Пређи на садржај

Страдија

Извор: Викизворник

◄   2/3   ►


1/3


У једној старој књизи читао сам чудну причу; а враг би га знао откуд мени та књига из неког смешног времена у коме је било много слободоумних закона, а нимало слободе; држали се говори и писале књиге о привреди, а нико ништа није сејао; цела земља претрпана моралним поукама, а морала није било; у свакој кући пун таван логика, ал' памети није било; на сваком кораку говорило се о штедњи и
благостању земље, а расипало се на све стране, а сваки зеленаш и нитков могао је себи купити за неколико гроша титулу: „велики народни родољуб“.

Писац те чудне приче, путник бележака (шта ли му је тај састав, строго узев, по литерарним облицима, не знам ни сам, а нисам хтео ни стручњаке питати, јер би и они, без сваке сумње, по утврђеном нашем српском обичају, упутили тај предмет на мишљење општој седници Касационог суда. Узгред буди речено, то је леп обичај. Поставе се луди који морају мислити по званичној дужности, па квит посла, и сви остали сербес)... Елем, писац те чудне приче, односно путних бележака, овако почиње:

„Педесет година свога живота провео сам само у путовању по свету. Видео сам много градова, много села, много земаља, многе луде и народе, али ме ништа толико није зачудило као једно мало племе, у једном дивном, питомом пределу. Ја ћу вам причати о том срећном племену, иако унапред знам да ми нико живи неће веровати, ни сада Нити икад после моје смрти, ако коме дође ово до руку те ушчита...“

Шерет неки чича, те ме баш тим својим почетком нагна да ствар прочитам до краја, а кад сам већ прочитао, хоћу да препричам и другима. да не бисте сматрали да вас овим наговарам на читање, ево одмах, у самом почетку, најискреније изјављујем да није вредно читати, и да чича (тај писац, шта ли је?) лаже све што је причао; али, за дивно чудо, ја лично верујем у ту његову лаж као у највећу истину.

Ево како он даље прича.

Пре читавог века мој је отац тешко рањен и заробљен у рату, а затим одведен у туђину из своје домовине, где се опет ожени девојком робињом, својом земљакињом. У том браку добије мене, а кад ми беше једва девет година, он умре. Он ми много причаше о својој постојбини, о јунацима и великим карактерима којима кипти наша земља, о великом родољубљу и о крвавим ратовима за слободу, о врлинама и поштењу, о великом пожртвовању за спас земље, где се све, па и живот, прилаже на олтар отаџбине. Причаше ми славну и витешку прошлост нашег народа, а на самрти остави ми аманет: „Синко, мени смрт не даде да умрем у мојој милој отаџбини, судба ми не даде да ми кости прими она света земља коју сам крвљу својом натапао да би слободна могла бити. Несрећна судбина моја не даде ми да ме, пре него очи склопим, огреју зраци слободе у мојој милој постојбини. Али, проста крв моја, јер ће ти зраци слободе обасјати тебе, сине мој; обасјаће вас, децу нашу. Пођи, синко, пољуби ту свету земљу кад ногом ступиш на њу, иди и воли је, а знај да су велика дела намењена тој витешкој земљи и нашем народу; иди и, на понос оца свога, на добро употреби слободу, а не заборави да је ту земљу оросила и моја крв, крв оца твога, као што је вековима росила племенита крв витешких и славних прадедова твојих...„

Код тих речи отац ме загрли и пољуби, и његове сузе покапаше по моме челу.

— Пођи, синко, нек ти Бог...

С том недовршеном реченицом издахну мој добри отац.

Није прошло ни месец дана по смрти његовој, а ја се с торбом о рамену и штапом у руци кренем у бели свет да тражим своју славну домовину.

Педесет година сам путовао по туђини, по широком свету, али не наиђох нигде на земљу ни налик оној витешкој земљи о којој ми толико пута отац причаше.

Али, тражећи домовину моју, наиђем на интересантну земљу и луде, о чему ћу вам, ево, причати.

Дан летњи. Сунце припекло да мозак проври, од силне запаре чисто осећам вртоглавицу; нешто ми зуји у ушима, жеђ да ме умори, а поглед уморан, те једва гледам. Зној ме свега облио, па се по зноју залепила путна прашина; одело ми прашљиво и већ поабано. Идем уморан, изнемогао, док одједном угледам преда мном, на пола часа хода, где се бêли град што га две реке запљускују. Као да осетих нову снагу, заборавим умор и клонулост, па пожурим у правцу том граду. Стигнем до обале. Две велике реке мирно протичу и умивају својом водом градске бедеме.

Сетим се да ми је отац нешто причао о једном чувеном граду где су наши пролили силну крв, а као кроза сан се опомињем како ми је говорио да баш тако некако и лежи где две реке теку крај њега.

Срце ми јако закуца од узбуђења; скинем капу, и ветар баш од гора те земље пирну и расхлади ми знојаво чело. Подигох очи небу, клекох на колена, и кроз сузе узвикнем:

„Боже велики! умудри ме, послушај молитву сирочета које се потуца по широком свету тражећи домовину своју, тражећи постојбину оца свога!...“ — Ветрић и дале пири с плавих планина које се виде тамо у даљини, а небо ћути.

„Кажи ми, ти мили ветре што дуваш од тих плавих гора, јесу ли то горе домовине моје? Реците ми ви, реке миле, да ли са тих гордих зидина поносног града спирате крв предака мојих?“ — Све немо, све ћути, а мени као да нека слатка слутња, неки тајни глас вели:

„То је земља коју толико тражиш!“

Наједаред, трже ме неки шум. Крај обале, мало даље од мене, угледам неког рибара. Чамац му уз обалу, а он крпи мреже. Занет слатким осећањем, нисам га пре приметио. Приђем томе човеку и назовем му бога.

Он ме погледа ћутећи, па одмах скиде поглед с мене и продужи свој посао.

— Која је ово земља преко воде тамо што се види? — упитам, а сав треперим од нестрпљења шта ће одговорити.

Онај слеже раменима и рашири руке у знак чуђења, погледа ме и процеди кроз зубе:

— Јест, то је заиста нека земља.

— Како се зове? — упитам.

— То не знам. Видим да има тамо нека земља, ал' нисам питао како се зове.

— А одакле си ти? — питам.

— Па, ето, ту ми је за једно пола часа кућа. Ту сам се и родио.

,,Чудновато, то онда није земља мојих предака, моја домовина“ — помислим, а гласно запитам:

— Па зар ти баш ништа не знаш о тој земљи? Зар ни по чему није чувена?

Рибар се замисли, пусти мрежу из руку, па као да се нечег сећа. После дугог ћутања рече:

— Кажу да има у Тој земљи доста свиња.

— Зар је само због свиња чувена та земља? — упитам зачуђено.

— Па има и будалаштина много, ал' то мене слабо занима! — рече онај хладнокрвно, и узе опет крпити мреже.

Беше ми нејасан тај одговор, те га наново запитам:

— Какве будалаштине?

— Свакојаке — одговори овај с неком досадом, и зену равнодушно.

— Дакле, свиње и будалаштине?! Ни о чему другом ниси више слушао?...

— Сем свиња, веле да имају много министара, које у пензији, које на расположењу, али њих не извозе на страну. Извозе само свиње.

Помислим да рибар збија шалу са мном, те планем:

— Та шта ти мени којешта причаш, ваљда мислиш да сам луд?!

— Плати ми да те превезем тамо на другу обалу, па иди види чега тамо има. Ја ти говорим што сам од других чуо. Нити сам ја тамо био, нити знам све то поуздано.

,,То већ није земља мојих славних предака, јер она је чувена јунацима, великим делима и сјајном прошлошћу“ — помислим, али ме рибар чудним одговорима на моја питања заинтересова, те се решим да и ту земљу видим, кад сам већ толике друге видео и обишао. Погодим се с њим и седнем у чамац.

Рибар довесла до обале, прими новац по погодби и, пошто ја изађох на обалу, он одвесла натраг.

Уза саму обалу, мало даље, улево од места где сам изишао, приметим грдну велику мермерну пирамиду и на њој урезана златна слова. Приђем радознало ближе мислећи да ћу још ту прочитати имена славних јунака о којима ми отац причаше. Кад тамо, какво изненађење! На мермеру урезане речи:

„Довде се на север простире земља славног и срећног народа коме је велики Бог подарио велику, ретку срећу да се у његовом језику, потпуно правилно граматички, на понос земље и народа, к пред и увек претвара у ц.“

Прочитам једанпут, двапут, никако да се приберем од чуда шта све то има да значи. Што је још најчудније за мене, речи су исписане мојим матерњим језиком.

„Јест, то је језик којим је говорио и мој отац, и његови стари, и ја, али није та земља; он ми је причао о сасвим другој земљи.“ Буни ме што је исти језик, али помислим да то могу бити два далека народа, једног порекла, братска, иста, који имају један језик, али и не знају један за другог. Мало-помало преста чуђење, па се и ја почех осећати поносан што је случајно и мој матерњи језик исти такав, и баш са том истом
красном особином.

Прођем тврђаву и упутим се улицом што води у град да се где у хотелу одморим од дуга пута и да потом потражим рада како бих од те зараде могао дале продужити пут и тражити своју домовину.

Нисам пошао ни неколико корака, док одједном а око мене се, као око каквог чудовишта, поче са свију страна скупљати свет. И старо и младо, и мушко и женско, гуши се, пропиње, гура, тиска да ме што боље види. Напослетку се накупи толико света да се закрчи улица и сваки саобраћај.

Гледа мене свет с чуђењем, а и мене тај непознати свет задиви. Кога год погледам, украшен орденима и лентама. Ретко ко од сиромашнијих носи један орден или два, иначе је сваки толико начичкан да му се ни одело не види. Понеки их толико имају да не могу ни да носе све о себи, већ вуку колица за собом и у њима пуно ордена за разне заслуге, звезда, лента и каквих не одликовања.

Једва сам могао корачати кроз ту масу славних луди што ме окружују и гуше се ко ће се прогурати ближе мени. Чак се неки и завадише око тога, а чули се и прекори онима што су дуго уз мене.

— Па нагледали сте се, ваљда, већ једном; пустите сад мало и нас да видимо.

Ко год приђе мени, одмах журно ступа у разговор да га не би ко потискао.

Већ ми досадише иста те иста питања са чуђењем:

— Одакле си?... 3ар немаш ниједан орден?...

— Немам.

— Колико ти је година?

— Шесет.

— Па још ниједан орден?!

— Ниједан.

Повикаше гласови кроз масу, као оно на вашару кад се чудовишта приказују.

— Чујте луди: човек од шесет година без и једног јединог ордена!

Гушање, граја, врева, тискање све јаче и јаче, а из свију улица се свет згрће и наваљује да продре кроз масу да ме види. Најзад дође и до боја, те се умеша и полиција да уведе ред.

И ја сам њих, пре него што се почеше тући, надоват, овог-оног распитивао о заслугама због којих су одликовани.

Један ми рече да га је његов министар одликовао за ретке заслуге и пожртвовања према отаџбини, јер је руковао многим државним новцем пуну годину дана, а у каси је, при прегледу, нађено само две хиљаде динара мање него што треба да буде. „Право је“, говорило се, „јер је могао све упропастити, али му племенитост и родољубље није дало да то учини.“

Један је одликован што је месец дана био чувар неких државних магацина и магацин није изгорео.

Један је опет одликован што је први приметио и констатовао да се реч књига врло интересантно свршује на а, а почиње са к.

Једна куварица је одликована што је за пет година службе у богатој кући украла само неколико сребрних и златних ствари.

Један је опет одликован што се после учињеног великог дефицита није убио, по глупом дотадашњем шаблону, већ је дрско узвикнуо пред судом:

— Ја сам назоре и идеје своје у дело привео, такви су моји погледи на свет, а ви ми судите. Ево ме! (Ту се лупио у груди, коракнуо један корак напред). Тај је, мислим, добио орден за грађанску кураж. (И право је!)

Један чича добио је орден што је остарио и што није умро.

Један је одликован што се обогатио за непуно пола године лиферујући држави лоше жито и још вазда других ствари.

Један богати наследник одликован је што није упропастио очевину и што је приложио на добротворне цељи пет динара.

Ко би све и попамтио! Од сваког сам само за по једно његово одликовање запамтио, а већ све изређати било би немогућно.

Елем, када већ дође до кавге и боја, умеша се полиција, узеше пандури разгонити светину, а један кмет, шта ли је, нареди да се дотера затворен фијакер. Метнуше ме у фијакер, око кога беху наоружани пандури да одбијају свет. Онај седе са мном и одведе ме некуд, а са свију страна јури за колима светина.

Кола се зауставише пред једном пространом, ониском, а запуштеном кућом.

— Где смо сад ово? — упитам онога кмета (бар ја га тако зовем), што је набавио кола, а и он са мном сео унутра.

— То је наша Полиција.

Кад изиђем из кола, видим двојицу где се туку пред самим вратима Полиције. Пандури около стоје и посматрају борбу, а и шеф полиције и сви остали чиновници са задовољством гледају.

— Што се туку? — питам.

— Па наредба је таква да се сви шкандали врше ту, пред очима полиције; јер, знате како је! Где би шеф и остали чиновници кланцали по буџацима. Овако је лакше за нас, и прегледније. Завади се двоје и, ако хоће да се туку, дођу ту. Оне што су правили шкандале доле на улици, на ненадлежном месту, морамо казнити.

Господин шеф, дебео неки човек, проседих бркова, подбријан, са подваљком испод округле браде, кад ме виде, умало од чуда не паде у несвест.

— Одакле си, побогу, човече?!... — изговори пошто се прибра од чуда, и рашири руке, а узе ме са свију страна посматрати.

Онај што је дошао прошапута нешто с њим, ваљда му реферисао шта се све догодило. Шеф се намршти и опоро ме упита:

— Одакле си, говори!

Узех му ја све потанко причати ко сам, и откуд сам, и куда идем, док он нешто постаде нервозан, па викну:

— Добро, добро, остави те своје лудорије, него, што је главно, кажи ти мени како си смео такав ићи улицом усред бела дана?

Ја стадох гледати низа се и око себе да ли није шта необично на мени, али ништа не приметих. Тако сам прошао кроз толики свет и нико ме нигде није узимао на одговор.

— Што не лајеш? — викну онај учтиво, као што се уопште, према распису, понаша полиција у тој земљи, а приметио сам како дрхти од љутине. — Ја ћу тебе у затвор, јер ти си изазвао толике шкандале на ненадлежном месту и узнемирио цео град твојом глупошћу.

— Ништа не разумем, господине. Чиме сам могао учинити толико зла? — приметим у страху.

— Остарио си, а не знаш ни оно што знају и мала деца по улици... Питам ја тебе, још једном, како си тако могао проћи улицом и изазвати нереде, и то још на ненадлежном месту?

— Ја сам исправан.

— Ти си луд, тако матор... Исправан... а камо ти одличја?

— Немам.

— Лажеш, матора кујо!

— Немам, тако ми бога!

— Ниједан?

— Ниједан!

— Колико ти је година?

— Шесет.

— Зар за шесет година ниједан орден? Па где си ти живео? На Месецу, где ли?

Ниједан немам, тако ми свега на свету! — узех се клети.

Шеф се запањи од чуда. Зину, разрогачи очи, загледа се у мене, па ни речи да проговори.

Кад се мало поврну од чуда, нареди млађима да што пре донесу десетак ордена.

Из побочне собе одмах донеше ваздан разних ордена, звезда, ленти, ордена о врату што се носе, и ваздан медаља.

Шеф нареди те ми на брзу руку метуше две-три звезде, једну ленту; три-четири ордена обесише ми о врат, неколико прикачише на капут а, сем тога, дометнуше још дваестак разних медаља и споменица.

— Тако, брате! — узвикну шеф задовољан што је измислио начин да спречи даље шкандале. — Тако, — додаде затим — сад мало личи на обична човека, а онако ми узбунио цео град, упао као какво чудовиште... А ти ваљда ниси ни знао да је данас још и свечаност? — заврши питањем обратив се мени.

— Нисам.

— Чудновато! — рече он мало увређен, поћута, па ће рећи:

— Пре пет година, на данашњи дан, ождребљен је мој коњ што га сад редовно јашем, и данас пре подне примао сам честитања од најотменијих грађана; а довече ће мог коња провести око девет часова с бакљадама кроз улице, и затим ће бити игранка у првом хотелу, где имају приступа нај отменији грађани.

Сад се ја хтедох запањити од чуда, али, да он не би приметио, приберем се и приђем, те му и ја честитам речима:

— Извините што нисам знао за тај ваш свечани дан, и веома жалим што вам нисам могао у одређено време честитати; али, ево, то сада чиним.
Он ми од свег срца захвали на искреним осећањима која гајим према његовом верном коњу и одмах нареди да се донесе послужење.

Послужише ме вином и колачима, и ја се поздравим са шефом и пођем с једним пандуром, кога ми даде да ме одведе у гостионицу, украшен звездама и орденима, те сам могао мирно ићи улицом без граје и гужве од светине, што би морало бити да сам онако без одличја пошао.

Онај ме пандур одведе у гостионицу „Код миле нам напаћене отаџбине“. Гостионичар ми одреди једну собу, те уђем да се одморим. Једва сам чекао да останем сам и да се приберем од чудних утисака које ова земља на први мах учини на мене.

* * *


Тек што сам затворио врата за собом, скинуо са себе оно силно ордење и сео уморан и ломан да данем душом, а зачух куцање на вратима.

— Напред! — рекох, а и шта сам знао друго.

у собу уђе господски одевен човек с наочарима на носу. (А већ и да не помињем непрестано, треба имати на уму да је сваки, ко мање, ко више, претрпан орденима. Кад сам ишао хотелу с оним пандуром, морам и то напоменути, видео сам где вуку у затвор једног што је украо ципеле у некој радњи, а и њему о врату орден. „Какав му је оно орден?“ — упитам пандура. — „Оно је орден за заслуге на просветном и културном пољу!“ — одговори он озбиљно и хладно. „Какве су то заслуге?“ — „Па он је, знате, био кочијаш код бившег министра просвете. Даровит кочијаш!“ — одговорио је пандур).
Дакле, уђе човек с наочарима на носу, поклони се дубоко, — што и ја, разуме се, урадим, — и представи се као виши чиновник из министарства за спољне односе земаљске.

— Драго ми је! — рекох изненађен овом неочекиваном високом посетом.

— Ви сте први пут сада у нашој земљи, господине? — упита ме.

— Први пут.

— Ви сте странац?

— Странац.

— Дошли сте нам као поручени, верујте! — узвикну тај виши чиновник одушевљено.

Мене то још више збуни.

— Имамо једно упражњено место за конзула. Ту бисте, што је главно, имали добру плату и добре додатке на репрезентацију, што бисте ви, разуме се, трошили на своје личне ствари. Ви сте стар, искусан човек, а дужност вам је лака: пропагација наше народне идеје у крајевима где живи наш народ под туђинском управом... Таман сте дошли као да смо вам поручили; већ више од месец дана како се мучимо тражећи погодну личност за ту важну тачку. За остала места имамо, дао бог, странце. Имамо Јевреје, Грке, Цинцаре (отуд они?!)... А које сте ви народности, ако смем питати?

— Па, ја, управо, како да вам кажем, и сам још не знам!... — рекох застиђен, и таман да отпочнем причати своју тужну породичну историју, док ме он прекиде, пљеснувши одушевљено дланом о длан и заигра по соби од радости.

— Прекрасно, прекрасно!... Никад боље!... Ви ћете тек моћи савесно вршити овако светао задатак. Одмах идем министру, а за неколико дана можете поћи на пут! — изговори виши чиновник ван себе од радости и одјури да саопшти своме министру важно откриће.

Таман он оде, а ја седох и зароних главу међу руке. Никако не могу да верујем да је све ово истина што сам досад видео у овој земљи, док опет неко закуца на врата.

— Напред!

у собу уђе опет неки други елегантно одевен господин и представи се опет као виши чиновник неког министарства. Рече ми да по налогу господина министра долази мени важним послом; а ја на то изразим своје необично задовољство и срећу због такве почасти.

— Ви сте странац?

— Странац.

Он ме погледа с решпектом, понизно се поклони до земље, и таман да отпочне говорити, а ја га прекидох речима:

— Молим вас, господине, реците ми како се зове ова ваша земља?

— Нисте знали?! — узвикну онај, и погледа ме с још већим решпектом и понизношћу.

— Стрâдија! — додаде и стукну преда мном мало назад.

„Чудан случај да се тако звала и она узвишена, витешка земља предака мојих!“
— помислих у себи, али њему ништа не рекох, већ га упитам:

— Чиме вас могу служити, поштовани господине?

— Основано је ново звање управника државних добара, па сам слободан да вас у име господина министра умолим да се примите тога високог и патриотског положаја...
Ви сте, на сваки начин, бивали већ неколико пута до сада министар?

— Нисам никада.

— Никад!... — узвикну он забезекнуто од чуда. — Онда на каквом високом положају, са неколико плата?

— Никад.

Виши чиновник као да онеме од чуда. Не знајући шта дале да предузме у том јединственом случају, извини се што ме је узнемирио, рече да ће о томе нашем разговору известити господина министра, и оде.

* * *


Сутрадан су већ све новине писале о мени. У једнима беше белешка:

„Чудо од човека. У нашем месту већ се од јуче бави један странац, коме је сада шесет година, а није никад за то време био министар, нити је и једним орденом одликован, па чак никад није имао ниједну државну службу, нити икад примао плату. Заиста, јединствен случај у свету. Како смо сазнали, то чудо од човека одсело је у хотелу 'Код миле нам напаћене отаџбине'. Многи су га јуче посетили и тврде да се нимало не разликује од осталих људи. Ми ћемо се постарати да о овом загонетном бићу дознамо шта детаљније из његова живота, што ће на сваки начин морати бити од великог интереса по наше поштоване читаоце а, по могућству, гледаћемо да донесемо и његову слику у нашем листу.“

Друге су новине отприлике то исто саопштавале, са оваквим додатком:

„Сем тога, дознали смо с поуздане стране да тај чудни човек долази још и важном политичком мисијом.“

Владин лист, опет, учтиво демантује те гласове овако:

„Глупави опозициони листови, у својој шашавости, измишљају разне неистине и протурају кроза свет обеспокојавајуће гласове како је у нашу земљу допутовао неки странац од својих шесет година који, како ти зврндови веле, није никад био ни министар, ни чиновник, нити има ма каквог одличја. Овакве немогућности и скроз невероватне ствари могу само замислити и у злој намери протурати скучени, бедни и излапели мозгови сарадника опозиционе штампе; али им тај метак неће упалити, јер, хвала богу, ево већ неделу дана откако је овај кабинет дошао на владу, а положај му ниједанпут није био уздрман, као што то желе глупаци из опозиције.“
Око хотела где сам одсео, после ових чланчића по новинама, поче се окупљати свет. Стану, гледају, блену, па једни одлазе, други дођу, и тако у свако доба стоји око хотела велика рула, а кроз њу се мотљају продавци листова и књижица, и деру се у сав глас:

Нова књига: „Доживљаји једног старца без ордена!“ —

Још је вазда било таквих књижица.

Чак је и једна меана истакла фирму: „Код чуда од човека“, а на великој табли насликан човек без одликовања. Свет се почео окупљати око тог чудовишта, и полиција, наравно, шта ће, куда ће, у интересу јавног морала, забрани тако саблажњиву слику.

Сутрадан сам морао променити хотел. Кад сам улицом ишао, морао сам ићи пристојно, бар са неколико ордена, те тако нико не обраћаше пажњу на мене.

Као човек странац имао сам могућности да се одмах познам са виђеним личностима и министрима и да се брзо посветим свима државним тајнама.

Убрзо сам имао част такође да посетим све министре у њиховим кабинетима.

Прво одем министру иностраних односа. Баш у тај мах кад ја наиђох у ходник, где беше доста њих ради да изиђу пред министра, а момак објави вичући на сав глас:

— Господин министар не може примати никога, јер је прилегао на диван да мало проспава!

Публика се разиђе, а ја приђем момку с речима:

— Ако је могуће, јавите господину министру да један странац жели њему.

Момак се, чим чу реч „странац“, учтиво поклони и уђе у министров кабинет.

Наједаред се отворише двокрилна врата и на њих се појави дежмекаст, пуначак, омален човек, поклони се с осмехом и доста глупо, и позва ме лично унутра.

Министар ме приведе једној фотељи и намести да седнем, а он седе према мени, пребаци ногу преко ноге, поглади се задовољно по облом трбуху, и започе разговор:

— Баш се радујем, господине, што сте ме посетили, а ја сам већ слушао много о вама... Ја, знате, хтедох да легнем да мало проспавам... Шта би' друго?... Немам посла, па од дуга времена просто не знам шта ћу.

— У каквим сте односима са суседним земљама, ако смем питати, господине министре?

— Е, како да вам кажем?... Добро, добро, на сваки начин... Право да вам кажем, ја нешто нисам о томе ни имао прилике да размишљам; али, ценећи по свему, врло добро, врло добро... Није нам се ништа зла догодило, сем што су нам затворили на северу извоз свиња, а на југу упадају и пљачкају по нашим селима. Анути из суседне земље... Но то није ништа... То су ситнице.

— Штета је за тај извоз свиња. Чујем да их много имате у земљи, — приметим учтиво.

— Има, хвала богу, има их доста, али свеједно; појешће се овде те свиње, још ће бити јевтиније; а најзад, шта би било кад не бисмо ни имали свиња?! Морало би се опет живети! — одговори ми равнодушно.

У даљем разговору причао ми је како је изучавао шумарство, а сада радо чита чланке о сточарству; и како мисли да набави неколико крава и да гаји телад, јер ту може да су добри приходи.

— На ком језику највише читате? — упитам.

— Па, на нашем језику. Ја други језик не волим, и нисам хтео ниједан учити. А није ми се ни указивала потреба за знањем страног језика. Нарочито на овом положају, то ми није потребно; а ако би искрсла таква прилика, лако је поручити стручњака са стране.

— Сасвим тако! — одобрим му тако духовите, оригиналне мисли, не знајући ни сам шта бих друго могао чинити.

— Збиља, волите ли пастрмке? — упита ме после извесног ћутања.

— Нисам их никад јео.

— Штета, то је врло фина риба. Управо специјалитет. Јуче сам добио од једног пријатеља неколико комада. Ванредно добра ствар...

Пошто још неко време поразговарасмо тако о важним стварима, извиним се господину министру што сам га својом посетом узнемирио можда у важном државном послу, поздравим се с њим, и пођем.

Он ме љубазно испрати до врата.

* * *


Сутрадан сам посетио министра полиције.

Пред министарством маса наоружаних момака намрштена израза, чисто зловољни што већ два-три дана како нису тукли грађане, као што је то обичај у тој строго уставној земљи.

Ходници и чекаоница препуни света што жели пред министра.

Кога све ту нема! Неки су елегантно одевени, са цилиндером на глави, неки опет подрпани и поцепани, једни опет у некаквим шареним униформама, са сабљама о бедрици.

Нисам се хтео одмах јављати министру, желећи да се мало поразговарам с тим разноврсним лудима.

Прво ступих у разговор с једним отменим младим господином, и он ми рече да је дошао тражити државну службу у полицији.

— Ви сте, изгледа, школован човек; сигурно ћете добити одмах државну службу? — упитам.

Млади човек презну од тог мог питања и бојажљиво се окрете око себе да се увери да ли је ко чуо и обратио пажњу на моје питање. Кад виде да су остали сви заузети један с другим у своје разговоре, претресајући своје невоље, одахну, а затим ми главом даде знак да говорим лакше и опрезно ме повуче за рукав да станемо мало у страну, даље од осталих.

— И ви сте дошли да тражите службу? — упита ме он.

— Не, ја сам странац, путник. Рад сам да говорим с министром.

— Зато ви тако гласно велите да ћу као школован одмах добити државну службу! — рече он шапатом.

— Зар се не сме то рећи?

— Сме, али би мени шкодило.

— Како шкодило, зашто?

— Зато што се у овој струци, овде у нашој земљи, не трпе школовани људи. Ја сам доктор права, али то кријем и не смем ником рећи: јер кад би министар дознао, не бих добио службу. Један мој друг, такође школован, морао је, да би добио службу, поднети уверење како никад ништа није учио, нити мисли ишта учити, па је добио службу, и то одмах добар положај.

Још сам с неколицином разговарао, а између осталих и с једним униформисаним чиновником, који ми се пожали да још није добио класу, а створио је кривице за велеиздају петорици луди који припадају опозицији.
Ја сам га тешио због такве страшне неправде која се чини према њему.

Затим сам разговарао са једним богатим трговцем, који ми причаше много из своје прошлости; а од свега тога сам запамтио само како је пре неколико година држао први хотел у некој паланци и како је страдао због политике, јер је оштећен са неколико стотина динара; али је одмах после месец дана, кад дођоше на владу његови луди, добио добре лиферације на којима је зарадио велики капитал.

— У том — вели он — паде кабинет.

— Па сте опет страдали?

— Не, повукао сам се с политичког пола. Додуше, у почетку сам помагао наш политички лист новцем, али нисам ишао на гласање, нити се јаче истицао у политици. Од мене је доста и то. Други нису ни толико чинили... А и уморила ме политика. Шта ће човек да се ломи целог века! Сад сам дошао господину министру да га молим да ме о идућим изборима изабере народ за народног посланика.

— Па то ваљда народ бира?

— Па, како да вам кажем?... Јест, оно бира народ, тако је по уставу; али обично буде изабран онај кога полиција хоће.

Кад сам се тако наразговарао с публиком, приђем момку и рекох му:

Желим да изиђем пред господина министра.

Момак ме погледа намрштен, гордо, с неким презрењем, па ће рећи:

— Чекај! Видиш колико ту луди чека?!

— Ја сам странац, путник, и не могу одлагати — рекох учтиво и поклоним се пред момком.

Реч странац имала је утицаја, и момак одмах као смушен јурну у министрову канцеларију.

Министар ме одмах прими љубазно и понуди да седнем, пошто се већ пре тога, разуме се, кажем ко сам и како се зовем.

Министар, протегљаст, сув човек, са грубим, суровим изразом лица, које одбија од себе, иако се он трудио да буде што љубазнији.

— Па како вам се допада овде код нас, господине? — упита ме министар смешећи се хладно, преко срца.

Ја се изразим најласкавије о земљи и народу, и додам:

— А нарочито могу честитати овој дивној земљи на мудрој и паметној управи. Не знам, просто, чему човек пре да се диви!

— Тхе, могло би и боље бити, али ми се трудимо колико можемо! — рече поношљиво, задовољан мојим комплиментом.

— Не, не, господине министре, без ласкања, боље се не да пожелети. Народ је, видим, врло задовољан и срећан. За ово неколико дана било је већ толико светковина и парада! — рекох.

— Тако је, али у томе народном расположењу има нешто моје заслуге, што сам успео да у устав, сем свих слобода које су дате народу и потпуно ујемчене, унесем још и ово:

„Сваки грађанин земље Страдије мора бити расположен и весео и с радошћу поздрављати многобројним депутацијама и депешама сваки важан догађај и сваки поступак владе.“

— Знам, али како се, господине министре, то може извести? — упитам.

— Врло лако, јер се сваки мора покоравати законима земаљским! — одговори министар и направи лице важно, достојанствено.

— Лепо, — приметим — али ако то буде каква неповољна ствар по народ и његове интересе, као и по интерес земље? Ето, као на пример, јуче сам дознао од господина министра председника да је затворен на северу извоз свиња; а тиме ће
земља, како изгледа, претрпети грдну штету.

— Тако је, али то је морало бити; па опет ће зато данас-сутра већ стићи толике депутације из свих крајева Страдије и честитати министру председнику на тако мудром и тактичном вођењу политике са том суседном и пријатељском земљом! —
рече министар одушевљено.

— То је прекрасно, и такво мудро уређење може се само пожелети, а слободан сам и ја да вам као странац искрено честитам на том генијалном закону, који је постао вашом заслугом, а који је усрећио земљу и сузбио све бриге и невоље.

— За сваки случај, ако би народ баш нешто и заборавио да врши своју обавезу према закону, то сам ја већ, предвиђајући и тај најгори случај, послао пре три дана поверљив распис свима полицијским властима у земљи и строго им препоручио да
народ поводом тог случаја долази у што већем броју и честита министру председнику.

— А ако се кроз који дан отвори извоз свиња, шта онда мислите? — упитам учтиво и радознало.

— Ништа простије: пошаљем други поверљив распис, у коме ћу опет тако исто наредити полицији да поради да народ опет у што већем броју долази на честитање.

То тако мора ићи у почетку потешко, али ће се народ постепено навићи, па ће долазити и сам.

— Тако је, имате право! — рекох изненађен овим одговором министровим.

— Све може да се учини, господине, само кад се хоће, и кад има слоге. Ми у кабинету помажемо један другог да би се наредба сваког члана владе најтачније вршила. Ето, видите, данас ми је министар просвете послао један свој распис да га и ја потпомогнем и наредим свима полицијским органима у подручном ми министарству да се строго придржавају тога расписа министра просвете.

— Нека важна ствар, ако смем питати!

— Врло важна. Управо неодложна; и ја сам учинио потребне кораке. Ево, видите рече и пружи ми у руку табак хартије.

Узех читати:

„Увиђа се како се којим даном све више и више почиње кварити језик у нашем народу, и да чак неки грађани толико далеко терају те су, заборављајући одредбу законску која гласи: 'Народни језик ниједан грађанин не сме кварити, нити извртати
ред речи у реченици и употребљавати поједине облике противно прописаним и утврђеним правилима које прописује нарочити одбор граматичара', почели чак и реч гнев, на жалост, дрско, и без икаква зазора, изговарати гњев. да се и у будуће не би дешавале овакве немиле појаве, које могу бити од врло крупних злих последица по нашу милу отаџбину, то вам наређујем да силом власти заштитите реч гнев, коју су тако унаказили, и да строго по закону казните сваког оног који би, било ову, или другу реч, било граматички облик речи, својевољно мењао, не пазећи на јасне одредбе законске.“

— Па зар се ово кажњава? — упитам пренеражен од чуда.

— Разуме се, јер то је већ крупнија ствар. За овакав случај казни се кривац, ако се његова погрешка докаже сведоцима, од десет до петнаест дана затвора!

Министар поћута мало, па продужи:

— О овоме треба да размислите, господине! Тај закон, којим имамо права да кажњавамо сваког ако неправилно употребљава речи и прави граматичке погрешке, има неоцењиве вредности још и са финансијског и политичког гледишта. Размислите,
па ћете доћи до правилног гледишта на целу ствар!

Покушавам да се удубим у мисли, али никаква паметна идеја да ми дође на ум.

Што сам више мислио, све сам мање разумевао смисао министрових речи, све сам, управо, мање знао о чему мислим. Док сам се ја мучио тим безуспешним покушајем да мислим о том чудном закону у тој још чуднијој земљи, министар ме гледаше с осмехом задовољства што странци ни изблиза нису тако разумни, досетљива соја, као народ у земљи Страдији, који уме измислити нешто толико паметно што би у другом свету важило чак за чудо.

— Дакле, не можете да се сетите?! — рече с осмехом и погледа ме испод ока, испитујући.

— Извините, али никако не могу.

— Е, видите, то је најновији закон који има велике вредности за земљу. Прво и прво, казне од таквих криваца наплаћују се у новцу, и ту земља има врло лепа прихода, који троши на попуњавање дефицита што се нађу у касама начелних
пријатеља, или на диспозициони фонд, одакле се награђују присталице владине политике; друго, тај закон, који изгледа тако наиван, доста може помоћи влади при изборима народних посланика да, уз остала средства, истера своју већину у
скупштини.

— Па ви велите, господине министре, да сте уставом дали народу све слободе?

— Тако је! Народ има све слободе, али их не употребљава! Управо, како да вам кажем, ми, знате, имамо нове, слободоумне законе, који треба да важе; али некако, по навици, а и радије, да видите, употребљавамо старе законе.

— Па нашто сте онда доносили нове законе? — усудих се да упитам.

— Код нас је такав обичај да се што чешће мењају закони и да их има што више.

Ми смо у томе претекли цео свет. Само за последњих десет година донето је петнаест устава, од којих је сваки по три пута био у важности, одбациван и опет наново приман, те тако ни ми, нити се грађани могу разабрати и знати који закони важе, а који су одбачени... Ја држим, господине, да у томе лежи савршенство и култура једне земље!
— додаде министар на завршетку.

— Имате право, господине министре; и странци вам морају завидети на тако мудром уређењу.

Ускоро се поздравим са господином министром и изађем на улицу.

* * *


На улици ме изненади непрегледна маса света што се у групама таласа са свију страна, скупљајући се пред једном великом кућом. Свака од тих великих група људи истакла своју заставу, на којој је исписано име краја из кога је народ у групи, а испод тога речи: „За Страдију све жртвујемо“ или: „Страдија нам је милија и од свиња!“

Улица добила нарочити свечани изглед, на кућама истакнуте беле заставе са народним грбом у средини, све радње атворене, а сваки саобраћај прекинут.

— Шта је ово? — упитам радознало једног господина на улици

— Свечаност. Зар нисте знали?

— Нисам.

— Па о томе се пише по новинама већ три дана. Наш велики државник и дипломата који има великих и огромних заслуга за отаџбину, а и пресудни утицај на спољну и унутрашњу политику наше земље, имао је јаку кијавицу, која је излечена
милошћу божјом и искреним заузимањем стручних лекара, те сад то неће сметати великом и мудром државнику да сву своју бригу и старање посвети на добро и срећу ове намучене земље и да је поведе још бољој будућности.

Свет се окупи пред домом великог државника у толикој маси да и киша најјача не би од луди, жена и деце могла пасти на земљу. Људи поскидали капе, а у свакој групи је по један коме из џепа стрчи написан родољубиви говор. И на балкону свога дома појави се седи државник, а громогласно: „Живео!“ проломи ваздух, и одјекну целим градом. На свима околним кућама зазвечаше прозори и на њима се појавише многе главе. Ограде око кућа, кровови, све то пуно радознала света, па чак и на свакој баџи од тавана вире по две-три главе.

* * *


Престадоше узвици, настаде мртва тишина, док из масе зацика танак глас:

— Мудри државниче!...

— Живео! живео! живео! — прекидоше говорника бурни и силни узвици; а кад се стиша родољубива маса, говорник продужи:

— Народ мога краја лије топле сузе радости и клечећи на коленима захваљује премилостивом Творцу, који милошћу својом отклони велику беду од нашег народа и даде оздрављења теби, врли наш државниче, да нам дуго поживиш на срећу народа и
понос земље! — заврши говорник, а хиљадама грла узвикну:

— Живео!

Мудри државник захвали говорнику на искреном честитању и напомену да ће све његове мисли и осећања бити и убудуће управљени на то да се ојача култура, привреда и благостање миле отаџбине.

Разуме се, после тога његовог говора понови се небројено пута: „Живео!“

Сад се тако изређа десетак говорника из разних крајева отаџбине, а после сваког говора стари државник је одговарао родољубивим и језгровитим говорима. Наравно, кроз све је то било испреплетено оно одушевљено громогласно: „Живео!“
Дуго је трајало док се сви ти обреди извршише, а кад се дође крају, засвира музика кроз све улице, а свет је шетао горе-доле увеличавајући тиме свечаност.

Увече је било осветљење, и опет музика, уз запаљене буктиње које носаше родољубива маса света, проламаше ваздух по улицама овог срећног града; а у висини, у тамном ваздуху, распрскавале су се ракетле, те засија име великог државника, које изгледа као од ситних звездица оплетено.

После тога настаде дубока, тиха ноћ, и родољубиви грађани дивне земље Страдије, уморени вршећи узвишене грађанске дужности, заспаше слатким сном, снивајући срећну будућност и величину своје миле отаџбине.

Разбијен овим чудним утисцима, не могох целе ноћи заспати, и тек пред зору што ме, обучена, с наслоњеном главом на сто, занесе сан; а као да чух неки страшан, демонски глас са злобним кикотом:

„То је твоја отаџбина!... Ха, ха, ха, ха!...”

Тргох се, и груди задрхташе од страшне слутње, а у ушима одјекну оно пакосно:

„Ха, ха, ха, ха!”


Наставак 2/3



Мртво море - Домановић,Радоје