Пређи на садржај

У мраку (Светозар Ћоровић)/2

Извор: Викизворник

ДРУГИ ЧИН


Позорница као у првом чину. Само Обрадова кућа затворена, јер су сељани на раду.


ИВАН:
Дакле тако? Тако.
СТАНИША:
Тако.
ИВАН:
Јелу одмах да пустимо?
СТАНИША:
И да је пустите и да је жестоко браните пред свијетом. То је ред.
ИВАН:
Јела је чиста?
СТАНИША:
Чиста. Преварио сам се кад сам на њу посумњао.
ИВАН:
А увјерен си, да ће Цвијета све признати?
СТАНИША:
Хоће. И мора признати. Она је крива.
ИВАН:
Ја сам већ наредио да се позове. Видићемо како ће се спасти. (Смије се.) Чини ми се да у овој ствари ти нешто кријеш?...
СТАНИША:
Шути!... Ради нако ти говорим и не бој се. Пронашао си кривца и одликовање ти се пише.
ИВАН:
А теби кнежевство...
(Иван излази.)
ЦВИЈЕТА (стала пред Станишином кућом и ломи руке):
Шта ћу ја сада од живота својег, Станиша мој? Шта ћу?...
СТАНИША (стоји на прагу куће. Мирно):
Па шта ћеш?... Ништа...
ЦВИЈЕТА:
Ама се уљегло у траг. Сазнало се. Ђандари ме, ево, зову, а ја знам рашта ме зову.
СТАНИША:
Нека их... Нека зову...
ЦВИЈЕТА:
И оковаће ме и ухавсити, кукавицу црну...
СТАНИША:
Тхе... Нијеси ти прва, коју су ухавсили...
ЦВИЈЕТА:
Јес’... Тако је... Ама ти—ти... Дијете је твоје к'о и моје...
СТАНИША:
Било, па га није...
ЦВИЈЕТА:
Да си одржо ријеч и уз’о ме, оно би сад било живо...
СТАНИША:
И моја мати била би жива, да није умрла...
ЦВИЈЕТА (кроз плач):
Ја... ја, несретница заборавила сам на Бога и душу своју те сам дигла руку на њ... Бојала се срамоте од свијета и... (Зајеца.)
СТАНИША:
А рашта си се бојала свијета?... Рашта?... Ја га се, видиш, не бојим...
ЦВИЈЕТА:
А зар се нијеси и ти бој’о?... Зар ми ти нијеси и говорио, да ће бити срамота, да ће свак галамити и да...
СТАНИША (оштро):
Шта?... Шта?...
ЦВИЈЕТА:
И рек’о си, да га... удавим... и... да га бацим близу гаја ђедина...
СТАНИША (обазире се да ко не слуша. Тихо):
А што си ме слушала, јаднице?... Зар ниси могла не послушати?...
ЦВИЈЕТА:
Луде памети била, па и послушала... Дигла сам руку на њега, несретница проклета, и сад...
СТАНИША:
Сад те Бог казни за то...
ЦВИЈЕТА:
Чули су, сазнали су, намјушили... Макар што сам се сакривала и чувала да нико не позна, сазнали су.
СТАНИША:
Мого те неко виђети, како си бацила дијете...
ЦВИЈЕТА:
Ноћ је била...
СТАНИША:
И у ноћи има људи што на све гледају... Виђели то и потказали. Сад се више бранит не можеш.
ЦВИЈЕТА (очајно):
Па шта ћу ја чинити, шта?...
СТАНИША:
Кад те зову ђандари, отиђи им... Добро је још, што те нису везану одвели к’о Јелу... И за то имаш мени зафалити... Ја сам их молио, да те онако не брукају...
ЦВИЈЕТА:
И сад ће ме затворити... (Ломи прсте.) Затвориће ме жалосницу!...
СТАНИША :
Тешко... Неће те посијећи...
ЦВИЈЕТА:
И ти имаш срца, да то рекнеш?
СТАНИША:
А шта ти могу?... Хоћу ли се убити?...
ЦВИЈЕТА (молећи):
Станиша!... Помози ми... Ти можеш!..,
СТАНИША:
Не могу ја ништа.
ЦВИЈЕТА:
Царски си чо’јек, можеш... Зар ми нијеси вазда причо, да све можеш?... Знаш... кад си ми најприје дош'о и кад смо почели ашиковати шта си прич'о?...
СТАНИША:
Не знам ја ништа шта сам прич’о... Све заборавио...
ЦВИЈЕТА:
Јеси ли ми казив’о да и цар за те зна и да ћеш постати још крупњи... Јеси ли и мени прич’о, да ћу бит’ но госпоја, да ће ме читаво село дворити, кад ме узмеш... Ја сам ти и повјеровала све и...
СТАНИША:
А што си вјеровала?... Ко ти је крив?... Ја, ето ником ништа не вјерујем...
ЦВИЈЕТА:
Луда била, па и вјеровала... Ти... ти си зато и долазио мени по ноћи, кришом, да нико не види и не сазна за наше састанке, како би ме пошље мого' одбацити к’о кучку, а да се не обрукаш пред свијетом... Ти... ти... ти... Ух!... и оставио ме и диг’о се сан на ме, крвниче...
СТАНИША:
Нијесам се ја диг’о на те...
ЦВИЈЕТА:
Чула сам ја да си бацио око на Јелу.
СТАНИША:
Јок!...
ЦВИЈЕТА:
Јеси, јеси! ... А она те није шћела, па, да јој се освјетиш, потказ’о си је ђандарима, бива како је дијете њезино... Јеси!...
СТАНИША:
Ја нисам потназ’о никога... Ја сам само хтио кутарисати тебе и заварати им мало тегобе, да тебе не уфате...
ЦВИЈЕТА:
Па шта сад не кутаришеш, што сад не помогнеш, кад си тако моћан и кад ми желиш добра?... Ти... ти... ти си и мени и њој о глави радио, крвниче крвави... Ти и нико други! Обје си нас убио...
СТАНИША:
Јесам му ја крив, што нисте биле паметније и пажљивије? Ја нијесам никога ни убио ни оцрнио... Убила вас је махнита глава ваша.
ЦВИЈЕТА:
Помози Станиша, молим ти се опет... Не одбацуј ме тако ти неба и земље и свега на свијету!
СТАНИША:
Не могу сад ништа, Цвијета... Ништа...
ЦВИЈЕТА:
Ја... ја... ја сам луда, па те не могу омрзнути, ни заборавит’ оне састанке с тобом... Још си ми драг... Ја теби никад зла пожељети не могу... А, ако сам ти још имало драга, помози!... Избави од бруке!...
СТАНИША:
Немој тако зборити Цвијета?... Шта ти могу сад?
ЦВИЈЕТА:
Узми ме... Узми, да ми мања брука буде... Узми ме, макар ме пошље и ухавсили... Нек и у хавсу знам да сам твоја... Узми ме!... Обећ’о си!...
СТАНИША:
То сад не може бити!
ЦВИЈЕТА:
Станиша ти ме ое одричеш?
СТАНИША:
Хм... Опет!...
ЦВИЈЕТА:
Опет и по сто пута ћу ти то напоменути!... Обећ'о си, обећ'о си, обећо си!... Нећеш, зар, бити лажац?
СТАНИША:
Ђандари су те звали, па сад хајде њима... Све признај!... Само моје име не спомињи!... А... а по свадби... говорићемо пошље...
ЦВИЈЕТА:
Зар о теби да не проговорим?... А ти...
СТАНИША:
Ни ријеч Цвијета... Ако хоћеш да будеш моја шути и на суду и пред ђандарима...
ЦВИЈЕТА:
И нећеш ме одбацити?
СТАНИША:
Будеш ли паметна, бићеш моја чим те из хавса пушћу...
ЦВИЈЕТА:
А ако...
СТАНИША (журно):
Хајде, хајде кад те зову... Не гурам те ја, не дај Боже!... Хајде (Живље) Ето некога!... Брзо, брзо хајде!...
ЦВИЈЕТА:
А ако ме затворе неколико година?...
СТАНИША:
Мучи!... Не да се!... Ја ћу те бранити само ми име не спомињи ниђе!... Ниђе, чујеш ли? ... Хајде да те не виде... Брзо, брзо!... (Гура је и' Цвијета оде.) Склањај се ти, голубице, мени с врата и вјенчавај се с ђаволом ако хоћеш... Само ми се не врзај по путу... Хехе... Сад ће све лакше ићи... (Он забушавајући чисти столове. Долази Госпава, носећи у једној врећи вуне.)
ГОСПАВА (баци врећу, па сједе за сто и, пребацујући ногу преко ноге, запали цигар): Дај ракије!
СТАНИША (мјери вуну на руци):
Хм... Мало си вуне донијела...
ГОСПАВА:
Зар то мало?... То?... Та нећу ти читаву кућу донијети, гуликожо један! ... (Удари руком по столу. Жестоко.) Ракије дај!
СТАНИША:
Одмах, одмах, одмах... (Оде и говори иза куће.) А некако си ми уранила јутрос... Није твој обичај, да тако раниш... (Улази и точи ракију преда њу.) Чини ми се, да си пуна некаквих новости!...
ГОСПАВА:
Ех!... А ти, токорсе, не знаш?
СТАНИША:
Ја?... Ја не знам ништа...
ГОСПАВА:
Што знају ђандари, то знаш и ти, лисице лукава... Ти све знаш, па и то...
СТАНИША:
Ја ти опет велим, да ништа не знам...
ГОСПАВА:
А зар ти нијеси ником ништа прич’о за твоју комшиницу, за ону узвиглаву, за поноситу Јелу?...
СТАНИША (лунаво):
Шта?... Ништа ја причао нијесам...
ГОСПАВА:
Богме се амо вели, да си ти прич’о читава чуда о њој... (Пије.) Веле, да је одавно у дослуху са ђандарима.
СТАНИША:
Ко?... Зар она?...
ГОСПАВА:
Кажу и да је за живота ђувегијама с њима шуровала. Само је била паметна, те умјела све сакривати к’о змија ноге...
СТАНИША (пљесне рукама):
Не може бити!
ГОСПАВА:
Може, може комшијо... Све може бити!... Она је бјежала од нас и гледала нас преко рамена, а била грђа од свих нас... Она је била и бременита, а нико није позн'о, родила је дијете, а нико није знао...
СТАНИША:
То не могу вјеровати, брате!
ГОСПАВА:
Бре не мој се ту чудити и изчуђавати, лиоице лукава, кад си ти све ово и прич’о!... Симату си причо, а Симат је к’о телал сеоски...
СТАНИША:
Јок, јок, јок!... Ништа ја никоме нијесам причо...
ГОСПАВА:
Ти си је, кажу, пријавио ђандарима и ђандари, макар им и мрско било, нијесу имали куд и камо него је ухапсити...
СТАНИША:
Лаж је то лаж!... Но то рекне, одмах ћу га ухавсити! ... Кућу ћу му запалити!... Ја ништа не знам ни о њој, ни о њезину ђетету... Ништа... Ништа!...
ГОСПАВА:
Та што се љутиш?... Шта ти је?... Ако сам ти рекла, нијесам те посјекла!... Ти велиш да не знаш ништа?... Па лијепо... То је неће опрати... Ако ти сам не знаш, читаво село зна, да је она грешница...
СТАНИША:
И дијете је баш њезино?
ГОСПАВА:
Не знамо... Није моје...
СТАНИША:
И она га удавила?
ГОСПАВА:
Она!... Поносита, па вољела удавити дијете, него да јој пукне ружан глас... Шћела би она и даље гледати нас преко рамена. Ама јок!... Досад, досад бјежала она од мене, а одсад ћемо ми од ње... (Станиша уљегао и донио јој још ракије.)
СТАНИША:
Их, брука!... Брука наша!... Осрамоти нам читаво село!
ГОСПАВА:
Јади, јади наши! (Удара се руком у прса.) Куку нама шта смо дочекали!...
(На пољу граја „Јес'!...", „Ни}е!...", „Јес!... „Није!...” Улазе Петар и Симат. У Петра разбијена глава, а нрв му се готово скорила по челу и десном образу.)
СТАНИША:
Шта ти је било, Петар болан?... Ко ти главу разби?...
ПЕТАР:
Он... он... Симат! ... Крвник и разбојник безобразни!
СТАНИША:
Симат?... Теби?...
ПЕТАР:
Јес'... Он!... Лопов и харамија један!... А ја и опет велим: није крива и није крива!
СИМАТ:
А ја велим: јес’ и јес'!...
ПЕТАР:
Није, поганове!
СИМАТ:
Јес', угрсузе... (Хоће да се побију. Станиша потрча и растави их.)
СТАНИША:
Станите, људи, забога!... Имате ли памети?... Каква је голема невоља, те се крвите и бијете јутрос?...
ПЕТАР (туче шаком о шаку. Драмећи):
Није, па није!...
СИМАТ:
Јес’!...
ГОСПАВА:
Јес’!... Јес’!...
СТАНИША (Госпави):
Ама шта јест?
ГОСПАВА:
Ја не знам... Само кад Симат каже да јес', онда то и ја велим...
СИМАТ:
Јела је крива!
ПЕТАР:
Није!...
ГОСПАВА:
Ко каже да није?... Ко то каже, па ћу му и ја главу разбити!... Крива је она, к’о кучка једна!...
ПЕТАР:
Ама ја велим да није и по сто пута то велим... Цвијета је, овог часа, сама казала ђандарима, да је дијето њезино...
СТАНИША:
И да га је убила?
ПЕТАР:
И то.
СТАНИША:
И је ли још што признала?
ПЕТАР:
Ништа више... Само то... Вели: „...моје је дијете, и ја сам га убила!...“
СТАНИША:
А каза ли но му је отац?
ПЕТАР:
Јок!... О томе ништа не казује, нити ко шта зна...
СТАНИША (одахнуо. Прави се изненађен):
Чудно!
СИМАТ:
И Јелу ће сад пустити.
СТАНИША:
Одмах?
ПЕТАР:
Хоће одмах... Није нрива, па шта да је држе?
СИМАТ:
А ја велим, да је то једна ујдурма и да је баш она крива!...
ГОСПАВА:
И ја то притврђујем!
ПЕТАР:
То се не може рећи.
СИМАТ:
То се може рећи!
ГОСПАВА:
Јела је одавно јараница ђандарска... Само је била мајстор, па знала крити.
СИМАТ:
О њој свашта причају.
ПЕТАР:
Ко зна прича ли свијет истину?
СИМАТ:
Свијет што нагађа то и погађа!
ГОСПАВА (пије):
А ко се по шуми врз’о с ђандарима?... Ко је од нас главу окрећ’о а на њих намигив’о?... Ко је ђувегију опремио у солдате, да га се котарише?... Зар није она?...
ПЕТАР:
Јок, јок, јок!
СИМАТ:
И њу су ђандари најприје уфатили.
ПЕТАР:
А да је била њихова, не би је уфатили...
СИМАТ:
То су они да забуше трагове, да се Власи не сјете...
ГОСПАВА:
Па су ноћас и преноћили с њоме...
СТАНИША:
Хе... Не кажем ја ништа... Ама није лијепо, што им је ноћас ноћила у касарни Хм...
СИМАТ:
Да је била к’о анђо, ноћас би пођаволила... Ја... Па су, за љубав њојзи, ђандари јутрос зовнули Цвијету и њу окривили...
ПЕТАР:
Нису је окривили. Она је сама признала.
СТАНИША:
А јеси ли ти у своје уши чуо, да је признала?
ПЕТАР
Нијесам чуо... него ђандари тако кажу...
ГОСПАВА:
Хахаха!... И ти вјерујеш ђандарима!... Хахаха!...
СТАНИША:
Не знам... Нити шта знам, нити коме вјерујем... Али ту ни)есу чисти послови.
СИМАТ:
И ти мислиш?
СТАНИША:
Боже сачувај!... Не велим ништа ружно... Јела је добра... Али ноћити међу ђандарима и... и да је они бране... Хм... Хм...
ГОСПАВА:
А ко ће је бранити, ако неће они?... Њихова је!...
СИМАТ:
Ја опет велим: све је то једна ујдура!...
СТАНИША:
Ко зна!... Свашта може бити... (Тихо.) Знам ја ђандаре боље од вас... Нечисти су они... (Отеже.) Не велим ја за Јелу, да би она... Можебит' је и добра и чиста... Хм... Само ми није драго, што су јој они такви пријатељи па да је одмах пусте... Њихово пијатељство није ђаба... Хм... И кад је Цвијета крива, што је одмах нијесу затворили?... Што?... А Цвијета сирота!... Лахко је њу затворити и окривити...
СИМАТ:
Чујеш ли, Петре, ово?... Де сад реци коју!... Ето, видиш, и Станиша је на мојој страни.
СТАНИША:
Ја нијесам ни на њеној страни, ја никог не узимам на душу!... Али...
ГОСПАВА:
Ракије дај!... Ја узимам све на своју душу!... Ја ћу }ој све у очи рећи... Хоће, кучка, да је боља од нас!... Она, па боља!... Пхи!...
СТАНИША:
А сад плаћајте глобу, што сам вам љепо пресудио... Плаћајте!
ПЕТАР:
Јок!... Ја... ја... ја... Још ја не могу све вјеровати...
СТАНИША:
Вјеровао или не вјеровао, плаћај!... Не судим ја џаба!...
ГОСПАВА:
Плати и мени ракију!
СИМАТ:
А и ја ћу платити... (Станиши.) Дај боцу ракије!... (Сједну и заговоре се шапатом. Међутим Бошко, носећи малога на рукама, лагано испуже до на праг и гледа унаоколо.)
БОШКО:
Какав је то крупан разговор?... Ко то збори?... (Јаче.) Ђецо!... Има ли икога?... (Гледа.) Ђецо!... О чему то зборите?...
СИМАТ (збуњено):
А ево... окупили се... На беспослици бенетамо о свачему...
БОШКО:
Ђецо!... Чује ли се што за моју Јелу? ... Јесте ли чули, ђецо?...
СИМАТ:
Па... чује се, ђедо... Она је код ђандара...
БОШКО:
Знам да је тамо... Знам... Ама хоће ли ми доћи?... (Њиха дијете.) Ђоко мој!... Хоће ли мајка доћи?
ГОСПАВА:
Ех доћ ће она... Не бој се!... Неће главу изгубити! ... (Испије ракију, намигне на остале и оде.)
БОШКО:
Јесте ли ишли?... Јесте ли је виђели?... Казујете, браћо!...
ПЕТАР
Нијесмо ишли, нит’ смо је виђели... Ама ето... Нешто смо чули...
БОШКО:
А рашта ми је одведоше, крвници?... Рашта?
СИМАТ (отеже):
Тхе... ето... тако...
БОШКО:
Шта је? ... Знате ли? ... Назујете!...
ПЕТАР:
А ко ће знати, ђедо?... Ко то зна?
БОШКО:
Ја... ја... ја знам, да она ни у чему крива није... Никад она скривити не може... Нинад, Јела моја!... Знам ја њу боље него ико... (Пуше.) Дигните ме, децо, да јој одем... Да одем само мало...
ПЕТАР:
Не иди ђедо... Миран буди... Доће она сама!...
БОШКО:
Доћ ће она?... Доћи ће?... А кад?... Отеше ми је зулумћари и неће никако вратити... А ја чекам... А дијете чека... Злато моје! (Њиха дијете на рукама.)
ПЕТАР (пошао му, па застао. Опазио Јелу у даљини):
Ето ње, ђедо... Ето је!... Иђе!... (Станиша улази у кућу.)
БОШКО (зине):
 Иђе?...
ПЕТАР:
Ја је видим добро... Близу је...
БОШКО:
Ама ја не видим... ја... (Хоће да се дигне, па посрне.) Ох! ... (Немоћан виче.) Јело!...
ЈЕЛА (са стране):
 Ево ме, ево, бабо...
БОШКО (пружио једну руку према њој):
Ђе си?... Ђе си?...
ЈЕЛА (улази и ухвати га за опружену руку):
Овђе сам, бабо...
БОШКО:
Јеси ли ти?... (Жмирка, загледа је и плаче, милује по лицу):
Јело моја!... Дигни ме!... (Она га подигне.) Дијете моје!... Лијепо моје дијете... (Обгрли је.)
ЈЕЛА:
А Ђоко мој?... Шта ми он ради?... Је ли се мајке зажелио?... (Узима дијете и љуби га.) Мили слатки мој!... Миш, миш, миш!...
БОШКО:
Знам ја, каз’о сам ја, да ти ништа нијеси крива и да ћеш ми се вратити... Знам ја: Бог је Бог... И гледа он на ме и на тог нејаког црвића... Гледа, нек’ му је слава и понос...
ЈЕЛА:
Бог ми је и помог’о Бабо... Не оставише ме ђандари...
БОШКО:
Ех, старости, старости!... Браниш ми сада и да се Богу помолим и да му зафалим, стари грешник!... Ех...
ЈЕЛА:
Цвијета је малоприје дошла и њу су ухапсили... Плаче, јадница, плаче и нариче к’о кукавица... Тешко њојзи!...
СИМАТ (накашља се).
ЈЕЛА (Симату):
А бију је тамо, крвнички бију... Чула сам како јечи и стење под тупим ударцима... И душманина би срце забољело.
СИМАТ (Окреће се од ње силом кашљући).
ЈЕЛА (Петру):
И кажем вам: убиће је онако... И мене би убили, да ме правда божија није ишчупала између њих...
ПЕТАР (збунио се, само. Најпошље и он се окрене у страну).
ЈЕЛА (зачуђено погледа и њега и Симата, па се опет ок рене Бошку):
Правда божија, правда, бабо!... Она ме сачувала здраву и читаву...
БОШКО:
Јело... Ноге ми дршћу, у кућу ме уведи!... Не могу стајати више!... Не могу... И не одмичи се сад од мене, дијете... Не остављај ме!... Хајде!... (Оду у кућу.)
СТАНИША (чим су они уљегли у кућу, он изашао и стао на праг)
Нешто ми пуно говори... Хм... Пуно се правда...
СИМАТ:
И блиједа је некаква и лице јој је мутно к’о облан... Тхе... Ко ће знати!...
ПЕТАР:
Не смије чојек ништа маћи на душу и ништа говорити... А... (Одмахне руном.) Не вјерујем, ништа не вјерујем!.., Она је вазда била поштена!...
СИМАТ:
Па, ако хоћеш, и Цвијета је вазда била поштена.
СТАНИША:
А једна од њих двије учинила је зло... Што се види... Познаје се...
ПЕТАР:
Али која? Која?
СТАНИША:
Цвијета је у хавсу и, ето, можебит’ је баш она... Хм... Ама ко зна?... Ђандари могу и ту све заплести и расплести... Хм... Ако је њима вјеровати, Јела није крива...
СИМАТ:
А ко ће њима вјеровати?... Ко?...
СТАНИША:
Не знам... Не знам... Ја ништа не знам... Неко је крив свакако... А ко је?... Цвијета је мало и из куће излазила, готово и не виђела ђандара... А Јела?... Не знам... Ништа не знам... Мучно је ту пресудити...
(Дођу на воду Стана и Ружа, смијуђи се. Аћин пристао за Ружом.)
СТАНА:
Симате!... Јесу ли ти здраве ноге?...
СИМАТ:
Хе! А што питаш?
СТАНА:
Па тако... Трч’о си по селу, да за Јелу питаш... Хи- хи... Нешто си се много брино за њу.
СИМАТ:
Опет све боље сазнам него ви! (Оде са Петром.)
СТАНИША:
А шта то питаш за Јелу, Стано?... Шта ће вам она сад?...
СТАНА:
Па... драго нам упитати за здравље...
РУЖА (окрене се од Аћима):
И јеси ли ноћас слатко спавала?...
АЋИМ:
И да није што ружно снијевала... Хехе!...
СТАНИША (смјешка се):
Ђаволи једни!...
СТАНА:
Бре и ђаволи су сад прогали (???)... Сад су анђели прођаволили!
АЋИМ:
А знао сам ја давно, да ће се неко зло десит' у нашем селу... Лијепо сам знао... Снијевам једне ноћи, како изнад читава села лети јато кокошију, па се црне к'о црни гавранови, а над Бошковом кућом расорушио се црвен пијевац, па све из њега огњено перје прамиња, к'о снијег какав... И одмах сам каз’о, да добра бити неће...
СТАНИША:
И баш то над Бошковом кућом?
АЋИМ:
Баш над његовом... Лијепо сам виђео к’о што сад тебе гледам.
РУЖА:
А ја сам се пред ђедином кућом снијевала вјештицу... Вјештицу са гвозденим вратилом, како јаше на метлу... И, ето, баш му је, јаднику, изјахала вјештица!... Хихи! (Тегли Аћима за брк.)
АЋИМ (како га она вуче, пристаје за њом и брани се):
Пушћи!
РУЖА:
Хихи... (Тегну га јаче.)
АЋИМ:
Пушћи, Ружо...
СТАНИША
Хахаха!... Повуци боље, повуци!... Научи га за рана тегнути за нос и за бркове... Хахаха!...
АЋИМ (отме се и удари Ружу по руци):
Џенабету! (Станиши.) Ако ме вуче знак је да сам јој драг...
РУЖА:
Их, не реци!
АЋИМ:
И знак је, да је она искрена и да све ово отворено ради. (Пркосно.) Није прикривала поганлука к’о... к’о твоја Јела...
РУЖА и СТАНА (Засмију се пригушено).
СТАНИША:
Што се смијете?... Зар ви баш мислите, да није Цвијета него Јела?...
РУЖА:
А ко је ноћио у касарни?
СТАНА:
Цвијета сирота, па је неко сироту окривити...
РУЖА:
А Јела се фали, да је љепша од свију нас.
СТАНА:
Мислим, да јој љепоте у Стамболу нема.
РУЖА:
А ђандари трче за љепотом. Они, кад је вежу, старају се да јој руке не повриједе...
СТАНА:
Сад на друге неће ни гледати, кад су њу уграбили.
РУЖА (тапше Аћима по образу):
Сад ћеш и ти отићи од мене... Сад ћеш и ти њојзи препртљати...
АЋИМ:
Ко?... Зар ја?...
РУЖА
Па ти бегенишеш све, што и ђандари бегенишу... Хаха!... А она је сада моћна, моћнија и од Станише... Она те без муке може дигнут' за сеоског кнеза...
СТАНИША:
Она!... Хахаха!... Онда ће Аћим дуго чекати, док се закнежиш... (Оде у кућу.)
АЋИМ (пријекорно):
Ружо, шта је теби?
РУЖА (пркосно):
Шта је мени?...
АЋИМ:
Ти отворено казујеш све, па... још пред Станишом... Ух! (Оде.)
РУЖА:
Чудна ми чуда!... У мене је све отворено... Не бојим се ја ни Станише, ни никог... (Точи воду.)
(Јела долази из куће на воду.)
ЈЕЛА:
Добро јутро! (Оне јој окрећу леђа, накашљују се, пригушено се смију.)
РУЖА:
Размакните се!
СТАНА:
Уклањајмо се с пута!
РУЖА:
„Високој госпоји" не смије нико сметати. Њу ђандари бране...
ЈЕЛА (Ћути).
СТАНА:
Видите ли како шути. Потурила се. Не смије ријечи проговорити.
РУЖА:
Не смије ни зуба обијенути.
ЈЕЛА (поносито):
Јер са таквијем нећу разговора.
РУЖА:
Охо!
СТАНА:
Какве смо ми? Шта си нама ружно видјела?
РУЖА:
Зар је ружно што не спавамо у мехком кревету...
СТАНА:
И што нас не дворе царски људи?...
РУЖА:
Наше друштво није к’о њихово... Зато с нама нећеш разговор.
СТАНА:
Ти ни прије никад нијеси шћела стати с нама. Одавно се с њима познавала.
ЈЕЛА (Поблиједи).
РУЖА:
Реци право: зар нијеси и ноћас била с њима?
ЈЕЛА:
Душмани ме опремише тамо, да ми образ оцрне.
РУЖА:
Не може тебе нико оцрнити, ако се сама не оцрниш...
СТАНА:
Што мене није нико облагао?
РУЖА:
Што никакву другу синоћ не одвукоше тамо?
ЈЕЛА (мирно гледа на кућу Станишину):
Јер... јер... јер казали да сам грешница и шћели су ме мучити.
РУЖА:
Хихи... Мучити!
СТАНА:
На душецима!
ЈЕЛА:
Ама лаж душманска није упалила! Бог је открио праву грешницу и она сад седи тамо...
РУЖА:
Ко зна је ли она!
СТАНА:
Ја не вјерујем...
ЈЕЛА:
Хајдете, па питајте њу саму, Цвијету... Она све признаје... Све ће вам казати сама...
РУЖА:
Не вјерујем јој ни кад каже...
СТАНА:
Сила ђандарсна наћераће је и да криво каже.
РУЖА:
Царсни људи све могу... Они могу и истину. изврнути...
ЈЕЛА:
И ви ми не вјерујете?
СТАНА:
Ми вјерујемо само оном, што се види.
ЈЕЛА:
А ето у селу сам вам, на очима, толико година... И кад сте ми виђели нешто хрђаво?... Кажите!... Кад?...
РУЖА:
Ништа ја не кажем... Јок!...
СТАНА:
Нијесмо свукуд пристајале за тобом...
РУЖА:
Највише си била сама...
ЈЕЛА:
И ви мислите да сам крива (Кроз плач.) Ви... ви... ви сте то и разгласили свукуд, да ми се осветите и да ме убијете...
СТАНА:
Ми смо гласале само оно, што и други зборе... Ништа више!...
ЈЕЛА:
А бојите ли се Бога?... Бојите ли се суда страшнога и клетве небеске?...
РУЖА:
А јеси ли га се ти бојала?
СТАНА:
Јесу ли и теби били на памети?...
ЈЕЛА:
Лахко је данас мене сатрат’, лахко... Ја мушке главе немам, обране немам, никога немам да устане за ме.
РУЖА:
Хихи... Имаш царске људе!
СТАНА:
А они су најбоља обрана.
РУЖА:
Они љубе, па они и бране!
ЈЕЛА (Баци шабан):
Умукни проклета!... Умукни подшмигушо сеоска!... (Полети пут Руже. Потуку се.) Имам ја снаге!... Бранићу се сама!... (Џапају се и туку непрестано. Њих двије против ње једне.)
СТАНИША (изађе):
Каква је то граја?... Галама каква је пред мојом кућом?... (Полети међу њих и одгурне их једну од друге.) Иђите!... Мичите се!... Зар је ово јместо за боја и крварења?... (Стани и Ружи.) Кући идите!... Одмах!
СТАНА:
Брани је, брани је и ти... Она је ваша царских људи жена!
СТАНИША:
Даље!... Сад ћу вам ја показати, шта је царски чојек!
РУЖА:
Хихихи... Она је ваша, ваша, ваша! (Све оду смијући се. Јела се прислонила уз дрво једно и плаче.)
СТАНИША (скрстио руне. Гледа је):
Хм.. Шта би сад рекла?
ЈЕЛА (Ћути).
СТАНИША:
Хоћеш ли моћи сада свијету зачепити уста?... Чула си, ето, шта зборе... Свак мисли, да си крива... И ко не говори, и онај мисли... Ни теби не вјерују, ни Цвијети не вјерују... Хм... Шта ћеш сад?
ЈЕЛА (Јеца све јаче).
СТАНИША:
Твој стари Бошко нема снаге да те брани... Слаб је, малаксао, изнемогао... А ти се привезала уз њега и не остављаш га... (Јаче.) И шта ћеш сад с дететом?... И оно ће те, чим мало поодрасте жестоко проклињати...
ЈЕЛА (Јеца).
СТАНИША:
Кад се свијет на кога дигне, неће се оканити док га не смрви. Видиш, како су сад ове навалиле на те... Одавно си им мрска, па им сад згодно да навале...
ЈЕЛА (Таре очи).
СТАНИША:
А ја још, ево, стојим к'о и прије и чекам те... Сама ако хоћеш да пођеш мени, па — ево ти обране!... Нек зине неко на те, па ћу му зубе сасути у грло...
ЈЕЛА (Ћути).
СТАНИША:
Хоћеш ли?
ЈЕЛА (отрала сузе. Мрно га гледа):
Нећу.
СТАНИША:
Ни сад нећеш?... Рашта? ...
ЈЕЛА:
Јер си мрзак, јер... јер... јер си нитков!
СТАНИША:
Охо!
ЈЕЛА:
Јер си ти главом запријетио ми да ћеш се светити...
СТАНИША:
Па?
ЈЕЛА:
Па си диг’о свијет на ме и обручио ме грдно. У поганом ти је срцу врело свијем гласовима, што су сад поплавили село... (Зграби и пође извору.)
СТАНИША:
Јело!
ЈЕЛА (Точећи воду):
И по ђандарима познала сам одмах, да их је неко преварио и натуцн’о на ме... И одмах сам знала да си ти, крвниче...
СТАНИША:
Јело!... Јелице!... Зар би ја тако теби?
ЈЕЛА:
Мучи и не кажи више, змију шаргаста!... Знам ја добро, шта си ти шћео... Мислио си, кад све село дигнеш на ме и кад ме сви одгурну, да ћу се одмах покорити и теби доћи ... Теби!... Да ме ти браниш?... Пхи!...
СТАНИША (смјешка се):
Душе ми, говориш к’о неки пророк...
ЈЕЛА:
Говориш овако, јер сам те боље познала... А познала сам те и по Цвијети... И њу си упропастио, пред’о си је ђандарима и тако је себи скинуо с врата, да се можеш другом оженити, док она чами у тамници... И након тога, имаш образа, нудити ме, да ти будем жена?... Твоја жена!
СТАНИША (одлучно):
И бићеш мо)а!
ЈЕЛА:
Никад!... Измисли још поганије гласове и тури их у свијет, па кад ме и из цркве ишћерају, ни онда теби нећу!...
СТАНИША (приступи јој. Мекше):
Јело!...
ЈЕЛА:
Нек погинем... Волим у гроб него крвника жена бити...
СТАНИША (приступи јој. Мекше):
Јело!...
ЈЕЛА (узмиче се):
Бјежи од мене! (Хоће да прође.) Мичи се!...
СТАНИША (стане јој на пут!):
Јело!
ЈЕЛА (оштро):
Бјежи! ...
СТАНИША:
Жива јали мртва бићеш моја!
ЈЕЛА:
Ни жива ни мртва!
СТАНИША (бијесно):
Ово што је било, што сам радио, то... то је само почетак... Сад сам диг’о пола села на те, и убрзо ћу дигнути и читаво село и све живо и мртво... Ја не знам за шалу!... Ако се не покориш, биће још зала и јада од мене и од тебе! ...
ЈЕЛА:
Док је Бога, не бојим се тебе... С пута!...
СТАНИША (ухвати је. Страсно):
Јело!
ЈЕЛА (отима се):
Бјежи!... Мичи се!...
СТАНИША:
Цркох за тобом! (Обавија је, дрхтећи.) Умријех!...
ЈЕЛА:
Остави!... Пушћи! (Трза се.)
СТАНИША:
Не отимај се... Моја си!... (Хоће да је пољуби.) Моја си!...
ЈЕЛА:
Мичи се, губо! (Снажним једним узмахом обори га и похита кући. Он са земљ , гледа за њом једним погледом пуним пакости и незасићене пожуде.)

[ЗАВЕСА ПАДА]



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Ћоровић, умро 1919, пре 105 година.