Три депутације/ПОЈАВА IV
| ←ПОЈАВА III | Три депутације Писац: Драгутин Илић ПОЈАВА IV |
ПОЈАВА V→ |
ЧИКА ЛУКА: Труд дневни начинает!... Во славу прекрасне вјесне, Славуји, пернати скоти, из шуме темно љесне
Божеским созвучјем громко, умилно дижу пјење
Здравствујут мене!
Торжествен восход солнца, восплаштелога Феба,
Из лона мрака спјеши, а на трон плавог неба,
Подобна дјевици красној кад у храм чести ходи
Зорица смјерно броди!
(Оставља на страну амрел и штап. Из џепа вади бурмутицу и куцнув је прстима отвори).
Ах, коли несчасно беше, тјагосно лоно снова!
О, Фебе лучезарни, јеетество красиш који,
Озари свјетом лица славјано-сербска слова
И мене, смерног жреца, пред тобом који стоји.
(Силно шмркне бурмута и увме књигу).
Ходи, класикер драги, ти, солнце књижевног неба
Божеског Хеликона, љубимче свјашчених мусса,
Понеже убо зарја возвјести светлост Феба
Да сердце питам своје, дјелима слатког вкуса.
Ах, каква нинча стојит у пјесни славног мужа
(Отвара књигу, па онда, држећи у вис кажипрст чита узвишено).
О, лиро, прежде что ли воспјеваш роду славу,
Виспрено восклицајем на бесмертије мужа
И вјенцем украшајем свјетлују сербску главу.
Ко л' славен воин беше, согласи струни лиро
И сердце движним гласом возвјести сему миру,
Достојним стихом борбу противу Караџича
Славјанског Бранковича!
Он дерзком руком хотјел ступити у храм свети
Ал висирен дух твој жаром воспламтје дичне правде,
Ступити тајне у двор јазичник не сме клети,
Синтаксис божествени васцело Сербство знаде.
(Заклапа књигу и са неким слатким заносом).
Ах, како јасно звуче прелестни гласи Оде,
Под вјетву појессије нек Сербство они воде
Славјанска дјева, слушам, класичне пјесме пјева,
О Сербству снева.
Здје младеж, сербско цвеће, нскуства бере плоде
И влажнопитателном науком себе поји,
Свјашчене муссе Сербчад за руку у храм воде
Гдје мудрост стоји.
(Окрене се табли и кад угледа "Ј", устури се од изненађења).
Ха! Је ли то можно? На табли оно тко је?
О, сердце, лакше куцај! О, бједно сердцо моје!
Да л’ узрјех добро тамо, ил’ су ми взори слаби?
(Меће шаку над очи и гледа поиздаље, па се изненађено рукама пљесне).
Шча? Јота?! Враг јој баби!...
Ху! Чужет слова образ во сербско хранилишче?
Славјано-сербска буква? ах, то ли убо ишче?
К' народу јуну Сербствеј прокљата Јота скочи
Да Сербство шокчи.
(Дочепа сунђер и полети табли).
Не, у Ад темни иди! О, слово јазичника,
Книжно славјанска буква неишчет твога лика.
Избацит тебје хочет и вјечни Бози с нами,
Грабљами, лопатами!
(Брише али "Ј", ипак остаје).
Горгона, хавет, змеја! О, Бози безсмертија
Негодно л‘ јест вам купно, что б’ ова љута змија
Проклета замјенила класика слова стара
Језиком говедара?
(Баци сунђер бесно и кредом свуда око Јоте пише: я, ю, ѣ, ь, ъ).
Ха, тако, тако стојте славјанске букве чадн!
О, Сербство, бједно Сербство, страшна ти пропаст спјеши
Фурија и Горгона на двери стојс Ада
На всјех се раскол смјеши!
Ах, уви, уви тебје, несчасни сербеки роде,
Баби Смиљани јазик прокљате јоте воде,
Са руком ЛуциФера Караџич мерзки пише:
„Славјанства нема више!"
(Покупи своје ствари).
У лоно вечног мрака, о, Бози неумитни,
Примите отшелника, који вам жељно хити
Јер куд шокачка Јота будућност Сербству спрема
Ту Сербства нема!
(Журно полазн папоље, али на вратима се сукоби с Мијом).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгутин Илић, умро 1926, пре 98 година.
|