У мраку (Светозар Ћоровић)/3
| ◄ ДРУГИ ЧИН | ► |
ТРЕЋИ ЧИН
Позорница нао у првом чину. Предвече је. За столовима пред Станишином кућом, сједе Симат и Обрад; Обрад стиснуо главу међу руке и замислио се. На извору перу рубље Госпава, Стана и Ружа; опрано рубље прострли су по трави и по омањем дрвећу да се суши. У гајућу се види, како дјеца наложила ватру и пеку кукурузе; неко међу њима свира у двојнице. Кроз отворена врата види се, како у Бошковој кући гори ватра.
ГОСПАВА, СТАНА, РУЖА (ударају Петра, који се, подметнут, врза оно њих пратљачама):
Иђи од нас, несрећо... Иђи!... Не батали нам посла...
ПЕТАР (церека се):
Хаха... Ударајте!... Ударајте боље!... Не боли мене... Кад више руне бију, онда не боли! (Окрене се и загрли Ружу.)
РУЖА (отима се):
Бјежи!... Бјежи, наметниче!... Заудараш вином!... (Гурне га на Госпаву и он Госпаву обори.)
ПЕТАР:
А Госпава?... Пхи!... Она заудара ракијом!...
ГОСПАВА:
Себи руке, угурсузе!... (Гурне га на Стану, која се узмакне. Петар посрне на њихово рубље. Све три га опколе и ударе у грохотан смијех.)
СТАНА:
Хахаха... Не може да се дигне!...
РУЖА:
Хахаха! Онђе ће и заспати!
ГОСПАВА, СТАНА, РУЖА (Оптрчавају оно њега):
Подигни се, Петре!... Подигни се!... (Он покушава да се дигне, али чим се придигне мало, оне га гурну, те опет пане. Смијех... Непрестано му вичу: „Подигни се!...", „Устани Петре!...". Он се час церека, час опет као да се љути и гунђа.)
СИМАТ (Обраду):
Суша, брате... Суша, па нам сатра све! ... Ни сјемена нећеш извадити... ни трошкова... Ех! ...
ОБРАД:
Пропадосмо по темељу, упропастисмо се...
СИМАТ:
А небо се бљешти више нас, па вазда једнако... Ба- рем да се од шале мало пооблачи.
СТАНИША (на вратима):
Након овог гријеха у селу, није ни чудо што се ово дешава... Све је ово још јефтина казна божија...
ОБРАД:
А што читаво село да страда ради једне грешнице?... Рашта?... Зар је и у Бога ђендарска душа, зар...
СИМАТ (запуши му уста руком):
Не говори, Обраде брате, у силу Бога... Не говори, јер ће гром пукнут' међу нас... (Наставе разговор тише.)
ПЕТАР (почео штипати женске, па се вриштећи разбјежале. Диже се с муком): Хехе... И опет сам на ногама!!... Ево ме!... (Окрене се, а испод пазуха му вири рукав опране кошуље.) Не бојим се ја вас, шћери ђавоље!... Не бојим се...
ГОСПАВА (пође за њим):
А шта ти је то?... Моја кошуља!... Крвниче, украо си ми кошуљу!
ПЕТАР:
Ко украо?... Ко?...Ја?...
ГОСПАВА:
Кошуљу и дај, лопове никакав!
ПЕТАР (жешће):
Бре мичи се, јер ћу ти главу разбити!... Зар ја лопов?...
ГОСПАВА:
Разбићу ја теби и главу и ребра, бездушниче! (Вуче за онај рукав.) Кошуљу дај!
РУЖА и СТАНА (помажу Госпави):
Кошуљу! ... Кошуљу дај!... (Из- вуку му кошуљу испод пазуха) Хахаха! ... Ашик, па ук- ро кошуљу!... Хахаха! ...
ПЕТАР (крсти се):
Господе Боже, оклен у мене кошуља?...
ГОСПАВА:
Прионула за те, прилијепила се!
РУЖА:
Шћела би да отпочине под твојим пазухом!... Хахаха!...
ПЕТАР:
Мађије!... Душе ми ово су женске мађије!... Вјештице проклете! (Оде.)
РУЖА (пође извору и погледа на рубље):
А нема ни мојих чарапа!
СТАНА:
Ни мојих махрама!
ГОСПАВА
Трчите!... Гоните га!... (Брзо покупе рубље и журно, грајући, оду.)
РУЖА:
Гоните лопова! (Оде грајући. За њима оду и дјеца из гаја и ватра остаје осамљена.)
СИМАТ:
Брука је то, кад некажњена грешница чами у селу. Село мора страдати!
ОБРАД (удара по столу):
А зна ли се што да је она?... Ако је она, својом ћу је руком убити!...
СИМАТ:
Она је!
СТАНИША:
Тхе... Не може се чисто рећи... Нико није видио...
СИМАТ:
Читаво село говори, а читаво село не лаже!
ОБРАД:
И некажњена сједи?... Ја... Она некажњена, а ми патимо...
СТАНИША:
Шта ћеш, Обраде?... Тако је вријеме данас.
СИМАТ:
Нема више соколова, да сами казне.
АНЂА (дошла и лагано гура Обрада у ланат):
Обраде!
ОБРАД:
Проклета да Бог да!... Мисло сам прије, да због њезине доброте и сунце грије на нас, а сад... (Удара по столу.) Пррроклета!...
АНЂА:
Обраде!... Хајде на вечеру!...
ОБРАД (удари је. Љутито):
Нек те ђаво носи!... Све нек вас ђаво носи!... Јесте ли жене, све сте једнаке! (Анђа, покуњена, повуче се и сједе пред кућу.) Ех, јади наши!... Јади!...
СТАНИША:
Док је грешница у селу, кише неће бити... Залуд нам је чекање и молитвања...
СИМАТ:
А ми да је избацимо!
ОБРАД:
Да избацимо?... А како?...
СТАНИША:
Тхе... Тешко је то, људи!... Ево се говори, да је Јела грешница и, можебити, баш је она... Али...
ОБРАД:
Нема ту никакво али!... Јок!...
СТАНИША:
Али ако није она?
СИМАТ (одлучно):
Она је!...
ОБРАД:
Чим је ђендари бране и ти с њима — она је! Кога ви браните, он је крив!
СТАНИША:
Не браним је ја... Не могу бранит’!... Ја ништа не знам: није ни крива, ни није ни... Ко зна!... Ако је крива... онда...
СИМАТ:
Шта онда?...
СТАНИША:
Бошко је ипак чојек, напрасит...
ОБРАД:
К'о муња!...
СТАНИША:
А он. Чини ми се, за ову бруку ништа не зна?...
СИМАТ:
Не зна... Нико му није ни причао... Свак га штедио, јадника... Он не зна ништа, осим ако му она није што причала...
ОБРАД:
А њезина прича?... Хм... Знамо какве су...
СТАНИША:
Е, мени се чини... а не знам, не смијем гријешити душе... да није лијепо што Бошку није казано све...
СИМАТ (брзо):
Треба му казати!...
СТАНИША (отеже):
Ама он ће тешко вјеровати... Више вјерује њој, него владици...
СИМАТ:
Он ће вјеровати Обраду... Обрад му је драг...
СТАНИША:
Хм... Обраду?... Можебити... Обраду ће нешто вјеровати...
СИМАТ:
И избзциће |е из куће?
СТАНИША:
Ако повјерује, избациће је... И тад ће бити одбачена од свакога... Не остаје јој друго него скакати у воду, или пртљати у друго село...
СИМАТ:
Тако је!...
СТАНИША:
А ако је она права грешница... а ја не велим да је она... удариће киша чим нам оде.
ОБРАД:
Ако нам падне киша, још би било уздања у љетину.
СИМАТ:
Не бисмо се упропастили сасвијем...
ОБРАД (одлучно):
Е, она мора из села!... Није друге него моррра! Она или сви ми!... (Удара по столу.) Још ракије!... Дај!... Донеси!... (Говори са Станишом. Станиша улази у кућу да донесе ракију.)
ЈЕЛА (излази из куће и хоће нешто рубља да разпне на Обрадовој огради)
АНЂА (љутита што је Обрад ударио пред другима, сад нагло скочи и поче бацати Јелино рубље):
Нећу да твоје дроњке вјешаш по мојој огради!... нећу, нећу, нећу!...
ЈЕЛА:
Анђо!... Бог с тобом!... Шта ти је?...
АНЂА:
Шта ми је да ми је нећу да вјешаш!... Ни близу да ми приступиш, ни ништа...
ЈЕЛА:
А зар нијесам и прије вјешала?
АНЂА:
Шта је било, прошло је!... А сад не смијеш... Не дам ја!...
ЈЕЛА:
Анђо!... Имаш ли барем ти своје памети?...
АНЂА:
Немој ти мене именом звати, ни са мном разговарати... Јок!... Нећу ја тога...
ЈЕЛА:
Јеси ли се погосподила, шта ли, па да се не може с тобом говорити?
АНЂА:
Ти и сад у господском рабошу... Зато ми сироте не можемо с тобом...
ЈЕЛА:
А ђе се ти биле очи прије, да видиш и познаш тај мој улаз у господски рабош... Ти си комшиница, најближа си, па си могла све виђети... Ти ме најбоље знаш...
АНЂА:
Ништа ја више не знам и не видим... Ништа!... само ја нећу од сад са мном да разговараш... То ти је!...
ЈЕЛА:
Неко је, чини ми се, и теби осолио памет...
АНЂА:
Ко је осолио читавом селу, осолио је и мени.
ЈЕЛА:
А баш онај који је изнио гласове о мени, сада ме нуди да му будем жена! Зато, зар, што ме добро познаје, Станиша и трчи за мном вазда и зове ме да му будем жена...
АНЂА:
Хахаха!... хахаха!...
ЈЕЛА:
Шта ти је?...
АНЂА:
Хахаха!... Лажи још!... Лажи!... Хахаха!...
ЈЕЛА (увријеђено):
Не лажем ја!
АНЂА:
Хахаха!...
ЈЕЛА (љутито):
Баш си живина!
АНЂА:
И ти си губа!... Губа!...
ЈЕЛА:
Све сте ви смутљивице!... Све!...
АНЂА:
Губа!... Губа!... Губа!...
ЈЕЛА:
Лажљивица!... Смутљивице!...
АНЂА:
Ђендаруша!
БОШКО (испузао до на врата):
Шта је то?... Какав је неред?
ЈЕЛА:
Бабо!... Чуо је!... (Покрије лице рукама.)
БОШКО:
Јело!... Шта је то?... Сад вазда некакав инад близу моје куће, а ја... ја ништа не знам и не чујем...
ЈЕЛА:
Ништа... Ништа није... Не слушај их, бабо... Не слушај!... (Побјегне иза куће у гај.)
БОШКО:
Јело!... Јело!... Куд оде?... Јело!... (Анђи.) Анђо!... шта је то било?...
АНЂА (окрене се):
Њу питај!... Нек ти она прича!... (Станиша сад изашао на врата, стоји и слуша.)
БОШКО:
Никад се ви прије нисте инадиле... Биле сте вазда у дослуху... Шта је сад?...
АНЂА:
Ништа... Не знам... Нек она каже! (Оде у куђу.)
СИМАТ (дигне се):
Немој ни питати, ђедо... Боље да не питаш (Оде.)
БОШКО:
Чудо ми, па с тога и питам... Јела се никад не инади... Никад...
ОБРАД:
Камо среће да се ни сад не инади... Боље би било! (Приближи се Бошку.)
БОШКО:
Овђе се нешто крије од мене, Обраде!... Сви ви нешто кријете!... Шта је то?...
ОБРАД:
Срамота, ђедо...
БОШКО:
Из села ми сад нико ни у кућу не долази... Нико ми ништа не прича, не зову ме, не тражи... Рашта то?
ОБРАД:
Свак тебе чува, ђедо, и свак поштује твоје чојство и поштени образ... Нико се на те није наљутио...
БОШКО:
Обраде!... Не отежи и не увијај!... Видим ја, да ту нешто има и да се ружно о мојој кожи ради... Па реците ми барем — што сад бјежите од мене?... И што је увијек инад некакав близу моје куће?
ОБРАД (Уздахне).
БОШКО:
Ако ми ико зна нешто непознато, нека наже... Не бојим се ја тога ни сад, ни никад... Шта сам коме учинио?...
ОБРАД:
Читаво село и сада би се теби поклонило.
БОШКО:
А Јела?... Је ли она шта скривила?... И коме је скривила?...
ОБРАД:
О њој би боље било мучати ђедо.
БОШКО:
Шта је, Обраде, кунем те богом и светијем Јованом?... Шта је?... Зар ћеш и ти почет’ полагивати предамном?
ОБРАД:
Истина ће бити мучна, ђедо, бојим се...
БОШКО:
Истине се ја никад нијесам плашио.
ОБРАД:
Јела ти је грешница, ђедо... Погазила је образ са...
БОШКО (у први мах зине изненађен и, изненада, као потаман плане и прекине Обрада):
Мучи, крвниче, мучи!... Устегни погани језик и не говори ми на њу, е ће сад крв пасти!...
ОБРАД:
Видиш, ђедо, како је мучна истина... Не бој се... Ја више нећу причати...
БОШКО (узбуђен):
Јела, снаха моја, па образ погази и кућу ми обрука!... Она!... Пхи, црн вам образ погани, како се лажи не стидите!... Пхи!... Душа ће вам на оном свијету патити, никоговићи једни, а она ће вазда остати што к’о један анђ’о небески... Пхи!...
ОБРАД (Ћути).
БОШКО (стишава се):
А с ким то рече да га је погазила, а?
ОБРАД (Ћути).
БОШКО:
Реци!... Кад си поч’о, што се не свршаваш... С киме? ...
ОБРАД:
Село каже, да је са ђендарима...
БОШКО:
Нек је црн образ и теби и читавом селу, и на небу и на земљи!... Бог нека вам суди, безаконици нечастиви, нек вам он својим аршином казну одмјери!
ОБРАД (Ћути).
БОШКО:
И ти још велиш, да је мучна истина!... А је ли то истина?... Је ли?... реци ми!... Потврди!...
ОБРАД:
Не знам... Не смијем иишта више...
БОШКО:
Рец, реци, реци!... Кад си већ поч’о, а ти и свршавај... До краја гони!... Нијесам ја жена! .. Могу ја све поднијети!...
ОБРАД:
Ја ништа нијесам видио, па не могу ништа маћи на душу!... Ништа!... Ама... чим се у селу нахоче нашло, њу су уфатили...
БОШКО (зачуђено):
И она била затворена због находчета?
ОБРАД:
Зар ти није сама казала?...
БОШКО:
Није... Казала ми није за то... Друго ми је причала...
ОБРАД:
Хм... То није лијеп знак, чим је причала друго...
БОШКО (оборио главу):
Рашта ми није казала?... Рашта?...
ОБРАД:
И ноћила је међу ђендарима... А то ти није лијеп знак...
БОШКО:
Она да ми не каже?... Она?
ОБРАД:
И ђендари је пустили, па је сад бране и фале свукуда, а то је трећи ружан знак.
БОШКО (подигне главу):
Умукни, Обраде!... Умукни!... Не причај више!... И ти лажеш, и сви лажете!... Сви!... А ја ћу Јелу питати и она ће казати мени... Све ће ми казати...
ОБРАД:
А ако и опет слаже?...
БОШКО:
Она је моја снаха, а моја снаха неће слагати!... Јок!... (Јаче.) Знаћу ја истину, знаћу!... Не бој се!... (Отпуже у кућу.)
СТАНИША:
Не вјерује он теби, Обраде!... Џаба ти је!...
ОБРАД:
Ја сам му каз’о, па нек чини шта зна...
СТАНИША:
Џаба ти је!... Џаба!... Нећеш се спасити од суше!... (Уљегне у кућу и затвори врата.)
БОШКО (носи дијете, које сад спава, у наручју. У другој руци носи малу пушку, кубуру.): Знам ја, Обраде, да ће мени моја Јела казати чисту истину... А тешко теби, ако си ми је облаг’о, Обраде... Пушка ова судиће некоме!...
ОБРАД:
Ја ништа слаг’о нијесам, ђедо, ни сад ниникад. Само сам говорио, што читаво село говори... (Оде у кућу. У томе се дигне, у страни, граја и, на путањи, појави се Јела, коју камењем гоне Госпава, Стана, Ружа и још неколико сељанака.)
ГОСПАВА:
Јуриш на њу!... Јуриш!... Гоните је из села!...
РУЖА:
Она хоће да је најљепша!... Она другијем не да да се виде!... Гоните!
ГОСПАВА:
Због ње нас суша сатра!... Бог нас гони ради ње!...
СТАНА:
Од глади ћемо помријети због грешнице...
ЈЕЛА (застала и баца камење на њих, брани се):
Због вас ће и куга морити, пакоснице!... Због вас ће земља пропукнути!...
БОШКО:
Шта је ово опет?...
ГОСПАВА:
Напоље!... Напоље између нас!
РУЖА:
У другом селу тражи себи ашике!
ГОСПАВА:
Јуриш на њу!... Јуриш!...
(Окупе је камењем и она, заклањајући главу рукама, побјегне пред кућу. Дрхће од узбуђења, тресе се.)
ГОСПАВА:
Напоље из села!... Напоље!... (Грајући и вичући врате се.)
БОШКО (спустио дијете преда се, а поред њега метнуо пушку. Сједећи исправио се, горд и величанствен.):
Јело!
ЈЕЛА (дрхћећи):
Ево ме, бабо!...
БОШКО:
Ходи овђе.
ЈЕЛА (Приступи му).
БОШКО:
Јело!... Сад је само Бог и ово дијете међу нама... Говори!...
ЈЕЛА:
Говорићу, бабо...
БОШКО:
Јесу ли те ђендари због, због находчета водили?
ЈЕЛА (постиђено):
Јесу, бабо...
БОШКО:
И ти ми о том не рече ништа... Ти рече друго...
ЈЕЛА:
Стид ме је било говорити о том... пред твојим лицем...
БОШКО:
А јеси ли и у чему скривила, Јело?...
ЈЕЛА:
Бабо!... Зар и ти?...
БОШКО:
Вјерујем теби, дијете, и само теби вјерујем... Истину ми реци... Да ми, почем, нијеси пљунуда ва образ сиједи?... Јеси ли чиста из касарне изашла, Јело?
ЈЕЛА:
Ја... ја... Зар би ти мог'о и помислит', бабо, на то?...
БОШКО:
Закуни ми се, дијете!
ЈЕЛА (сагне се и узме дијете):
Живота ми мог Ђоке нијесам крива!... Вјерујеш ли?...
БОШКО:
Ако заклетва није чиста, не споммњи дијете!
ЈЕЛА (притисне дијете и љуби):
А зар би ја икад споменула њега у нечистој заклетви?...
БОШКО:
Фала ти, Јело!... Фала ти!... (Застане.) Ама рашта се село дигло на моју кућу?... Раааштта? ...
ЈЕЛА (Притисла дијете и љуби га).
БОШКО:
Рашта је толика граја, Јело?... Зар је дигнута џаба, без узрока?... Рашта је?
ЈЕЛА:
Бабо!... Ти још питаш... Ти к’о да ми не вјерујеш ни сада?...
БОШКО:
Ко узнесе црне гласове?... Ко обрука кућу моју?... Ко?... Знаш ли га?... Кажи ми га!... Одговори!... То ми треба... (Хвата за пушку.) Треба ми!
ЈЕЛА:
Да га кажем, бабо?... Кажем, па да ти њега питаш, је ли?... (С подсмјехом.) Да од њега сазнаш истину? (Опазивши да стари држи пушку одлучно.) Казаћу ти га, бабо... Казаћу га! (Пусти дијете и нагло отргне пушку.) Е па одмах!...
БОШКО (брзо):
Пушку ми дај, амо дијете!... Није то за те!... дај је!,.. Она мени треба, домаћину куће...
ЈЕЛА:
А без ње ти не одговарам, бабо!... Без ње га не казујем!
БОШКО:
Јело!
ЈЕЛА (махне пушком):
Шути!... Слушај!... (Сакрије пушку под опрегачу и пође Станишиној кући. Изненада застане. Пође, па се врати. Погледа дијете.) Ђоко и сад спава!
БОШКО:
Спава...
ЈЕЛА:
Злато моје лијепо!
БОШКО:
Не зна јадан, како и њега брукају!
ЈЕЛА:
И њега?... Ја... И њега!... (Окрене се, пође одлучно и куцне на Станишина врата.)
БОШКО:
Јело! (Пуже за њом.) Јело!...
ЈЕЛА (Зануца јаче, да му заглуши глас).
СТАНИША (из куће):
Ко је?...
ЈЕЛА (гласно):
Ја сам, Станиша... Отвори!...
СТАНИША (из куће):
Ти?... Јела?...
ЈЕЛА:
Облаг’о си ме у селу и диг’о грају на ме. Облаг’о си ме у комшилуку, облаг'о си ме на дому... Диг’о си на ме к’о што рече, и живе и мртве... И сад ме гоне сви, са сваке стране...
СТАНИША (из куће):
Хехе, голубице, зар гоне?... Гоне сви?... Знао сам ја то лијепо, знао сам... Па јеси ли се смислила?
ЈЕЛА:
Смислила сам. Овако не може више...
СТАНИША:
Хоћеш ли бити моја?...
ЈЕЛА:
За инад свијету: хоћу...
СТАНИША:
Оставићеш и свекра и дијете?...
ЈЕЛА:
Они одбацише мене, па ћу и ја њих...
СТАНИША:
И ти не лажеш, Јело?
ЈЕЛА:
Никад погазила нијесам, па ни сад нећу.
СТАНИША (нагло отварајући врата):
Е, улази, улази, Јело!... Кад у моју кућу уљегнеш, читаво ће село замукнути... (Отвори врата и указа се на њима.) Улази!...
ЈЕЛА:
Ево ме голубе!... (Опали.)
СТАНИША (ухвати се за прса, врисне):
Аах! Погибох!... (Посрне.) Несретнице!... (Мучи се.)
ЈЕЛА:
Бабо!... Јесам ли ти казала?... Јеси ли чуо рашта се свијет диг’о на ме?...
БОШКО:
Јело!... Дијете!... Зар ти!... Зар осрамоти домаћина, да он не пере ругло пушком?... Зар? ...
ОБРАД и АНЂА (истрче):
Пушке!... Пукла је пушка!...
ЈЕЛА (поносито):
Пукла је!
БОШКО (узбуђен):
Ја... ја сам судио... Судио сам вечерас! ... Ја сам убио бездушника...
ОБРАД:
Ти, ђедо?... Ти? (Потрчи Станиши.) Станиша!... (Дрма га.) Мртав је!...
ЈЕЛА (Анђи):
Ето, Анђо, како се суди лаживицама!...
(Из села граја. Трче Симат, Петар, Аћим.)
СИМАТ:
Шта је?... Ко је пуц'о?
ОБРАД:
Зло!... Убио Бошко Станишу!
ЈЕЛА:
Није Бошко, није бабо... Ја сам га убила!... Ја!...
СВИ:
Ти?...
БОШКО:
Не вјерујете, људи!... Не вјерујте јој... Ја сам...
ЈЕЛА:
Бабо! Ти ми чувај дијете, јер ти је име исто, и није к’о моје, па да га оставиш у аманет. Чувај га, бабо!...
СИМАТ:
А рашта Станишу уби?... Рашта?...
ЈЕЛА:
Забога људи, ви сви тврдите да сам крива, па и ја хтједох, да баш будем крива... Ето, пролих крв туђу!... Јесте ли сад задовољни?... Убих оног ко је мени нај- кривљи.
АЋИМ:
Рука ти се посветила, да Бог да!...
ПЕТАР:
Макла си нам гуликожу с врата!
ЈЕЛА:
Крива сам ево, крива сам сада и пред Богом и пред људима. Па што ме не гоните?... Што не 'сујете сад?
ПЕТАР:
Јадница!
БОШКО:
Људи!... Људи, не дајте јој да збори више!... Не дајте!... Није она убила!... Ја са... Ја, стари крвник! ... (Јели.) Јело!... Тако ти овог ђетета не говори више!
ЈЕЛА (окреће се и гледа дијете):
Рушите ме, људи!... Рушите!... Што шутите сада?... Шта вам је?... Оволики грешник, онда шутите!...
АЋИМ:
Ђендари!... Ево ђендара!...
(Ђендари трче, задихани су.)
БОШКО:
Јело!... Не говори више!... Јело!
ИВАН:
Шта је било?... Шта је?...
АЋИМ (уплете се):
Ја ћу све пријавити...
ЈЕЛА (одважно ступи преда њих):
Водите ме!... Ја сам убила човјека!
[ЗАВЕСА ПАДА]
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Ћоровић, умро 1919, пре 105 година.
|