U mraku (Svetozar Ćorović)/2
DRUGI ČIN
Pozornica kao u prvom činu. Samo Obradova kuća zatvorena, jer su seljani na radu.
IVAN:
Dakle tako? Tako.
STANIŠA:
Tako.
IVAN:
Jelu odmah da pustimo?
STANIŠA:
I da je pustite i da je žestoko branite pred svijetom. To je red.
IVAN:
Jela je čista?
STANIŠA:
Čista. Prevario sam se kad sam na nju posumnjao.
IVAN:
A uvjeren si, da će Cvijeta sve priznati?
STANIŠA:
Hoće. I mora priznati. Ona je kriva.
IVAN:
Ja sam već naredio da se pozove. Vidićemo kako će se spasti. (Smije se.) Čini mi se da u ovoj stvari ti nešto kriješ?...
STANIŠA:
Šuti!... Radi nako ti govorim i ne boj se. Pronašao si krivca i odlikovanje ti se piše.
IVAN:
A tebi kneževstvo...
(Ivan izlazi.)
CVIJETA (stala pred Stanišinom kućom i lomi ruke):
Šta ću ja sada od života svojeg, Staniša moj? Šta ću?...
STANIŠA (stoji na pragu kuće. Mirno):
Pa šta ćeš?... Ništa...
CVIJETA:
Ama se uljeglo u trag. Saznalo se. Đandari me, evo, zovu, a ja znam rašta me zovu.
STANIŠA:
Neka ih... Neka zovu...
CVIJETA:
I okovaće me i uhavsiti, kukavicu crnu...
STANIŠA:
The... Nijesi ti prva, koju su uhavsili...
CVIJETA:
Jes’... Tako je... Ama ti—ti... Dijete je tvoje k'o i moje...
STANIŠA:
Bilo, pa ga nije...
CVIJETA:
Da si održo riječ i uz’o me, ono bi sad bilo živo...
STANIŠA:
I moja mati bila bi živa, da nije umrla...
CVIJETA (kroz plač):
Ja... ja, nesretnica zaboravila sam na Boga i dušu svoju te sam digla ruku na nj... Bojala se sramote od svijeta i... (Zajeca.)
STANIŠA:
A rašta si se bojala svijeta?... Rašta?... Ja ga se, vidiš, ne bojim...
CVIJETA:
A zar se nijesi i ti boj’o?... Zar mi ti nijesi i govorio, da će biti sramota, da će svak galamiti i da...
STANIŠA (oštro):
Šta?... Šta?...
CVIJETA:
I rek’o si, da ga... udavim... i... da ga bacim blizu gaja đedina...
STANIŠA (obazire se da ko ne sluša. Tiho):
A što si me slušala, jadnice?... Zar nisi mogla ne poslušati?...
CVIJETA:
Lude pameti bila, pa i poslušala... Digla sam ruku na njega, nesretnica prokleta, i sad...
STANIŠA:
Sad te Bog kazni za to...
CVIJETA:
Čuli su, saznali su, namjušili... Makar što sam se sakrivala i čuvala da niko ne pozna, saznali su.
STANIŠA:
Mogo te neko viđeti, kako si bacila dijete...
CVIJETA:
Noć je bila...
STANIŠA:
I u noći ima ljudi što na sve gledaju... Viđeli to i potkazali. Sad se više branit ne možeš.
CVIJETA (očajno):
Pa šta ću ja činiti, šta?...
STANIŠA:
Kad te zovu đandari, otiđi im... Dobro je još, što te nisu vezanu odveli k’o Jelu... I za to imaš meni zafaliti... Ja sam ih molio, da te onako ne brukaju...
CVIJETA:
I sad će me zatvoriti... (Lomi prste.) Zatvoriće me žalosnicu!...
STANIŠA :
Teško... Neće te posijeći...
CVIJETA:
I ti imaš srca, da to rekneš?
STANIŠA:
A šta ti mogu?... Hoću li se ubiti?...
CVIJETA (moleći):
Staniša!... Pomozi mi... Ti možeš!..,
STANIŠA:
Ne mogu ja ništa.
CVIJETA:
Carski si čo’jek, možeš... Zar mi nijesi vazda pričo, da sve možeš?... Znaš... kad si mi najprije doš'o i kad smo počeli ašikovati šta si prič'o?...
STANIŠA:
Ne znam ja ništa šta sam prič’o... Sve zaboravio...
CVIJETA:
Jesi li mi kaziv’o da i car za te zna i da ćeš postati još krupnji... Jesi li i meni prič’o, da ću bit’ no gospoja, da će me čitavo selo dvoriti, kad me uzmeš... Ja sam ti i povjerovala sve i...
STANIŠA:
A što si vjerovala?... Ko ti je kriv?... Ja, eto nikom ništa ne vjerujem...
CVIJETA:
Luda bila, pa i vjerovala... Ti... ti si zato i dolazio meni po noći, krišom, da niko ne vidi i ne sazna za naše sastanke, kako bi me pošlje mogo' odbaciti k’o kučku, a da se ne obrukaš pred svijetom... Ti... ti... ti... Uh!... i ostavio me i dig’o se san na me, krvniče...
STANIŠA:
Nijesam se ja dig’o na te...
CVIJETA:
Čula sam ja da si bacio oko na Jelu.
STANIŠA:
Jok!...
CVIJETA:
Jesi, jesi! ... A ona te nije šćela, pa, da joj se osvjetiš, potkaz’o si je đandarima, biva kako je dijete njezino... Jesi!...
STANIŠA:
Ja nisam potnaz’o nikoga... Ja sam samo htio kutarisati tebe i zavarati im malo tegobe, da tebe ne ufate...
CVIJETA:
Pa šta sad ne kutarišeš, što sad ne pomogneš, kad si tako moćan i kad mi želiš dobra?... Ti... ti... ti si i meni i njoj o glavi radio, krvniče krvavi... Ti i niko drugi! Obje si nas ubio...
STANIŠA:
Jesam mu ja kriv, što niste bile pametnije i pažljivije? Ja nijesam nikoga ni ubio ni ocrnio... Ubila vas je mahnita glava vaša.
CVIJETA:
Pomozi Staniša, molim ti se opet... Ne odbacuj me tako ti neba i zemlje i svega na svijetu!
STANIŠA:
Ne mogu sad ništa, Cvijeta... Ništa...
CVIJETA:
Ja... ja... ja sam luda, pa te ne mogu omrznuti, ni zaboravit’ one sastanke s tobom... Još si mi drag... Ja tebi nikad zla poželjeti ne mogu... A, ako sam ti još imalo draga, pomozi!... Izbavi od bruke!...
STANIŠA:
Nemoj tako zboriti Cvijeta?... Šta ti mogu sad?
CVIJETA:
Uzmi me... Uzmi, da mi manja bruka bude... Uzmi me, makar me pošlje i uhavsili... Nek i u havsu znam da sam tvoja... Uzmi me!... Obeć’o si!...
STANIŠA:
To sad ne može biti!
CVIJETA:
Staniša ti me oe odričeš?
STANIŠA:
Hm... Opet!...
CVIJETA:
Opet i po sto puta ću ti to napomenuti!... Obeć'o si, obeć'o si, obećo si!... Nećeš, zar, biti lažac?
STANIŠA:
Đandari su te zvali, pa sad hajde njima... Sve priznaj!... Samo moje ime ne spominji!... A... a po svadbi... govorićemo pošlje...
CVIJETA:
Zar o tebi da ne progovorim?... A ti...
STANIŠA:
Ni riječ Cvijeta... Ako hoćeš da budeš moja šuti i na sudu i pred đandarima...
CVIJETA:
I nećeš me odbaciti?
STANIŠA:
Budeš li pametna, bićeš moja čim te iz havsa pušću...
CVIJETA:
A ako...
STANIŠA (žurno):
Hajde, hajde kad te zovu... Ne guram te ja, ne daj Bože!... Hajde (Življe) Eto nekoga!... Brzo, brzo hajde!...
CVIJETA:
A ako me zatvore nekoliko godina?...
STANIŠA:
Muči!... Ne da se!... Ja ću te braniti samo mi ime ne spominji niđe!... Niđe, čuješ li? ... Hajde da te ne vide... Brzo, brzo!... (Gura je i' Cvijeta ode.) Sklanjaj se ti, golubice, meni s vrata i vjenčavaj se s đavolom ako hoćeš... Samo mi se ne vrzaj po putu... Hehe... Sad će sve lakše ići... (On zabušavajući čisti stolove. Dolazi Gospava, noseći u jednoj vreći vune.)
GOSPAVA (baci vreću, pa sjede za sto i, prebacujući nogu preko noge, zapali cigar): Daj rakije!
STANIŠA (mjeri vunu na ruci):
Hm... Malo si vune donijela...
GOSPAVA:
Zar to malo?... To?... Ta neću ti čitavu kuću donijeti, gulikožo jedan! ... (Udari rukom po stolu. Žestoko.) Rakije daj!
STANIŠA:
Odmah, odmah, odmah... (Ode i govori iza kuće.) A nekako si mi uranila jutros... Nije tvoj običaj, da tako raniš... (Ulazi i toči rakiju preda nju.) Čini mi se, da si puna nekakvih novosti!...
GOSPAVA:
Eh!... A ti, tokorse, ne znaš?
STANIŠA:
Ja?... Ja ne znam ništa...
GOSPAVA:
Što znaju đandari, to znaš i ti, lisice lukava... Ti sve znaš, pa i to...
STANIŠA:
Ja ti opet velim, da ništa ne znam...
GOSPAVA:
A zar ti nijesi nikom ništa prič’o za tvoju komšinicu, za onu uzviglavu, za ponositu Jelu?...
STANIŠA (lunavo):
Šta?... Ništa ja pričao nijesam...
GOSPAVA:
Bogme se amo veli, da si ti prič’o čitava čuda o njoj... (Pije.) Vele, da je odavno u dosluhu sa đandarima.
STANIŠA:
Ko?... Zar ona?...
GOSPAVA:
Kažu i da je za života đuvegijama s njima šurovala. Samo je bila pametna, te umjela sve sakrivati k’o zmija noge...
STANIŠA (pljesne rukama):
Ne može biti!
GOSPAVA:
Može, može komšijo... Sve može biti!... Ona je bježala od nas i gledala nas preko ramena, a bila grđa od svih nas... Ona je bila i bremenita, a niko nije pozn'o, rodila je dijete, a niko nije znao...
STANIŠA:
To ne mogu vjerovati, brate!
GOSPAVA:
Bre ne moj se tu čuditi i izčuđavati, lioice lukava, kad si ti sve ovo i prič’o!... Simatu si pričo, a Simat je k’o telal seoski...
STANIŠA:
Jok, jok, jok!... Ništa ja nikome nijesam pričo...
GOSPAVA:
Ti si je, kažu, prijavio đandarima i đandari, makar im i mrsko bilo, nijesu imali kud i kamo nego je uhapsiti...
STANIŠA:
Laž je to laž!... No to rekne, odmah ću ga uhavsiti! ... Kuću ću mu zapaliti!... Ja ništa ne znam ni o njoj, ni o njezinu đetetu... Ništa... Ništa!...
GOSPAVA:
Ta što se ljutiš?... Šta ti je?... Ako sam ti rekla, nijesam te posjekla!... Ti veliš da ne znaš ništa?... Pa lijepo... To je neće oprati... Ako ti sam ne znaš, čitavo selo zna, da je ona grešnica...
STANIŠA:
I dijete je baš njezino?
GOSPAVA:
Ne znamo... Nije moje...
STANIŠA:
I ona ga udavila?
GOSPAVA:
Ona!... Ponosita, pa voljela udaviti dijete, nego da joj pukne ružan glas... Šćela bi ona i dalje gledati nas preko ramena. Ama jok!... Dosad, dosad bježala ona od mene, a odsad ćemo mi od nje... (Staniša uljegao i donio joj još rakije.)
STANIŠA:
Ih, bruka!... Bruka naša!... Osramoti nam čitavo selo!
GOSPAVA:
Jadi, jadi naši! (Udara se rukom u prsa.) Kuku nama šta smo dočekali!...
(Na polju graja „Jes'!...", „Ni}e!...", „Jes!... „Nije!...” Ulaze Petar i Simat. U Petra razbijena glava, a nrv mu se gotovo skorila po čelu i desnom obrazu.)
STANIŠA:
Šta ti je bilo, Petar bolan?... Ko ti glavu razbi?...
PETAR:
On... on... Simat! ... Krvnik i razbojnik bezobrazni!
STANIŠA:
Simat?... Tebi?...
PETAR:
Jes'... On!... Lopov i haramija jedan!... A ja i opet velim: nije kriva i nije kriva!
SIMAT:
A ja velim: jes’ i jes'!...
PETAR:
Nije, poganove!
SIMAT:
Jes', ugrsuze... (Hoće da se pobiju. Staniša potrča i rastavi ih.)
STANIŠA:
Stanite, ljudi, zaboga!... Imate li pameti?... Kakva je golema nevolja, te se krvite i bijete jutros?...
PETAR (tuče šakom o šaku. Drameći):
Nije, pa nije!...
SIMAT:
Jes’!...
GOSPAVA:
Jes’!... Jes’!...
STANIŠA (Gospavi):
Ama šta jest?
GOSPAVA:
Ja ne znam... Samo kad Simat kaže da jes', onda to i ja velim...
SIMAT:
Jela je kriva!
PETAR:
Nije!...
GOSPAVA:
Ko kaže da nije?... Ko to kaže, pa ću mu i ja glavu razbiti!... Kriva je ona, k’o kučka jedna!...
PETAR:
Ama ja velim da nije i po sto puta to velim... Cvijeta je, ovog časa, sama kazala đandarima, da je dijeto njezino...
STANIŠA:
I da ga je ubila?
PETAR:
I to.
STANIŠA:
I je li još što priznala?
PETAR:
Ništa više... Samo to... Veli: „...moje je dijete, i ja sam ga ubila!...“
STANIŠA:
A kaza li no mu je otac?
PETAR:
Jok!... O tome ništa ne kazuje, niti ko šta zna...
STANIŠA (odahnuo. Pravi se iznenađen):
Čudno!
SIMAT:
I Jelu će sad pustiti.
STANIŠA:
Odmah?
PETAR:
Hoće odmah... Nije nriva, pa šta da je drže?
SIMAT:
A ja velim, da je to jedna ujdurma i da je baš ona kriva!...
GOSPAVA:
I ja to pritvrđujem!
PETAR:
To se ne može reći.
SIMAT:
To se može reći!
GOSPAVA:
Jela je odavno jaranica đandarska... Samo je bila majstor, pa znala kriti.
SIMAT:
O njoj svašta pričaju.
PETAR:
Ko zna priča li svijet istinu?
SIMAT:
Svijet što nagađa to i pogađa!
GOSPAVA (pije):
A ko se po šumi vrz’o s đandarima?... Ko je od nas glavu okreć’o a na njih namigiv’o?... Ko je đuvegiju opremio u soldate, da ga se kotariše?... Zar nije ona?...
PETAR:
Jok, jok, jok!
SIMAT:
I nju su đandari najprije ufatili.
PETAR:
A da je bila njihova, ne bi je ufatili...
SIMAT:
To su oni da zabuše tragove, da se Vlasi ne sjete...
GOSPAVA:
Pa su noćas i prenoćili s njome...
STANIŠA:
He... Ne kažem ja ništa... Ama nije lijepo, što im je noćas noćila u kasarni Hm...
SIMAT:
Da je bila k’o anđo, noćas bi pođavolila... Ja... Pa su, za ljubav njojzi, đandari jutros zovnuli Cvijetu i nju okrivili...
PETAR:
Nisu je okrivili. Ona je sama priznala.
STANIŠA:
A jesi li ti u svoje uši čuo, da je priznala?
PETAR
Nijesam čuo... nego đandari tako kažu...
GOSPAVA:
Hahaha!... I ti vjeruješ đandarima!... Hahaha!...
STANIŠA:
Ne znam... Niti šta znam, niti kome vjerujem... Ali tu ni)esu čisti poslovi.
SIMAT:
I ti misliš?
STANIŠA:
Bože sačuvaj!... Ne velim ništa ružno... Jela je dobra... Ali noćiti među đandarima i... i da je oni brane... Hm... Hm...
GOSPAVA:
A ko će je braniti, ako neće oni?... Njihova je!...
SIMAT:
Ja opet velim: sve je to jedna ujdura!...
STANIŠA:
Ko zna!... Svašta može biti... (Tiho.) Znam ja đandare bolje od vas... Nečisti su oni... (Oteže.) Ne velim ja za Jelu, da bi ona... Možebit' je i dobra i čista... Hm... Samo mi nije drago, što su joj oni takvi prijatelji pa da je odmah puste... Njihovo pijateljstvo nije đaba... Hm... I kad je Cvijeta kriva, što je odmah nijesu zatvorili?... Što?... A Cvijeta sirota!... Lahko je nju zatvoriti i okriviti...
SIMAT:
Čuješ li, Petre, ovo?... De sad reci koju!... Eto, vidiš, i Staniša je na mojoj strani.
STANIŠA:
Ja nijesam ni na njenoj strani, ja nikog ne uzimam na dušu!... Ali...
GOSPAVA:
Rakije daj!... Ja uzimam sve na svoju dušu!... Ja ću }oj sve u oči reći... Hoće, kučka, da je bolja od nas!... Ona, pa bolja!... Phi!...
STANIŠA:
A sad plaćajte globu, što sam vam ljepo presudio... Plaćajte!
PETAR:
Jok!... Ja... ja... ja... Još ja ne mogu sve vjerovati...
STANIŠA:
Vjerovao ili ne vjerovao, plaćaj!... Ne sudim ja džaba!...
GOSPAVA:
Plati i meni rakiju!
SIMAT:
A i ja ću platiti... (Staniši.) Daj bocu rakije!... (Sjednu i zagovore se šapatom. Međutim Boško, noseći maloga na rukama, lagano ispuže do na prag i gleda unaokolo.)
BOŠKO:
Kakav je to krupan razgovor?... Ko to zbori?... (Jače.) Đeco!... Ima li ikoga?... (Gleda.) Đeco!... O čemu to zborite?...
SIMAT (zbunjeno):
A evo... okupili se... Na besposlici benetamo o svačemu...
BOŠKO:
Đeco!... Čuje li se što za moju Jelu? ... Jeste li čuli, đeco?...
SIMAT:
Pa... čuje se, đedo... Ona je kod đandara...
BOŠKO:
Znam da je tamo... Znam... Ama hoće li mi doći?... (Njiha dijete.) Đoko moj!... Hoće li majka doći?
GOSPAVA:
Eh doć će ona... Ne boj se!... Neće glavu izgubiti! ... (Ispije rakiju, namigne na ostale i ode.)
BOŠKO:
Jeste li išli?... Jeste li je viđeli?... Kazujete, braćo!...
PETAR
Nijesmo išli, nit’ smo je viđeli... Ama eto... Nešto smo čuli...
BOŠKO:
A rašta mi je odvedoše, krvnici?... Rašta?
SIMAT (oteže):
The... eto... tako...
BOŠKO:
Šta je? ... Znate li? ... Nazujete!...
PETAR:
A ko će znati, đedo?... Ko to zna?
BOŠKO:
Ja... ja... ja znam, da ona ni u čemu kriva nije... Nikad ona skriviti ne može... Ninad, Jela moja!... Znam ja nju bolje nego iko... (Puše.) Dignite me, deco, da joj odem... Da odem samo malo...
PETAR:
Ne idi đedo... Miran budi... Doće ona sama!...
BOŠKO:
Doć će ona?... Doći će?... A kad?... Oteše mi je zulumćari i neće nikako vratiti... A ja čekam... A dijete čeka... Zlato moje! (Njiha dijete na rukama.)
PETAR (pošao mu, pa zastao. Opazio Jelu u daljini):
Eto nje, đedo... Eto je!... Iđe!... (Staniša ulazi u kuću.)
BOŠKO (zine):
Iđe?...
PETAR:
Ja je vidim dobro... Blizu je...
BOŠKO:
Ama ja ne vidim... ja... (Hoće da se digne, pa posrne.) Oh! ... (Nemoćan viče.) Jelo!...
JELA (sa strane):
Evo me, evo, babo...
BOŠKO (pružio jednu ruku prema njoj):
Đe si?... Đe si?...
JELA (ulazi i uhvati ga za opruženu ruku):
Ovđe sam, babo...
BOŠKO:
Jesi li ti?... (Žmirka, zagleda je i plače, miluje po licu):
Jelo moja!... Digni me!... (Ona ga podigne.) Dijete moje!... Lijepo moje dijete... (Obgrli je.)
JELA:
A Đoko moj?... Šta mi on radi?... Je li se majke zaželio?... (Uzima dijete i ljubi ga.) Mili slatki moj!... Miš, miš, miš!...
BOŠKO:
Znam ja, kaz’o sam ja, da ti ništa nijesi kriva i da ćeš mi se vratiti... Znam ja: Bog je Bog... I gleda on na me i na tog nejakog crvića... Gleda, nek’ mu je slava i ponos...
JELA:
Bog mi je i pomog’o Babo... Ne ostaviše me đandari...
BOŠKO:
Eh, starosti, starosti!... Braniš mi sada i da se Bogu pomolim i da mu zafalim, stari grešnik!... Eh...
JELA:
Cvijeta je maloprije došla i nju su uhapsili... Plače, jadnica, plače i nariče k’o kukavica... Teško njojzi!...
SIMAT (nakašlja se).
JELA (Simatu):
A biju je tamo, krvnički biju... Čula sam kako ječi i stenje pod tupim udarcima... I dušmanina bi srce zaboljelo.
SIMAT (Okreće se od nje silom kašljući).
JELA (Petru):
I kažem vam: ubiće je onako... I mene bi ubili, da me pravda božija nije iščupala između njih...
PETAR (zbunio se, samo. Najpošlje i on se okrene u stranu).
JELA (začuđeno pogleda i njega i Simata, pa se opet ok rene Bošku):
Pravda božija, pravda, babo!... Ona me sačuvala zdravu i čitavu...
BOŠKO:
Jelo... Noge mi dršću, u kuću me uvedi!... Ne mogu stajati više!... Ne mogu... I ne odmiči se sad od mene, dijete... Ne ostavljaj me!... Hajde!... (Odu u kuću.)
STANIŠA (čim su oni uljegli u kuću, on izašao i stao na prag)
Nešto mi puno govori... Hm... Puno se pravda...
SIMAT:
I blijeda je nekakva i lice joj je mutno k’o oblan... The... Ko će znati!...
PETAR:
Ne smije čojek ništa maći na dušu i ništa govoriti... A... (Odmahne runom.) Ne vjerujem, ništa ne vjerujem!.., Ona je vazda bila poštena!...
SIMAT:
Pa, ako hoćeš, i Cvijeta je vazda bila poštena.
STANIŠA:
A jedna od njih dvije učinila je zlo... Što se vidi... Poznaje se...
PETAR:
Ali koja? Koja?
STANIŠA:
Cvijeta je u havsu i, eto, možebit’ je baš ona... Hm... Ama ko zna?... Đandari mogu i tu sve zaplesti i rasplesti... Hm... Ako je njima vjerovati, Jela nije kriva...
SIMAT:
A ko će njima vjerovati?... Ko?...
STANIŠA:
Ne znam... Ne znam... Ja ništa ne znam... Neko je kriv svakako... A ko je?... Cvijeta je malo i iz kuće izlazila, gotovo i ne viđela đandara... A Jela?... Ne znam... Ništa ne znam... Mučno je tu presuditi...
(Dođu na vodu Stana i Ruža, smijuđi se. Aćin pristao za Ružom.)
STANA:
Simate!... Jesu li ti zdrave noge?...
SIMAT:
He! A što pitaš?
STANA:
Pa tako... Trč’o si po selu, da za Jelu pitaš... Hi- hi... Nešto si se mnogo brino za nju.
SIMAT:
Opet sve bolje saznam nego vi! (Ode sa Petrom.)
STANIŠA:
A šta to pitaš za Jelu, Stano?... Šta će vam ona sad?...
STANA:
Pa... drago nam upitati za zdravlje...
RUŽA (okrene se od Aćima):
I jesi li noćas slatko spavala?...
AĆIM:
I da nije što ružno snijevala... Hehe!...
STANIŠA (smješka se):
Đavoli jedni!...
STANA:
Bre i đavoli su sad progali (???)... Sad su anđeli prođavolili!
AĆIM:
A znao sam ja davno, da će se neko zlo desit' u našem selu... Lijepo sam znao... Snijevam jedne noći, kako iznad čitava sela leti jato kokošiju, pa se crne k'o crni gavranovi, a nad Boškovom kućom rasorušio se crven pijevac, pa sve iz njega ognjeno perje praminja, k'o snijeg kakav... I odmah sam kaz’o, da dobra biti neće...
STANIŠA:
I baš to nad Boškovom kućom?
AĆIM:
Baš nad njegovom... Lijepo sam viđeo k’o što sad tebe gledam.
RUŽA:
A ja sam se pred đedinom kućom snijevala vješticu... Vješticu sa gvozdenim vratilom, kako jaše na metlu... I, eto, baš mu je, jadniku, izjahala vještica!... Hihi! (Tegli Aćima za brk.)
AĆIM (kako ga ona vuče, pristaje za njom i brani se):
Pušći!
RUŽA:
Hihi... (Tegnu ga jače.)
AĆIM:
Pušći, Ružo...
STANIŠA
Hahaha!... Povuci bolje, povuci!... Nauči ga za rana tegnuti za nos i za brkove... Hahaha!...
AĆIM (otme se i udari Ružu po ruci):
Dženabetu! (Staniši.) Ako me vuče znak je da sam joj drag...
RUŽA:
Ih, ne reci!
AĆIM:
I znak je, da je ona iskrena i da sve ovo otvoreno radi. (Prkosno.) Nije prikrivala poganluka k’o... k’o tvoja Jela...
RUŽA i STANA (Zasmiju se prigušeno).
STANIŠA:
Što se smijete?... Zar vi baš mislite, da nije Cvijeta nego Jela?...
RUŽA:
A ko je noćio u kasarni?
STANA:
Cvijeta sirota, pa je neko sirotu okriviti...
RUŽA:
A Jela se fali, da je ljepša od sviju nas.
STANA:
Mislim, da joj ljepote u Stambolu nema.
RUŽA:
A đandari trče za ljepotom. Oni, kad je vežu, staraju se da joj ruke ne povrijede...
STANA:
Sad na druge neće ni gledati, kad su nju ugrabili.
RUŽA (tapše Aćima po obrazu):
Sad ćeš i ti otići od mene... Sad ćeš i ti njojzi preprtljati...
AĆIM:
Ko?... Zar ja?...
RUŽA
Pa ti begenišeš sve, što i đandari begenišu... Haha!... A ona je sada moćna, moćnija i od Staniše... Ona te bez muke može dignut' za seoskog kneza...
STANIŠA:
Ona!... Hahaha!... Onda će Aćim dugo čekati, dok se zaknežiš... (Ode u kuću.)
AĆIM (prijekorno):
Ružo, šta je tebi?
RUŽA (prkosno):
Šta je meni?...
AĆIM:
Ti otvoreno kazuješ sve, pa... još pred Stanišom... Uh! (Ode.)
RUŽA:
Čudna mi čuda!... U mene je sve otvoreno... Ne bojim se ja ni Staniše, ni nikog... (Toči vodu.)
(Jela dolazi iz kuće na vodu.)
JELA:
Dobro jutro! (One joj okreću leđa, nakašljuju se, prigušeno se smiju.)
RUŽA:
Razmaknite se!
STANA:
Uklanjajmo se s puta!
RUŽA:
„Visokoj gospoji" ne smije niko smetati. Nju đandari brane...
JELA (Ćuti).
STANA:
Vidite li kako šuti. Poturila se. Ne smije riječi progovoriti.
RUŽA:
Ne smije ni zuba obijenuti.
JELA (ponosito):
Jer sa takvijem neću razgovora.
RUŽA:
Oho!
STANA:
Kakve smo mi? Šta si nama ružno vidjela?
RUŽA:
Zar je ružno što ne spavamo u mehkom krevetu...
STANA:
I što nas ne dvore carski ljudi?...
RUŽA:
Naše društvo nije k’o njihovo... Zato s nama nećeš razgovor.
STANA:
Ti ni prije nikad nijesi šćela stati s nama. Odavno se s njima poznavala.
JELA (Poblijedi).
RUŽA:
Reci pravo: zar nijesi i noćas bila s njima?
JELA:
Dušmani me opremiše tamo, da mi obraz ocrne.
RUŽA:
Ne može tebe niko ocrniti, ako se sama ne ocrniš...
STANA:
Što mene nije niko oblagao?
RUŽA:
Što nikakvu drugu sinoć ne odvukoše tamo?
JELA (mirno gleda na kuću Stanišinu):
Jer... jer... jer kazali da sam grešnica i šćeli su me mučiti.
RUŽA:
Hihi... Mučiti!
STANA:
Na dušecima!
JELA:
Ama laž dušmanska nije upalila! Bog je otkrio pravu grešnicu i ona sad sedi tamo...
RUŽA:
Ko zna je li ona!
STANA:
Ja ne vjerujem...
JELA:
Hajdete, pa pitajte nju samu, Cvijetu... Ona sve priznaje... Sve će vam kazati sama...
RUŽA:
Ne vjerujem joj ni kad kaže...
STANA:
Sila đandarsna naćeraće je i da krivo kaže.
RUŽA:
Carsni ljudi sve mogu... Oni mogu i istinu. izvrnuti...
JELA:
I vi mi ne vjerujete?
STANA:
Mi vjerujemo samo onom, što se vidi.
JELA:
A eto u selu sam vam, na očima, toliko godina... I kad ste mi viđeli nešto hrđavo?... Kažite!... Kad?...
RUŽA:
Ništa ja ne kažem... Jok!...
STANA:
Nijesmo svukud pristajale za tobom...
RUŽA:
Najviše si bila sama...
JELA:
I vi mislite da sam kriva (Kroz plač.) Vi... vi... vi ste to i razglasili svukud, da mi se osvetite i da me ubijete...
STANA:
Mi smo glasale samo ono, što i drugi zbore... Ništa više!...
JELA:
A bojite li se Boga?... Bojite li se suda strašnoga i kletve nebeske?...
RUŽA:
A jesi li ga se ti bojala?
STANA:
Jesu li i tebi bili na pameti?...
JELA:
Lahko je danas mene satrat’, lahko... Ja muške glave nemam, obrane nemam, nikoga nemam da ustane za me.
RUŽA:
Hihi... Imaš carske ljude!
STANA:
A oni su najbolja obrana.
RUŽA:
Oni ljube, pa oni i brane!
JELA (Baci šaban):
Umukni prokleta!... Umukni podšmigušo seoska!... (Poleti put Ruže. Potuku se.) Imam ja snage!... Braniću se sama!... (Džapaju se i tuku neprestano. Njih dvije protiv nje jedne.)
STANIŠA (izađe):
Kakva je to graja?... Galama kakva je pred mojom kućom?... (Poleti među njih i odgurne ih jednu od druge.) Iđite!... Mičite se!... Zar je ovo jmesto za boja i krvarenja?... (Stani i Ruži.) Kući idite!... Odmah!
STANA:
Brani je, brani je i ti... Ona je vaša carskih ljudi žena!
STANIŠA:
Dalje!... Sad ću vam ja pokazati, šta je carski čojek!
RUŽA:
Hihihi... Ona je vaša, vaša, vaša! (Sve odu smijući se. Jela se prislonila uz drvo jedno i plače.)
STANIŠA (skrstio rune. Gleda je):
Hm.. Šta bi sad rekla?
JELA (Ćuti).
STANIŠA:
Hoćeš li moći sada svijetu začepiti usta?... Čula si, eto, šta zbore... Svak misli, da si kriva... I ko ne govori, i onaj misli... Ni tebi ne vjeruju, ni Cvijeti ne vjeruju... Hm... Šta ćeš sad?
JELA (Jeca sve jače).
STANIŠA:
Tvoj stari Boško nema snage da te brani... Slab je, malaksao, iznemogao... A ti se privezala uz njega i ne ostavljaš ga... (Jače.) I šta ćeš sad s detetom?... I ono će te, čim malo poodraste žestoko proklinjati...
JELA (Jeca).
STANIŠA:
Kad se svijet na koga digne, neće se okaniti dok ga ne smrvi. Vidiš, kako su sad ove navalile na te... Odavno si im mrska, pa im sad zgodno da navale...
JELA (Tare oči).
STANIŠA:
A ja još, evo, stojim k'o i prije i čekam te... Sama ako hoćeš da pođeš meni, pa — evo ti obrane!... Nek zine neko na te, pa ću mu zube sasuti u grlo...
JELA (Ćuti).
STANIŠA:
Hoćeš li?
JELA (otrala suze. Mrno ga gleda):
Neću.
STANIŠA:
Ni sad nećeš?... Rašta? ...
JELA:
Jer si mrzak, jer... jer... jer si nitkov!
STANIŠA:
Oho!
JELA:
Jer si ti glavom zaprijetio mi da ćeš se svetiti...
STANIŠA:
Pa?
JELA:
Pa si dig’o svijet na me i obručio me grdno. U poganom ti je srcu vrelo svijem glasovima, što su sad poplavili selo... (Zgrabi i pođe izvoru.)
STANIŠA:
Jelo!
JELA (Točeći vodu):
I po đandarima poznala sam odmah, da ih je neko prevario i natucn’o na me... I odmah sam znala da si ti, krvniče...
STANIŠA:
Jelo!... Jelice!... Zar bi ja tako tebi?
JELA:
Muči i ne kaži više, zmiju šargasta!... Znam ja dobro, šta si ti šćeo... Mislio si, kad sve selo digneš na me i kad me svi odgurnu, da ću se odmah pokoriti i tebi doći ... Tebi!... Da me ti braniš?... Phi!...
STANIŠA (smješka se):
Duše mi, govoriš k’o neki prorok...
JELA:
Govoriš ovako, jer sam te bolje poznala... A poznala sam te i po Cvijeti... I nju si upropastio, pred’o si je đandarima i tako je sebi skinuo s vrata, da se možeš drugom oženiti, dok ona čami u tamnici... I nakon toga, imaš obraza, nuditi me, da ti budem žena?... Tvoja žena!
STANIŠA (odlučno):
I bićeš mo)a!
JELA:
Nikad!... Izmisli još poganije glasove i turi ih u svijet, pa kad me i iz crkve išćeraju, ni onda tebi neću!...
STANIŠA (pristupi joj. Mekše):
Jelo!...
JELA:
Nek poginem... Volim u grob nego krvnika žena biti...
STANIŠA (pristupi joj. Mekše):
Jelo!...
JELA (uzmiče se):
Bježi od mene! (Hoće da prođe.) Miči se!...
STANIŠA (stane joj na put!):
Jelo!
JELA (oštro):
Bježi! ...
STANIŠA:
Živa jali mrtva bićeš moja!
JELA:
Ni živa ni mrtva!
STANIŠA (bijesno):
Ovo što je bilo, što sam radio, to... to je samo početak... Sad sam dig’o pola sela na te, i ubrzo ću dignuti i čitavo selo i sve živo i mrtvo... Ja ne znam za šalu!... Ako se ne pokoriš, biće još zala i jada od mene i od tebe! ...
JELA:
Dok je Boga, ne bojim se tebe... S puta!...
STANIŠA (uhvati je. Strasno):
Jelo!
JELA (otima se):
Bježi!... Miči se!...
STANIŠA:
Crkoh za tobom! (Obavija je, drhteći.) Umrijeh!...
JELA:
Ostavi!... Pušći! (Trza se.)
STANIŠA:
Ne otimaj se... Moja si!... (Hoće da je poljubi.) Moja si!...
JELA:
Miči se, gubo! (Snažnim jednim uzmahom obori ga i pohita kući. On sa zemlj , gleda za njom jednim pogledom punim pakosti i nezasićene požude.)
[ZAVESA PADA]
|