Три депутације/ПОЈАВА V

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Три депутације
Писац: Драгутин Илић
ПОЈАВА V



ПОЈАВА V

(Лука и Мија)


МИЈА: Шта је, Лука, што си залармао толико?
ЛУКА: Несчасни човече, шта је оно?
МИЈА: Табла.
ЛУКА: Оно, оно, на табли.
МИЈА: Оно вијорепо, је ли?
ЛУКА: Јота! Оно је Јота!
МИЈА (обилази око табле и гледа пажљиво): Мај, одкуда се она прилепи тамо? После само како су они дежмекасти јерови навалили да је угуше. Ама, всује, што ти реко.
ЛУКА: Мијо, човече, брате, знаш ли шта чиниш? Чест нмену наше Фамилије уничтожаваш! Зар у дому брата Лукијана, умировљенога проФесора Појессије и Реторике, никло пздајство? Ко је намоловао оно?
МИЈА (мирно пуни лулу из дуванкесе): А одкуда ја то знам?
ЛУКА (бесно): Она скорпија, она ехидна, аспида, она... она...
МИЈА: Која?
ЛУКА: Анка! Твоја кћи! К несчастију наше чадо, које нам име безчести.
ЛУКА: Не знам зашто?
ЛУКА: Јербо си простак, па немаш ни поњатија, шта се све из Рима спрема, само да нас одпаде от православија, језика и сербскога морала. Најмили су Вука... ху, да гаднога имена!... да увуче у сербски алФабет шокачку Јоту, да изгони старославјанске јерове и дебело јерове, а када у томе успјех обезнечи, онда ето ти и латинскога алФабета! — А већ после?.. Данас Јоту, сутра цео алФабет, а за њим ће већ и католическо свјашченство с бискупами и куријом.
МИЈА (одбија димове): И све то ова вијорепа бештија?
ЛУКА: Она, она, и још много коечто што дерзки Вук чрез развратну младеж протура.
МИЈА (пустл густ дим на Јоту): Хо, мај, а по изгледу не бих смео рећи да је тако пакосна. Танка као девојчица од 14 година, па како се издушила, као да није већ три дана ништа окусила. А погле само ове наше Јерове. пуни као топови, само што не груну па да је у комадиће разнесу! О, о, о! Па велиш, баш ова шокачка Фрајла хоће да нам поједе јерове (смеје се).
ЛУКА (јетко): Мијо?!
МИЈА: Де, де, не љути се; знам шта ти је. Учена си глава; али ја нећу да се плетем у та посла. Ако је Бранко што властима скривио, кажи ми, да га, као наше дете, заклонимо и посаветујемо. Није право, триста му мука, да му се не нађемо! Дошо ми је у кућу оволишни, детињство провео код нас, одрасто међу нами, на сад, када је дошо у госте да га отерам зар?
ЛУКА: Отерај, шта ти треба развратник!..
МИЈА (који је дотле био сасвим безбрижан): Нв будали! Он је оно што смо и ми били у његовим годинама: млад, весео, живахан. Воле да певне па богами и да завири чашици у дно, да поигра у колу с девојкама, па да и подмигне по каткад. Е, а шта би ти хтео? Да иде у старце кад треба да младује, шта ли? Хе, хе, хе! Баш сте ви учене главе. чудне главе.
ЛУКА: Он је озлоглашен.
МИЈА: Не знам зашто?
ЛУКА: А његове песме?
МИЈА: Чудна ми чуда — песме!
ЛУКА: Та оне су зараза, раскол, разврат! Но што ја теби говорим то? Отерао га ти, не отерао, он ће још данас "першуп" из Карловаца... Не дамо ми да у матици сербскога просвешченија пребива духовно чадо проклетога Вука.
МИЈА (смеје се од срца): Чуо сам, чуо, депутација иде у магистрат; и ти си у њој.
ЛУКА: Да шта! Кад ти не умеш да чуваш свој образ, ја сам дужан да сачувам и мој и твој. Мијо, Мијо! Ти и не знаш шта ће све постићи бједно Сербство, ако овај развратник успе да својим песмама отрује вкус и чедност иаше младежи.
МИЈА: А ако вас магистрат одбије?
ЛУКА: О, неће, неће! Тамо дјејствују умни људи от вкуса и науке. Конечно, между њима находи се и такових не притјажавајућих отњуд ни поњатија о књижевству; но находећи се под влијанијем оних других, ови чесни пулгери, принадлежући разноврсним занатима, као на прилику: месари, обућари и проче и проче, вољни јесу подержати умствени глас оних от вкуса и науке.
МИЈА: Радите како вас памет учи: али мени се све каже, да ови млади људи, што су се окупили око нашега Бранка и тога старца, кога толико мрзите... чек, чек, како се оно само звао — Вука, раде паметно...
ЛУКА: Ти то не поњаш.
МИЈА: Не поњам ја то што ви говорите и како пишете; али оно што говори и пише Бранко, разумем све, ама све. Море, чнтам његове књиге па као да ми из душе вади, све разумем, све пријања, лепи се за душу као туткало за ђонове. Није ти то брате писано некаквим језиком. Бог би га знао којим, него онако баш како у кући и на њиви говорим. Па онда, оно што каже, казује га некако слатко, просто, не завија га у стотине крпа, да ти глава забучи само докле му све одмоташ, те да видиш шта има тамо. Ако је туга, а она такне у срце; а ако је несташлук, а оно је несташно баш онако како му и јесте. Читам, а све ми дође да и сам подскочим и набројим као што сам некада. Подмлађује, хеј, подмлађује ме његов несташлук; а не као ваш Мушицки, кога и не разумем!
ЛУКА (који је нервозно шмркнуо из бурмутице нагло дигне прст у вис): Ћут! Кад то име хоћеш да изговориш, уста опери, простаче!
МИЈА: А што? Зар је то име тако нечисто?
ЛУКА (срдито): Твоја су уста нечиста, паору један! Мушицки је светиња, он је икона пред којом сваки честни Сербин капу скида.
МИЈА: Марим ти ја за то! Ако је икона метните је у цркву па да је целујемо.
ЛУКА: Всјачески, он и стоји у храму сербскаго књижества, и умосветлим песмама напаја сходно свежем кристалу подобному горскому источнику сердца и душе умних и вкусом пропитаних људи.
МИЈА (крсти се): О, буди Бог снама! ко ће то разумети!
ЛУКА: А Бранко је развратник, расколник, убица својих родитеља, церкве и воспитанија. Отњуд не храни у себи надежду, да ћеш га заклонити от прогонства! Он мора отићи, или... или...



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгутин Илић, умро 1926, пре 93 године.