку се по гори,
туку се иштући час и хип лијепу вил,
дан и ноћ трајући, творећи грозни цвил. 220
Оставе своје стадо пусто у дубрави
да старо и младо на воļу вук дави;
бабу забораве, и чеļад, и стрица
тер стадо оставе да је од сто овчица;
оставе виноград, и ńиве, и врта, 225
тер од ńих сваки сад по гори све трта.
Хоћу да је истина Ļубмир да је замјерил
од горńих планина гиздаву коју вил
при води студени, кâ се ńим наруга,
у гори зелени не хтив га за друга. 230
Што ће он од теј вил, што за ńом већ хука
кâ је бржа негли стрил пуштена из лука?
Не зна ли ер виле садаńа вримена
прилијепе и миле срца су камена?
С пастири опћаху у моје младе дни 235
и танце вођаху при води студени,
при бистру студенцу, по цвитју, по трави,
од руже у вијенцу ńих урес гиздави,
тер тако дни своје трајући, дим управ,
теј славне госпоје с пастири не пристав, 240
а сада свака ńих крије се лијепа вил
и бјежи на поспих, а не вим чеса дил.
Тот ńима: нека их. На мој стан ја ћу поћ
сад брзо на поспих прије нег је мркла ноћ.
Ер виле тко тјера и слиједи по гори, 245
не има тај мира негли га плач мори.
Ну, ево Јелаче! Помага’ Бог, Јеле!
