Страдија/2
2/3
Сутрадан се већ о тој свечаности писало у свима листовима земаљским, а у владином листу нарочито, у коме сем тога беше ваздан телеграма из свију крајева Страдије, у којима се небројено много потписа жали што се није могло стићи да лично искажу своју радост због срећног оздрављења великог државника.
Сем тога, главни лекар државников постаде одједном славан човек. У свима листовима могло се читати како ће свесни грађани овога и онога места, овога и онога среза или краја, ценећи заслуге лекара Мирона, тако се звао, купити такав и такав скупоцени поклон. У једним новинама стоји:
„Сазнали смо да и град Крадија, по угледу на друге градове, спрема скупоцени поклон лекару Мирону. То ће бити мала сребрна статуа Ескулапова, који ће у рукама држати такође сребрни дивит, око кога се преплећу две позлаћене змије са
дијамантима место очију, и у устима држе свеће. На грудима Ескулаповим биће златом урезане речи: 'Грађани града Крадије, из вечне захвалности за заслуге према Отаџбини, лекару Мирону'.”
Оваквих вести биле су препуне новине. Свуда су по земљи спремани лекару скупоцени поклони и путем телеграма исказивала захвалност овоме срећном лекару.
Један град је толико био одушевљен да је чак почео подизати величанствену вилу, на којој ће бити узидана грдно велика мермерна плоча, и на тој плочи израз народне захвалности.
А већ само по себи се разуме да је одмах израђена и умножена слика која је представљала како се велики државник рукује и захваљује лекару за искрено заузимање. Испод ње је текст:
„Хвала ти, одани Мироне, ти си отклонио од мене болест, која ме је ометала да се сав посветим старању за срећу своје драге отаџбине!”
„Ја сам само вршио своју свету дужност према отаџбини!”
Више њихових глава лебди у облаку голуб и у кљуну носи траку на којој су речи:
„Милостиви Творац отклања свако зло од Страдије, која му је у вољи.”
Више голуба је крупан наслов: „За спомен на дан срећног оздрављења великог државника Симона”, мислим тако се звао, ако се добро сећам.
По свим улицама и хотелима носе дечица ове слике и вичу у сав глас:
„Нове слике! Државник Симон и лекар Мирон!...”
Кад сам прочитао неколико листова (у сваком готово била је опширна биографија чувеног и родољубивог лекара), решим се да одем господину министру привреде земаљске.
Министар привреде, постарији, омален, журав човечић, просед, са наочарима на носу, дочека ме љубазније него што сам и могао очекивати. Намести ме да седнем крај његовог стола, а он седе за сто на своје место. Сто је био претрпан неким старим књигама са пожутелим лишћем и отрцаним корицама:
— Одмах ћу да вам се похвалим. Не можете веровати колико сам задовољан! Шта мислите шта сам пронашао?
— Неки начин којим ћете моћи усавршити привреду у земљи.
— О, не! Какву привреду! Привреда је усавршена добрим законима. О томе више не треба ни мислити.
Ја заћутах не знајући шта да му кажем, док ми он с доброћудним, блаженим осмехом рече, показујући неку стару књижурину:
— Шта мислите, које је ово дело?
Ја се учиним као да се сећам, док ће он опет са оним блаженим осмехом:
— Омирова Илијада!... Али, врло, врло... ретко издање!... — изговори сладећи сваку реч, и узе ме љубопитљиво гледати како ће ме то изненадити.
И заиста сам био изненађен, али само из других разлога; али сам се правио како ме баш та реткост задивљује.
— То вам је дивно! — рекох.
— Али када вам још кажем да овог издања више и нема!...
— Та то је величанствено! — узвикнух као одушевљено и узех разматрати књигу, правећи се дубоко тронут и заинтересован том реткошћу.
Једва сам успео разноврсним запиткивањима да одвратим разговор од тог његовог Омира, о коме ја нисам никад чуо речи.
— Узимам слободу, господине министре, да вас запитам о тим ваљаним привредним законима! — рекох.
— То су закони, управо рећи, класични. Ни једна земља, верујте, не троши на подизање привреде колико наша земља.
— Тако и треба, — рекох — то је и најважнија основа за напредак сваке земље.
— То сам и ја, разуме се, и имао на уму кад сам успео да се што боли закони направе и да се што већи буџет одобри за подизање привреде и индустрије у земљи.
— Колики је буџет, ако смем питати, господине министре?
— Лањске године, кад је било друго министарство, био је буџет мањи, али ја сам успео великим трудом и заузимањем да у буџет уђе пет милиона динара.
— То је за вашу земљу довољно?
— Довољно... Е сад, видите, у закон је унета и ова тачка:
„Жито, и уопште усеви, морају добро успевати, и мора их бити што више.”
— То је повољан закон — рекох.
Министар се задовољно осмехну, па продужи:
— Разгранао сам чиновништво у својој струци тако да свако село има привредно надлештво од пет чиновника, од којих је најстарији управник економије и привреде села тога и тога. Затим, у сваком среском месту је економ за срез са великим персоналом чиновника, и над свима су покрајински економи, има их двадесет, на колико је покрајина подељена наша земља. Сваки од покрајинских економа има целокупан надзор са својим чиновништвом: да мотри над свима осталим чиновницима врше ли своју дружност, и да утиче на снажење привреде у целом крају.
Преко њега врши министарство (које има двадесет одељења и у сваком по један шеф одељења, са великим бројем чиновника) преписку са целим крајем. Сваки шеф одељења у министарству има преписку са по једним економом покрајинским, а они после о томе извештавају министра преко његових личних секретара.
— То је онда ужасна администрација? — приметим.
— Врло велика. Наше министарство има највећи број нумера од свију осталих.
Чиновници немају кад од аката да дигну главе повазда.
После малог ћутања, продужи министар:
— После тога, ја сам удесио да свако село има добро уређену читаоницу, која мора бити снабдевена добрим књигама за ратарство, шумарство, сточарство, пчеларство и друге гране привреде.
— Сељаци сигурно радо читају?
— То је обавезно, као и војна обавеза. два часа пре подне и два часа по подне мора сваки радник сељак провести у читаоници, где чита, или му читају ако није писмен, а сем тога им чиновници држе предавања о савременом рационалном обделавању земље.
— Па кад, онда, раде у пољу? — упитам.
— Е, видите како је. У почетку изгледа тако. Ово је спор начин, који ће у први мах изгледати неподесан, али после ће се тек видети благотворни утицај ове крупне реформе. По моме дубоком уверењу, најглавније је да се прво теорија добро утврди, па ће после ићи лако, и онда ће се видети да ће се све ово време проведено у теоријском изучавању привреде стоструко надокнадити. Треба, господине мој, имати јаку основу, темељ здрав, па подизати зграду! — заврши министар, и од узбуђења обриса зној са чела.
— Потпуно одобравам ваше генијалне погледе на привреду! — рекох одушевљено.
— И тако сам таман лепо распоредио пет милиона динара: два милиона на чиновнике, један милион хонорара писцима за уџбенике из привреде, један милион на заснивање библиотека и један милион на дијурне чиновницима. То је таман пет.
— То сте дивота удесили!... Доста и на библиотеке трошите.
— Е, видите, ја сам сада издао распис да се, сем привредних књига, набављају и уџбеници за грчки и латински језик, те се сељаци после пољског рада могу учећи класичне језике облагорођавати. Свака читаоница има Омира, Тацита, Патеркула и вазда других лепих дела из класичне литературе.
— Дивота! — узвикнем раширених руку, и одмах устанем, те се поздравим са господином министром и пођем, јер ми већ бучаше глава од те велике реформе коју нисам могао схватити.
Министар финансија, кад одох да га посетим, примио ме је одмах, иако је, како он каже, био у великом послу.
— Баш добро што сте дошли, господине, те ћу се тако мало одморити. Досад сам радио, па ме, верујте, већ глава боли! — рече министар и погледа ме клонулим, помућеним погледом.
— Заиста је ваш положај врло тежак при тако огромНом раду. Без сумње сте размишљали о каквом важном финансијском питању? — приметим.
— Држим да ће вас на сваки начин занимати полемика коју водим са господином министром грађевина о једном врло важном питању. Од јутрос сам пуна три часа на томе радио. држим да ја имам права, и да заступам праведну ствар... Ево, показаћу вам чланак који сам приредио за штампу.
Ја сам с нестрпљењем очекивао да чујем тај знаменити чланак и да, у исто време, сазнам око чега се води та важна и очајна борба између министра финансија и министра грађевина. Министар достојанствено, са свечаном озбиљношћу на лицу, узе у руке рукопис, искашља се, и прочита наслов:
„Још две-три речи поводом питања: докле се на југ у старом веку простирала граница наше земље.”
— Па то је, како изгледа, нека историјска распра?
— Историјска — рече министар мало зачуђен тако неочекиваним питањем, и погледа ме преко својих наочара тупим, уморним погледом.
— Ви се бавите историјом?
— Ја?! — узвикну министар с нешто љутње у гласу... — То је наука којом се ја бавим већ близу тридесет година, и то, да не ласкам себи, са успехом — заврши министар и погледа ме прекорно.
— Ја веома ценим историју и луде који цео свој живот посвете тој заиста важној науци — рекох учтиво да бих, колико-толико, оправдао свој малопређашњи заиста неразмишљени поступак.
— Не само важна, господине мој, већ најважнија, разумете ли, најважнија! — узвикну одушевљено министар и погледа ме значајно, испитујући.
— Сасвим тако! — рекох.
— Ето, видите — опет ће министар — колико би било штете кад би се, рецимо, о граници наше земље утврдило онако како то износи мој колега министар грађевина.
— А он је историк? — прекидох га питањем.
— Надриисторик. Он својим радом на тој науци само штете доноси. Узмите, само, па читајте његове погледе поводом тога питања о старој граници наше земље, па ћете видети колико ту има његовог незнања, па чак, ако хоћете право, и непатриотизма.
— Шта он доказује, ако смем знати? — упитам га.
— Не доказује он ништа, господине мој! Жалосно је то доказивање кад он вели да је стара граница с јужне стране ишла северно од града Крадије; а то је непоштење; јер наши непријатељи онда могу с мирном савешћу полагати право на земљиште до више Крадије. Шта мислите колико штете тиме наноси овој напаћеној земљи?! — узвикну министар љутито, С праведним гњевом, уздрхталим, болним гласом.
— Неизмерна штета! — узвикнем ја, као пренеражен том страхотом која би постигла целу земљу због незнања и неразумевања министра грађевина.
— Ја то питање, господине, нећу оставити, јер то ми, најзад, налаже дужност коју имам да чиним према нашој милој отаџбини као син њен. Ја ћу то питање изнети и пред само Народно представништво, па нека оно донесе своју одлуку, која има да важи за сваког грађанина ове земље. У противном случају, ја ћу дати оставку, јер ово је већ други мој сукоб са министром грађевина, и то све због тако важних питања по земљу.
— Па зар Скупштина може и о тим научним питањима доносити одлуке?
— Зашто не? Скупштина има право да о свима питањима доноси одлуке, које су обавезне за сваког као закон. Јуче је, баш, један грађанин поднео Скупштини молбу да му се дан рођења рачуна пет година раније него што се родио.
— Како то може? — узвикнух и нехотице од чуда.
— Може, зашто не?.. Он се, рецимо, родио ..74. године, а Скупштина његов дан рођења прогласи да је у години ..69.
— Чудновато! А шта му то треба?
— Треба му, јер тек тако има право да се кандидује за посланика на једно упражњено место, а он је наш човек и помагаће својски постојеће политичко стање.
Запрепашћен од чуда, нисам умео ни речи проговорити. Министар то као да примети, те ће рећи:
— Вас као да то чуди. Такви и слични случајеви нису ретки. Једној госпођи Скупштина је уважила молбу такве исте природе. Она је, опет, молила да је Скупштина огласи за десет година млађу него што је. Једна је, опет, поднела молбу да Народно представништво донесе меродавну одлуку да је у браку са својим мужем родила двоје деце, која одмах постају законити наследници њеног богатог мужа. И Скупштина, разуме се, како је она имала јаких и добрих пријатеља, усвоји њену наивну и племениту молбу, и огласи је мајком двоје деце.
— А где су деца? — упитам.
— Која деца?
— Па деца о којој говорите?
— Та деце нема, разумете ли, али се рачуна због те одлуке скупштинске да та госпођа има два детета, и тако је престао рђав живот између ње и њеног мужа.
— То не разумем — приметим, иако чак не беше учтиво да то кажем.
— Како не разумете?.. Врло проста ствар. Тај богати трговац, муж те госпође о којој говоримо, нема с њом деце. Разумете ли?
— Разумем.
— Е, лепо, сад пазите дале: како је он врло богат, то зажели да има деце, која ће наследити његово велико имање, и услед тога дође до врло рђава живота између њега и његове жене. Његова жена, онда, као што вам кажем, поднесе Скупштини молбу, и Скупштина повољно реши.
— Па је ли богати трговац задовољан таквом одлуком народног представништва?
— Разуме се да је задовољан. Сад је потпуно умирен, и веома отада воли своју жену.
Разговор је текао дале, разговарали смо о многим стварима, али се господин министар ни једом речју не дотаче питања финансијских.
Напослетку, окуражих се да га најпонизније запитам:
— Финансије су врло добро уређене у вашој земљи, господине министре?
— Врло добро! — рече он с поузданошћу, па одмах затим додаде:
— Главна је ствар буџет добро израдити, па све иде лако.
— Колико је милиона годишње буџет ваше земље?
— Преко осамдесет милиона. А ево како је распоређен:
За бивше министре, који су сад било у пензији, било на расположењу, тридесет милиона; за набављање ордена десет милиона, за увођење штедње у народ пет милиона.
— Извините, господине министре, што вас прекидам... Не разумем какав је издатак од пет милиона за увођење штедње.
— Е, видите, господине, штедња је неоспорно најважнија ствар, кад је већ реч о финансирању. Те новине нема нигде у свету, али нас је томе невоља научила због рђавих финансијских прилика у земљи, те смо тако хтели да жртвујемо ту приличну суму годишње, само да бисмо народу помогли и олакшали му колико-толико. Сада ће, на сваки начин, поћи наболе, јер је већ за ово кратко време издат читав милион писцима књига о штедњи за народ. Ја сам и сам науман да, колико-толико, помогнем народу у том погледу, те сам почео писати дело: „Штедња у нашем народу у старом веку”; а мој син пише дело: „Утицај штедње на културни напредак у народу”; а моја ћерка је досад написала две приповетке, опет за народ, у којима се износи како вала штедети, а сад пише и трећу: „Раскошна Љубица и штедљива Мица”. — Мора бити нека врло лепа прича?!
— Врло лепа; у њој се износи како пропада Љубица због љубави, а Мица се удала за великог богаташа и увек се одликовала штедњом. „Ко штеди, томе и бог помаже”, завршује се прича.
— То ће имати необично добра утицаја на народ! — рекох одушевљено.
— Разуме се, — продужи господин министар — велика и значајна утицаја. Ево, на пример, откад је установљена штедња, моја ћер је већ преко сто хиљада уштедела за мираз себи.
— То вам је онда најважнија партија у буџету — приметим.
— Тако је, али је само било мучно доћи на тако срећну мисао, а остале су буџетске партије биле и раније, пре мога министровања. На пример, за народне свечаности пет милиона, на поверљиве владине издатке десет милиона, за тајну полицију пет милиона, за одржавање и утврђивање владе на свом положају пет милиона. Ту смо, као и свуда, веома штедљиви. И сад долази оно све остало мање важно у буџету.
— А на просвету, војску и остало чиновништво?
— Јест, имате право, и ту, сем просвете, иде око четрдесет милиона, али то улази у редовни годишњи дефицит.
— А просвета?
— Просвета? Е она, већ, разуме се, долази у непредвиђене издатке.
— Па чиме онда покривате тако велики дефицит?
— Ничим. Чим се може покрити? То долази у дуг. Чим се накупи повише дефицита, ми закључимо зајам, па тако опет. Али се и, с друге стране, старамо да у неким буџетским партијама буде суфицита. Ја сам већ у своме министарству почео уводити штедњу, а на томе живо раде и остале моје колеге. Штедња, као што вам кажем, то је основа за благостање сваке земље. Јуче сам у интересу штедње отпустио једног служитеља. То је већ уштеда од осам стотина динара годишње.
— То сте добро учинили! — приметих.
— Морало се, господине, већ једаред почети старати о благостању народном.
Момак плаче да га примим опет, моли, а није грешник ни рђав, али што не иде, не иде; јер то захтевају интереси наше миле отаџбине. „С половином ћу плате служити”, вели он мени. „Не може да буде” , рекох; „ја јесам министар, али ово нису моје паре, већ народне, крваво стечене, и ја морам о сваком динару водити озбиљна рачуна.”
Молим вас, господине, реците сами, откуда ја смем улудо бацати државних осам стотина динара? — заврши министар и с раширеним рукама очекиваше од мене позитиван одговор.
— Сасвим тако!
— Ето, ономад је издата велика сума новаца једном члану владе да лечи жену из буџета на поверљиве издатке, и онда, ако се не пази на сваку пару, како ће народ плаћати?
— А колики су приходи у земљи, господине министре? То је, држим, важна ствар?
— Тхе, то баш и није важно!... Како да вам кажем? Управо, не зна се још колики су приходи. Читао сам нешто о томе у једном страном листу, али ко зна је ли то тачно?
Тек, на сваки начин, има доста прихода, доста, без сумње! — рече министар са убеђењем и неком стручњачком важношћу.
У том пријатном и важном разговору прекиде нас момак, који уђе у министрову канцеларију и јави да једна чиновничка депутација жели пред господина министра — Зваћу их малочас, нека причекају — рече момку, а затим се обрати мени:
— Верујте да сам тако уморан од тог многог примања од ово два-три дана, да ми чисто глава бучи. Ово сад с вама што сам уграбио да проведем у пријатном разговору!
— Долазе послом? — упитах.
— Имао сам, ево видите, баш ту на нози грдно велики жуљ, па сам га пре четири дана оперисао, и операција је, богу хвала, испала врло срећно. Због тога долазе чиновници, са својим шефовима на челу, те ми честитају и изражавају своју радост због срећно извршене операције.
Ја се извиним господину министру што сам га сметао у послу, а да га не бих и дале прекидао, то се најучтивије поздравим и изиђем из његова кабинета.
И заиста, о томе жуљу министра финансија беше и у новинама вазда нових саопштења:
„Чиновници... надлештва, јуче у четири часа по подне, са својим шефом на челу, били су депутативно код господина министра финансија да му честитају с радошћу срећну операцију жуља. Господин министар их је изволео љубазно и свесрдно примити, а том приликом је г. шеф у име свију чиновника свога надлештва изговорио дирљив говор у том смислу, а господин министар је захвалио свима на тој реткој пажњи и искреном осећању.”
Кад сам изишао на улицу, опет улица препуна силна света што се таласа на све стране, а граја да уши заглуну.
„Куда ће овај оволики свет? Шта је сад опет?.. Сигурно депутација каква?” — мислио сам у себи, гледајући с чуђењем у ту небројену шарену масу разноврсна света, и приђем првом што беше до мене, те га запитам:
— Куда жури овај оволики свет?
Онај се осети дубоко увређен од тог мог глупог питања, погледа ме љутито и с презрењем, па се окрете леђима мени и пође за масом.
Запитам другог, трећег, и сваки ме с презрењем погледа и не одговори. Најзад се намерих на једног с којим сам се познао приликом покретања једног патриотског листа, а већ у тој земљи, да се не чудите, сваки дан се покреће по неколико листова, те упитах и њега:
— Куда жури оволики свет? — а стрепим да ли ћу и с овим познатим патриотом још горе проћи него са осталима.
И он ме погледа презриво, па згушеним гласом, пуним срџбе и гнева, изговори:
— Срамота!
Ја се застидех и једва промуцам:
— Извините, нисам имао намеру да вас вређам, само сам хтео да запитам...
— Но, то је лепо питање! Где ти живиш, зар те није срамота да питаш за једну ствар коју и стока може знати? Наша земља страда, и ми сви журимо да јој притекнемо у помоћ као њени ваљани синови, а ти се ишчуђаваш, и не знаш за тако важан догађај! — изговори мој познаник гласом што дрхти патриотским болом.
Ја сам се дуго извињавао и правдао за тако крупну погрешку, коју сам неразмишљено учинио, и замолим га за опроштај.
Он се одобровољи и исприча ми како Анути, једно ратоборно племе, упада с југа у њихову земљу и чини грдне зулуме.
— Данас је стигла вест — продужи он говор — да су ноћас потукли многе породице, попалили многе домове и запленили многу стоку!
— То је страшно! — рекох и стресем се од ужаса, и дође ми да јурнем на југ земље и да се побијем са Анутима, јер ме тако заболе страдање невиних, мирних грађана од њихова варварства, па чисто заборавих да сам стар, изнурен и немоћан и осетих у том тренутку младићку снагу.
— Па зар смемо ми остати глуви према тим поколима и том зверском поступању наших суседа?
— Никако! — узвикнух одушевљен његовим ватреним речима — и од бога би била грехота!
— Зато и журимо на збор. Ниједнога свеснога грађанина нема који на овај збор неће доћи; само ће сваки сталеж за себе држати збор на засебном месту.
— Што то?
— Тхе, што?... Наша вечита неслога! Али ипак сваки збор ће донети једнодушну одлуку, патриотску. Уосталом, и боле је што више, а главно је да смо сви у осећању и мислима сложни, дишемо једном душом кад је питање о нашој милој отаџбини.
И заиста свет се почео одвајати у разне групе и ићи разним правцима; свака група жури на своје одређено место где ће држати збор.
Како, разуме се, нисам могао стићи на све зборове, то се са својим познаником упутим тамо куда иђаше он и његова група. То су били чиновници судске и полицијске струке.
Зађосмо у пространу салу једног хотела, у којој већ беху спремљена седишта и сто са зеленом чохом за сазиваче збора. Родољубиви грађани поседаше на столице, а сазивачи заузеше своја места за столом.
— Браћо! — поче један од сазивача. — Ви већ знате што смо се овде окупили. Све је вас овде скупило племенито осећање и жела да се нађе лека и стане на пут дрским упадима анутских чета у јужне крајеве наше драге отаџбине, да се помогне несрећноме народу који страда. Него, пре свега, господо, као што знате, при оваквим приликама ред је да се изабере председник, потпредседник и секретар збора.
После дуге граје, изабраше тога што отвори збор за председника, а оне друге сазиваче за остало зборско часништво. Пошто се, по утврђеном реду и обичају, часници одборски захвалише родољубивом скупу на тој реткој почасти, председник лупи у звоно, и објави да је збор отворен.
— Жели ли ко да говори? — упита.
Јави се један из првог реда седишта и рече да је ред да се са збора поздрави влада и велики мудри државник, који ће самом владару протумачити изразе њихове верности и оданости.
Збор прими тај предлог и одмах се спремише написмени поздрави, који беху акламацијом усвојени, али да се само на неким местима удеси ред речи правилно, по синтакси.
Стадоше се јављати говорници све јачи и јачи. Сваки говор беше пун родољубља, пун бола и пун гнева према Анутима. Сваки је од говорника био сагласан с предлогом првог говорника: да се без икаква одлагања, јер је ствар и иначе хитне природе, донесе одмах ту, на збору, оштра резолуција, којом ће се најенергичније осудити варварски поступци Анута.
И ту одмах изабраше тројицу који су добро владали језиком да саставе резолуцију у поменутом смислу и да је прочитају збору ради одобрења.
У исти мах јави се један с готовом резолуцијом и замоли збор за дозволу да је прочита, па, ако се збор слаже с њом, да се прими.
Одобрише му, и онај узе читати:
„Чиновници судске и полицијске струке окупљени на данашњем збору, дубоко потресени немилим догађајима који се свакодневно, на жалост, одигравају у јужним крајевима наше земље, због варварског понашања анутских чета, налазе се побуђени да донесу следећу резолуцију:
1. Дубоко сажаљевамо што је наш народ у тим крајевима снашла таква беда и несрећа;
2. Најоштрије осуђујемо дивље поступке Анута узвикујући: Доле с њима!
з. С гнушањем и презрењем констатујемо да су Анути некултуран народ, недостојан и пажње својих просвећених суседа.”
Ова резолуција би једногласно примљена у начелу, али при бурној дебати у појединостима би још усвојено да се код 2. тачке дода код „дивље” још и реч „одвратне”.
Затим овластише управу да у име збора потпише резолуцију, и збор се разиђе у највећем реду.
На улици опет граја и маса света што се враћаше са многих патриотских зборова.
На лицима се њиховим сад примећаваше душевни мир, као оно кад човек осети задовољство после извршене тешке, али племените, узвишене дужности.
На многим местима чуо сам разговор овакве природе:
— Није требало, ипак, да буде онако оштра — доказује један.
— Шта није требало? добро је оно. Није него шта мислиш? Према таквим животињама треба бити груб и оштар — љути се други.
— Знам, молим те, али не иде, није тактично! — опет ће први.
— Какав такт према њима још хоћеш? Да се, ваљда, не замеримо тако ваљаним лудима, шта ли? Овако ти њима, па кад чита, да се стресе — опет ће други, а глас му дрхти од љутине.
— Па ми баш и треба, као просвећени, да будемо узвишенији од њих; а, после тога, треба бити опрезан да се не замеримо суседној земљи разлаже онај мирољубиви и тактични.
Пред вече тога истог дана већ су се у новинама могле читати многобројне резолуције донете тога дана на родољубивим зборовима. Нико није изостао а да не похита земљи у помоћ. Препуне новине: резолуција професора поводом немилих догађаја на југу Страдије, резолуција омладине, резолуција учитеља, резолуција официра, резолуција радника, трговаца, лекара, преписача. Једним словом, нико није изостао. Све су резолуције у једном духу, све оштре и одлучне, у свакој има оно „дубоко потресени”, „најоштрије осуђујемо” и тако дале.
Увече је, опет, настало веселе у граду, а затим миран, тих и спокојан сан мирољубивих и куражних синова срећне земље Страдије.
Сутрадан су стизале вести из осталих крајева Страдије. Ниједног јединог места нема где не бејаше донета оштра резолуција поводом „последњих немилих догађаја”, како су то Страђани назвали.
А, већ, по себи се разуме да је сваки грађанин за ове велике услуге отаџбини, ко мање ко више, обасут одликовањима за грађанску кураж и врлине.
И мене одушеви тај бујни народ пун грађаске свести и самопрегоревања за општу ствар, па ми се из груди оте узвик:
„Страдијо, ти нећеш никад пропасти, па ма сви народи пропали!”
„Ха, ха, ха, ха!” — у том тренутку као да ми зазвони у ушима опет онај сатански, подруглив смех неког злог духа ове срећне и блажене земље.
Нехотице уздахнем.
Иако сам мислио да прво идем министру просвете, ипак, због ових последњих немилих догађаја, зажелим да чујем шта о томе мисли министар војни, те се још истог дана упутим њему.
Министар војни, мали, журав човечић, с упалим грудима и танким ручицама тек беше свршио молитну мало пре него што мене прими.
У његовој канцеларији се осећаше мирис измирне и тамјана као год у каквом храму, а на столу његовом вазда побожних, старих и већ пожутелих књига.
Ја у прво време помислих да сам погрешио и дошао другом коме, али ме униформа вишег официра, што је господин министар имаше на себи, ипак противноме увераваше.
— Извините, господине, — рече благо нежним танким гласом — сад сам баш свршио своју редовну молитву. Ја то чиним увек кад год седам за посао, а нарочито сада молитва има много више смисла због ових последњих немилих догађаја на југу наше миле земље.
— Ако они продуже своје упаде, то још може доћи до рата? — упитам.
— А не, нема никакве опасности.
— Али ја држим, господине министре, да је то већ опасност када они убијају луде и пљачкају свакодневно по читавом једном крају ваше земље.
— Убијају, то јесте; али ми не можемо бити тако некултурни, тако дивљачки као... Овде је хладно, као да однекуд има промаје. Кажем тим несрећним момцима да у мојој соби температура буде увек шеснаест и по степени, па ипак ништа... — скрену господин министар свој започети говор и зазвони у звонце за момка.
Момак уђе и поклони се, а звекнуше му ордени на грудима.
— Па јесам ли ја вама, за име бога, говорио да у мом кабинету буде стална темпаратура од шеснаест и по степени, а ето сад опет хладно; па нека промаја; просто да се смрзне човек!
— Ето, господине министре, справа за мерење топлоте показује осамнаест! — рече момак учтиво и поклони се.
— Онда добро — рећи ће министар, задовољан одговором. — Можете сад ићи, ако је по вољи.
Момак се опет дубоко поклони и изиђе.
— Баш ми та проклета температура, верујте, задаје много бриге; а температура је за војску главна ствар. Ако температура није као што треба, војска нам неће ваљати ништа... Цело јутро сам спремао распис свима командама... Ево, баш ћу вам га
прочитати:
„Како су у последње време учестали упади Анута у јужне крајеве наше земље, то наређујем да се војници сваког дана заједнички, под командом, моле свевишњем Богу за спас наше драге нам и миле отаџбине, натопљене крвљу наших врлих предака.
Молитву ће за тај случај, ону коју треба, одредити војни свештеник; али, на крају молитве, да дође и ово: ‘Нека добрим, мирним и праведним грађанима што падоше као жртве зверског насиља дивљачких Анута, милостиви Бог да рајско насеље! Бог да им прости праведну родољубиву душу; лака им била земља Страдија, коју су искрено и жарко љубили! Слава им!' Ово имају изговорити сви војници и старешине одједном; али ће се изговарати побожним, скрушеним гласом. Затим ће се сви исправити, дићи гордо и поносно главе, као што доликује храбрим синовима наше земље, и три пута громогласно узвикнути, уз јек труба и лупу добоша: ‘Живела Страдија, доле с Анутима!' Треба пазити да се све ово лепо и пажљиво изведе, јер од тога зависи добро наше отаџбине. Кад се све то без опасности изведе, онда ће неколико чета, са заставом, промарширати победоносно кроз улице, уз громке ратоборне звуке музике, а војници морају корачати оштро, тако да им се при сваком кораку љушне мозак у глави. Како је ствар хитна, то ћете све ово одмах тачно извршити и о свему поднети исцрпан извештај... У исто време, најстрожије наређујем да обратите нарочиту пажњу на температуру у касарнама, како би био задовољен тај најбитнији услов за развијање војске.”
— То ће на сваки начин имати успеха, ако распис стигне на време? — рекох.
— Морао сам журити, те је, хвала богу, благовремено откуцан телеграфом цео распис на читав час пре вашега доласка. Да нисам журио да ствар овако на време паметно упутим, могло би се десити вазда непријатних рђавих случајева.
— Имате право! — рекох колико тек да нешто рекнем, иако нисам могао имати појма шта би се то рђаво могло десити.
— Да, господине мој, тако је. Да ја нисам као министар војни тако урадио, могао би који од команданата на југу земље употребити војску да оружјем притекне у помоћ нашим грађанима и да пролију крв анутску. Сви наши официри и мисле да би то најбољи начин био, али они неће да о стварима мало дубље и свестраније размисле.
Прво и прво, ми, данашња влада, хоћемо мирољубиву, побожну спољну политику, ми нећемо према непријатељима да будемо нељуди; а што они тако зверски поступају према нама, то ће им бог платити вечном муком и шкргутом зуба у паклу огњеноме.
Друга ствар, господине мој драги, која је такође важна, то је што наша данашња влада нема присталица у народу, те нам војска поглавито треба за наше унутрашње политичке ствари. На пример, ако је која општина у рукама опозиционара, онда треба употребити оружану војску да се такви издајници ове напаћене отаџбине казне и да се власт преда у руке коме нашем човеку...
Господин министар се закашља, те ја уграбим реч.
— То све јесте, али ако упади анутских чета узму јаче размере?
— Е, онда бисмо и ми предузели оштрије кораке.
— Шта мислите, ако смем запитати, господине министре, у таквом случају?
— Предузеле би се оштрије мере, али опет тактично, мудро, смишљено. У први мах бисмо наредили да се по целој земљи опет донесу оштрије резолуције, па, богами, ако и то не помогне, онда бисмо, разуме се, морали брзо, не губећи ни часа, покренути родољубиви лист са искључиво патриотском тенденцијом, и у таквом једном листу осудили бисмо читав низ оштрих, па чак и заједљивих чланака против Анута. Али, не дај боже да већ, по несрећи, и дотле дође! — рече министар, па обори главу скрушено и узе се крстити, шапћући својим бледим испијеним уснама топле молитве.
Мене, додуше, не обузе нимало то блажено, религиозно осећање, али сам се, тек друштва ради, и сам почео крстити, а неке чудне мисли ме обузеше:
„Чудна земља!” — мислио сам. — „Тамо гину људи, а министар војни саставља молитве и мисли на покретање родољубивог листа! Војска им је послушна и храбра, то се доказало у толиким ратовима; и нашто, онда, не извести једно одељење на границу и спречити опасност од тих анутских чета?”
— Вас, можда, чуди овакав мој план, господине? — прекиде ме министар у мислима.
— Па и чуди ме! — рекох нехотично, иако се одмах покајах због те неразмишљености.
— Нисте ви, драги мој, посвећени довољно у ствари. Није овде главно одржати земљу, већ што дуже одржати кабинет. Прошли кабинет се држао месец дана, а ми тек дветри недеље, па да тако срамно паднемо! Положај нам је непрестано уздрман, и ми, разуме се, морамо употребљавати све мере да се што више одржимо.
— Шта радите?
— Радимо што су и досада чинили! Правимо изненађења сваког дана, чинимо свечаности; а сад ћемо, како нам ствари рђаво стоје, морати измислити какву заверу. А то је бар лако у нашој земљи. И, што је главно, свет се на то толико навикао да чак, иако је све ропски послушно, са чуђењем распитују: „Шта? Зар још нема никакве завере?” — само ако се задржи неколико дана више с тим најсигурнијим средством за сузбијање опозиције. И тако, дакле, због тих изненађења, свечаности, завера, нама је војска увек потребна за наше унутрашње ствари. То је споредна ствар, господине мој, што тамо луди гину; али мени је главно да свршим прече ствари, корисније за земљу него што би била тако очита будалаштина тући се са Анутима. Ваше, како ми изгледа по свему, мишљење о овим стварима није оригинално; тако, на жалост, мисле и наши официри и наша војска; али ми, чланови данашњег кабинета, гледамо на ствар много дубље, трезвеније!
— Па зар је војска чему год потребнија него да буде одбрана земље, одбрана оних породица тамо на југу које страдају од туђинског зулума? Јер тај исти крај, господине министре, шале у војску своје синове, шаље их радо, пошто у њима, у војсци, гледа потпору своју — рекох господину министру доста љутито, иако то нисам требао рећи; е, али дође тако човеку те рекне и учини штошта, као да је стао на луди камен.
— Мислите ли да војска нема прече дужности, господине? — рече ми господин министар тихим, али прекорним гласом климајући главом прекорно, тужно, и с нешто презрења; а притом ме је с омаловажавањем мерио од главе до пете.
— Мислите ли? — понови он с болним уздахом.
— Али, молим вас... — почех нешто; а ко зна шта сам хтео, јер ја и сам не знам; док ме министар прекиде јачим гласом, изговарајући значајно своје важно и убедљиво питање.
— А параде?
— Какве параде?
— Та зар се још и то може питати? А то је бар тако важна ствар у земљи! — наљути се мало смирени и побожни господин министар.
— Извините, то нисам знао рекох.
— Нисте знали?!... Којешта! А непрестано вам говорим да, због разних важних изненађења у земљи, мора бити и свечаности и парада; а куд би све то могло бити без војске? То је, бар за данас, главни њен задатак. Нека упадају непријатељске чете, то нису тако важне ствари; али, главно је да ми парадирамо по улицама уз јеку труба; а већ ако би опасности по земљу увелико наступиле споља, онда би се ваљда и министар спољних односа земаљских почео нешто о томе бринути, ако не би био случајно заузет својим домаћим пословима. Он, сиромах, има доста деце, али се ипак држава стара о својим заслужним људима. Његова се мушка деца, знате, врло рђаво уче; и шта се могло друго урадити, већ да се изберу за државне питомце? То је и право; а за женску децу ће се држава постарати, јер ће им се спремити мираз о државном трошку, или ће се младожењи који би узео министрову ћерку дати велики положај, који иначе, разуме се већ, не би никад могао добити.
— То је лепо кад се цене заслуге! — рекох.
— Код нас је то јединствено! У томе нам нема равна. Ма ко био министар, па чак добар или рђав, увек се благодарна држава стара о његовој породици. Ја немам деце, али ће држава послати моју свастику да учи сликарство.
— Госпођица свастика има дара?
— Та она досад није сликала ништа; али, ко зна, може се очекивати успеха. С њом ће ићи и њен муж, мој пашеног; и он је изабрат за државног питомца. То је врло озбиљан и вредан човек; од њега се можемо много надати.
— То је млад пар?
— Млади још, држећи; паши је шесет, а мојој сваји око педесет и четири године.
— Ваш господин пашеног се бави на сваки начин науком?
— О, још како! Он је иначе пиљар, али радо чита романе, а новине гута, што се каже. Чита сваке наше новине, а већ разних подлистака и романа прочитао је више од двадесет. Њега смо послали да студира геологију.
Господин министар ућута, замисли се нешто и узе сукати своје бројанице, које му вишаху о мачу.
— Поменусте изненађења, господине министре?
Подсетим га на започети разговор, јер ме није много интересовао ни његов паша, ни његова свастика.
— Јест, јест, имате право, ја сам мало скренуо разговор на споредне ствари. Имате право. Приредили смо крупно изненађење, које мора имати велики политички значај.
— То ће, заиста, бити врло значајна ствар. А о томе се не сме знати ништа пре него што се догоди? — упитам радознало.
— Зашто не, молим вас? То је већ објављено народу и цео народ припрема весела и очекује свакога часа важан догађај.
— То ће бити нека срећа по вашу земљу?
— Ретка срећа. Цео народ се радује и с усхићењем поздравља владу на мудрој, родољубивој управи. Ни о чему се сад више не говори и не пише у нашој земљи, већ само о том срећном случају који ће ускоро наступити.
— А ви сте на сваки начин спремили све што треба да такав срећан случај неминовно наступи?
— Ми о томе нисмо још ништа темељније размишљали, али није искључена могућност да баш заиста наступи какав срећан случај. Ви, можда, знате ону стару, прастару причу како је у једној земљи власт објавила незадовољном народу да ће се у земљи појавити велики Гениј, управ Месија, који ће отаџбину спасти од дугова, рђаве управе и сваког зла и беде, па ће народ повести болим путем, срећнијој будућности. И заиста, раздражени и незадовољни народ на рђаве земаљске власти и управу умири се, и настаде веселе по целој земљи... Нисте никад, зар, слушали ту стару причу?
— Нисам, али је врло занимљива. Молим вас шта је дале било?
— Наступила, као што вам кажем, радост и веселе у целој земљи. Народ је, чак, скупљен на великом општенародном збору, решио да се богатим прилозима купе велика имања и подигну многе палате, на којима ће бити записано: „Народ свом великом Генију и избавитељу”. За кратко време све је то урађено, све припремљено, само се очекиваше Месија. Чак је народ општим, јавним гласањем изабрао и име своме избавитељу.
Господин министар застаде и узе опет своје бројанице, на којима поче лагано одбрајати зрна.
— И појави се Месија? — упитам.
— Не.
— Никако?
— Ваљда никако! — рече министар равнодушно и изгледаше као да без воље прича ту причу.
— Зашто?
— Ко то зна!
— Па ништа се чак ни важно није догодило?
— Ништа.
— Чудновато! — рекох.
— Место Месије, пао је те године велики град и упропастио све усеве у земљи! — рече министар гледајући смирено у своје ћилибарске бројанице.
— А народ? — питам.
— Који?
— Па народ у тој земљи о којој говори та занимљива прича?
— Ништа! — рече министар.
— Баш ништа?
— Шта би!... Народ као народ!
— То је дивно чудо! — рекох.
— Тхе, оно, ако хоћете право, народ је ипак у ћару!
— У ћару?
— Разуме се!
— Не разумем!
— Проста ствар... Народ је бар неколико месеци живео у радости и срећи!
— То је истина! — рекох постиђен што тако просту ствар нисам могао одмах протумачити.
После тога смо још прилично говорили о разним стварима, а, између осталога, господин министар ми напомену како ће баш поводом тог срећног случаја о коме беше реч, тог истог дана произвести још осамдесет генерала.
— Колико их имате сада? — упитам.
— Имамо их доста, богу хвала, али ово се мора учинити ради угледа земље. Замислите само како то звучи: осамдесет генерала за дан!
— То импонује! — рекох.
— Разуме се. Главно је да је што више помпе и галаме.