Српска граматика (1902)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Српска граматика  (1902) 
Писац: Новаковић Стојан
Новаковић, Стојан (1902). Српска граматика. Београд: Државна штампарија


К првом издању[уреди]

Моја „Српска Граматика“, у којој се збира рад пуних двадесет и пет година, више пута прекидан и на ново започињат, излази сад први пут овако у целини, у једној књизи.

У намери да покажем како је постала ова књига, изнећу овде како су израђивани, штампани, прерађивани или прештампавани поједини њени делови.

Први почетак јој је у једноме збијено штампаном табачићу о синтакси глаголских облика и сложених реченица, који сам, још као професор Београдске Гимназије, штампао за своје ученике у почетку 1869 године.[1] Српска синтакса се, по ондашњем наставном плану, предавала у другом гимназијском разреду. Поменутим табачићем о другој половини синтаксе покушало се да се на брзу руку попуни оно што се није налазило ни у Српској Синтакси Ђ. Даничића, ни у изводу из те Синтаксе, који је, 1864. штампао Ј. Бошковић. Иначе се у њему налазила друга половина оне ученичке ручне књиге, по којој сам ја тада гимназистама ІІ разреда предавао српску синтаксу. Штампала се поглавито зато, да би се за анализу и друге послове заштедело време које се на школским часовима онда употребљавало на писање ручне књиге по казивању професорову.

страна IV С тим се свршио други семестар школске године 1868/9. За први семестар школске године 1869/70 изађе целокупно издање те Синтаксе. То је прво издање њено. Оно је већ унесено и у библиографију године 1869.[2] Издање то, штампано опет као оглед, распродало се брзо, и у години 1870 имао сам већ да се бавим новим издањем, које је пуштено у свет при крају те године.[3] Ма да је то издање прво потпуније издање, ни оно ме није могло задовољити. Чим се примакло време новоме штампању, ја сам унео и опет много нових допуна и измена. Тако је постало „треће на ново прерађено и раширено издање“, које је штампано у Београду 1874 године. У то време је и предавању народнога језика у гимназијама поклоњена већа пажња, и синтакса се није више предавала у ІІ разреду, као при првим издањима моје Синтаксе, него у IV-ом. Пет година после тога издања, 1879, показала се опет потреба новога издања. И ја сам на ново бацио доста времена на допуне и исправке, којима је постало „четврто поправљено издање“. Нисам бележио колико ми је времена које издање заузело, али памтим добро, да су ми сва нова издања односила исту количину труда и размишљања, без обзира на раније већ уложени рад.

Старајући се у пролеће 1879-те године о четвртоме издању Српске Синтаксе, смислим да према синтакси израдим и остале делове граматике, те да тако употребим белешке, студије и размишљања дугога низа година. У тим мислима и по тој одлуци четврто издање дотадашње Српске Синтаксе први пут се наштампа с натписом целокупнога дела „Српска Граматика за ниже гимназије и реалке у Кнежевини Србији. Четврти део. Наука о реченицама“. И одмах, још те године, изађе у првоме издању први део Граматике „Наука о гласовима“, а на скоро за њим и трећи део „Наука о облицима“. Неизрађен остао беше страна V други део граматике, „Наука о основама“, за коју се, осим научних дела Ђ. Даничића и Ф. Миклошића, тада истом у свет пуштених, у нас налазило само нешто претходне радње у ранијим пословима Ђ. Даничића. Довршивши први и трећи део, „Науку о гласовима“ и „Науку о облицима“, који су школама били од преке потребе, навалим да израдим и други део, „Науку о основама“, те да започети посао до краја изведем. Та „Наука о основама“, прва у лакшем излагању (колико га је у том делу граматике могућно постићи), изиђе у првом издању у почетку 1880 године. Тако се, мало по мало, потпунце довршило дело, започето једанаест година раније, у 1869-ој, као што је горе показано.

Од 1881 почињу већ нова издања, мање или више прерађивана. „Наука о гласовима“ штампана је у новом издању са знатнијим допунама већ године 1881. Треће издање тога одељка, од 1884, и четврто, од 1888, штампано је без икаквих промена.

„Наука о основама“ штампана је још само једанпут, године 1885, и то са другојачијим распоредом материјала. У првоме издању „Науке о основама“ просте основе су биле распоређене у две групе, у групу непосреднога и у групу посреднога (од готових основа) образовања. Свака се та група даље делила по врстама речи. У другоме издању, рађеноме после израда „Граматике старога словенскога језика“ (1884), променим тај распоред, и узмем врсте речи за основицу целокупне поделе, те по њима изложим како посредно, тако и непосредно образовање, свако за се, а једно за другим. Тада ми се чинило, да ћу тим начином унети више прегледности у тај део граматике, претрпан многоразличним материјалом.

„Наука о облицима“ штампана је у другом издању с исправкама године 1882, а по том је то издање године 1890, као треће, просто прештампано.

*

Сва та издања штампана су тако како је изложено, у појединим књигама, за школску потребу. Штампање се страна VI то чинило по већој или мањој употреби у школама и зависило је и од промена̑ у наставним школским плановима. Међу тим ја сам поодавно помишљао, да, после посебног издавања свију појединих делова граматике, приредим и једно целокупно издање, и очекивао сам кад ће ми се указати време и прилика да ту мисао остварим.

Од разлога, из којих сам то помишљао, један је, што је ова Српска Граматика у нашој књижевности још једнако једино дело, у којем је целокупна настава о српском језику израђена једноставно и по једној потпуној основи. Читав низ нараштаја и у Краљевини и по осталим српским крајевима, кроз пуних десет година (1880-1890) учио се по овој граматици. Претварање оних појединих књижица Српске Граматике у један целокупан граматички требник чинило ми се као још једна дужност не само према тим нараштајима, који сад улазе у зрели век, него и према осталој образованој публици српској у свима крајевима народа нашег. Мислио сам да је узалуд изискивати од образованих Срба да својим језиком чистије и правилније пишу, ако се не би спремила књига која би олакшавала вршење те дужности, данас већ, хвала Богу, свакоме драге. Може бити да ја за то нисам погодио баш прави пут; може бити да нисам био кадар да учиним све што треба; али се, опет, надам да ће ово на ново прегледано, поправљено, попуњено и у целину склопљено издање „Српске Граматике“ томе, барем за први мах, довољно помоћи.

Као други разлог да се с овим целокупним издањем пожурим послужила је потреба једна, која се од не давно почела у нас живље осећати. То је потреба да се и у нашем језику што ближе и што потпуније одреде правила интерпункције и правописа. Осећање те потребе без сумње је само по себи очевидан знак напретка у нашем књижевном језику. Оно се јавило у једанпут и на источној и на западној страни нашега народа. Овде у Београду је то било у пролеће 1892, када је образована Српска Књижевна Задруга. Одмах чим се Задруга почела бринути о штампању првих својих издања, истакнута је потреба да се у издањима Задруге мотри колико се више може и на једноликост или следственост правописа. Хтело се да наш страна VII књижевни језик и у тој својој спољној страни ојача и да се у свему до појединости примакне великим европским књижевним језицима, који су природан углед нашему књижевном језику. Да се то постигне, управа је Српске Књижевне Задруге одредила одбор, поставивши му у задатак да изради у том правцу упутства за коректоре издања Задругиних. Осим мене су у тај одбор изабрани били г. г. П. П. Ђорђевић, Љуб. Стојановић и Љуб. Јовановић. Одбор је држао неколико састанака, и споразумео се у главним тачкама, које су обележене као неодређене или подложне неједнакостима и непостојанству писања у наших писаца. То је Српска Књижевна Задруга поставила као правило за своје коректоре и уреднике издања, у колико су ови последњи вољни били да се тих правила држе. На западној, хрватској, страни наше књижевности исто је питање расправљано више службеним путем, али је томе онамо и потреба била далеко већа него у нас, јер је било много више и много озбиљнијих спорних питања за расправљање. У књизи д-ра Ивана Броза о Hrvatskom pravopisu читамо о томе ово: „Године 1889 прихватила је власт трећом да ријеши питање о јединственом правопису школском. Особити одбор, у који су били позвани струковни учитељи, расправио је у неколике сједнице то питање и изрекао своје увјерење, да је од пријеке потребе за школе један правопис, а тај треба да је основан на начелима фонетичкога писања. Висока краљ. земаљска влада, одио за богоштовље и наставу, прихвати то мишљење за своје, па, желећи да би се што прије постигло јединство правописа у свјема школама, поставила је у почетку год. 1892 кр. свеучилишнога професора за хрватску филологију г. Армина Павића, ревизором свих књига, што ће се о њезину трошку и о њезиној заклади штампати, а мени је наложила да израдим не само правила за правопис него и правописни рјечник. Тако је постала ова књига, коју је у свему одобрио г. проф. А. Павић“.[4] Исту мисао, којом се бавила Српска Књижевна Задруга и којом се, према својим приликама, страна VIII бавила хрватска влада, кретао је самостално и засебице и др. Љубомир Недић године 1894 у Књижевно-уметничкој заједници у Београду, у којој је једно вече разлагао свој предлог „О правопису и интерпункцији“.[5]

Као основица правилима о правопису што су у овој књизи изложена, послужило је оно што је поменути одбор Српске Књижевне Задруге својим споразумом утврдио. Мени је ваљало да по тој основици листу примера попуним, да правилима облик и распоред дам, и да их с граматиком у склад доведем. У томе раду неколика су ми питања под другојачију светлост дошла, те сам на два три места и одступио. Најглавније је одступање у писању групе иј (чл. 64 в, чл. 807 б) при извесним творбама језика и у бележењу дијалектичког сажимања самогласничких група ао, ео или уо (чл. 66 а, чл. 807 в), где сам, после дужега размишљања, нашао да је боље и књижевном језику прикладније овако како је у мојим правилима.

Питање о интерпункцији задало ми је много више и муке и труда.

Још стара наша књижевност оставила је у самој практици трагове размишљања о овоме питању. Издајући по џепним народним издањима наших млетачких штампара живот св. Петке у Starinama ІX, интерпункција је тих издања сама собом обратила ми пажњу на се. У предговору к томе издању читају се о томе ове врсте: „Пошто оригинал има и своју уређену интерпункцију, могао сам и ње држати се у велике и с малијем додатцима, да изведем садашњу интерпункцију, а ево како. Гдје су сад пред чланцима словенске цифре, ту је чланак у Божидаревом издању почет новом врстом и великијем црвенијем словом, а на крају су пређашњега двије црвене тачке упоредо; гдје је сад чланак без цифре, ту му је у Божидара почетак у врсти, али опет почет великијем (но ситнијим од онога напријед поменутога) црвеним словом, и од пређашњега чланка је одвојен двјема упоредним црвеним тачкама. Од осталијех знака долази највише црна тачка и страна IX запета, и обје махом имају вриједност садашње запете, ако иза тачке слиједи мало слово, јер иза запете никад друкчије слово и не долази; ако ли иза тачке слиједи велико слово, па ако је уз то и тачка црвена (што чешће долази), онда тачка има вриједност садашње тачке, а негдје и садашњих двију тачака (:) као знака пред ријечима које се наводе. Тога држећи се и одступивши на врло мало мјеста, могао сам и чланке и изреке (фразе) са свим по Божидареву издању подвојити. Одвајање реченица и њихових дијелова у изрекама узето је по данашњем, ма да се и ту оба начина врло мало у ствари разлазе, пошто у Божидара тачка служи махом за одвајање крупнијих, а запета за одвајање ситнијих дијелова изреке и реченице (на које се разликовање данас и не пази), и ти знаци махом ријетко недостају ондје гдје им је мјесто“.[6] Преписујући пре неколико година призренски рукопис Душанова Законика за ново издање, обратно сам опет пажњу на стару интерпункцију, у намери да се уверим да ли она нема утицаја на овако или онако разумевање текста. И уверио сам се да се и писац тога рукописа служио интерпункцијом (само тачком и запетом) на начин који пажњу заслужује и који се, од почетка до краја, мора недирнут сачувати.

С почетком писања народним језиком у новој књижевности, с почетком стварања народнога књижевног језика, и ово је питање почело занимати књижевнике онога истог часа када су се почеле штампати књиге, у којима су писци ради били да су у овом погледу следствени и правилни.

Познато је да има два главна начина у бележењу интерпункције или реченичних знака. Један је граматички, који пажљиво следује граматичком чланању реченица̑ и њихових саставних делова; други је логички, који тражи главније, само логичко, чланање, мало се обзирући на реченице, тешње подређене или јаче везане са својом главном речју. Први начин, којим се нарочито Немци служе, имао би за се ту добру страну, што би се њиме можда најпре страна X могла извести оштрија следственост интерпункције, премда у нашем језику има примера, у којима су речи двеју реченица тако испреплетане, да их није могућно знаком одвојити. Други начин, којим се служе нарочито романски народи, тешко би се извео до следствености онога првога, али је очевидно природнији, зато што следује логичкоме чланању, и у случају разноликих анализа или начина̑ читања (посве неизбежних у ствари овако индивидуалној као што је склон и чланање ми́сли̑) показује свагда на какво је читање и чланање мислио писац сам.

Од писаца нове књижевности, Доситије нема још ни правописа ни интерпункције. Вук Ст. Караџић, творац граматике и први уредник књижевнога језика нашег, показује у овоме послу врло карактеристичне ме́не. Његови списи у „Даницама“ показују нам интерпункцију начина немачкога, изведену често с врло пажљивом следственошћу. Али главно Вуково стилистичко дело, које нам и у овом погледу има да остане као главни и коначни исказ његова умовања о овим питањима, одступа већ од тога правца и показује нам ону другу, логичку, врсту интерпункције. Тим се начином Вук и после до смрти служио. Ђ. Даничић је у ономе следовао томе последњем Вуковом мишљењу, и нарочито је запете врло штедљиво употребљавао. Али његова интерпункција у преводу Старога Завјета, Даничићева главног стилистичког дела, пуна је поуке, и носи обележје чисто логичке интерпункције. Ти основи као да су везани са самом природом нашега језика, јер извесне његове синтактичке конструкције упућују саме собом на овај начин реченичног бележења. У М. Ђ. Милићевића наћи ће се много више запета него у Ђ. Даничића, али има много конструкција које ни он, с великом следственошћу, никада запетом не двоји.

Интерпункција је по себи тако жива ствар, а у исти мах тако деликатна, да се самом практиком, без каквих год напред утврђених правила, може расправити само у главноме. И горе поменути признати наши писци и стилисте тражили су начин интерпункције не по напред постављеним правилима, него по разумевању које су ради били да своме излагању реченичним знацима назначе, по страна XI своме мишљењу. С тога њихова дела још не могу показати потпуну систематичност у правилима интерпункције. Али је потпуно очевидна њихова доследност и сагласност у главним основима, и изван сваке је сумње да та доследност одсудно утврђује интерпункцију логичку за наш језик. У том погледу је значајно што је Вук у почетку покушавао да се служи интерпункцијом граматичком, а што је, у зрело своје доба, коначно усвојио начин логични, којим се, после, и Ђ. Даничић свега свога века служио. Ово не треба да је чудновато, кад се зна да се језик првим својим одељком, науком о гласовима, додирује са физиологијом и музиком, а завршетним својим одељком, науком о реченицама, служи само као стварни облик логике и њезиних гдекојих формула и категорија.

Следујући овоме што сам навео, и ја сам у правилима интерпункције, штампаним у додатку ове књиге, узео за основ интерпункцију логичку. Како се у четвртом делу ове граматике, у науци о реченицама, излажу и описују све врсте подметних и прирочних додатака и подређених реченица, у којима се ти додатци само ширим начином исказују, ја сам се старао да по тим врстама и правила интерпункције распоредим. Држећи се природе тих додатака као главнога упутника, ја сам се старао да у правилима интерпункције што тачније назначим где се што реченичним знацима одваја, где ли не, и где који знак писати треба. Ово што је главно и што се свуда може потврдити примерима из Вука и Даничића, попунио сам правилима о раздвајању осталих реченичних делова, и у томе сам се држао поглавито правила француских, пошто се и иначе поменути начин у своме основу највише подудара с француским. Ако у свему и не будем погодио, довољно је, ако будем добрим путем упутио. У том ће се последњем случају лако попунити што ја сад будем омашио, или исправити што не будем погодио.

*

На реду је да неколико речи кажем и каво је ово целокупно издање склопљено и како стоји према посебним књигама пређашњих издања.

страна XII Ређајући чланке пређашњих књига под број, који се до краја дела не прекида, ја сам свеколи́ке чланке на ново с пажњом прегледао и испитао, исправивши и допунивши где сам год мислио или опазио да што треба исправити или допунити. У току тога рада „Наука о гласовима“ нарочито је добила доста исправака, прерада и допуна. „Науку о основама“ целу сам из нова уређивао према распореду који ми се сад учинио најподеснији. Свеколико образовање простих основа изложено је сада по врстама ре́чи̑, а подела на посредно и непосредно образовање (где би јој места било) извршена је при дотичним наставцима. Тим се начином о сваком наставку говори у свакој врсти ре́чи̑ једанпут, и на том се месту разматра и разлика међу посредним и непосредним образовањем, где би је било. „Наука о облицима“ само је на неколиким местима исправљена или допуњена, и она је у овом издању понајближа пређашњим издањима. „Наука о реченицама“ остала је, такође, већином у пређашњем облику, али је ипак на неколико места допуњена, и у две партије, ради везе с интерпункцијом, прерађена (чл. 567–570, чл. 731–737). У примерима су свуда главне речи подвучене. Додатак је, као што се из напред наведенога види, сада са свим из нова рађен.

Јединству књиге и лакој употреби свију њених правила намењен је поглавито Кључ, који је на крају. Свако правило из књиге, свака поједина реч, употребљена ма где у књизи као предмет правила или пример, наћи ће се путем Кључа, и Кључ упућује увек на онај члан књиге који о томе говори. Надам се да ће Кључ добро послужити и онима који су ради да нађу правило о којој речи или о којем предлогу и без домишљања на ком је месту граматике дотично правило. Кључ је склопљен управо зато да се свако правило нађе и средством које било речи о коме оно говори.

Како на цео посао овога издања, тако и на само штампање уложено је много труда. Покрај свега старања поткрало се и нешто погрешака, а може бити да је и у самој књизи страна XIII још којегде остало трагова који ће сведочити да је први пут у четири засебне књижице израђивана. То би се могло исправити тек у новом издању, ако одзив српске публике према овоме да̑ прилике да се књига у овом облику још који пут штампа.

25. новембра 1894.
у Београду.

Стојан Новаковић.

  1. Тај први почетак ове књиге из 1869 на корицама носи натпис „Српска синтакса у нзводу. П. Ст. Нов. 1869. Штампано као рукопис“. На 16-ој страни текста, који обухвата 60-110 правило синтаксе, забележено је на дну под линијом „Штампано као рукопис у штампарији Николе Стефановића“. Тога ради што је штампано као рукопис, издање ово није узето ни у моју библиографију 1869 године, која је штампана у Гласнику XXVІІ.
  2. Српска синтакса у изводу, за други разред гимназија и реалака у Кн. Србији. По Ђ. Даничићу, П Будману и др. саставио Стојан Новаковић. У Београду, у државној штампарији 1869. На 8-ни, 2 л. 46 стр. и 1 л.
  3. Српска синтакса за ниже гимназије и реалке Кнежевине Србије. Саставио Стојан Новаковић. Друго прерађено и раширено издање. Прегледала и одобрила Школска Комисија. У Београду, издање и штампа Државне Штампарије 1870. На 8-ни. 2 л. 96 стр. и 1 лист.
  4. Hrvatski pravopis. Po odredjenju kr. zem. vlade, odjela za bogoštovlje i nastavu napisao Dr. Ivan Broz prof. u kr gimn. zagrebačkoj. Zagreb, 1892 стр. IV-V.
  5. О правопису и интерпункцији. Предлог Књижевно-уметничкој Заједници, поднесен 8 априла 1894 од Д-ра Љубомира Недића професора Велике Школе, Београд. 1894. Стр. 29.
  6. Starine IX, 52-53

К овом издању.[уреди]

За потребу овога другог издања јављено ми је изненада, готово пред само штампање, те се никакво веће исправке нису могле предузети. При свем том, употребио сам свеколико време које ми беше остало, да у друго издање унесем што се год могло више ситнијих исправака. Са захвалношћу сам употребио већину многобројних напомена из реценсије д-ра М. Решетара у „Делу“ (марта 1895). Размишљао сам и да други део, науку о основама, за популарно обрађивање најсухопарнији, и по други пут прерадим, узимљући за основицу распореда и прегледа, колико се год може, сама значења а не̏ наставке, али за тај посао у овај мах времена никако не стизаше.

Новина о р̈ (са две тачке озго), коју сам по договору с млађим књижевним пријатељима из Српске Књижевне Задруге увео као правописни знак није још свуда нашла пријема као што се очекивало. Главни је узрок што је пок. Ђ. Даничић за исту службу употребио р с једном тачком. Ни нама није било до мењања, а што смо оној једној тачки незаборављенога и ненадмашног учитеља додали још једну, имали смо свога разлога. Тај разлог је што се у целом свету, од Јелина до Француза за исту (по суштини) службу употребљава знак двеју тачака. Што бисмо ми Срби у томе ишли другим путем и тражили друга средства? Надамо се да ће се овоме разлогу и остали поклонити, те да ће се и у тој ситници наш правопис изједначити.

Онима који су осуђивали наше ширење опште признатога правила о д и на парно му т (чл. 82, 98 и 807 г) страна XV напомињемо само да наша јерес није тако велика како њима изгледа и да за њу има такође разлога који нису ни у каквој опреци с усвојеним у нас начелима фонетичког правописа и са садашњом практиком њиховом. Нека то коначно одлучи обичај, који на другим местима поглавито и пресуђује питања ове врсте, пошто — на послетку — правопис није само за употребу филолошких педаната него за образоване писце свега народа.

За свеколико надгледање и штампање овога другог издања нека је хвала пријатељском труду и заузимању мога некадашњег ученика, г. професора Момчила Иванића. При мојој удаљености од Београда Бог зна како би се, без те помоћи, ова књига штампала!

1. јуна 1902. год.
у Петрограду.
Стојан Новаковић.

ПРЕГЛЕД[уреди]

Приступ.стр
I.Језик и његов склоп1
  Шта је језик. — Како постаје језик. — Реч и представа. — Реченица. — Једнина и множина. — Додатци или допуне подмету и прироку. — Како се реченица шири додатцима. — Положај подмета, прирока и додатака. — Реченице главне и споредне. — Положај главних и споредних реченица. — Сложене реченице или низови од реченица. — Речи непроменљиве. — Речи променљиве. — Основе и облици. — Корени и основе. — Корени и њихови изданци. — Сложене речи.
II.Врсте ре́чи̑10
  Колико има вр́ста̑ ре́чи̑. — Именице. Подела на стварне и мислене. — Подела̑ стварних именица. — Род у именица. — Придеви. — Род у придева. — Бројеви. — Заменице. — Личне заменице. — Придевне заменице. — Глаголи. — Облици глаголски. — Подела глагола по предмету радње. — Подела глагола по трајању радње. — Прилози. — Предлози. — Свезе.
III.Граматика и подела њена22
  Шта је граматика. — Граматика упоредна, историјска и описна. — Делови граматике.
ДЕО ПРВИ. Наука о гласовима.
I.Постанак и подела гласова25
  Говорна оруђа. — Употреба говорних оруђа. — Гласови и слова српскога језика. — Латиница и ћирилица. — Шта су самогласници а шта сугласници. — Које су самогласници а које сугласници.
II.Самогласници старога језика28
  Самогласник ѧ. — Самогласник ѫ. — Самогласници ъ и ь. — Самогласник ꙑ. — Самогласник ѣ и српска три говора.
III.Подела и особине самогласника31
  Самогласници непчани и ненепчани. — Особине самогласника. — І. Мењање или јазање самогласника. — ІІ. Избегавање зева или празнине међу самогласницима. — Избегавање зева попуњањем. — Избегавање зева укидањем. — Зев непопуњен. — ІII. Сажимање или спајање једнаких самогласника. — IV. Једначење неједнаких самогласника. — V. Образовање слогова — VI. Наглашивање или акценат. — Шта је акценат? — Акценти српскога језика. — Главни и споредни акценат. — Места српских акцената. — Мењање акцента. — Акценатне речи. — Акценат у разлици говора, источног, западног и јужног.
IV.Подела и особине сугласника45
  Подела сугласника по говорним оруђима. — Подела сугласника по звучности. — Особине сугласника. — І. Једначење неједнаких по звучности. — Изузетци од горњег правила. — ІІ. Једначење неједнаких по говорним оруђима. — ІІІ. Јотовање. — IV. Подешавање сугласника са самогласницима. — Грлени сугласници и зубно ц пред непчаним самогласником и. — Грлени сугласници и зубно ц пред непчаним самогласником е. — Самогласник о иза непчаних сугласника и зубног ц. — Некадашњи ѣ и замена му је испред самогласника и непчаних сугласника ј и ђ. — V. Самогласник л. — Л претворено у јужном говору. — VІ. Старинско претварање. — а. д и т пред т (ть и ти). — б. жж, жђ = жд; шћ, шч = шт. — в. гт, кт, хт претварају се у ћ. — VІІ. Премештање. — VІІІ. Избацивање појединих сугласника. — а. Од два једнака или изједначена по звучности један се избацује. — б. Од два једнака или изједначена по говорним оруђима један се избацује. — в. Избацивање ради несклада говорних оруђа. — ІХ. Уметање самогласника а међу сугласнике.
ДЕО ДРУГИ. Наука о основама.
Опште црте60
  Шта су основе а шта наставци. — Разлике међу основама. — Основе од корена. — Основе од основа. — Основе од облика. — Сложене основе. — Корени глаголски и заменички. — Речи домаће и позајмљене. — Разлика корена по родности. — Подела науке о основама.
ОДСЕК ПРВИ. Наука о простим основама65
I.Глаголске основе65

  А. Основе начина неодређеног. а. Основе начина неодређеног без икаква наставка. б. Основе начина неодређеног, образоване наставцима. 1. ну- наставак; 2. ѣ- наставак; 3. и- наставак; 4. а- наставак. а. Основе непосредно од корена образоване. б. Основе изведене од већ готових глаголских основа. в. Основе изведене од именских основа; 5. ива- или ова- наставак. — Глаголске основе које значе радњу у маломе (диминутивну). — Основе начина неодређеног изведене од облика.

  Б. Основе времена садашњег. Основе времена садашњег непосредно од корена изведене. 1. е- о или и наставак; 2. је- јо наставак; 3. не- но наставак.

II.Именичке основе78

а. Извођење од корена и од готових основа.

1.

Наставци ъоа. а. Основе тим наставцима од корена изведене. б. Основе ъ- или а- наставком од глаголских основа изведене. в. Основе о- или а- наставком од именичких основа изведене.

2.ь- наставак83
3.јъје (јо) — ја- наставак84
4.јоја- наставак85
5.ије- наставак86
6.ија- наставак86
7.рърора- наставак87
8.ер (еръ) — еро- наставак87
9.ор (оръ)- наставак87
10.арара (јар — јара)- наставак88
11.урура (јур — јура)- наставак89
12.лълола- наставак89
13.ло- наставак90
14.ль- наставак90
15.ља- наставак91
16.аљ- наставак91
17.уљуља- наставак91
18.нънона- наставак91
19.анана- наставак92
20.инјан-ин (ан-ин)- наставак92
21.ина- наставак92
22.ња- наставак93
23.ањ (ьњь)- наставак94
24.оња- наставак94
25.иња- наставак95
26.тътота- наставак95
27.ть- наставак95
28.тељ- наставак96
29.тва- наставак96
30.етотат- наставак96
31.ьство- наставак97
32.ота- наставак97
33.ост (ость)- наставак98
34.етета (ѧт — ѧта)- наставак98
35.ић- наставак98
36.а̑д (адь)- наставак99
37.бадба- наставак99
38.ава- наставак100
39.иво- наставак100
40.мъмома- наставак101
41.мен (мѧ)- наставак101
42.кока- наставак101
43.ак (јак) — ака (јака)- наставак102
44.икика- наставак102
45.ак (ькъ) — ка (ька) — ко (ько)- наставак103
46.иште- наставак105
47.гъга- наставак106
48.хъхоха- наставак106
49.ицицеица- наставак106
50.ац (ьць) — ица- наставак106
51.аццеца (ьць — ьце — ьца)- наставак108
52.еж- наставак109
53.ачача- наставак109
54.шоша- наставак110
55.аш- наставак110
56.ушуша- наставак111
Б. Извођење од облика.111
а. Основе од глаголских облика, 1. од облика времена садашњег111
2. Од прилога времена садашњег111
3. Од прошастог придева112
4. Од трпнога придева113
б. Основе од заменичких облика115
III.Придевске основе.
А. Извођење од корена и од готових облика115
1.ъао- наставци115
2.ијијаије- наставци116
3.јъјајо- наставци116
4.ръраро- наставци117
5.нънано- наставци117
6.аннано (ьнъ итд.)- наставци117
7.ененаено- наставци118
8.ѣнъѣнаѣно- наставци118
9.ининаино- наставци119
10.њъњање- наставци119
11.тътато- наставци119
12.ататаато- наставци120
13.астастаасто- наставци120
14.ититаито- или овит, -а, -о- наставци121
15.ћъћаће- наставци121
16.въваво- наставци121
17.ававааво- наставци122
18.ививаиво или љивљиваљиво- наставци122
19.ововаово- наставци122
20.ак (ъкъ или ькъ) — како- наставци123
21.ококаоко- наставци124
22.скъскаско (ьскъ итд.)- наставци124
Б. Извођење придевских основа за поређење125
В. Извођење придевских основа од облика127
α. Основе од глаголских облика127
β. Основе од заменичких облика127
IV.Бројне основе129
V.Заменичке основе130
VI.Прилошке основе133
ОДСЕК ДРУГИ. Наука о сложеним основама.
А.Основе сложене од основа136
  Одељак први. Основе сложене од самих именских основа. 1. Једна с другом на једнако сложене основе136
  2. Сложене основе, с другим чланом као главним а с првим као одредником137
  3. Сложене основе, у којима је други члан главни, а први од њега зависан137
  4. Сложене основе, које и једним и другим чланом казују каквоћу138
  Одељак други. Основе сложене од предлога и имена138
Б.Основе сложене од готових облика141
  1. Именице и придеви у основама сложеним од готових облика141
  2. Сложене основе од бројева142
  3. Основе сложене од заповедног начина и именица142
  4. Одречни прилог не и разне врсте имена и именских глаголских облика143
  5. Сложене основе од предлога и именских основа143
  6. Предлози и глаголске основе144
ДЕО ТРЕЋИ. Наука о овлицима.
А.Наука о облицима име́на̑
  Једнина (двојина) и множина146
  Падежи и родови147
  Основе и наставци у облика148
  Како се дели промена имена148
I.Промена именица149
Прва врста150
  Разлике међу три обрасца151
  Напомене к првом и другом обрасцу151
  Напомена к трећем обрасцу158
Друга врста159
  Разлике међу обрасцима160
  Напомене к овој врсти161
Трећа врста162
  Напомене к овој врсти162
Четврта врста165
  Напомене к овој врсти166
Пета врста170
  Напомене к овој врсти171
II.Промена заменица173
А. Промена личних или именичких заменица173
  Напомене к промени личних или именичких заменица174
Б. Промена придевних заменица175
  Напомене к промени придевних заменица176
  Лична или именичка заменица трећега познатог лица 179
  1. Старија промена180
  2. Познија промена181
  Бројеви који се мењају по обрасцу заменица182
III.Промена придева185
  Одређени и неодређени вид185
  Како се одређени и неодређени придеви обликом разликују186
  Промена неодређених придева187
  Напомене к промени неодређених придева189
  Промена одређених придева190
  Напомене к промени одређених придева192
  Заменички облици помешани с придевскима193
Б.Наука о облицима глагола̑.
  Какве облике имају глаголи195
  А. О глаголским облицима простим195
  Који су и какви су прости глаголски облици195
  Именски и глаголски облици у глагола196
  Број и род глагола197
  Основе, наставци и уметци197
  Наставци за глаголске облике199
  Врсте глаголских облика205
Прва врста206
  Први раздео. Основе на д и т207
  Напомене к овом разделу208
  Други раздео. Основе на з и с209
  Напомене к овом разделу210
  Трећи раздео. Основе на б, п и в212
  Напомене к овом разделу213
  Четврти раздео. Основе на г, к и х214
  Напомене к овом разделу215
  Пети раздео. Основе на н или м216
  Напомене к овом разделу218
  Шести раздео. Основе на самогласнике осим р219
  Напомене к овом разделу220
  Седми раздео. Основе на л и р226
  Напомене к овом разделу228
Друга врста228
  Напомене к овој врсти229
Трећа врста231
  Први раздео231
  Други раздео233
  Напомене к овом разделу234
Четврта врста237
  Напомене к овој врсти238
Пета врста239
  Први раздео239
  Напомене к овом разделу241
  Други раздео241
  Напомене к овом разделу242
  Трећи раздео243
  Напомене к овом разделу246
Шеста врста247
Б. О глаголским облицима сложеним248
Сложена времена248
Начин погодбени249
Трпно стање250
ДЕО ЧЕТВРТИ. Наука о реченицима.
1.Шта је наука о реченицама251
2.Шта је мисао и реченица251
3.Главни делови реченице252
4.Разгранавање реченице256
5.Деоба реченица и синтаксе263
А.Синтакса простих реченица
1.Слагање главних делова реченичних264
2.Употреба врста̑ речи у реченицама271
3.Употреба облика̑ у реченицама283
І. Именски облици.
а. Падеж без предлога, Први падеж283
  Други падеж284
  Трећи падеж290
  Четврти падеж292
  Пети падеж294
  Шести падеж294
  Седми падеж296
б. Падежи с предлогом297
ІІ. Глаголски облици305
А. Времена. а. Време садашње305
  б. Времена прошаста307
  в. Време будуће311
Б. Прилози и придеви глаголски315
В. Начини318
Г. Стање радње глаголске322
4.Питање у реченицама324
5.Одрицање326
Б.Синтакса сложених реченица
1.Врсте сложених реченица330
I.Приређивањем сложене реченице334
II.Подређивањем сложене реченице336
  а. Придевне реченице уз именицу, придев или заменицу337
  б. Придевне реченице уз именице или заменице339
  в. Подређене реченице за предмет уз глаголе340
  г. Подређене реченице за намеру341
  д. Подређене реченице за погодбу341
  ђ. Подређене реченице за уступање или допуштање (пермисивне)342
  е. Подређене реченице за поређење или начин344
  ж. Подређене реченице за време347
  з. Подређене реченице за место348
  и. Подређене реченице за последицу и узрок349
2.Скраћивање простих и сложених реченица350
  І. Скраћивање изостављањем351
  ІІ. Скраћивање замењивањем353
3.Намештање или ред речи355
Додатак.
I.Реченични знаци
1.Запета363
2.Тачка и запета376
3.Две тачке378
4.Тачка381
5.Знак почивке381
6.Знак питања383
7.Знак узвика384
8.Знак прекида385
9.Знак заграде385
10.Знак навођења385
II.Главна правила о правопису
1.Гласови у правопису387
2.Акценти у правопису392
3.Везица394
4.Апостроф395
5.Састављање и растављање речи у писању396
6.О речцама не, и, ни у састављању и растављању речи404
7.Прилози од реченица406
8.Скраћене речи407
9.Писање бројева408
Кључ411