Страдија/3

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

◄   2/3 1/3   ►


3/3


Када сам обишао све министре, наумим да обиђем и Народну скупштину. Народна се зове по неком заосталом обичају, а, у ствари, посланике поставља министар полиције. Чим се влада промени, одмах се расписују нови избори, а то значи бар месечно једном. Реч „избори” значи у оваквом случају: постављање посланика, и води своје порекло још из патријархалног друштва кад је народ збила имао, поред остале невоље, још и ту досадну дужност да мисли и брине кога ће изабрати за свога представника. Некад су се тако примитивно вршили избори, али је у модерној, цивилизованој Страдији та стара, глупа и дангубна процедура упроштена. Министар полиције узео је на се сву народну бригу, те он поставља, бира место народа, а народ не дангуби, не брине и не мисли. Према свему овоме, природно је да се то зову слободни избори.

Тако изабрани народни представници окупљају се у главни град Страдије да решавају и већају о разним питањима земаљским. Влада — разуме се, свака патриотска влада — и ту се побрине да то решавање буде паметно, модерно. И ту влада узме на себе сву дужност. Кад се искупе посланици, пре него што се почне рад, морају провести неколико дана у припремној школи, која се зове клуб. Ту се посланици припремају и вежбају како ће што боле одиграти своју улогу.

Све то изгледа као припрема за представу у позоришту.

Влада сама пише дело које ће посланици играти у Народној скупштини. Председник клуба, као какав драматург, има дужност да то дело проучи и да за сваку седницу одреди посланицима улоге, — разуме се, према њиховим способностима. Једнима се повере већи говори, једнима мањи, почетницима још мањи, некима се одреди да изговоре само по једну реч, „за”, или „против”. (Ово се друго врло ретко дешава, и то онда кад се подражава природности, те се, по свршеном гласању, броје гласови да се види која је страна победила; а у ствари је то одређено много пре него што је и држана та скупштинска седница). Некима, који се не могу ни за то употребити, одређују се неме улоге, кад се гласа устајањем и седањем. Кад се тако лепо поделе улоге, онда посланици иду кући и спремају се за седницу. Необично сам се изненадио кад сам први пут видео посланике како уче своје улоге.

Устао сам био рано изјутра и одем у градски парк да прошетам. Тамо пуно ђака, деце из нижих школа и младића из виших. Једни шеткају тамо-амо и читају наглас сваки свој предмет: ко сторију, ко хемију, ко веронауку, и тако дале. Неки се, по два и два, слишавају из онога што су научили. Док, одједном, угледах међу децом неколико старијих људи где тако исто шеткају, или седе, уче нешто из неких хартија. Приђем ближе једном старцу у народном оделу, послушам, а он понавља читајући једну исту реченицу.

„Господо посланици, приликом претреса овог важног законског пројекта, побуђен сам и ја, да после лепог говора поштованог друга Т... М..., у коме је изнео сву важност и добре стране оваквог закона, проговорим неколико речи, и да, управо, унеколико допуним мишљење поштованог предговорника.”

Старац је ову реченицу прочитао више од десет пута, и онда остави хартије на страну, диже главу, зажмири мало и поче напамет:

„Господо посланици, после поштованог друга у коме су...” — Ту застаде, намршти се, ћута дуго, присећа се, па наново узе оне хартије, те опет прочита гласно исту реченицу. Опет затим покуша да је изговори напамет, али без успеха, погреши. Ова се процедура понављала неколико пута, и успех све гори. Старац очајно уздахну, одгурну љутито хартије и глава му клону на груди.

Према њему, на другој клупи, седи једно ђаче; у руци му заклопљена књига, а оно напамет говори лекцију из ботанике:

„Ова корисна биљчица расте по мочварним пределима. Њен се корен у народу
употребљава и као лек...”

Старац диже главу. Кад дете изговори целу лекцију, запита га:

— Научи твоје?

— Научих.

— Да си жив и здрав, синко! Учи сад, док си млад можеш памтити, а кад дођеш у моје године, ич!

Никако нисам могао растумачити откуд ови стари људи међу децом и шта ког врага они уче под седом косом. Каква ли је то опет школа у Страдији?

Радозналост моја постаде толико јака да сам најзад, не могући објаснити ово чудо сâм, морао прићи оном старцу, те из разговора с њим дознам да је народни посланик и да му је одређено у клубу да научи говор, од кога је малочас понављао прву реченицу...

После учења лекција долази слишавање, а затим се држе пробе.

Посланици дођу у клуб и ту заузме сваки своје место. Председник клуба седи за нарочитим столом, и уз њега два потпредседника. до његовог стола је сто за чланове владе, мало дале сто за секретаре клуба. Прво један секретар прозове све редом а затим се почиње озбиљан рад.

— Нека устану сви који имају да играју улоге опозиционара! — нареди председник.

Устаде њих неколико.

Секретар изброја седам.

— Куд је осми? — пита председник.

Нико се не јавља.

Посланици се почеше обазирати око себе, као да би сваки рекао: „Ја нисам; не знам ко је тај осми!”
Окрећу се и она седморица и траже очима свог осмог друга, док се тек један присети и узвикну:

— А, па овај овде је добио улогу опозиционара.

— Ја нисам, шта ме бедиш!? — вели онај љутито, а гледа у земљу.

— Па ко је? — пита председник.

— Не знам.

— Јесу ли сви ту? — пита председник секретара.

— Сви.

— До ђавола, па мора неко бити!

Нико се не јавља. Опет се сваки стаде окретати око себе, џа чак и онај кога проказаше.

— Нека се јави који је!

Нико се не јави.

— Ти си, што не устајеш? — рече председник ономе осумњиченом.

— Он је, он је! — узвикнуше остали и чисто одахнуше, као човек који скине с леђа велики терет.

— Ја не могу да играм улогу опозиционара — јекну онај грешник очајно.

— Како не можеш? — пита председник.

— Нека буде други опозиционар.

— То је свеједно, ко било.

— Ја волим да сам уз владу.

— Ама ти си, у ствари, уз владу, него тек форме ради мора неко представљати опозицију.

— Ја нећу да представљам опозицију, ја сам уз владу.

Председник се узе објашњавати с њим надугачко и нашироко и једва га приволи, пошто му један од министара обећа неку богату лиферацију где се може много зарадити.

— Но, хвала богу! — узвикну председник сав знојав, заморен; сад их имамо осморицу.

Док се председник и влада објаснише с осмим опозиционаром, те га једва приволеше, она седморица седоше.

— Е, сад устаните сви опозиционари! — рече председник задовољно и отре зној са чела.

Стоји само онај један.

— Та шта то значи, где су сад остали? — викну председник, ван себе од љутине.

— Ми смо уз владу! — гунђају она седморица.

— Е, баш је оскудица у овој опозицији! — узвикну очајно министар полиције.

Настаде тишина, досадна, мучна тишина.

— Уз владу сте — поче сада љутито министар полиције. — Па да нисте уз владу, не бих вас ја ни изабрао! Хоћете, ваљда, да сад ми министри играмо улоге опозиције? Идућих избора нећете ми ви доћи. У тих осам места ја ћу оставити да народ сам бира, па ћемо бар имати истинске опозиционаре!

Најзад, после дугог објашњења, и пошто свакоме обећаше по штошта, пристадоше и она седморица да узму на се те мучне улоге. Неком обећаше положај, неком велику зараду, тек сваки доби награду за тако крупне услуге влади, којој је стало до тога да скупштина колико-толико изгледа истинска.

Кад се све то срећно сврши и отклони се најтежа препона, председник узе слишавати опозиционаре.

— Шта је твоја улога? — пита првог.

— Моја је улога да интерпелишем владу што се државне паре троше улудо.

— Шта ће на то влада одговорити?

— Влада ће рећи да је то због оскудице у новцу.

— Шта ти имаш на то да кажеш?

— Ја на то имам да кажем да сам са одговором владе потпуно задовољан и да молим десеторицу посланика да ме потпомогну.

— Седи! — рече председник задовољан.

— Каква је твоја улога? — пита другог.

— Ја имам да интерпелишем владу што су неки чиновници добили велике положаје преко реда и имају по неколико великих плата и многих додатака, док су други, способнији и старији чиновници, у малом положају и не унапређују се толико година.

— Добро, шта на то има влада да одговори?

— Министри ће на то рећи да су унапређивали преко реда само своје најближе рођаке и луде за које су се заузимали њихови присни пријатељи, и никог више.

— Шта ћеш ти на то рећи? —

— На то ћу рећи да сам са одговором владе потпуно задовољан.

Председник пита трећег шта је његова улога.

— Ја имам да нападнем најоштрије владу што закључује зајам под неповољним условима, кад су финансијске прилике у земљи и иначе тешке.

— Шта ће влада одговорити?

— Влада ће рећи да јој требају паре.

— Шта ћеш ти на то?

— Ја ћу рећи да сам тако јаким разлозима потпуно убеђен и да сам са одговором задовољан.

— Шта ти имаш? — пита четвртог.

— Да интерпелишем министра војног што војска гладује.

— Шта ће он рећи?

— Нема шта да једе!

— А ти?

— Потпуно сам задовољан.

— Седи.

Тако преслиша и остале опозиционаре, и онда пређе на скупштинску већину.

Ко је научио своју улогу буде похваљен, а они што улоге нису научили не смеју доћи у скупштинску седницу.

Због неповољних прилика у земљи народно представништво је морало у првим седницама приступити решавању најхитнијих ствари. Влада је тако исто правилно разумела своју дужност, те је, да се не би дангубило у ситним питањима, одмах изнела на решавање закон о уређењу морске флоте.

Кад сам чуо о томе, упитам једног посланика:

— Ви имате много морских ратних бродова?

— Немамо.

— Колико их свега имате?

— Засад немамо ниједан!

Ја се запрепастих од чуда. Он то примети, па и њему би то чудно.

— Шта вам је то чудно? — упита ме.

— Слушам да сте донели закон о...

— Јест, — прекиде ме он — донели смо тај закон о уређењу флоте, то је било потребно, јер ни до данас немамо тог закона.

— Допире ли Страдија до мора?

— Засад не.

— Па нашто онда тај закон?

Посланик се насмеја и додаде:

— Наша се земља, господине, граничила некад са два мора, а наши су народни идеали да Страдија буде оно што је некад била. Ми на томе, видите, радимо.

— Е, то је нешто друго — рекох као извињавајући се. — Сад разумем, и могу слободно рећи да ће Страдија заиста постати велика и моћна, докле год се за њу тако искрено и својски старате и докле год буде имала тако мудру и родољубиву управу као сада.

* * *


Сутрадан чујем да је кабинет пао. На све стране, по улицама и механама и приватним становима, разлеже се весела песма. Већ са свију страна Страдије почињу долазити депутације да у име народа поздраве нову владу. Многи листови препуњени депешама и изјавама оданих грађана. Све су те изјаве и честитке налик једна на другу, готово рећи разлика је само у именима и потписима. Ево једне:

„Председнику Министарског савета, Господину...

Господине председниче,

Ваше родољубље и велика дела у корист наше драге отаџбине познати су широм целе Страдије. Народ овога краја плива у веселу и радости због доласка Вашег на управу земаљску, јер је сваки тврдо убеђен да сте Ви са вашим друговима једини у стању да земљу нашу изведете из ових мучних и тешких прилика, из ове беде у коју је бацише рђавим и непатриотским радом Ваши претходници.

Кроз сузе радости кличемо: Живели!

У име пет стотина потписа

(потпис једног трговца).”

Или изјаве, обично овакве:

„До данас сам био приврженик прошлог режима, али како сам се данас, доласком новог кабинета, потпуно уверио да је прошла влада радила на штету земље, и како је садашњи кабинет једини у стању да земљу поведе болим путем и оствари велике народне идеале, то изјављујем да ћу од данас свим силама потпомагати данашњу владу и да ћу свуда и на сваком месту осуђивати прошли злогласни режим,кога се гнушају сви поштени луди у земљи.

(Потпис).”

У многим новинама, у којима сам до тог дана читао чланке у којима се хвали сваки поступак прошле владе, сад видим чланке у којима се најоштрије осуђује прошла владавина, а у звезде кује нова.
Кад сам узео те листове и прегледао бројеве од почетка године, видео сам да се доласком сваке владе понавља све једно те једно. Свака нова влада буде на исти начин поздрављена као једина ваљана, а свака прошла осуђена и названа издајничком, гадном, штетном, црном, гнусном.

Па и изјаве и честитке исте, од истих луди, сваком новом кабинету, а и у депутацијама су стално исти луди.

Чиновници нарочито журе с изјавама оданости свакој новој влади, сем ако који сме да противним поступком доведе у опасност свој положај и да рескира службу. Таквих је мало, и о њима јавно мњење има врло рђаво мишљење, јер кваре тако леп обичај који у Страдији постоји већ од дужег времена.

Разговарао сам с једним добрим чиновником о једном његовом другу који не хтеде честитати новој влади долазак на управу, те је због тога отпуштен из државне службе.

— Изгледа паметан човек — рекох.

— Будала! — одговори овај хладно.

— Не бих рекао!

— Та оставите, молим вас, занесењака. Воли да гладује с породицом него да, као сви други паметни, гледа своја посла.

Кога год бих упитао, добијем тако исто мишљење о таквим лудима, па чак их свет гледа са сажаљењем, али и презрењем.

* * *


Како је нова влада имала неке своје хитне послове, а потребно јој је било да јој народ преко посланика изјави пуно поверење и у исти мах да осуди рад прошле владе и скупштине, то задржаше исте посланике.

Ово ме јако изненади, те нарочито нађем једног од посланика и поведем с њим разговор:

— Без сумње ће кабинет пасти, пошто остаје иста скупштина? — упитам.

— Не.

— Знам, али како ће влада имати пуно поверење ове скупштине?

— Изгласаћемо!

— Онда бисте морали осудити рад прошле владе, па и ваш. То значи осудити свој рад!

— Који наш рад?

— Рад ваш са прошлом владом?

— Осудићемо прошлу владу!

— Знам, али како ћете то ви, исти посланици, кад сте до јуче помагали прошлу владу?

— Не мења ствар.

— Не разумем!

— Врло просто и јасно! — рече равнодушно.

— Чудновато!

— Ништа није чудно. Неко ће то морати урадити, па било ми, било други посланици. Влади треба само та формалност. То је тако заведено ваљда по угледу на остале стране земље, али, у ствари, скупштина и посланици код нас раде само оно што хоће влада.

— Па нашто онда скупштина?

— Та је л' вам кажем, само ради форме, колико да се каже да у нашој земљи има и тога, и да влада изгледа парламентарна.

— Е, сад тек разумем! — рекох још више изненађен и збуњен одговором.

* * *


И, заиста, посланици су показали да умеју ценити своју отаџбину, јер за њу жртвоваше и свој лични понос и образ.

— Живот су наши стари жртвовали за ову земљу, а ми се још предомишљамо да ли за њу само част своју да жртвујемо! — узвикнуо је један посланик.

— Тако је! — одјекну са свију страна.

Послови су у скупштини текли журно.

Прво, новој влади изгласаше пуно поверење и осудише рад прошле, а затим влада изнесе пред Народно представништво предлог да се у неколико закона учине измене.

Предлог се прими једногласно, и усвојише предложене измене у законима, јер су закони без тих измена и допуна сметали неколицини министарских рођака и пријатеља да заузму неке више положаје у државној служби.

Најзад се унапред одобрише сви издаци које ће влада учинити преко буџета, и онда се скупштина распусти, и посланици, уморни од државног посла, одоше кућама да се одморе, а чланови кабинета, пошто срећно пребродише све препоне, и задовољни пуним народним поверењем, приредише свечану другарску вечеру да се уз чашу вина, у весељу, И сами одморе од тешких брига око уређења земље.

* * *


Сирота нова влада одмах је морала мислити, а томе занату министри у Страдији нису вични. Искрено да говоримо, неколико дана су се јуначки, поносно држали; док је трајало и последње паре у државној каси, они су прекодан весела и ведра лица примали силне депутације из народа и држали дирљиве говоре о срећној будућности миле им и напаћене Страдије; а кад ноћ падне, онда се приређују сјајне и скупоцене гозбе, где се пије, пева и држе се родољубиве здравице. Али кад се државна каса потпуно испразни, почеше господа министри озбиљно МИСЛИТИ И договарати се шта да се предузме у тако очајном положају. Већ за чиновнике је лако, они су и иначе навикнути да плате не примају по неколико месеци; пензионери су стари људи, доста су се и наживели; а војници, разуме се само по себи, и треба да се навикну на муке и невоље, па није згорег да и глад јуначки трпе; лиферантима, предузимачима и сваком другом добром грађанину срећне Страдије лако је рећи да исплата њихових рачуна није ушла у овогодишњи државни буџет. Али, није лако за министре; јер они, разуме се, треба да плате да се о њима добро говори и пише. Није лако још и за вазда других пречих ствари, јер има доста ствари које су прече од Страдије.

Забринули се, и дошли на мисао да треба оснажити привреду, те се због тога решише да земљу задуже повећим дугом; али како се око закључивања тога зајма мора потрошити доста новаца за скупштинске седнице, за путовања министарска у стране земље, то министри решише да покупе за ту цељ све депозите државних каса, где је депонован новац приватних лица, да на тај начин помогну отаџбини која цвили у невољи.

У целој земљи настала пометња: у неким листовима се говори о кризи министарској, у неким како је влада већ повољно свршила преговоре о зајму, у неким и једно и друго, а владини листови пишу како никад земља није била у бољем благостању.

Све више и више стаде се говорити о том спасоносном зајму, новине све више и више пунише своје ступце расправљањем тога питања. Настаде на све стране јако интересовање и замало те дође дотле да готово стадоше сви послови. и трговци и лиферанти и чиновници и пензионери и свештеници, све је то у неком грозничавом, напрегнутом очекивању. На све стране, на сваком месту само се о томе говори, запиткује, нагађа.

Министри трче час у ову, час у ону страну земљу; час један, час други, час по два—три заједно. Скупштина на окупу, те се и тамо дебатује, решава, и најзад одобрише да се зајам закључи пошто-пото, и одоше сваки својој кући, а очајна радозналост све већа и већа у јавном мњењу.

Сретну се двојица на улици, па место поздрава одмах:

— Шта је са зајмом?

— Не знам!

— Преговарају?

— Сигурно!

Министри све јаче учестали похађати стране земље и враћати се натраг.

— Дошао министар? — пита један.

— И ја чујем.

— Шта је учињено?

— Ваљда повољно!

Док, једва једном, објавише владини листови (влада увек има по неколико листова, управо сваки министар свој лист — један, или два) да је влада довела до краја преговоре са страном једном групом, и да су резултати врло повољни.

„С поузданошћу можемо потврдити да ће за који дан зајам бити потписан и новац увезен у земљу.”

Свет се мало смири, али владини листови јавише да ће за два-три дана доћи у Страдију пуномоћник те банкарске групе г. Хорије, те ту потписати уговор.

Сад тек настаде усмено и писмено препирање; запиткивање, очекивање, сувишна, нервозна радозналост и силно полагање наде у тог једног странца, који се очекиваше да спасе земљу, беху достигли врхунац.

Ни о чему се другом и не говори и не мисли до о том Хорију. Пронесе се глас да је приспео и одсео у том и том хотелу, и маса радознала света, и мушког и женског, и старог и младог, јурне хотелу, јурне тако журно и бесомучно да старе и слабије изгазе
и изгрувају.

Појави се на улици какав странац, путник, и тек неко рекне другом:

— Гле, странац неки! — и погледа друга значајно, лицем и погледом као да га пита: „Да није то Хорије?”

— Да није он? — вели онај други.

— И ја нешто мислим.

Са свију страна посматрају странца и закључе да ће баш он бити. Пронесу после ту вест кроз варош да су видели Хорија, и та вест се тако брзо пронесе и проструји кроз све слојеве друштва да ће после једног-два часа цела варош с поуздањем тврдити да је
он ту, да су га луди лично видели и с њим говорили. Устумарала се полиција, узнемирили се министри, па трче на све стране да се са њим састану и укажу му поштовање.

Нема га.

Сутрадан доносе листови да јучерашња вест о доласку Хоријевом није истинита.

Докле је то дошло, видеће се из овог догађаја.

Једног дана ишао сам на станицу где стаје једна страна лађа.

Приспе лађа и почеше излазити путници. Ја се нешто заговорио с једним познаником, док, одједном, маса света се пови ка лађи тако силно да ме умало један што се затрчао не обори.

— Шта је то?

— Ко је? — стадоше многи један другог запиткивати.

— Он! — одговарају.

— Хорије?

— Јест, дошао!

— Где је, камо га! — жубори маса и настаде гурање, тискање, пропињање, зверање, свађа; сваки хоће да приђе ближе.

Заиста приметим једног странца који је молио и запомагао да га пусте јер има журна посла. Једва човек говори, стење управо, потиснут и згњечен радозналом светином.

Полицајци су одмах разумели своју праву дужност и одјурише да о доласку његовом известе министра председника, остале чланове владе, председника општине, главара цркве и остале великодостојнике земаљске.

И, замало, а у маси се зачуше гласови:

— Министри, министри!

И министри се доиста појавише са свима великодостојницима земље Страдије. Сви у свечаном руху, са свима лентама и силним орденима, а све не носе у редовним приликама, већ по неколико само. Маса се расклопи на све стране, и тако странац остаде сам у средини, с једне стране, а с друге се стране појавише министри идући му у сусрет.

Министри се зауставише на пристојној даљини, скидоше капе и приклонише се до земље. То исто уради и маса. Он изгледаше нешто збуњен, преплашен, а у исто време јако зачуђен, али се с места није мицао, стајао је непомично, као статуа. Министар председник иступи један корак још напред и отпоче:

— Врли странче, твој долазак у нашу земљу историја ће забележити златним словима, јер тај знаменити долазак чини епоху у нашем државном животу; твој долазак доноси срећну будућност нашој милој Страдији. У име целе владе, у име целог народа, ја те поздрављам као спаситеља нашег, и кличем: живео!

„Живео! Живео!” проломи се ваздух од усклика из хиљаде грла.

Затим главар цркве отпоче певати побожне песме, и забрујаше звона на храмовима главног града земље Страдије.

Кад се и тај део званичног дочека сврши, онда министри, са љубазним осмехом на лицу, с понизношћу приђоше странцу, руковаше се редом, па се остали измакоше и стадоше гологлави с приклоњеним главама, а министар председник узе његов куфер у наручје, с неким страхопоштовањем, а министар финансија, опет, штап знаменитог човека. Понеше те ствари као какве светиње. Куфер је, разуме се, и био светиња, јер је у њему сигурно судбоносни уговор; управо, у том куферу беше, ни мање ни више, већ будућност, срећна будућност целе једне земље. Зато је, дакле, министар председник, знајући шта носи у својим рукама, изгледао свечан, преображен, поносит, јер у својим рукама носи будућност земље Страдије. Главар цркве, као човек богом обдарен великим духом и умом, одмах је и сам увидео важност тога куфера, те са осталим првосвештеницима опкружи министра председника, и запеваше побожне песме.

Спровод се крете. Он и министар финансија напред, а куфер у наручју министра председника, опкружен првосвештеницима и гологлавим народом, за њима. Иде се лагано, свечано, ногу пред ногу, певају се побожне песме, а звона звоне и пуцају прангије. И тако лагано главном улицом, идући дому министра председника. И куће и кафане и храмови и канцеларије, све се испразнило, све је живо изишло да суделује у том епохалном дочеку великог странца. Чак ни болесници не изостадоше; и они су изнети из станова да виде ту ретку свечаност; чак и из болница све болеснике изнели на носилима; па и њима чисто секнула бољка: лакше им кад помисле на срећу своје миле отаџбине, и деца на сиси изнета, и ода не плачу, већ упиљила своје очице у великог странца као да осећају да се та срећа за њих спрема.

Док стигоше до куће министра председника, већ и вече паде. Странца више унеше него што га уведоше у кућу; уђоше сви министри и великодостојници, а маса остаде да пиљи радознало у прозоре, или просто да блене у кућу.

Сутрадан почеше да стижу депутације из народа да поздраве великог странца, а већ још у зору пред кућу министра председника докрцкаше лагано тешко натоварена кола разних одликовања за врлог странца.

Странац је, разуме се, одмах изабран за почасног председника министарства, за почасног председника општине, Академије наука и свију могућих хуманих друштава и удружења у Страдији, а њих има сијасет, па чак и друштво за оснивање друштава. Све га вароши изабраше за свог почасног члана, сви га еснафи признадоше за добротвора, а један пук војске у почаст његову прозва се „Силни пук Хоријев”.

Сви листови га поздравише дугим чланцима, многи донеше његову слику. Многи чиновници беху у почаст тога дана унапређени, многи полицајци и одликовани и унапређени, многа нова надлештва отворена и нови чиновници постављени.

Већ два дана како траје бурно веселе по целом граду. Свира музика, звона звоне, пуцају прангије, брује песме, расипа се пиће.

Трећег дана, министри, иако мамурни од весеља, морадоше жртвовати одмор тела свог за срећу земље и народа, те се искупише у пуну седницу да са Хоријем заврше преговоре о зајму и потпишу тај епохални уговор.

Најпре, као увода ради, почели су приватан разговор (у веселу заборавих рећи да се куфер чува под јаком стражом).

— Хоћете ли дуже остати овде? — пита га министар председник.

— Докле год не свршим посао, а он ће дуже трајати!

Министре збуни та реч дуже.

— Мислите, дуже ће трајати?

— На сваки начин. Такав је посао.

— Нама су ваши услови познати, а и вама наши, те држим да неће бити никаквих сметњи! — рече министар финансија.

— Сметњи? — рече странац уплашено.

— Да, држим да их неће бити!

— И ја се надам!

— Онда можемо одмах потписати уговор! — рече министар председник.

— Уговор!

— Да!

— Уговор је потписан; и ја ћу се још сутра кренути на пут; а, пре свега, ја ћу вам и сада и довек бити захвалан на оваквом дочеку. Искрено да вам кажем, ја сам збуњен, још нисам довољно свестан шта је све са мном. Додуше, у овој сам земљи сад први пут, али нисам могао ни сањати да ћу као непознат ма где бити овако дочекан. Ја још држим да сањам.

— Потписали сте, дакле, уговор? — викнуше сви у један глас, одушевљено.

— Ево га! — рече странац и извади из џепа табак хартије на коме је уговор, и узе читати на свом језику. Уговор је био између њега и једног шљиварског трговца из унутрашњости Страдије, где се онај обвезује да му лиферује толику и толику количину шљива за кување пекмеза, до тог и тог дана...

Шта се у једној цивилизованој и паметној земљи и могло друго учинити, већ да се странац, после тако глупог уговора протера из Страдије, тајно, а после три дана да владини листови донесу белешку:

„Влада енергично ради на остварењу новог зајма и сви су изгледи да ћемо још до краја овог месеца примити један део новца.”

Свет се мало распитивао о Хорију, па престаде, а затим опет све по старом.

Кад сам узео размишљати о овом последњем догађају, необично ми се допадаше општа хармонија у Страдији. Не само што су министри симпатични и ваљани, већ сам приметио да је и главар цркве уман и духовит човек. Ко би се могао у згодном тренутку, управо најсудбоноснијем тренутку, кад се решава судбина земље, сетити да запева побожне песме над куфером оног пекмезара и да тиме моћно помогне трудољубивој влади у великим подвизима. Код тако сложног рада мора бити среће.

Одмах се решим да првом приликом одем мудром оцу, главару цркве, те да изближе познам тог великог Страђанина.




Мртво море - Домановић,Радоје