Три депутације/ПОЈАВА III
| ←ПОЈАВА II | Три депутације Писац: Драгутин Илић ПОЈАВА III |
ПОЈАВА IV→ |
БРАНКО: Ко је?
ЈУЛИЈЕ (отшкрине и промоли главу ): Пст! пст!
БРАНКО: Је си ли ти Јулије?
ЈУЛИЈЕ: Ја сам Бранко; јеси ли сам?
БРАНКО: Где су остали? Што не улазите?
ЈУЛИЈЕ: Врага ћемо ући, када смо се разбегли као врапци исиред копца. Сима загребо чак на Магарчево брдо да му ни уха не можеш догледати.
БРАНКО: Да не мисли отуда концертирати?
ЈУЛИЈЕ: Добио би тај концерт, само да га је пулгер-мајстор ухватио.
БРАНКО: Зашто да га хвата? Да није разбио коме нос?
ЈУЛИЈЕ: Горе! Твој чича Лука подбунио против нас цело Карловце. Пронели, да се код тебе кришом састајемо и ту опорочавамо цркву, власти и школу. Противу тебе подигли све што носи „просвјешченије"; оптужују те, да си, за ових 15 дана од како си овамо допао, омладину завео толико, да је ауторитет родитељски знатно опао, да се у цркви више не виђа од младежи ни мушко ни женско, да нема ни једне шипарице у чијим се недрима не би могла наћи преписана песма: „Девојка па студенцу", или „Враголије“. Једном речи, све си завео у непослушност и разврат... Данас ће да се искупи једна депутација, која ће од магистрата захтевати, да те, као песника који развраћа младеж и као јеретика...
БРАНКО: На гломачи спале?
ЈУЛИЈЕ: Да могу и то би тражили; но за сада само да те протерају.
БРАНКО: И све зато што сам се дрзнуо да певам језиком свога народа, да српском руком куцам на срце свога народа?
ЈУЛИЈЕ: Тако је!
БРАНКО: Нека покушају само. Но ја не верујем да ће им се у магистрату одазвати.
ЈУЛИЈЕ: И о томе су говорили. Веле, ако нх магистрат одбије, онда им не остаје друго, већ да свакоме благодјејанцу, који би се с тобом састајао, одузму благодјејаније, оне упорније истерају из школе, а све родитеље позваће, да своје одраслије кћери држе под кључем и не пуштају на улицу докле год ти не одеш нз Карловаца.
БРАНКО: Јулије, бунцаш ли? Каква би то тек досада била, живети међу нарогушеним старцима и класично-мемлавим лицима, а не видети нигде ни румених обрашчића ни несташних очију. Кукавни Вранко, шта ли ћеш још доживети!?
ЈУЛИЈЕ (тужно): И тек ја, син туге и суза, док ми онај зверуподобни чика Марко забрани да се сунчам на обрашчићима госпођице Маре! О, Бранко, Бранко, неће нам друго остати, већ да сва обудовљена Омладина издахне на праговима Карловкиња, као Антоније на прагу Клеопатрином!
БРАНКО: Кукавицо! Зар није достојније за Омладину да као древни Римљани створимо нову отмицу Сабињанака?
ЈУЛИЈЕ (образре се за собом; страшљиво): А јаој! Ево их, ближе се!...
БРАНКО: Ко? Сабињанке?
ЈУЛИЈЕ: Сабињани! Збогом, Бранко, јер ако ме смотре, оде моја Мара.
БРАНКО: Ускачи овамо!
ЈУЛИЈЕ: А чича Лука? Он тек што није дошао да проњушка, ко долази овамо! Одох ја на Белило, тамо ће се и остали искупити... ево их! Нокат у ледину (побегне).
БРАНКО: Чекај, Јулије, ево и мене! (скочи кроз прозор).
|