Pređi na sadržaj

Stradija/2

Izvor: Викизворник

◄   1/3 3/3   ►


2/3



Sutradan se već o toj svečanosti pisalo u svima listovima zemaljskim, a u vladinom listu naročito, u kome sem toga beše vazdan telegrama iz sviju krajeva Stradije, u kojima se nebrojeno mnogo potpisa žali što se nije moglo stići da lično iskažu svoju radost zbog srećnog ozdravljenja velikog državnika.

Sem toga, glavni lekar državnikov postade odjednom slavan čovek. U svima listovima moglo se čitati kako će svesni građani ovoga i onoga mesta, ovoga i onoga sreza ili kraja, ceneći zasluge lekara Mirona, tako se zvao, kupiti takav i takav skupoceni poklon. U jednim novinama stoji:

„Saznali smo da i grad Kradija, po ugledu na druge gradove, sprema skupoceni poklon lekaru Mironu. To će biti mala srebrna statua Eskulapova, koji će u rukama držati takođe srebrni divit, oko koga se prepleću dve pozlaćene zmije sa
dijamantima mesto očiju, i u ustima drže sveće. Na grudima Eskulapovim biće zlatom urezane reči: 'Građani grada Kradije, iz večne zahvalnosti za zasluge prema Otadžbini, lekaru Mironu'.”

Ovakvih vesti bile su prepune novine. Svuda su po zemlji spremani lekaru skupoceni pokloni i putem telegrama iskazivala zahvalnost ovome srećnom lekaru.

Jedan grad je toliko bio oduševljen da je čak počeo podizati veličanstvenu vilu, na kojoj će biti uzidana grdno velika mermerna ploča, i na toj ploči izraz narodne zahvalnosti.

A već samo po sebi se razume da je odmah izrađena i umnožena slika koja je predstavljala kako se veliki državnik rukuje i zahvaljuje lekaru za iskreno zauzimanje. Ispod nje je tekst:

„Hvala ti, odani Mirone, ti si otklonio od mene bolest, koja me je ometala da se sav posvetim staranju za sreću svoje drage otadžbine!”

„Ja sam samo vršio svoju svetu dužnost prema otadžbini!”

Više njihovih glava lebdi u oblaku golub i u kljunu nosi traku na kojoj su reči:

„Milostivi Tvorac otklanja svako zlo od Stradije, koja mu je u volji.”

Više goluba je krupan naslov: „Za spomen na dan srećnog ozdravljenja velikog državnika Simona”, mislim tako se zvao, ako se dobro sećam.

Po svim ulicama i hotelima nose dečica ove slike i viču u sav glas:

„Nove slike! Državnik Simon i lekar Miron!...”

* * *


Kad sam pročitao nekoliko listova (u svakom gotovo bila je opširna biografija čuvenog i rodoljubivog lekara), rešim se da odem gospodinu ministru privrede zemaljske.

Ministar privrede, postariji, omalen, žurav čovečić, prosed, sa naočarima na nosu, dočeka me ljubaznije nego što sam i mogao očekivati. Namesti me da sednem kraj njegovog stola, a on sede za sto na svoje mesto. Sto je bio pretrpan nekim starim knjigama sa požutelim lišćem i otrcanim koricama:

— Odmah ću da vam se pohvalim. Ne možete verovati koliko sam zadovoljan! Šta mislite šta sam pronašao?

— Neki način kojim ćete moći usavršiti privredu u zemlji.

— O, ne! Kakvu privredu! Privreda je usavršena dobrim zakonima. O tome više ne treba ni misliti.

Ja zaćutah ne znajući šta da mu kažem, dok mi on s dobroćudnim, blaženim osmehom reče, pokazujući neku staru knjižurinu:

— Šta mislite, koje je ovo delo?

Ja se učinim kao da se sećam, dok će on opet sa onim blaženim osmehom:

— Omirova Ilijada!... Ali, vrlo, vrlo... retko izdanje!... — izgovori sladeći svaku reč, i uze me ljubopitljivo gledati kako će me to iznenaditi.

I zaista sam bio iznenađen, ali samo iz drugih razloga; ali sam se pravio kako me baš ta retkost zadivljuje.

— To vam je divno! — rekoh.

— Ali kada vam još kažem da ovog izdanja više i nema!...

— Ta to je veličanstveno! — uzviknuh kao oduševljeno i uzeh razmatrati knjigu, praveći se duboko tronut i zainteresovan tom retkošću.

Jedva sam uspeo raznovrsnim zapitkivanjima da odvratim razgovor od tog njegovog Omira, o kome ja nisam nikad čuo reči.

— Uzimam slobodu, gospodine ministre, da vas zapitam o tim valjanim privrednim zakonima! — rekoh.

— To su zakoni, upravo reći, klasični. Ni jedna zemlja, verujte, ne troši na podizanje privrede koliko naša zemlja.

— Tako i treba, — rekoh — to je i najvažnija osnova za napredak svake zemlje.

— To sam i ja, razume se, i imao na umu kad sam uspeo da se što boli zakoni naprave i da se što veći budžet odobri za podizanje privrede i industrije u zemlji.

— Koliki je budžet, ako smem pitati, gospodine ministre?

— Lanjske godine, kad je bilo drugo ministarstvo, bio je budžet manji, ali ja sam uspeo velikim trudom i zauzimanjem da u budžet uđe pet miliona dinara.

— To je za vašu zemlju dovoljno?

— Dovoljno... E sad, vidite, u zakon je uneta i ova tačka:

„Žito, i uopšte usevi, moraju dobro uspevati, i mora ih biti što više.”

— To je povoljan zakon — rekoh.

Ministar se zadovoljno osmehnu, pa produži:

— Razgranao sam činovništvo u svojoj struci tako da svako selo ima privredno nadleštvo od pet činovnika, od kojih je najstariji upravnik ekonomije i privrede sela toga i toga. Zatim, u svakom sreskom mestu je ekonom za srez sa velikim personalom činovnika, i nad svima su pokrajinski ekonomi, ima ih dvadeset, na koliko je pokrajina podeljena naša zemlja. Svaki od pokrajinskih ekonoma ima celokupan nadzor sa svojim činovništvom: da motri nad svima ostalim činovnicima vrše li svoju družnost, i da utiče na snaženje privrede u celom kraju.

Preko njega vrši ministarstvo (koje ima dvadeset odeljenja i u svakom po jedan šef odeljenja, sa velikim brojem činovnika) prepisku sa celim krajem. Svaki šef odeljenja u ministarstvu ima prepisku sa po jednim ekonomom pokrajinskim, a oni posle o tome izveštavaju ministra preko njegovih ličnih sekretara.

— To je onda užasna administracija? — primetim.

— Vrlo velika. Naše ministarstvo ima najveći broj numera od sviju ostalih.

Činovnici nemaju kad od akata da dignu glave povazda.

Posle malog ćutanja, produži ministar:

— Posle toga, ja sam udesio da svako selo ima dobro uređenu čitaonicu, koja mora biti snabdevena dobrim knjigama za ratarstvo, šumarstvo, stočarstvo, pčelarstvo i druge grane privrede.

— Seljaci sigurno rado čitaju?

— To je obavezno, kao i vojna obaveza. dva časa pre podne i dva časa po podne mora svaki radnik seljak provesti u čitaonici, gde čita, ili mu čitaju ako nije pismen, a sem toga im činovnici drže predavanja o savremenom racionalnom obdelavanju zemlje.

— Pa kad, onda, rade u polju? — upitam.

— E, vidite kako je. U početku izgleda tako. Ovo je spor način, koji će u prvi mah izgledati nepodesan, ali posle će se tek videti blagotvorni uticaj ove krupne reforme. Po mome dubokom uverenju, najglavnije je da se prvo teorija dobro utvrdi, pa će posle ići lako, i onda će se videti da će se sve ovo vreme provedeno u teorijskom izučavanju privrede stostruko nadoknaditi. Treba, gospodine moj, imati jaku osnovu, temelj zdrav, pa podizati zgradu! — završi ministar, i od uzbuđenja obrisa znoj sa čela.

— Potpuno odobravam vaše genijalne poglede na privredu! — rekoh oduševljeno.

— I tako sam taman lepo rasporedio pet miliona dinara: dva miliona na činovnike, jedan milion honorara piscima za udžbenike iz privrede, jedan milion na zasnivanje biblioteka i jedan milion na dijurne činovnicima. To je taman pet.

— To ste divota udesili!... Dosta i na biblioteke trošite.

— E, vidite, ja sam sada izdao raspis da se, sem privrednih knjiga, nabavljaju i udžbenici za grčki i latinski jezik, te se seljaci posle poljskog rada mogu učeći klasične jezike oblagorođavati. Svaka čitaonica ima Omira, Tacita, Paterkula i vazda drugih lepih dela iz klasične literature.

— Divota! — uzviknem raširenih ruku, i odmah ustanem, te se pozdravim sa gospodinom ministrom i pođem, jer mi već bučaše glava od te velike reforme koju nisam mogao shvatiti.

Ministar finansija, kad odoh da ga posetim, primio me je odmah, iako je, kako on kaže, bio u velikom poslu.

— Baš dobro što ste došli, gospodine, te ću se tako malo odmoriti. Dosad sam radio, pa me, verujte, već glava boli! — reče ministar i pogleda me klonulim, pomućenim pogledom.

— Zaista je vaš položaj vrlo težak pri tako ogromNom radu. Bez sumnje ste razmišljali o kakvom važnom finansijskom pitanju? — primetim.

— Držim da će vas na svaki način zanimati polemika koju vodim sa gospodinom ministrom građevina o jednom vrlo važnom pitanju. Od jutros sam puna tri časa na tome radio. držim da ja imam prava, i da zastupam pravednu stvar... Evo, pokazaću vam članak koji sam priredio za štampu.

Ja sam s nestrpljenjem očekivao da čujem taj znameniti članak i da, u isto vreme, saznam oko čega se vodi ta važna i očajna borba između ministra finansija i ministra građevina. Ministar dostojanstveno, sa svečanom ozbiljnošću na licu, uze u ruke rukopis, iskašlja se, i pročita naslov:

„Još dve-tri reči povodom pitanja: dokle se na jug u starom veku prostirala granica naše zemlje.”

— Pa to je, kako izgleda, neka istorijska raspra?

— Istorijska — reče ministar malo začuđen tako neočekivanim pitanjem, i pogleda me preko svojih naočara tupim, umornim pogledom.

— Vi se bavite istorijom?

— Ja?! — uzviknu ministar s nešto ljutnje u glasu... — To je nauka kojom se ja bavim već blizu trideset godina, i to, da ne laskam sebi, sa uspehom — završi ministar i pogleda me prekorno.

— Ja veoma cenim istoriju i lude koji ceo svoj život posvete toj zaista važnoj nauci — rekoh učtivo da bih, koliko-toliko, opravdao svoj malopređašnji zaista nerazmišljeni postupak.

— Ne samo važna, gospodine moj, već najvažnija, razumete li, najvažnija! — uzviknu oduševljeno ministar i pogleda me značajno, ispitujući.

— Sasvim tako! — rekoh.

— Eto, vidite — opet će ministar — koliko bi bilo štete kad bi se, recimo, o granici naše zemlje utvrdilo onako kako to iznosi moj kolega ministar građevina.

— A on je istorik? — prekidoh ga pitanjem.

— Nadriistorik. On svojim radom na toj nauci samo štete donosi. Uzmite, samo, pa čitajte njegove poglede povodom toga pitanja o staroj granici naše zemlje, pa ćete videti koliko tu ima njegovog neznanja, pa čak, ako hoćete pravo, i nepatriotizma.

— Šta on dokazuje, ako smem znati? — upitam ga.

— Ne dokazuje on ništa, gospodine moj! Žalosno je to dokazivanje kad on veli da je stara granica s južne strane išla severno od grada Kradije; a to je nepoštenje; jer naši neprijatelji onda mogu s mirnom savešću polagati pravo na zemljište do više Kradije. Šta mislite koliko štete time nanosi ovoj napaćenoj zemlji?! — uzviknu ministar ljutito, S pravednim gnjevom, uzdrhtalim, bolnim glasom.

— Neizmerna šteta! — uzviknem ja, kao preneražen tom strahotom koja bi postigla celu zemlju zbog neznanja i nerazumevanja ministra građevina.

— Ja to pitanje, gospodine, neću ostaviti, jer to mi, najzad, nalaže dužnost koju imam da činim prema našoj miloj otadžbini kao sin njen. Ja ću to pitanje izneti i pred samo Narodno predstavništvo, pa neka ono donese svoju odluku, koja ima da važi za svakog građanina ove zemlje. U protivnom slučaju, ja ću dati ostavku, jer ovo je već drugi moj sukob sa ministrom građevina, i to sve zbog tako važnih pitanja po zemlju.

— Pa zar Skupština može i o tim naučnim pitanjima donositi odluke?

— Zašto ne? Skupština ima pravo da o svima pitanjima donosi odluke, koje su obavezne za svakog kao zakon. Juče je, baš, jedan građanin podneo Skupštini molbu da mu se dan rođenja računa pet godina ranije nego što se rodio.

— Kako to može? — uzviknuh i nehotice od čuda.

— Može, zašto ne?.. On se, recimo, rodio ..74. godine, a Skupština njegov dan rođenja proglasi da je u godini ..69.

— Čudnovato! A šta mu to treba?

— Treba mu, jer tek tako ima pravo da se kandiduje za poslanika na jedno upražnjeno mesto, a on je naš čovek i pomagaće svojski postojeće političko stanje.

Zaprepašćen od čuda, nisam umeo ni reči progovoriti. Ministar to kao da primeti, te će reći:

— Vas kao da to čudi. Takvi i slični slučajevi nisu retki. Jednoj gospođi Skupština je uvažila molbu takve iste prirode. Ona je, opet, molila da je Skupština oglasi za deset godina mlađu nego što je. Jedna je, opet, podnela molbu da Narodno predstavništvo donese merodavnu odluku da je u braku sa svojim mužem rodila dvoje dece, koja odmah postaju zakoniti naslednici njenog bogatog muža. I Skupština, razume se, kako je ona imala jakih i dobrih prijatelja, usvoji njenu naivnu i plemenitu molbu, i oglasi je majkom dvoje dece.

— A gde su deca? — upitam.

— Koja deca?

— Pa deca o kojoj govorite?

— Ta dece nema, razumete li, ali se računa zbog te odluke skupštinske da ta gospođa ima dva deteta, i tako je prestao rđav život između nje i njenog muža.

— To ne razumem — primetim, iako čak ne beše učtivo da to kažem.

— Kako ne razumete?.. Vrlo prosta stvar. Taj bogati trgovac, muž te gospođe o kojoj govorimo, nema s njom dece. Razumete li?

— Razumem.

— E, lepo, sad pazite dale: kako je on vrlo bogat, to zaželi da ima dece, koja će naslediti njegovo veliko imanje, i usled toga dođe do vrlo rđava života između njega i njegove žene. Njegova žena, onda, kao što vam kažem, podnese Skupštini molbu, i Skupština povoljno reši.

— Pa je li bogati trgovac zadovoljan takvom odlukom narodnog predstavništva?

— Razume se da je zadovoljan. Sad je potpuno umiren, i veoma otada voli svoju ženu.

Razgovor je tekao dale, razgovarali smo o mnogim stvarima, ali se gospodin ministar ni jedom rečju ne dotače pitanja finansijskih.

Naposletku, okuražih se da ga najponiznije zapitam:

— Finansije su vrlo dobro uređene u vašoj zemlji, gospodine ministre?

— Vrlo dobro! — reče on s pouzdanošću, pa odmah zatim dodade:

— Glavna je stvar budžet dobro izraditi, pa sve ide lako.

— Koliko je miliona godišnje budžet vaše zemlje?

— Preko osamdeset miliona. A evo kako je raspoređen:

Za bivše ministre, koji su sad bilo u penziji, bilo na raspoloženju, trideset miliona; za nabavljanje ordena deset miliona, za uvođenje štednje u narod pet miliona.

— Izvinite, gospodine ministre, što vas prekidam... Ne razumem kakav je izdatak od pet miliona za uvođenje štednje.
— E, vidite, gospodine, štednja je neosporno najvažnija stvar, kad je već reč o finansiranju. Te novine nema nigde u svetu, ali nas je tome nevolja naučila zbog rđavih finansijskih prilika u zemlji, te smo tako hteli da žrtvujemo tu priličnu sumu godišnje, samo da bismo narodu pomogli i olakšali mu koliko-toliko. Sada će, na svaki način, poći nabole, jer je već za ovo kratko vreme izdat čitav milion piscima knjiga o štednji za narod. Ja sam i sam nauman da, koliko-toliko, pomognem narodu u tom pogledu, te sam počeo pisati delo: „Štednja u našem narodu u starom veku”; a moj sin piše delo: „Uticaj štednje na kulturni napredak u narodu”; a moja ćerka je dosad napisala dve pripovetke, opet za narod, u kojima se iznosi kako vala štedeti, a sad piše i treću: „Raskošna Ljubica i štedljiva Mica”. — Mora biti neka vrlo lepa priča?!

— Vrlo lepa; u njoj se iznosi kako propada Ljubica zbog ljubavi, a Mica se udala za velikog bogataša i uvek se odlikovala štednjom. „Ko štedi, tome i bog pomaže”, završuje se priča.

— To će imati neobično dobra uticaja na narod! — rekoh oduševljeno.

— Razume se, — produži gospodin ministar — velika i značajna uticaja. Evo, na primer, otkad je ustanovljena štednja, moja ćer je već preko sto hiljada uštedela za miraz sebi.

— To vam je onda najvažnija partija u budžetu — primetim.

— Tako je, ali je samo bilo mučno doći na tako srećnu misao, a ostale su budžetske partije bile i ranije, pre moga ministrovanja. Na primer, za narodne svečanosti pet miliona, na poverljive vladine izdatke deset miliona, za tajnu policiju pet miliona, za održavanje i utvrđivanje vlade na svom položaju pet miliona. Tu smo, kao i svuda, veoma štedljivi. I sad dolazi ono sve ostalo manje važno u budžetu.

— A na prosvetu, vojsku i ostalo činovništvo?

— Jest, imate pravo, i tu, sem prosvete, ide oko četrdeset miliona, ali to ulazi u redovni godišnji deficit.

— A prosveta?

— Prosveta? E ona, već, razume se, dolazi u nepredviđene izdatke.

— Pa čime onda pokrivate tako veliki deficit?

— Ničim. Čim se može pokriti? To dolazi u dug. Čim se nakupi poviše deficita, mi zaključimo zajam, pa tako opet. Ali se i, s druge strane, staramo da u nekim budžetskim partijama bude suficita. Ja sam već u svome ministarstvu počeo uvoditi štednju, a na tome živo rade i ostale moje kolege. Štednja, kao što vam kažem, to je osnova za blagostanje svake zemlje. Juče sam u interesu štednje otpustio jednog služitelja. To je već ušteda od osam stotina dinara godišnje.

— To ste dobro učinili! — primetih.

— Moralo se, gospodine, već jedared početi starati o blagostanju narodnom.

Momak plače da ga primim opet, moli, a nije grešnik ni rđav, ali što ne ide, ne ide; jer to zahtevaju interesi naše mile otadžbine. „S polovinom ću plate služiti”, veli on meni. „Ne može da bude” , rekoh; „ja jesam ministar, ali ovo nisu moje pare, već narodne, krvavo stečene, i ja moram o svakom dinaru voditi ozbiljna računa.”

Molim vas, gospodine, recite sami, otkuda ja smem uludo bacati državnih osam stotina dinara? — završi ministar i s raširenim rukama očekivaše od mene pozitivan odgovor.

— Sasvim tako!

— Eto, onomad je izdata velika suma novaca jednom članu vlade da leči ženu iz budžeta na poverljive izdatke, i onda, ako se ne pazi na svaku paru, kako će narod plaćati?

— A koliki su prihodi u zemlji, gospodine ministre? To je, držim, važna stvar?

— The, to baš i nije važno!... Kako da vam kažem? Upravo, ne zna se još koliki su prihodi. Čitao sam nešto o tome u jednom stranom listu, ali ko zna je li to tačno?

Tek, na svaki način, ima dosta prihoda, dosta, bez sumnje! — reče ministar sa ubeđenjem i nekom stručnjačkom važnošću.

U tom prijatnom i važnom razgovoru prekide nas momak, koji uđe u ministrovu kancelariju i javi da jedna činovnička deputacija želi pred gospodina ministra — Zvaću ih maločas, neka pričekaju — reče momku, a zatim se obrati meni:

— Verujte da sam tako umoran od tog mnogog primanja od ovo dva-tri dana, da mi čisto glava buči. Ovo sad s vama što sam ugrabio da provedem u prijatnom razgovoru!

— Dolaze poslom? — upitah.

— Imao sam, evo vidite, baš tu na nozi grdno veliki žulj, pa sam ga pre četiri dana operisao, i operacija je, bogu hvala, ispala vrlo srećno. Zbog toga dolaze činovnici, sa svojim šefovima na čelu, te mi čestitaju i izražavaju svoju radost zbog srećno izvršene operacije.

Ja se izvinim gospodinu ministru što sam ga smetao u poslu, a da ga ne bih i dale prekidao, to se najučtivije pozdravim i iziđem iz njegova kabineta.

I zaista, o tome žulju ministra finansija beše i u novinama vazda novih saopštenja:

„Činovnici... nadleštva, juče u četiri časa po podne, sa svojim šefom na čelu, bili su deputativno kod gospodina ministra finansija da mu čestitaju s radošću srećnu operaciju žulja. Gospodin ministar ih je izvoleo ljubazno i svesrdno primiti, a tom prilikom je g. šef u ime sviju činovnika svoga nadleštva izgovorio dirljiv govor u tom smislu, a gospodin ministar je zahvalio svima na toj retkoj pažnji i iskrenom osećanju.”

Kad sam izišao na ulicu, opet ulica prepuna silna sveta što se talasa na sve strane, a graja da uši zaglunu.

„Kuda će ovaj ovoliki svet? Šta je sad opet?.. Sigurno deputacija kakva?” — mislio sam u sebi, gledajući s čuđenjem u tu nebrojenu šarenu masu raznovrsna sveta, i priđem prvom što beše do mene, te ga zapitam:

— Kuda žuri ovaj ovoliki svet?

Onaj se oseti duboko uvređen od tog mog glupog pitanja, pogleda me ljutito i s prezrenjem, pa se okrete leđima meni i pođe za masom.

Zapitam drugog, trećeg, i svaki me s prezrenjem pogleda i ne odgovori. Najzad se namerih na jednog s kojim sam se poznao prilikom pokretanja jednog patriotskog lista, a već u toj zemlji, da se ne čudite, svaki dan se pokreće po nekoliko listova, te upitah i njega:

— Kuda žuri ovoliki svet? — a strepim da li ću i s ovim poznatim patriotom još gore proći nego sa ostalima.

I on me pogleda prezrivo, pa zgušenim glasom, punim srdžbe i gneva, izgovori:

— Sramota!

Ja se zastideh i jedva promucam:

— Izvinite, nisam imao nameru da vas vređam, samo sam hteo da zapitam...

— No, to je lepo pitanje! Gde ti živiš, zar te nije sramota da pitaš za jednu stvar koju i stoka može znati? Naša zemlja strada, i mi svi žurimo da joj priteknemo u pomoć kao njeni valjani sinovi, a ti se iščuđavaš, i ne znaš za tako važan događaj! — izgovori moj poznanik glasom što drhti patriotskim bolom.

Ja sam se dugo izvinjavao i pravdao za tako krupnu pogrešku, koju sam nerazmišljeno učinio, i zamolim ga za oproštaj.

On se odobrovolji i ispriča mi kako Anuti, jedno ratoborno pleme, upada s juga u njihovu zemlju i čini grdne zulume.

— Danas je stigla vest — produži on govor — da su noćas potukli mnoge porodice, popalili mnoge domove i zaplenili mnogu stoku!

— To je strašno! — rekoh i stresem se od užasa, i dođe mi da jurnem na jug zemlje i da se pobijem sa Anutima, jer me tako zabole stradanje nevinih, mirnih građana od njihova varvarstva, pa čisto zaboravih da sam star, iznuren i nemoćan i osetih u tom trenutku mladićku snagu.

— Pa zar smemo mi ostati gluvi prema tim pokolima i tom zverskom postupanju naših suseda?

— Nikako! — uzviknuh oduševljen njegovim vatrenim rečima — i od boga bi bila grehota!

— Zato i žurimo na zbor. Nijednoga svesnoga građanina nema koji na ovaj zbor neće doći; samo će svaki stalež za sebe držati zbor na zasebnom mestu.

— Što to?

— The, što?... Naša večita nesloga! Ali ipak svaki zbor će doneti jednodušnu odluku, patriotsku. Uostalom, i bole je što više, a glavno je da smo svi u osećanju i mislima složni, dišemo jednom dušom kad je pitanje o našoj miloj otadžbini.

I zaista svet se počeo odvajati u razne grupe i ići raznim pravcima; svaka grupa žuri na svoje određeno mesto gde će držati zbor.

Kako, razume se, nisam mogao stići na sve zborove, to se sa svojim poznanikom uputim tamo kuda iđaše on i njegova grupa. To su bili činovnici sudske i policijske struke.

Zađosmo u prostranu salu jednog hotela, u kojoj već behu spremljena sedišta i sto sa zelenom čohom za sazivače zbora. Rodoljubivi građani posedaše na stolice, a sazivači zauzeše svoja mesta za stolom.

— Braćo! — poče jedan od sazivača. — Vi već znate što smo se ovde okupili. Sve je vas ovde skupilo plemenito osećanje i žela da se nađe leka i stane na put drskim upadima anutskih četa u južne krajeve naše drage otadžbine, da se pomogne nesrećnome narodu koji strada. Nego, pre svega, gospodo, kao što znate, pri ovakvim prilikama red je da se izabere predsednik, potpredsednik i sekretar zbora.

Posle duge graje, izabraše toga što otvori zbor za predsednika, a one druge sazivače za ostalo zborsko časništvo. Pošto se, po utvrđenom redu i običaju, časnici odborski zahvališe rodoljubivom skupu na toj retkoj počasti, predsednik lupi u zvono, i objavi da je zbor otvoren.

— Želi li ko da govori? — upita.

Javi se jedan iz prvog reda sedišta i reče da je red da se sa zbora pozdravi vlada i veliki mudri državnik, koji će samom vladaru protumačiti izraze njihove vernosti i odanosti.

Zbor primi taj predlog i odmah se spremiše napismeni pozdravi, koji behu aklamacijom usvojeni, ali da se samo na nekim mestima udesi red reči pravilno, po sintaksi.

Stadoše se javljati govornici sve jači i jači. Svaki govor beše pun rodoljublja, pun bola i pun gneva prema Anutima. Svaki je od govornika bio saglasan s predlogom prvog govornika: da se bez ikakva odlaganja, jer je stvar i inače hitne prirode, donese odmah tu, na zboru, oštra rezolucija, kojom će se najenergičnije osuditi varvarski postupci Anuta.

I tu odmah izabraše trojicu koji su dobro vladali jezikom da sastave rezoluciju u pomenutom smislu i da je pročitaju zboru radi odobrenja.

U isti mah javi se jedan s gotovom rezolucijom i zamoli zbor za dozvolu da je pročita, pa, ako se zbor slaže s njom, da se primi.

Odobriše mu, i onaj uze čitati:

„Činovnici sudske i policijske struke okupljeni na današnjem zboru, duboko potreseni nemilim događajima koji se svakodnevno, na žalost, odigravaju u južnim krajevima naše zemlje, zbog varvarskog ponašanja anutskih četa, nalaze se pobuđeni da donesu sledeću rezoluciju:

1. Duboko sažaljevamo što je naš narod u tim krajevima snašla takva beda i nesreća;

2. Najoštrije osuđujemo divlje postupke Anuta uzvikujući: Dole s njima!

z. S gnušanjem i prezrenjem konstatujemo da su Anuti nekulturan narod, nedostojan i pažnje svojih prosvećenih suseda.”

Ova rezolucija bi jednoglasno primljena u načelu, ali pri burnoj debati u pojedinostima bi još usvojeno da se kod 2. tačke doda kod „divlje” još i reč „odvratne”.

Zatim ovlastiše upravu da u ime zbora potpiše rezoluciju, i zbor se raziđe u najvećem redu.

Na ulici opet graja i masa sveta što se vraćaše sa mnogih patriotskih zborova.

Na licima se njihovim sad primećavaše duševni mir, kao ono kad čovek oseti zadovoljstvo posle izvršene teške, ali plemenite, uzvišene dužnosti.

Na mnogim mestima čuo sam razgovor ovakve prirode:

— Nije trebalo, ipak, da bude onako oštra — dokazuje jedan.

— Šta nije trebalo? dobro je ono. Nije nego šta misliš? Prema takvim životinjama treba biti grub i oštar — ljuti se drugi.

— Znam, molim te, ali ne ide, nije taktično! — opet će prvi.

— Kakav takt prema njima još hoćeš? Da se, valjda, ne zamerimo tako valjanim ludima, šta li? Ovako ti njima, pa kad čita, da se strese — opet će drugi, a glas mu drhti od ljutine.

— Pa mi baš i treba, kao prosvećeni, da budemo uzvišeniji od njih; a, posle toga, treba biti oprezan da se ne zamerimo susednoj zemlji razlaže onaj miroljubivi i taktični.

Pred veče toga istog dana već su se u novinama mogle čitati mnogobrojne rezolucije donete toga dana na rodoljubivim zborovima. Niko nije izostao a da ne pohita zemlji u pomoć. Prepune novine: rezolucija profesora povodom nemilih događaja na jugu Stradije, rezolucija omladine, rezolucija učitelja, rezolucija oficira, rezolucija radnika, trgovaca, lekara, prepisača. Jednim slovom, niko nije izostao. Sve su rezolucije u jednom duhu, sve oštre i odlučne, u svakoj ima ono „duboko potreseni”, „najoštrije osuđujemo” i tako dale.

Uveče je, opet, nastalo vesele u gradu, a zatim miran, tih i spokojan san miroljubivih i kuražnih sinova srećne zemlje Stradije.

Sutradan su stizale vesti iz ostalih krajeva Stradije. Nijednog jedinog mesta nema gde ne bejaše doneta oštra rezolucija povodom „poslednjih nemilih događaja”, kako su to Strađani nazvali.

A, već, po sebi se razume da je svaki građanin za ove velike usluge otadžbini, ko manje ko više, obasut odlikovanjima za građansku kuraž i vrline.

I mene oduševi taj bujni narod pun građaske svesti i samopregorevanja za opštu stvar, pa mi se iz grudi ote uzvik:

„Stradijo, ti nećeš nikad propasti, pa ma svi narodi propali!”

„Ha, ha, ha, ha!” — u tom trenutku kao da mi zazvoni u ušima opet onaj satanski, podrugliv smeh nekog zlog duha ove srećne i blažene zemlje.

Nehotice uzdahnem.

Iako sam mislio da prvo idem ministru prosvete, ipak, zbog ovih poslednjih nemilih događaja, zaželim da čujem šta o tome misli ministar vojni, te se još istog dana uputim njemu.

Ministar vojni, mali, žurav čovečić, s upalim grudima i tankim ručicama tek beše svršio molitnu malo pre nego što mene primi.

U njegovoj kancelariji se osećaše miris izmirne i tamjana kao god u kakvom hramu, a na stolu njegovom vazda pobožnih, starih i već požutelih knjiga.

Ja u prvo vreme pomislih da sam pogrešio i došao drugom kome, ali me uniforma višeg oficira, što je gospodin ministar imaše na sebi, ipak protivnome uveravaše.

— Izvinite, gospodine, — reče blago nežnim tankim glasom — sad sam baš svršio svoju redovnu molitvu. Ja to činim uvek kad god sedam za posao, a naročito sada molitva ima mnogo više smisla zbog ovih poslednjih nemilih događaja na jugu naše mile zemlje.

— Ako oni produže svoje upade, to još može doći do rata? — upitam.

— A ne, nema nikakve opasnosti.

— Ali ja držim, gospodine ministre, da je to već opasnost kada oni ubijaju lude i pljačkaju svakodnevno po čitavom jednom kraju vaše zemlje.

— Ubijaju, to jeste; ali mi ne možemo biti tako nekulturni, tako divljački kao... Ovde je hladno, kao da odnekud ima promaje. Kažem tim nesrećnim momcima da u mojoj sobi temperatura bude uvek šesnaest i po stepeni, pa ipak ništa... — skrenu gospodin ministar svoj započeti govor i zazvoni u zvonce za momka.

Momak uđe i pokloni se, a zveknuše mu ordeni na grudima.

— Pa jesam li ja vama, za ime boga, govorio da u mom kabinetu bude stalna temparatura od šesnaest i po stepeni, a eto sad opet hladno; pa neka promaja; prosto da se smrzne čovek!

— Eto, gospodine ministre, sprava za merenje toplote pokazuje osamnaest! — reče momak učtivo i pokloni se.

— Onda dobro — reći će ministar, zadovoljan odgovorom. — Možete sad ići, ako je po volji.

Momak se opet duboko pokloni i iziđe.

— Baš mi ta prokleta temperatura, verujte, zadaje mnogo brige; a temperatura je za vojsku glavna stvar. Ako temperatura nije kao što treba, vojska nam neće valjati ništa... Celo jutro sam spremao raspis svima komandama... Evo, baš ću vam ga
pročitati:

„Kako su u poslednje vreme učestali upadi Anuta u južne krajeve naše zemlje, to naređujem da se vojnici svakog dana zajednički, pod komandom, mole svevišnjem Bogu za spas naše drage nam i mile otadžbine, natopljene krvlju naših vrlih predaka.

Molitvu će za taj slučaj, onu koju treba, odrediti vojni sveštenik; ali, na kraju molitve, da dođe i ovo: ‘Neka dobrim, mirnim i pravednim građanima što padoše kao žrtve zverskog nasilja divljačkih Anuta, milostivi Bog da rajsko naselje! Bog da im prosti pravednu rodoljubivu dušu; laka im bila zemlja Stradija, koju su iskreno i žarko ljubili! Slava im!' Ovo imaju izgovoriti svi vojnici i starešine odjednom; ali će se izgovarati pobožnim, skrušenim glasom. Zatim će se svi ispraviti, dići gordo i ponosno glave, kao što dolikuje hrabrim sinovima naše zemlje, i tri puta gromoglasno uzviknuti, uz jek truba i lupu doboša: ‘Živela Stradija, dole s Anutima!' Treba paziti da se sve ovo lepo i pažljivo izvede, jer od toga zavisi dobro naše otadžbine. Kad se sve to bez opasnosti izvede, onda će nekoliko četa, sa zastavom, promarširati pobedonosno kroz ulice, uz gromke ratoborne zvuke muzike, a vojnici moraju koračati oštro, tako da im se pri svakom koraku ljušne mozak u glavi. Kako je stvar hitna, to ćete sve ovo odmah tačno izvršiti i o svemu podneti iscrpan izveštaj... U isto vreme, najstrožije naređujem da obratite naročitu pažnju na temperaturu u kasarnama, kako bi bio zadovoljen taj najbitniji uslov za razvijanje vojske.”

— To će na svaki način imati uspeha, ako raspis stigne na vreme? — rekoh.

— Morao sam žuriti, te je, hvala bogu, blagovremeno otkucan telegrafom ceo raspis na čitav čas pre vašega dolaska. Da nisam žurio da stvar ovako na vreme pametno uputim, moglo bi se desiti vazda neprijatnih rđavih slučajeva.

— Imate pravo! — rekoh koliko tek da nešto reknem, iako nisam mogao imati pojma šta bi se to rđavo moglo desiti.

— Da, gospodine moj, tako je. Da ja nisam kao ministar vojni tako uradio, mogao bi koji od komandanata na jugu zemlje upotrebiti vojsku da oružjem pritekne u pomoć našim građanima i da proliju krv anutsku. Svi naši oficiri i misle da bi to najbolji način bio, ali oni neće da o stvarima malo dublje i svestranije razmisle.

Prvo i prvo, mi, današnja vlada, hoćemo miroljubivu, pobožnu spoljnu politiku, mi nećemo prema neprijateljima da budemo neljudi; a što oni tako zverski postupaju prema nama, to će im bog platiti večnom mukom i škrgutom zuba u paklu ognjenome.

Druga stvar, gospodine moj dragi, koja je takođe važna, to je što naša današnja vlada nema pristalica u narodu, te nam vojska poglavito treba za naše unutrašnje političke stvari. Na primer, ako je koja opština u rukama opozicionara, onda treba upotrebiti oružanu vojsku da se takvi izdajnici ove napaćene otadžbine kazne i da se vlast preda u ruke kome našem čoveku...

Gospodin ministar se zakašlja, te ja ugrabim reč.

— To sve jeste, ali ako upadi anutskih četa uzmu jače razmere?

— E, onda bismo i mi preduzeli oštrije korake.

— Šta mislite, ako smem zapitati, gospodine ministre, u takvom slučaju?

— Preduzele bi se oštrije mere, ali opet taktično, mudro, smišljeno. U prvi mah bismo naredili da se po celoj zemlji opet donesu oštrije rezolucije, pa, bogami, ako i to ne pomogne, onda bismo, razume se, morali brzo, ne gubeći ni časa, pokrenuti rodoljubivi list sa isključivo patriotskom tendencijom, i u takvom jednom listu osudili bismo čitav niz oštrih, pa čak i zajedljivih članaka protiv Anuta. Ali, ne daj bože da već, po nesreći, i dotle dođe! — reče ministar, pa obori glavu skrušeno i uze se krstiti, šapćući svojim bledim ispijenim usnama tople molitve.

Mene, doduše, ne obuze nimalo to blaženo, religiozno osećanje, ali sam se, tek društva radi, i sam počeo krstiti, a neke čudne misli me obuzeše:

„Čudna zemlja!” — mislio sam. — „Tamo ginu ljudi, a ministar vojni sastavlja molitve i misli na pokretanje rodoljubivog lista! Vojska im je poslušna i hrabra, to se dokazalo u tolikim ratovima; i našto, onda, ne izvesti jedno odeljenje na granicu i sprečiti opasnost od tih anutskih četa?”

— Vas, možda, čudi ovakav moj plan, gospodine? — prekide me ministar u mislima.

— Pa i čudi me! — rekoh nehotično, iako se odmah pokajah zbog te nerazmišljenosti.

— Niste vi, dragi moj, posvećeni dovoljno u stvari. Nije ovde glavno održati zemlju, već što duže održati kabinet. Prošli kabinet se držao mesec dana, a mi tek dvetri nedelje, pa da tako sramno padnemo! Položaj nam je neprestano uzdrman, i mi, razume se, moramo upotrebljavati sve mere da se što više održimo.

— Šta radite?

— Radimo što su i dosada činili! Pravimo iznenađenja svakog dana, činimo svečanosti; a sad ćemo, kako nam stvari rđavo stoje, morati izmisliti kakvu zaveru. A to je bar lako u našoj zemlji. I, što je glavno, svet se na to toliko navikao da čak, iako je sve ropski poslušno, sa čuđenjem raspituju: „Šta? Zar još nema nikakve zavere?” — samo ako se zadrži nekoliko dana više s tim najsigurnijim sredstvom za suzbijanje opozicije. I tako, dakle, zbog tih iznenađenja, svečanosti, zavera, nama je vojska uvek potrebna za naše unutrašnje stvari. To je sporedna stvar, gospodine moj, što tamo ludi ginu; ali meni je glavno da svršim preče stvari, korisnije za zemlju nego što bi bila tako očita budalaština tući se sa Anutima. Vaše, kako mi izgleda po svemu, mišljenje o ovim stvarima nije originalno; tako, na žalost, misle i naši oficiri i naša vojska; ali mi, članovi današnjeg kabineta, gledamo na stvar mnogo dublje, trezvenije!

— Pa zar je vojska čemu god potrebnija nego da bude odbrana zemlje, odbrana onih porodica tamo na jugu koje stradaju od tuđinskog zuluma? Jer taj isti kraj, gospodine ministre, šale u vojsku svoje sinove, šalje ih rado, pošto u njima, u vojsci, gleda potporu svoju — rekoh gospodinu ministru dosta ljutito, iako to nisam trebao reći; e, ali dođe tako čoveku te rekne i učini štošta, kao da je stao na ludi kamen.

— Mislite li da vojska nema preče dužnosti, gospodine? — reče mi gospodin ministar tihim, ali prekornim glasom klimajući glavom prekorno, tužno, i s nešto prezrenja; a pritom me je s omalovažavanjem merio od glave do pete.

— Mislite li? — ponovi on s bolnim uzdahom.

— Ali, molim vas... — počeh nešto; a ko zna šta sam hteo, jer ja i sam ne znam; dok me ministar prekide jačim glasom, izgovarajući značajno svoje važno i ubedljivo pitanje.

— A parade?

— Kakve parade?

— Ta zar se još i to može pitati? A to je bar tako važna stvar u zemlji! — naljuti se malo smireni i pobožni gospodin ministar.

— Izvinite, to nisam znao rekoh.

— Niste znali?!... Koješta! A neprestano vam govorim da, zbog raznih važnih iznenađenja u zemlji, mora biti i svečanosti i parada; a kud bi sve to moglo biti bez vojske? To je, bar za danas, glavni njen zadatak. Neka upadaju neprijateljske čete, to nisu tako važne stvari; ali, glavno je da mi paradiramo po ulicama uz jeku truba; a već ako bi opasnosti po zemlju uveliko nastupile spolja, onda bi se valjda i ministar spoljnih odnosa zemaljskih počeo nešto o tome brinuti, ako ne bi bio slučajno zauzet svojim domaćim poslovima. On, siromah, ima dosta dece, ali se ipak država stara o svojim zaslužnim ljudima. Njegova se muška deca, znate, vrlo rđavo uče; i šta se moglo drugo uraditi, već da se izberu za državne pitomce? To je i pravo; a za žensku decu će se država postarati, jer će im se spremiti miraz o državnom trošku, ili će se mladoženji koji bi uzeo ministrovu ćerku dati veliki položaj, koji inače, razume se već, ne bi nikad mogao dobiti.

— To je lepo kad se cene zasluge! — rekoh.

— Kod nas je to jedinstveno! U tome nam nema ravna. Ma ko bio ministar, pa čak dobar ili rđav, uvek se blagodarna država stara o njegovoj porodici. Ja nemam dece, ali će država poslati moju svastiku da uči slikarstvo.

— Gospođica svastika ima dara?

— Ta ona dosad nije slikala ništa; ali, ko zna, može se očekivati uspeha. S njom će ići i njen muž, moj pašenog; i on je izabrat za državnog pitomca. To je vrlo ozbiljan i vredan čovek; od njega se možemo mnogo nadati.

— To je mlad par?

— Mladi još, držeći; paši je šeset, a mojoj svaji oko pedeset i četiri godine.

— Vaš gospodin pašenog se bavi na svaki način naukom?

— O, još kako! On je inače piljar, ali rado čita romane, a novine guta, što se kaže. Čita svake naše novine, a već raznih podlistaka i romana pročitao je više od dvadeset. Njega smo poslali da studira geologiju.

Gospodin ministar ućuta, zamisli se nešto i uze sukati svoje brojanice, koje mu višahu o maču.

— Pomenuste iznenađenja, gospodine ministre?

Podsetim ga na započeti razgovor, jer me nije mnogo interesovao ni njegov paša, ni njegova svastika.

— Jest, jest, imate pravo, ja sam malo skrenuo razgovor na sporedne stvari. Imate pravo. Priredili smo krupno iznenađenje, koje mora imati veliki politički značaj.

— To će, zaista, biti vrlo značajna stvar. A o tome se ne sme znati ništa pre nego što se dogodi? — upitam radoznalo.

— Zašto ne, molim vas? To je već objavljeno narodu i ceo narod priprema vesela i očekuje svakoga časa važan događaj.

— To će biti neka sreća po vašu zemlju?

— Retka sreća. Ceo narod se raduje i s ushićenjem pozdravlja vladu na mudroj, rodoljubivoj upravi. Ni o čemu se sad više ne govori i ne piše u našoj zemlji, već samo o tom srećnom slučaju koji će uskoro nastupiti.

— A vi ste na svaki način spremili sve što treba da takav srećan slučaj neminovno nastupi?

— Mi o tome nismo još ništa temeljnije razmišljali, ali nije isključena mogućnost da baš zaista nastupi kakav srećan slučaj. Vi, možda, znate onu staru, prastaru priču kako je u jednoj zemlji vlast objavila nezadovoljnom narodu da će se u zemlji pojaviti veliki Genij, uprav Mesija, koji će otadžbinu spasti od dugova, rđave uprave i svakog zla i bede, pa će narod povesti bolim putem, srećnijoj budućnosti. I zaista, razdraženi i nezadovoljni narod na rđave zemaljske vlasti i upravu umiri se, i nastade vesele po celoj zemlji... Niste nikad, zar, slušali tu staru priču?

— Nisam, ali je vrlo zanimljiva. Molim vas šta je dale bilo?

— Nastupila, kao što vam kažem, radost i vesele u celoj zemlji. Narod je, čak, skupljen na velikom opštenarodnom zboru, rešio da se bogatim prilozima kupe velika imanja i podignu mnoge palate, na kojima će biti zapisano: „Narod svom velikom Geniju i izbavitelju”. Za kratko vreme sve je to urađeno, sve pripremljeno, samo se očekivaše Mesija. Čak je narod opštim, javnim glasanjem izabrao i ime svome izbavitelju.

Gospodin ministar zastade i uze opet svoje brojanice, na kojima poče lagano odbrajati zrna.

— I pojavi se Mesija? — upitam.

— Ne.

— Nikako?

— Valjda nikako! — reče ministar ravnodušno i izgledaše kao da bez volje priča tu priču.

— Zašto?

— Ko to zna!

— Pa ništa se čak ni važno nije dogodilo?

— Ništa.

— Čudnovato! — rekoh.

— Mesto Mesije, pao je te godine veliki grad i upropastio sve useve u zemlji! — reče ministar gledajući smireno u svoje ćilibarske brojanice.

— A narod? — pitam.

— Koji?

— Pa narod u toj zemlji o kojoj govori ta zanimljiva priča?

— Ništa! — reče ministar.

— Baš ništa?

— Šta bi!... Narod kao narod!

— To je divno čudo! — rekoh.

— The, ono, ako hoćete pravo, narod je ipak u ćaru!

— U ćaru?

— Razume se!

— Ne razumem!

— Prosta stvar... Narod je bar nekoliko meseci živeo u radosti i sreći!

— To je istina! — rekoh postiđen što tako prostu stvar nisam mogao odmah protumačiti.

Posle toga smo još prilično govorili o raznim stvarima, a, između ostaloga, gospodin ministar mi napomenu kako će baš povodom tog srećnog slučaja o kome beše reč, tog istog dana proizvesti još osamdeset generala.

— Koliko ih imate sada? — upitam.

— Imamo ih dosta, bogu hvala, ali ovo se mora učiniti radi ugleda zemlje. Zamislite samo kako to zvuči: osamdeset generala za dan!

— To imponuje! — rekoh.

— Razume se. Glavno je da je što više pompe i galame.


Nastavak 3/3

Mrtvo more - Domanović,Radoje