Jovadin — Monsieur de Pourceaugnac/4
| ←Šena treća | Jovadin Писац: Жан Баптист Поклен Молијер ŠENA ČETVRTA |
Šena peta→ |
DŽONO: O! ko je ovo ovdi? koga ovo vidim? Koja je ovo za mene srećna namjera! Gosparu Jovadine, koliko sam radostan vidjet vas! Kako? dasi me ne poznate, što vidim?
JOVADIN: Gosparu, ja vi sam dobra sluga.
DŽONO: Može li bit da pet-šest godišta dana veće su vam se činili tako sasvijem zaboravit od .mene? i da ne poznate najdražega prijatelja svega plemena Jovadinovića?
JOVADIN: Oprostite. (Maskarilju) Duše mi ne znadem ni ko je ni što je.
DŽONO: Nije jednoga od Jovadinovića u Sarajevu koga ja ne poznam, počni od najstarijega do najmlađega. Sve što sam vremena onamo sto, sveđ sam s njima bio i imo sam čas za vidjet vas, mogu rijet, svaki dan.
JOVADIN: To ste vi mene počastili, gospodaru.
DŽONO: Tot me ne razaznavate ništa u obrazu?
JOVADIN: Ej, poznavam. (Maskarilju) Ne poznavam, da ni je prosto.
DŽONO: Tot se ne spomenivate da sam imo njekoliko puta sreću objedovat zajedno s vami?
JOVADIN: Šta ne spominjam? (Maskarilju) Ja ne znadem o čemu ovo besjedi.
DŽONO: Kako zovete u Sarajevu onega Turčina što ide obnoć na konju svud po ulicam s njekoliko još Turaka?
JOVADIN: Aga janjičarski.
DŽONO: È vero, u moje doba zvo se Mustaf-aga, i ono je bio skladan Turčin. Kako zovete u Sarajevu ono mjesto dje su butige i sveđ puno čeljadi?
JOVADIN: Bezisten.
DŽONO: Apunto, onuda sam s vami dosta puta bio za štogod kupit. Veramente se nahodi u onijem butigam česa hoćeš... vi se od ničesa ovega ne spomenivate?
JOVADIN: Oprostite, opomenivam se. (Maskarilju) Vrag da me ponese ako ja išta znadem za sve ovo!
MASKARILJO: Bude mnoštvo stvari koje nam izidu ovako s pameti.
DŽONO: Da zagrlite me, molim vas, i ponovimo opeta naše staro prijateljstvo.
MASKARILJO: Ovi vas nazbilj dobro hoće.
DŽONO: Recite mi malo što ise čini od sve vaše rodbine? kako je vaš gospar... u, u, u... oni... koji je bio nazbilj skladan i pošten?
JOVADIN: Moj brat čizmedžija?
DŽONO: A, ha, džusto on.
JOVADIN: Vrlo dobro, već je sad ostavio zanat, ter trguje sahtijanom i ulaha mnogo jaspri u vosak; nije sada jačega trgovca u svemu Sarajevu.
DŽONO: To mi je jako drago čut od njega. Da oni koji je sveđ bio veseo i burloz? Oni... vaš gospar?...
JOVADIN: Moj bratučed terzija?
DŽONO: Apunto, što se čini od njega?
JOVADIN: Vrlo zdravo mi, isveđ onako veseo i golem.
DŽONO: Ne možete vjerovat od koje mi je to konsolacioni. Da gospar vaš dundo, oni...?
JOVADIN: Već ne imadem strica.
DŽONO: Zaisto iste imali u moje doba onega...
JOVADIN: Ne imah ino već jednu strinu.
DŽONO: Imate razlog. Dje earn i ja otišo? Htio sam rijet gospođu vašu tetku. Kako je, kako se podnosi?
JOVADIN: Djeberdisala je, bit će joj po godine.
DŽONO: Ah, jadne žene! Ono je bilo nazbilj dobro čeljade.
JOVADIN: Borjami, omalo što mi ne ođe i sinovac terdžuman.
DŽONO: Kape! to bi vam bila velika šteta.
JOVADIN: Međer poznavate i njega?
DŽONO: Ja poznam li ga? Jednoga djetića visoka i lijepo učinjena.
JOVADIN: Ne od najvišijeh.
DŽONO: Ne, ma lijepa stasa u svemu.
JOVADIN: Zaer.
DŽONO: Koji je vaš neput.
JOVADIN: Jest.
DŽONO: Sin vašega brata ali vaše sestre...
JOVADIN: Tako.
DŽONO: Terdžuman ondi od... Kako ono vi zovete?
JOVADIN: Terdžuman ćehaja.
DŽONO: A, ha, ćehaja apunto; veće vam ne poznam drugoga nikoga.
JOVADIN: Borjami, prebroji mi vas odžak.
MASKARILJO: On vas pozna kako se vi nijeste nigda nadali.
JOVADIN: Što viđam, vi ste mnogo stanovali u Sarajevu.
DŽONO: Cijela dva godišta.
JOVADIN: Eman ste se namjerili onada kad mi se bratučed Ilija oženio?
DŽONO: Jesam, i bio isam i ja dozvan na pir od prvijeh.
JOVADIN: Bješe onada golema gozba.
DŽONO: Jes, jaka zaisto.
JOVADIN: Izjelo se i popilo, a ko zna što.
DŽONO: Tega nije mankalo nikomu.
JOVADIN: Vidje onda ko se sriječih s onom poganim ovdje iz Stoca?
DŽONO: Česa ga nijesam vidio?
JOVADIN: Ali ne nasrnu na meko; iznađe šta će glodat.
DŽONO: O, o.
JOVADIN: Uvali mi harsuz jednu pes; ali ga opravih s kolačom, da je nahodio još i dogodine.
DŽONO: Nahodit će i danas, kad mu ja govorim. Del resto, ja neću da uzimljete drugovdje kuće, nego da se služite mojom.
JOVADIN: Jok, da bih...
DŽONO: Ali se rugate? Ja ne bih podnio poništa da jedan moj najdraži prijatelj otide dje drugovdje izvan moje kuće.
JOVADIN: Andžaik bi bilo...
DŽONO: Ne, ne; možete činit što vam drago, vi imate doć u mene.
MASKARILJO: Pokli nazbilj hoće, ja bih vas svjetovo da mu pogodite.
DŽONO: Dje vam je vaša roba?
JOVADIN: Ostavih je na Pločam s jednijem mojijem momkom baš kod Lazareta dje se sjahah.
DŽONO: Pošljimo koga da je donese.
JOVADIN: Nije fajde; naredio mu sam da se ne kreće u nju dok ne dojdem ja mojom glavom, od straha da mi se koja ne dogodi.
MASKARILJO: To iste se pametno domislili.
JOVADIN: Ovdje u ovemu vilajetu trebuje da čoek otvori hiljadu oči.
DŽONO: Kako se u najmanjoj stvari vidu čeljad svijesna!
MASKARILJO: Poću i ja odpratit ovdi gospara, pak ću ga dovestit dje vi zapovijete.
DŽONO: Tako najbolje; utoliko ću ja imat komoditat za naredit njeke bagatele koje su potrebnite, a vi, kad se vratite, ne imate drugo nego uljestit u ovu kuću ovdi koliko u vašu.
MASKARILJO: Mi ćemo sad ončas bit s vami.
DŽONO: Ja vas jedva prije čekam.
JOVADIN: Do moje vjere, poznah se s ovijem jaranom bez da se igda nadah.
MASKARILJO: Što je vidjet, čini mi se jako skladan.
DŽONO (sam): Na vjeru, signor Jovadine, daćemo ti ih na svaku ruku. Sve je spravno i ne će se drugo nego zakucat.
|