У мраку (Светозар Ћоровић)/1
ПРВИ ЧИН
Широка раван са свелом, сунцем опаљеном, прашњавом травом, понегде изрована, гутава, испресјецана узаним, мрким путањама са којих се тромо диже танка прашина и пада по ситној ћелавој околној љесковини и по старој, дебелој липи, што се поносито дигла пред кућом старог Бошка, — једва неколико норачаја од ње, — те заклања собом половину Бошкове куће, а служи готово као стреха на кући Бошкова комшије Обрада. Бошкова кућа у дну је позорнице, а Обрадова на лијевој страни: обје су старе, окрхане, понривене мрком, готово иструхлом сламом, изнад којих се повија плавичаст, танан дим. Између Обрадове и Бошкове куће постављена је као нека мала ограда, исплетена од љеснова шибља; на њој су вјечито објешене и суше се некакве хаљине. На десној страни позорнице је кућа Станишина, лијепша и новија од осталих, чак понривена циглом. Испред ње су нанизани два до три стола и неколино клупа. Главна путања води право поред Станишине куће, па поред малог сеоског извора, гдје низ окраћи, натрухо жлијеб тече вода у овеће дрвено корито, и води даље, пресијеца омањи гај, кроз чије се ријетко, младо грање лијепо провиде неке удаљеније куће сеоске. На клупама, пред нућом Станишином сједи Иван, стражмештар жандарски, са дугачким брковима који му пали по раменима, а до њега, на другој клупи, сједи Аћим, мршаво, усукано момче сеоско. Обојца пију. Око извора стоје и точе воду у жбанове Госпава и Ружа. Док се вода из жлијеба циједи у жбан, Госпава се раскорачила, подбочила се једном руком о кук и пуши, а Ружа, млада сеосна помодарка, обучена у ново, неукусно иснићено одијело, чак са кундурама на ногама, измакла се напријед и кокетно гледа Ивана.
ИВАН (точи):
Е хоћеш једну искапити и у моје здравље... Хоћеш!..-
РУЖА:
Хихи... Фала, господине.
ИВАН:
Шта?... Нећеш Ружо. Не желиш, зар да сам здрав?...
РУЖА:
Хихи... Желим ја... желим молимо лијепо... ама...
ГОСПАВА (упада):
Мало она пије, господине, па се боји да се не опије у твом здрављу... Мене ти понуди вином ако хоћеш се та богештина брине испразни...
ИВАН:
Не, не... Њу ја хоћу... Оба нек пије!...
АЋИМ:
Милостиви господин хоће да напије Ружу из своје руке... (Ружи) Узми, Ружо!... Узми, бона, кад господин милоштиви нуди...
ИВАН:
Узми, Ружо!... Брзо! (Командује.) Један, два!
РУЖА:
Хихи... (Приђе и прихвати чашу.)
ИВАН:
Искапи!... Један, два!
РУЖА (искапи).
АЋИМ:
На здравље, Ружо.
СТАНИША (изашао на механска врата и глади брчић):
На здравље!
ГОСПАВА (приступа им):
А мене, зар, нико неће почастити?... Их!... И ви сте ми неки гојковићи!... (Оштро.) Станиша! ... Дај чашу вина!
СТАНИША (мирно):
Нема на вересију.
ГОСПАВА:
Точи поганове! ... Кад ми се домаћин врне из Америке платиће ти све цекинима жутијем...
СТАНИША (понавља):
Нема на вересију.
ГОСПАВА (вади испод пазуха нове чарапе и баци му):
Ево ти, фукаро!... Наплати се и засити... (Удара по столу.) Вино дај!
СТАНИША (улази у кућу по вино).
АЋИМ (Ружи):
А сад ћеш, Ружо, једну и у моје здравље!
РУЖА (презриво):
Нећу!
АЋИМ:
Рашта нећеш, бона?... Ко нас омрази?
ГОСПАВА:
Јер јој нијеси драг ни ти ни твоје здравље... Ко смо ми ти? ... Зар си некакав господин и кољеновић? (Узима вино и пије из боце.) Охо-хо!...
СТАНИША (суче брчић):
Злтна си ти цура, Ружо, да те златниЈе у три села нема. Ти си... (Опази Јелу како излази из гаја, са нарамком дрва и сјекиром преко рамена.) Ето је!...
РУЖА (осврне се):
Хихи... Јела!
(Јела с путељка скрене кући, не јављајући се никоме. Станиша се гласно накашље. Она се и не осврће.)
ИВАН (уздахне пожудно):
Кршна удовица!
РУЖА (пакосно):
Узвиглава!
ГОСПАВА:
Пашиница!... Диже нос под небо!...
РУЖА:
Измиче се од нас, не приступа нам.
ГОСПАВА:
Губа једна! ... Мисли да је боља од ње!
РУЖА:
Вазда, к’о бајат, хоће да је света и богоугодна...
ГОСПАВА:
А мени су најмрже оне светитељке!... Испод мире три ђавола вире... Пхи! ... (Испразни боцу, па устаје и узима жбан.) Хајдемо, Ружо!...
РУЖА:
Нека... Причекај мало...
ГОСПАВА:
Не могу ја чекати више... Хајдемо!
РУЖА (рукује се са Иваном):
Збогом господине! (Климне главом Станиши.) Збогом! (Аћима зврцне по носу и пође заједно с Госпавом.)
АЋИМ (диже се):
И ја ћу с вама!
РУЖА:
Што ћеш ми?
АЋИМ:
Да ти шапнем нешто...
РУЖА:
Хихи... Знам шта ћеш.
АЋИМ:
Лијепо је...
РУЖА:
Ђаба ти је... Немој ићи...
АЋИМ:
Хоћу. За инат хоћу...
РУЖА:
Немој... Не требаш ми... (Оде.)
АЋИМ:
Требаћеш ти мене голубице лијепа... Збогом! ... (Скине капу и наклони се Ивану, па откаса за Ружом и Госпавом.)
ИВАН:
Хахаха!... Не воли Ружа Аћима!... Хахаха!...
СТАНИША (силом се смије):
Хахаха... Ружа воли господу са дугим брадама, што им сабља у бедру куца...
ИВАН:
А плаха цура!... Плаха!
СТАНИША:
Зато вам је и запела за око... Зато и Аћим трчи око ње, јер, бели, над узме Ружу опријатељиће се чвршће с господом... Хахаха!
ИВАН:
Плаха је Ружа, плаха!... Аћим треба да је узме...
СТАНИША:
И, може бити, да постане кнез?
ИВАН:
Па шта?... Зар Аћим није мудро момче?... И зар није згодан за кнеза сеоског?...
СТАНИША:
И он, бива, мене да прескочи?... Мене, царског војника и службеника?...
ИВАН (одмахне руком, да пресијече разговор):
Дај још вина!...
СТАНИША (улазећи у кућу):
Никад он мене неће прескочити!... Никад!...
(Иван оборио главу и куцка по столу, слушајући Јелину пјесму, која се у кући, уз дјетињу колијевку, распјевала)
Гојно момче лозу одрезује
обрела се десном по лијевој...
СТАНИША (стао, држи вино у руци и слуша пјесму).
ИВАН (намигне):
Лијепо пјева удовица, а ...
СТАНИША (мукло):
Лијепо пјева...
ИВАН:
Само је. кажу много оштра и не да себи приступити...
СТАНИША:
Тхе... Ко зна!...
ИВАН:
Мало се дружи... Ружа и Госпава много су љуте на њу...
СТАНИША:
Она је кршнија од Руже...
ИВАН:
Шта?
ИВАН:
Ништа... Кршнија је велим...
ИВАН:
Баци је у присјенак!
СТАНИША:
Хаха!... Бациће она у присјенак и Ружу и Аћима заједно!
ИВАН:
Како?
СТАНИША (намигне):
Нека... Говорићемо о томе... (Нагласи.) Можебит’ још данас... Нека!... (Опази Јелу и прекине разговор.)
ИВАН (Лагано устаје и иде за њим. Поклопи јој очи рунама.)
ЈЕЛА (врисне):
Их!... Ко је? (Узмахне и удари руком прено себе, те му збаци капу.)
ИВАН (диже капу):
Хахаха!... Јеси ли се препала пашинице! (Пође њој опет.)
ЈЕЛА (оштро):
Подаље се држи господине!... Не примичи се мени!...
ИВАН:
Зашто да се не примакнем?... Зар си страшило?...
ЈЕЛА:
Не примичи се, господине!... (Видећи да се он непрестано приближује дохвати један колац и дрти га.) Себи руке!
ИВАН:
Хахаха!... Оштра си, оштра к'о сабља!... Зар би знала и коцем ударити!... Хахаха!... (Оде силом се смијуђи.)
ЈЕЛА (наточила је воду, па пошла кући. Станиша јој стао на пут):
С пута!!!
СТАНИША:
Нећу!
ЈЕЛА (хоће да прође; он јој запречава пут):
Мичи се!
СТАНИША:
Нећу... Још ми једном одговори на оно што те питах.
ЈЕЛА:
Одговорила сам три пут... Доста је!
СТАНИША:
И баш нећеш?
ЈЕЛА:
Баш нећу.
СТАНИША:
А рашта оам ти толико мрзак, Јело?... Какву то грдну и кабасту накану угледа на мени?
ЈЕЛА:
Нећу те, па то је... Нит’ ћу тебе ни другопа...
СТАНИША:
Никог?
ЈЕЛА:
Не мислим се ја више удавати...
СТАНИША:
Зар ти је боље са свекром?
ЈЕЛА:
Мени је добро с њим и са мојим дететом...
СТАНИША:
А у мене кућа своја, механице мало, и лијепо радим.
ЈЕЛА:
Нека имаш... Фала Богу кад имаш...
СТАНИША:
Па у мене служба господска. Царски сам лугар, надцестар...
ЈЕЛА:
Нека и то...
СТАНИША:
Ти мени си драга, мила... Погибох за тобом.
ЈЕЛА:
Ти погибе за сваком. Сваку обилазиш...
СТАНИША:
За тобом највише, Јело... Ти си ми срце ишчупала... Ево те молим пуна четри мјесеца, да пођеш за ме...
ЈЕЛА:
Узалуд!
СТАНИША:
А молим т« и сад... Опет молим... Хајде мени!...
ЈЕЛА:
Нећу. Од свог детета никуд нећу.
СТАНИША:
А знаш ли ти ко сам ја, Јело?
ЈЕЛА:
Знам.
СТАНИША:
Знаш ли, да мени нико у селу не смије рећи нећу?
ЈЕЛА:
Боје те се... . У дослуху си с ђандарима.
СТАНИША:
Ја оам царски човјек, од регула, а и ђандари су царски људи... Зато смо у дослуху... А зар није много?
ЈЕЛА:
За те је много...
СТАНИША:
Јело, ако пођеш за ме, можеш бити прва у селу.
ЈЕЛА:
Не треба ми то.
СТАНИША:
Можеш бити и књегиња сеоска.
ЈЕЛА:
Пхи!
СТАНИША:
Не шали се!
ЈЕЛА (пође):
Мичи се с пута! ... С тобом се не може говорити!
СТАНИША:
Кајаћеш се љуто!
ЈЕЛА:
Нек се најем.
СТАНИША:
Нећеш милом, хоћеш силом.
ЈЕЛА:
Овде ти сила не помаже!
СТАНИША:
Мени ће помоћ и данас ако хоћу...
ЈЕЛА:
Па ела... Окушај!...
(Дотрча дијете сеоско задихано.)
ДИЈЕТЕ:
Станиша, Станиша! ... Зову те... Брже.
СТАНИША:
Шта је?... Што зову?
ДИЈЕТЕ:
Брже, потрчи!... Доле у селу читав кијамет!... Људи, жене, све се окупило... Нашли су...
СТАНИША (прекине га) :
Знам, знам ... Одмах ћу тамо... Ти потрчи и нађи Ивана вакмајстора, те му реци да, и оно тамо дође... С њим имам разговора... Брзо!... (Јели) Пошљедњи пут те питам: хоћеш ли, Јело?... Не шали се главом, не одбијај...
ЈЕЛА:
Ја ти рекох.
СТАНИША:
Немој ме љутити, јер...
БОШКО (из куће):
Јело!
ЈЕЛА:
Ето ме, бабо...
СТАНИША:
Ако ме наљутиш биће бруке!
ЈЕЛА:
Љути се колико ти драго!
СТАНИША (пријети):
Можеш ме запамтити, чујеш ли! (Оде у кућу.)
ЈЕЛА (за њим):
Не бојим се ја ни тебе ни никог, никоговићу и ничији сине! Бог је мени у помоћ!
БОШКО (изнемогао, стар, довунао се до кућних врата. На рукама носи двогодишње дијете, умотано у пелене.):
Јело!... Дијете!...
ЈЕЛА:
Ево ме, бабо...
БОШКО:
Ко је то био?
ЈЕЛА:
Станиша.
БОШКО:
Опет, зар, прич’о нешто?
ЈЕЛА:
Он прича вазда.
БОШКО:
Хајде, Јело... Поведи ме под липу...
ЈЕЛА (спусти жбан, ухвати старог испод пазуха):
Полако, полако, бабо...
БОШКО:
Ех, старости, старости... Јадна снаго моја!... (Сједа.)
ЈЕЛА:
Хоћеш ли чибук, бабо?
БОШКО:
Дај, напуни!
ЈЕЛА (пуни му чибук):
Хоћеш ли гуњ, да се наслониш?
БОШКО:
Нека, не треба... (Запали.)
ЈЕЛА (донесе траве и подметне му иза леђа):
Је ли ти сад згодно?
БОШКО:
Згодно је, згодно, дијете!... Ех, старости, старости!...
ЈЕЛА (хође да узме дијете):
Дај га мени, бабо... Тежак ти је...
БОШКО:
Јок, јок, јок... Није он мени тежак... Он ме још подмлађује... Он је снага ђедова.
ЈЕЛА (открије дијете):
Спава?
БОШКО:
Спава? (Обоје га гледају са необичном насладом.)
ЈЕЛА:
А како држи руке!
БОШКО:
И како се смије кроз сан, лопов мали...
ЈЕЛА (милује дијете):
Златна срећо моја!
БОШКО:
Лијепа одмјено ђедова!...
(Из Обрадове куђе запомагање: „Куку!"... „Хођеш још"?... „Хођу, хођу”... Бошко се, стењући осврне; Јела узвикне: Опет!... Излети из куђе Анда, Обрадова жена, рашчерупана, јадна; за њом трчи Обрад стиснутих шака.)
АНЂА (паде поред Бошка):
Недај ме, недај, ђедо! ... Уби ме!...
БОШКО:
Шта је јаднице?... Шта је опет?...
АНЂА:
Утуче ме!... Недај!...
ОБРАД:
Не слушај је, ђедо, молим ти се... Рашта сам домаћин. ако не смијем жену ударити?...
БОШКО (пријекорно):
Еј Обраде, Обраде!... Зар вазда?...
ОБРАД:
Немој ме кроти, ђедо, преклињем те Богом живијем, о ми је теже кад ме ти кориш, него да ме куга притиска...
БОШКО:
А рашта је бијеш, Обраде?... Рашта?
ОБРАД:
Невоља, ђедо... Мука и невоља!...
БОШКО:
Невоља!... Хм... Невоља!... А зар сви нијесмо ђеца новољама?...
ОБРАД:
Ама лакше ми кад ударим, ђедо... Скине ми се пола муке са срца... Данас ми цркла коза, а свега имам четири у тору... Па шта ћу друго него ударити?...
БОШКО:
А је ли ти Анђа крива, што је коза цркла?...
ОБРАД:
Није крива, није... ама... Она ми најближа, а ко је најближи, на њему се искалим... И онда ми лакше... Мање јада...
БОШКО:
Не ваља ти пос’о, Обраде... Ружно је то, брате... жену своју, па ударити!...
ОБРАД:
А не љути се она на ме ђедо... Зна она да је то од невоље и ојађености љуте... Лијепо то она зна... (Анђи) Ходи, Анђо!... (Мекше) Ходи, кока моја!...
АНЂА (приступа му):
Ево ме, бојџијо!
ОБРАД:
Боли ли те и сад?
АНЂА:
Не боли... Прошло је...
ОБРАД:
Хајде попи једну ракију, па ће све проћи... И не буни се више... Хајде! ... (Анђа оде у куђу.)
БОШКО:
Хм... Не ваља ти пос’о, Обраде... Не ваља!... Ти вазда бијеш, па се опет мириш... Рђаво је то...
ОБРАД (одмахне руком):
Жена је, па лако заборавља.
БОШКО:
Кад бих ја, од невоље, поч'о ударати, побио бих читаво село и три царска града... Ти барем знаш како ми је... Стар оам, изнемогао, вијек један проживио, а никад никаква добра виђео нијесам...
ОБРАД:
Ама ти си свет чојек, ђедо... Твоје је друго...
БОШКО (настави):
Родио се у јаду, у мраку, у зулумима голе- мим... Убили ми Турци оца, док сам био дијете, а мати умрла, цркла од јада, одмах за оцем... Одранише ме комшије, добри људи. А им стадох на снагу и поче радит' о својој земљи, отеше ми Турци и земљу... Робово' сам им неколико година и онда се одметнуо... Запалио кућу, заврг'о пушку на раме, па у гору у хајдучију...
ОБРАД:
Све са зла на горе!
БОШКО:
Није зло било у устанку, Обраде... Није!... Онда сам барем им’о уздања неког... Мучно је било верати се по горама и по гудурама, крвавити се с крвницима, ама... Опот ме држало уздање, да ће бити боље, да ће наступит’ љепши земан и ова земља, кукавица сиња, да ће се иза црнине ођести у злато сунчево...
ОБРАД:
Црно ти уздање!
БОШКО:
Кад се свршио устанак и уздања нестаде... Маче нам се туђин с врата, а други иђеха на мјесто његово... Остани сам рушевине и опет пош'о на рушевине... Једва сам кућу скрпио... А бог ми тада даде на помоћ сина, и он ми је диже...
ЈЕЛА (дубоно уздахне).
БОШКО:
Син мој, слава моја!... Он ми радио, он ме одмјењив’о... Његова снага запањивала је и мене и кућу ми... И помишљах: „Боже помози!... Сад ће бити боље..." И ожених га... Узем му Јелу и...
ОБРАД:
И отеше ти га у војску и умрије тамо... Знам, ђедо, знам...
ЈЕЛА (кроз плач):
Ђоку ми никад ни очима видио није... Никад!... (Гледа дијете.)
БОШКО:
То, то је невоља, Обраде... Невоља, ноја не отаљава, која те јаше, дави, притиска и мори... Па зар због тога да режим на Бога и срџбу своју искаљујем на другоме?... Зар то ваља?...
ОБРАД:
У тебе је света душа, па ти можеш... Ама ја... ја не могу... Крв ми таква... Погана крв, па то је!... А у овом мраку и јаду садањем још се више опоганила, отровала се... Све се данас трује, ђедо, све... (На пољу граја.)
ЈЕЛА:
Каква је оно граја?
ОБРАД:
Биће да је поропчија дош’о у оело...
ЈЕЛА:
Ко' да амо иде неко...
ОБРАД:
Ето их близу...
БОШКО:
Опет се бојим каквом јаду и белају проклетом... Ко је то?
(Улазе Симат и Петар. Симат је задихан и узбуђен. Виче. Вичући и долази.)
СИМАТ:
Ја чусте ли, људи, бруку и грдило наше?
ПЕТАР:
И несрећу нашу и црн образ наш...
СИМАТ:
Село нам се осрамоти, изврше се читавој земљи на ругло и спрдњу к’о никад од Косова...
ПЕТАР (Хукну):
Брука!
СИМАТ:
Шта ће нам се рећи!
ПЕТАР:
Како ћемо изаћ’ пред чесни и поштен свијет. К’ами нам у дом!...
БОШКО:
Ама шта се десило, људи?... Шта је било?...
СИМАТ (Хода):
Ево нека Петар каже.
ПЕТАР:
Јок!... Нека Симат каже... Да први ништа не помињем... Да нисам баксуз...
СИМАТ:
А ја од стида не могу ни проговорити.
ОБРАД:
Па што сте дошли овђе људи божији?... Ко вас је звао?...
БОШКО:
Зар нисте дошли да испричате?
ЈЕЛА:
Дај ми, бабо, дијете... Да им сметам... (узме дијете и унесе га у кућу.)
БОШКО:
Па, ш’ а је било?...
СИМАТ:
Зло у селу... Пошло се по наопаку путу...
ПЕТАР:
Ђаво, враг му се ископ'о, увој'о нам се у село и хоће све да превјери и преврне са дна у врх.
СИМАТ:
Јутрос се, ето, нашло дијете нечије...
ОБРАД:
Какво дијете?
ПЕТАР:
Поганско и крвниско дијете што му се не знају ни отац ни мати, ђаволи им гроб прекопавали...
СИМАТ:
И мртво је, удављено...
ПЕТАР:
Узица му око врата. Лака, вунена узица!
ОБРАД:
А чије је зна ли се? Оклен у нашем селу?
СИМАТ:
Оклен?. . Па одовли, из села... Није се неба пало... Родила га некаква, удавила и бацила...
БОШКО:
А ша је још било?... Шта?...
СИМАТ:
Ништа... Пријавили то Станиши...
ОБРАД (с подсмејхом):
А Станиша ђандарима?
СИМАТ:
Ја... Дуго је нешто шапутао са оним Иваном, бакмајстором и дуго му толмачио... Па су однијели дијете тамо, у касарну.
ПЕТАР:
И оаставили су тамо некакве тефтере о томе... Пишу, прости ми Боже, све к'о у еванђелију... Хоће, кажу, да нађу матер.
СИМАТ:
За њом трче, поган и Станиша и ђандари.
БОШКО (обори главу):
Брука!
ОБРАД (мукло):
Трује се... Све се данас трује, ђедо...
БОШКО:
Осиједио сам, а таквог калијеша у нашем селу нијесам запамтио. А то добру не слути, ђецо...
СИМАТ:
Почињу јади свих јада!
БОШКО:
Зло, ђецо, зло незапамћено... Обиграло је читав свијет, па дошло и до нас... И ко ће га сад зауставити?... Ко?...
ОБРАД:
Оно се шири к’о ватра...
БОШКО:
И куку нама кад ово дочекасмо. Дође вријеме и рођену децу гонићемо из свог дома...
ПЕТАР:
И још ћу ти једну бруку испричати, ђедо... Сад се, ето говори да нам хоће оно находче да оахране у селу, међу нашијем њивама...
СИМАТ:
И сахраниће га данас.
ОБРАД (мрко):
Шта?... Сахранити?... У селу?...
ПЕТАР:
А на лешу нахочета ђавли своје коло воде, те ће нам намамити на село и сушу, и град, и кугу, и трлему и све кијамете...
БОШКО:
Мука је то, ђецо, мука жива... Да сам више не знам ни шта ћу зборити, ни шта сјетовати... Ми гинусмо за образ и чувасмо га чвршће од главе, а сад... мени, ето, поче падати под ноге и без крви и без погибије.
ПЕТАР:
Ако га закопају овђе, ја ћу путоват’ у друго село, е нијесам рад, да ми шејтанско коло поблизу поиграва.
БОШКО (мршти се):
А грешница се не зна?
СИМАТ:
Не зна.
БОШКО:
Ни грешник?
СИМАТ:
Кад би их знали, каменовало би их село. Обукли би их у кошуље од катрана, па уждили са свакоје стране.
ПЕТАР:
Ја мнијем: нема друге помоћи ни излаза, иего да умолимо владику нек четвероструко замолитва, и нек баци једну јерусалемску клетву на њих.
БОШКО:
Ех јади, јади! ...
ПЕТАР:
Па нек дијете однесу да закопају далеко, у шуму непроходну, ђе пушка не пуца, ђе ороз не пјева и сјекира не сијече.
СИМАТ:
И нек опет освјешта село ово, нек призовне благослов божји на нас и на наше главе.
БОШКО:
Узалуд, ђецо, узалуд!... Овђе више не помаже ни поп ни владика. Ко сам почне посрћати, тога ничији благслов не диже.
ОБРАД:
Са благослов неће истријебити ђандаре...
СИМАТ:
Шути, ето Станиша!... Не говори пред њим за ђандирне!... Шути!... (Сви замукну и шуте. Улази Станиша, а за њим Аћим.)
СТАНИША (долазећи Аћиму):
Сатрати то све треба до темеља!... Све!... Смрвити, сатрати, уништити, јакако...
АЋИМ:
И растргати коњима на репове.
СТАНИША:
Ни мајку, ни сестру, ни жену не штеди, само ако пође по злу путу... И њих смрви! ... И њих!...
АЋИМ (повлађује):
Уништити их!... Нек од врага ни трага не остане!
СИМАТ (Станиши):
Шта је? Нађосте ли што?
СТАНИША:
Нађемо му сигурно траг, нађемо... Данас, сјутра, прексјутра пронаће се!... То се мора разјаснити и уредити, јер какви би били царски људи, кад не би уредили?... Макар ме ђаво свега однио, сакрити ми се ништа неће!...
АЋИМ:
Наћемо ми, макар се и под земљу сакривали!
БОШКО:
А ја мнијем, да царски људи знају кривце и сад... Они су их, свакако, и прије знали...
СТАНИША:
Зар сам ја пророк, да такве работе и отприје знам?
БОШКО:
Хм... Не велим ја теби... Ама, мислим, у оваквим пословима, царски људи морају напријед знати... У нас је ово ново, а у њих је старо, па... па су они вични оваквим работама...
СТАНИША:
Зато што је ново треба и утући све и пригњечити одмах.
АЋИМ:
Одмах, брате, одмах!
СИМАТ:
А имате ли каквих знакова?
СТАНИША:
Каквих знакова?
ПЕТАР:
Да се по њима може познати... овај...
СТАНИША:
Ко?
ПЕТАР:
Грешница и грешник.
СТАНИША:
Хм... То су наше тајне, које се не причају.
СИМАТ:
Зар се то не смије причати?
ПЕТАР:
Зар, бива, да не знамо ми ко нас обручи и опогани пред свијетом?
СТАНИША:
Ви сте сви затуцани, па не знате шта је то регула и царски параграфи. Тајне наше нико знати не може.
СИМАТ:
А, велиш, казниће се жестоко, ако их уфатите?
СТАНИША:
Сатраћемо их!
ПЕТАР:
А је ли истина да ћете дијете у нашем селу закопати?
СТАНИША:
Истина је.
СИМАТ:
И не бојите се Бога, ни казне његове?
СТАНИША:
Рашта?... Нећемо, зар, дијете бацити на сметље?
ПЕТАР
А ако удари на село град, куга и морија?
СТАНИША:
Неће.
ПЕТАР:
А ја велим да ће ударити. Гробови ове ђеце проклети су.
ОБРАД:
И зло ће бити за све нас. Зло црње, него је у данашње.
СТАНИША:
Дијете се мора сахранити.
СИМАТ:
Станиша брате... Ти си царски чојек и, манар што си сељак к’о и ми, опет си, на прилику, господин један... Ти можеш то и забранити. И молимо ти се, да забраниш.
СТАНИША:
Јок! ... Нећу!...
ПЕТАР:
Помисли на нас, болан, на ђецу нашу.
СТАНИША:
Мислите се за се сами.
СИМАТ:
Џаба ти неће бити, Станиша. Ето, ја ћу ти први дат' лијепу напојницу.
ПЕТАР:
И ја!
СТАНИША:
Ама тешко је, људи... Не знате ви како је то...
АЋИМ:
Бије тешко, само ако се хоће.
СИМАТ:
А он хоће!
ПЕТАР:
Реци да хоћеш.
СВА ТРОЈЦА:
Реци!... Реци!...
СТАНИША (Токорсе колеба се):
Па добро хоћу... Однијећемо дијете у гору... Кад ви молите, ја не могу одбити... (Обраду) А ти?
ОБРАД:
Шта је?
СТАНИША:
Зар и ти нећеш дат’ напојницу?
ОБРАД:
Немам.
СТАНИША:
Немаш? ... Никад ти немаш!... А можеш красти царсна дрва.
ОБРАД:
Ко краде?
СТАНИША:
И јуче си крао, у царској шуми!
ОБРАД:
Нијесам у шуми ни био.
СТАНИША:
Јеси... Ја кажем да јеси, а што ја кажем тако мора бити!... И платићеш зато!... Платићеш смутљивче! (Оде у кућу.)
АЋИМ (гледа за њим. Тихо):
Чудна ли угурсуза! Псето!
СИМАТ:
Бездушник!
ПЕТАР (Обраду):
И опет ћеш нову глобу платити, јадниче... А мог’о си се лијепо сад помирити с њиме.
ОБРАД (уздахне):
Сврби ме рука... Видим, да ћу опет жену...
ПЕТАР:
Помири се с њим!
ОБРАД:
Нећу... Не треба ми мирба с крвницима!... Јок!...
АЋИМ:
Сатраће и тебе и све.
ОБРАД:
Нека сатаре, нек смрви. Ама ја се не покоравам! (Чеше руку.) Све ме јаче сврби рука... Све јаче...
БОШКО:
Знадете ли, ђецо, над је ковач дош’о у шуму са самом сјекиром. Нико га се ној'о није... Ама кад је у шуми наш'о дрво за држала и дош'о други пут, сва се шума препала. „Сад смо пропали" запомагаше гране редом „јер ковачу дадосмо држало од нашег рода и племена, да нас њиме погрби”...
АЋИМ (поплашено):
Лакше, ђедо... Чуће нас...
СИМАТ:
Може прислушкивати... па зло...
ОБРАД:
А ето и ђандара!... Како сам сретан, хоће прво на ме...
СИМАТ:
Ђандари?
ПЕТАР:
Шта ће овђе? (Улегне Иван, са четири жандара. Сељаци поскидају капе и понизно, држећи руке на појасу, гледају их.)
ИВАН (Бошку):
Како Јела, стари?...
БОШКО:
Чија Јела?...
ИВАН:
Јела... Јела твоја... Радишићева... Камо она?
БОШКО:
А шта ће вам?... Шта ће?... Ја сам, ево, ту...
ИВАН:
Треба нам она, и нико други... Зовите је...
АЋИМ (потрчи):
Јело! Ој Јело!
ЈЕЛА (из куће):
О-ој!... Ко зове?
АЋИМ:
Изађи!
БОШКО (хоће да се дигне):
А што ми њу тражите данас?... Рашта?... Шта имате ви с њом?...
ИВАН:
То су наше ствари и не морамо теби одговароти... (Опази Јелу.) Аха! Ево лијепе жене! (Јели.) Добро јутро (светице?) моја. Што ми криво кад те такву видим, што морам да те вежемо...
ЈЕЛА (зачуђена):
Да вежете?... Ви?... Мене?...
ИВАН:
У име закона мора се Јелице душице!
БОШКО (јаче):
Ко смије на њу насрнути преда мном, пред мојом кућом?... Ко смије? ...
ИВАН:
Мучи матори!... Језик за зубе! (Жандарима) Вежите је, ама немојте стезати меке јој ручице...
ЈЕЛА (узбуђена, али се савлађује):
Неће мене нико везати, а да не каже рашта... Нико!... (Узме сјекиру искрај врпта и испречи се.) Кажите, шта сам скривила?
БОШКО (придигне се уз дрво):
То... То кажите!... У чему је крива?
ИВАН:
То ми знамо и то је доста! (Јели.) Не противи ое, Јелице душице... Закон је закон!... (Жандари јој приђу.)
ЈЕЛА (узбуђено):
Нек се нико не примиче! Погинуће ко ме дирне!...
БОШКО (бијесно):
Станите, нељуди!... Станите!... Ко смије на њу?... Ко смије за живота мога? (Сврне руку с чибука и пође.)
ИВАН (оштро):
Натраг!
БОШКО:
Бранићу је ја крвници крвави... Стари сам ја вук... Имам снаге... (Жандарима.) Натраг!
ИВАН:
Ако се даље макнеш, пуцаћу! Пуцаћу у свакога ко се манне...
БОШКО:
Пуцај мрцињаче и никоговићу, не бојим те се!... Пуцај у ове старе кости, изгони кад их јади не изгонише!... Ја сам и прије излазио пред пушке и глед'о у очи и бољим јунацима! Пуцај!...
ЈЕЛА:
Чувај Ђоку, бабо, а ја се могу сама бранити... Имам снаге...
БОШКО (не чује је. Пошао жандарима који једнако хоће да опколе Јелу):
Стојте... (Пође, једва се дршећ на ногама.) Стојте душмани!... Не дам је ја!...
ИВАН (одгурне га):
Натраг! (Бошко посрну.)
ЈЕЛА:
Куку, бабо! (Баци сјекиру и хоће да му прилети. Жандари је иза леђа, снажно ухвате за мишице.)
ИВАН:
Водите је!... (Ухваћену Јелу штипне за подбрадак.) Не љути се душице... Видјећеш како је у нас лијепо... Допашће ти се тамо... Нијесмо ми Цигани...
АЋИМ:
Молим се, господине...
СИМАТ (понизно):
Господине...
ИВАН (удари га):
Бјежи! (Жандарима.) Водите! (Жандари поведу Јелу.)
БОШКО (опире се на руке. Очајно):
Јело моја!... (Диже се.) Снаго!... (Опет посрне.) Јади, јади моји!...
(Сви остали стоје као скамењени.)
[ЗАВЕСА ПАДА]
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Ћоровић, умро 1919, пре 105 година.
|