Rad(oje)
Ovo je drugi dan odkli se po gori
ja tučem jadovan, vaj, trud mi domori
ištući Ljubmira, a ne znam kud pođe.
Nut moga nemira gdi mene sad ođe,
da mu ja imanje i da mu ja goveda 115
sad pasem, toj stanje njegovo svak gleda.
Bogme ću sad poć put stana najbrže,
a stado tuj oći vuk da ga rasprše;
i da ga pokolje, ja za to ne haju,
toj će bit najboļe, neka dni ne traju. 120
Visoke jur gore primiše sjen i mrak,
a sunce u more za sakrit svijetli zrak
hrlo se poteži. Nu, kî ’e ovo sad
pod borom gdi leži uhiljen pastir mlad,
k nebesom ter gleda, uzdiše i cvili? 125
Poći ću naprijeda. Ljubmir je moj mili!
Tuj li si, bijedan moj! Što ležiš jȁk kami,
oblivši obraz tvoj groznijema suzami?
Kâ ti je dosada, koja li, vaj, tuga
da ležiš tuj sada, jȁk mrtav, sred luga, 130
a drago tvoje stado tuče se po gori,
i staro i mlado? Nu, sa mnom govori
ter malo pogleda’ tamo put zapada,
sunce gdje naprijeda ide da zapada.
Hrlo se poteži, tijem ustan’, Ljube moj, 135
tuj veće ne leži, digni se, žit’ ja tvoj.
Ovdi ga uhiti za ruku ter ga digne.
Ljubmir
Moj dragi Radoje, ne mari, da t’ kažem
znat boljezni moje s kojijeh sam poražen.
Reče se: zaman jes boljezan spovijedat
onomuj kî t’ boles ne može izvidat; 140
cjeć togaj tja pođi, molim te, brate moj,
i mene jur ođi u pustoj gori ovoj,
i drago stado mê, molim te, poreni
na puno domome, i još se spomeni
kad dođeš na moj stan, tako ti ljubavi, 145
babu mi oni dan i strica pozdravi,
i reci stricu ovoj i babi: »Vaš Ljubmir
ostavi vȁs stan svoj, a steče gork nemir,
po svijetu pođe tja, a sve toj cjeć vile,
kê lice suncem sja, prilijepe i mile«. 150
Radoje
Oh, tako u zao čas zamjerio, Ljube moj,
sunčani lijep obraz od tej vil od gospoj!
Bolje bi, dim uprav, da se tuj istegneš
pod borom tuj mrtav i da se ne dvigneš.
Pomaga jeda tko! Što se ovo, vaj, čini, 155
žive se opako u ovoj planini!
