Filide/TREĆI AT

←DRUGI AT

Filide Писац: Антун Сасин TREĆI AT

ČETVRTI AT→

TREĆI AT

[Šena prva]

Filide vila iz lova idući govori:

---

Fil(ide)
Obidoh dio gore i vȁs lug tekući,
 oranju prije dzore, zvjerenje ištući.
Ništa ne zamjerih, mogu rit, neg zaman 265
 ovi lijep potratih zaludu svijetli dan.
Nu, beruć ružicu zamjerih kon puta
 gdi pase travicu tiha zvir košuta,
ter kad ja vjenčac svih, uzeh luk moj i stril
 i skočih na pospih da bih je obranil. 270
Kî čas me zamjeri, u oni čas spravi,
 jȁk da ju lav tjeri, ter bjegnu k dubravi.
Tuj za ńom ja skočih ter laka i hitra
 potekoh na pospih, nu brža bi vitra,
a kad bi u lugu, tač brzo proskoči 275
 da ńu, ni zvir drugu, zgledaše me oči.
Sad ću poć kon vode počinut u sjencu
 gdi žedne dohode sve zvijeri k studencu,
jeda gdi došeta u družbi s kom zviri
 i na ńu opeta sreća me namiri. 280
Nu, koje12 čudo ovoj, nije nigdi pastira,
 pri vodi studenoj nije moga Ļubmira.
Mogu rijet, čudo je, er ovdi na svak čas
 on sviri i poje, pustiv svoj sladak glas.
Drag mi je zadosti ere se mnom gizda 285
 i moje ljeposti proslavļa do zvizda,
pripijeva on mene, svoje stado pasući,
 kon vode studene pjesance pojući.
Ne bude još dzora kad pusti sladak glas
 ter slatko da gora, čuvši ga u taj čas, 290
odgovor uzdaje na rajske tej pjesni
 u koje spjevaje, pripijeva ļuvezni,
i takoj slavi me da ovej dubrave
 sve čuju mê ime, i cvitja i trave,
ter slavne tej vile, zvjerenje kad slide, 295
 prilijepe i mile meni uzavide,
s kojijemi većekrat13 kon vode studene
 slišamo pripijevat kad počnu tuj mene,
a on nas ne vidi u gustoj dubravi
 neg stado svoje slidi po cvitju i travi. 300
Ah, da mi ’e ugledat gdi koga pastira,
 da mi ga je upitat za moga Ļubmira,
ali ko čeļade izide da sada
 prije nego zapade sunce put zapada.

---

[Šena druga]

Ovdi vila upazi Ļubenka i govori:

---

 
[Filide]
Nu, kî će bit ovoj pastjerić gizdav, mlad? 305
 Nu, hodi, brajo moj! Odkle ideš takoj sad,
tač hrlo tekući?
Ļubenko
Iz doma, gospoje,
ćaću idu ištući na poštenje tvoje.
Ovdi ga uhiti za ruku.
Vila
Nu, hodi ovamo, gdi ’e ćaća, nu, kaži.
Ļub(enko)
U zagorju tamo, s družinom na paši, 310
 gdi su tri obora, ako znaš ti sada,
tuj pasu kraj mora općeno ńih stada;
 u podne planduju pod jelom pri gori
i mirno stanuju kad sunce domori.
Vila
Uje li vuk kada na paši, hoć’ mi rit, 315
 ovčicu od stada?
Ļub(enko)
Tuj ne smije prismrdit!
Jes Mrkov, jes Mrkas i njeka kučina
 i njeki velik pas kneza Vukašina
kî čuva ovčice, pravo ti hoću rit,
 s vukom zazubice može se uhitit. 320
Poć mi je jur vrime, ćaća će psovati.
 Vil(a)
Ček, brajo, što ti ’e ime, hotjej mi kazati.
Ļub(enko)
Ļube mi ’e ime. Puštaj me, Boga rad,
 veće ne drži me s tobome ovdi sad.
Vila
Imaš li majku ti?
Ļ(ubenko)
Imam.
Vil(a)
Je li lijepa i mlada? 325
 Hotjej mi kazati istinu ti sada:
ali ’e tvoja mati ljepša, rec’, ali ja?
Ļ(ubenko)
Ljepša si, vilo, ti nego majka moja;
 gizdavi tvoj ures i rajsko tvê lice
sunce je zgar s nebes, oči dvije Danice, 330
 ali majka moja draža mi ’e tisućkrat
neg taj ljepos tvoja, gospoje, da ti ’e znat.
Vil(a)
Vjerujem, da ti ’e znat. Mož’14 li znat pastira
 i meni za ń kazat na ime Ļubmira?
Ļ(ubenko)
Sada će ovdi bit, sad se ćeš š ńim sastat. 335
 Stoj s Bogom, ja ću t’ rit kad ga se ć’ nagledat.
Vil(a)
Uzmi ovuj torbicu. Što ti ’e u ńoj, hoć’ mi rit?
Ļ(ubenko)
Ocu brašenicu, neću je ostavit.
Vil(a)
Kada se savratiš ovuda opeta
 čin da mi se javiš. Razumna djeteta! 340
Nu, kî će bit ovoj pastir kî putem gre?
 Ļubmir je dragi moj, Ļubmir kî za mnom mre!

---

[Šena treća]

Ovdi Ļubmir izlazi, a vile ne vidi ter govori

---

 
Ļubm(ir)
Jaoh, ne zna što je cvil, ni što je plakati,
 ni što je ļuven stril u srcu imati
kako ja pritužan i u san i javi 345
 er sam rob i sužan usione ļubavi.
Upiju na mene baba i stric Radovac
 i kućne sve žene, Radoje i Stanac,
ter ih stoji buka veća negli kada
 planinskoga15 vuka zamjere kon stada. 350
Ne marim ja za toj neg misal moja jes
 slijediti vȁs vik moj angelski16 lip ures
od one od gospoj, i to je mâ misal,
 kojoj sam život moj na službi zapisal.
Ovdi vilu zamjeri.
Nu, ovo čeļade ja vidim njekoje 355
 gizdavo kon vode, moja vil ovo je,
ovo je moja vil, sunčano kê lice
 i drag svoj obraz bil, oči dvije Danice,
ovo je gospoja, ńe ures gizdavi
 kû svak čas svijes moja pripijeva i slavi, 360
kojijem se mâ mlados sve diči i gizda,
 spijevaje ńe ljepos slaveći do zvizda.
Nu, što cknim? Česa rad ja brzo ne hrlim
 i rukom mojom sad ńe grlo ne grlim?17
Vila
Ļubmiru, dalek stoj, naprijeda nemoj it 365
 ako neć’ život tvoj u si čas izgubit.
Ne tegni u mene, malo toj sad znaju,
 kreposti ļuvene moć vrh nas ne imaju.
Ļub(mir)
A ti me za slugu uzmi sad, gospoje,
 ne želi stvar drugu žeļno18 srce moje. 370
Vil(a)
Nećeš bit moj sluga, ti vjeruj sad meni,
 tebe ću za druga u gori zeleni.
Toj će bit mâ služba, Ļubmire dragi moj,
 privjerna tvâ družba, vaskolik život tvoj.
I s Bogom ostani, put luga ja ću poć, 375
 moj druže izbrani, i ovi ću t’ vjenčac oć.
Neću već ovdi stat.
Ļub(mir)
Bog s tobom, gospoje,
kad te će zagledat veće oči moje?
Vil(a)
Brzo me ć’ ti vidit, Ļubmire dragi moj,
 i sa mnom govorit pri vodi studenoj; 380
tuj malo posviri, ostavi misli sad,
 i srce samiri, molim te, mene rad.19

---

[Šena četvrta]

---

 
Jelača
Uh, brižna, obidoh pô svijeta, nut jada,
 od žeđe pogiboh i truda ja sada!
Poći ću vode put, najlahše20 ja hode, 385
 ter ću tuj počinut u hladu kon vode,
jeda li tuj Ļubmir s imanjem bude stat,
 ali ini kî pastir, da mi ’e za ń ispitat.
Rada bih š ńim se stat u ovoj dubravi
 da mi ga je izvidat od onej ļubavi, 390
da veće ne vene. Nu, ȍvo ga gdi poje
 kon vode studene, pod vrbom tuj stoje.
Zdrav, Ļube! Što činiš? Jesi li ozdravil
 da veće ne cviliš cjeć gorske lijepe vil?
Ļub(mir)
Nazdravje, Jelača! Odkle ideš toj sada? 395
 Meni suza i plača ne mańka nikada,
a sve to, mâ Jele, cjeć gorke ļubavi.
Jelač(a)
Ne govori vele, besjede ostavi!
 Pogrizi korijena ovoga u si čas,
neće moć ļuvena vrh tebe imat vlas. 400
Ļub(mir)
S pečali vrzi toj, er misal moja jes
 vaskolik život moj slijedit lijep ures
od one od gospoj, darova kâ meni
 sa glave vjenčac svoj pri vodi studeni
i reče: »Toj nosi, Ļubmire gizdavi, 405
 vrh rusijeh tvojijeh kosi za biljeg ļubavi«.
Jelač(a)
Toj ti se prizrila kâ neman od gore,
 nije bil’ toj vila, Ļubmire, nebore.
Ļub(mir)
Znam što su nemani, vil što. Vil toj bješe,
 ńe ures izbrani oči me vidješe, 410
ovdi š ńom govorih, gdje mirna mene ođe,
 a ona na pospih put luga tuj pođe,
noseći luk i stril ter sakri u taj čas
 od mene lijepa vil sunčani svoj obraz.

---

Референце

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Антун Сасин, умро 1596, пре 428 година.