Јовадин — Монсиеур де Поурцеаугнац/4
| ←Шена трећа | Јовадин Писац: Жан Баптист Поклен Молијер ШЕНА ЧЕТВРТА |
Шена пета→ |
ЏОНО: О! ко је ово овди? кога ово видим? Која је ово за мене срећна намјера! Госпару Јовадине, колико сам радостан видјет вас! Како? даси ме не познате, што видим?
ЈОВАДИН: Госпару, ја ви сам добра слуга.
ЏОНО: Може ли бит да пет-шест годишта дана веће су вам се чинили тако сасвијем заборавит од .мене? и да не познате најдражега пријатеља свега племена Јовадиновића?
ЈОВАДИН: Опростите. (Маскариљу) Душе ми не знадем ни ко је ни што је.
ЏОНО: Није једнога од Јовадиновића у Сарајеву кога ја не познам, почни од најстаријега до најмлађега. Све што сам времена онамо сто, свеђ сам с њима био и имо сам час за видјет вас, могу ријет, сваки дан.
ЈОВАДИН: То сте ви мене почастили, господару.
ЏОНО: Тот ме не разазнавате ништа у образу?
ЈОВАДИН: Еј, познавам. (Маскариљу) Не познавам, да ни је просто.
ЏОНО: Тот се не споменивате да сам имо њеколико пута срећу обједоват заједно с вами?
ЈОВАДИН: Шта не спомињам? (Маскариљу) Ја не знадем о чему ово бесједи.
ЏОНО: Како зовете у Сарајеву онега Турчина што иде обноћ на коњу свуд по улицам с њеколико још Турака?
ЈОВАДИН: Ага јањичарски.
ЏОНО: È веро, у моје доба зво се Мустаф-ага, и оно је био складан Турчин. Како зовете у Сарајеву оно мјесто дје су бутиге и свеђ пуно чељади?
ЈОВАДИН: Безистен.
ЏОНО: Апунто, онуда сам с вами доста пута био за штогод купит. Вераменте се находи у онијем бутигам чеса хоћеш... ви се од ничеса овега не споменивате?
ЈОВАДИН: Опростите, опоменивам се. (Маскариљу) Враг да ме понесе ако ја ишта знадем за све ово!
МАСКАРИЉО: Буде мноштво ствари које нам изиду овако с памети.
ЏОНО: Да загрлите ме, молим вас, и поновимо опета наше старо пријатељство.
МАСКАРИЉО: Ови вас назбиљ добро хоће.
ЏОНО: Реците ми мало што исе чини од све ваше родбине? како је ваш госпар... у, у, у... они... који је био назбиљ складан и поштен?
ЈОВАДИН: Мој брат чизмеџија?
ЏОНО: А, ха, џусто он.
ЈОВАДИН: Врло добро, већ је сад оставио занат, тер тргује сахтијаном и улаха много јаспри у восак; није сада јачега трговца у свему Сарајеву.
ЏОНО: То ми је јако драго чут од њега. Да они који је свеђ био весео и бурлоз? Они... ваш госпар?...
ЈОВАДИН: Мој братучед терзија?
ЏОНО: Апунто, што се чини од њега?
ЈОВАДИН: Врло здраво ми, исвеђ онако весео и голем.
ЏОНО: Не можете вјероват од које ми је то консолациони. Да госпар ваш дундо, они...?
ЈОВАДИН: Већ не имадем стрица.
ЏОНО: Заисто исте имали у моје доба онега...
ЈОВАДИН: Не имах ино већ једну стрину.
ЏОНО: Имате разлог. Дје еарн и ја отишо? Хтио сам ријет госпођу вашу тетку. Како је, како се подноси?
ЈОВАДИН: Дјебердисала је, бит ће јој по године.
ЏОНО: Ах, јадне жене! Оно је било назбиљ добро чељаде.
ЈОВАДИН: Борјами, омало што ми не ође и синовац терџуман.
ЏОНО: Капе! то би вам била велика штета.
ЈОВАДИН: Међер познавате и њега?
ЏОНО: Ја познам ли га? Једнога дјетића висока и лијепо учињена.
ЈОВАДИН: Не од највишијех.
ЏОНО: Не, ма лијепа стаса у свему.
ЈОВАДИН: Заер.
ЏОНО: Који је ваш непут.
ЈОВАДИН: Јест.
ЏОНО: Син вашега брата али ваше сестре...
ЈОВАДИН: Тако.
ЏОНО: Терџуман онди од... Како оно ви зовете?
ЈОВАДИН: Терџуман ћехаја.
ЏОНО: А, ха, ћехаја апунто; веће вам не познам другога никога.
ЈОВАДИН: Борјами, преброји ми вас оџак.
МАСКАРИЉО: Он вас позна како се ви нијесте нигда надали.
ЈОВАДИН: Што виђам, ви сте много становали у Сарајеву.
ЏОНО: Цијела два годишта.
ЈОВАДИН: Еман сте се намјерили онада кад ми се братучед Илија оженио?
ЏОНО: Јесам, и био исам и ја дозван на пир од првијех.
ЈОВАДИН: Бјеше онада голема гозба.
ЏОНО: Јес, јака заисто.
ЈОВАДИН: Изјело се и попило, а ко зна што.
ЏОНО: Тега није манкало никому.
ЈОВАДИН: Видје онда ко се сријечих с оном поганим овдје из Стоца?
ЏОНО: Чеса га нијесам видио?
ЈОВАДИН: Али не насрну на меко; изнађе шта ће глодат.
ЏОНО: О, о.
ЈОВАДИН: Ували ми харсуз једну пес; али га оправих с колачом, да је находио још и догодине.
ЏОНО: Находит ће и данас, кад му ја говорим. Дел ресто, ја нећу да узимљете друговдје куће, него да се служите мојом.
ЈОВАДИН: Јок, да бих...
ЏОНО: Али се ругате? Ја не бих поднио поништа да један мој најдражи пријатељ отиде дје друговдје изван моје куће.
ЈОВАДИН: Анџаик би било...
ЏОНО: Не, не; можете чинит што вам драго, ви имате доћ у мене.
МАСКАРИЉО: Покли назбиљ хоће, ја бих вас свјетово да му погодите.
ЏОНО: Дје вам је ваша роба?
ЈОВАДИН: Оставих је на Плочам с једнијем мојијем момком баш код Лазарета дје се сјахах.
ЏОНО: Пошљимо кога да је донесе.
ЈОВАДИН: Није фајде; наредио му сам да се не креће у њу док не дојдем ја мојом главом, од страха да ми се која не догоди.
МАСКАРИЉО: То исте се паметно домислили.
ЈОВАДИН: Овдје у овему вилајету требује да чоек отвори хиљаду очи.
ЏОНО: Како се у најмањој ствари виду чељад свијесна!
МАСКАРИЉО: Поћу и ја одпратит овди госпара, пак ћу га довестит дје ви заповијете.
ЏОНО: Тако најбоље; утолико ћу ја имат комодитат за наредит њеке багателе које су потребните, а ви, кад се вратите, не имате друго него уљестит у ову кућу овди колико у вашу.
МАСКАРИЉО: Ми ћемо сад ончас бит с вами.
ЏОНО: Ја вас једва прије чекам.
ЈОВАДИН: До моје вјере, познах се с овијем јараном без да се игда надах.
МАСКАРИЉО: Што је видјет, чини ми се јако складан.
ЏОНО (сам): На вјеру, сигнор Јовадине, даћемо ти их на сваку руку. Све је справно и не ће се друго него закуцат.
|