Српска граматика (1902)/Део 4

←Део 3: Наука о облицима

Српска граматика Писац: Новаковић Стојан Део четврти: Наука о реченицама

Додатак→

Новаковић, Стојан (1902). Српска граматика. Београд: Државна штампарија

ДЕО ЧЕТВРТИ: НАУКА О РЕЧЕНИЦАМА

1. Шта је наука о реченицама.

551. У науци о реченицама (синтакси) разматра се како се речи и облици њихови употребљују за састављање реченица.

2. Шта је мисао и реченица.

552. Свака мисао, речима исказана, зове се реченица. По томе у свакој реченици обично има ово двоје:
     • а. Оно о чему се говори, и то се зове подмет.
     • б. Оно што се о томе подмету казује, и то се зове прирок.

Примери. Сунце греје. — Ливаде се зелене. — Види Бог. — Отац је добар. — Ружа је лепа. — Дан је ведар. — Бог је свемогућан. — Време пролази. — Планине су високе. — Потоци жуборе. — Цвеће вене, лишће пада, славуј се не чује. —

Напомена. Ваља разликовати представу и расудак једно од другога. У примерима Лепа ружа и Ружа је лепа (или Лепа је ружа), прво је проста представа, а друго је расудак. Како уз расудак увек ваља знати време у коме бива оно што се њиме изриче, не може бити реченице (исказанога расутка) без глагола. Распознавање подмета и страна 252 прирока ни по што се не сме чинити по месту, јер у српском језику ни подмет ни прирок никад нису везани за ово или за оно место.

3. Главни делови реченице.

553. Најобичнији су подмет реченицама именице к гдекоје заменице. Подмет се тражи градећи питање глаголом из реченице, којој подмет тражимо, и упитним заменицама, које ваља с тим глаголом удружити.
Примери. Птица пева. — Дани пролазе. — Друмови ће пожељет’ Турака. — Цвеће вене. — Наоколо све почива. — То је било на чисти понедељник. — Све ти било у час добар. — Ја му причам. — Ти си дошао. — Он не верује. — Ја сам стена. — Ноћ настаје. — Ми спавамо. — Ви ћете пропасти. — Они иду.
554. Али подмет могу бити и друге речи, и то на два начина:
     • а. Кад се уз њих подразумевају именице (што бива увек уз придеве, бројеве и гдекоје заменице);
     • б. Кад се те речи употребе у смислу именице, те собом заступају замисао какву.

Примери. Богати нађе доста пријатеља. — Сит гладну не верује. — Живи Бога хвале. — Један говори, а други ћути. — Сваки себи срећу кује. — Таки нам се хиљадили. — „Али“ ђевојци срећу губи. — „Сјутра“ бринуће се за се. —

555. На послетку подмет могу бити и прости бројеви (који се могу изједначити са збирним именицама), само што подмет број увек прати именица којој се број казује.
Примери. Седам паша ударише на кнеза. — У тај час долете девет златних пауница; осам падну на јабуку. — Смије му се тридесет сердара. — Из тебе му три сунца страна 253 грануше. — Два славуја сву ноћ препеваше. — Овце пасле двије чобанице. — Погибе ти хиљада сватова. — Сто мисли дуга не плаћа. — Завапише девет брата. — Збор зборило осам везирова.
556. Прирок може бити двострук: или од самога глагола, или од глагола и каквога имена. По томе се прирок од самога глагола зове глаголски, а од глагола и имена — именски. Без глагола прирока не може бити, јер се глаголом казује време у које се збива оно што у реченици казујемо.
Примери глаголскога прирока: Брат пише. — Славуји поју. — Настала је тишина. — Сунце ће заћи. — Турска сила притисла Косово. — А Турчину очи испадоше. — Како љуто кнеже проклињаше. — Сестрица се брату кунијаше. Примери именскога прирока: Вода је најздравије пиће. — Штука је риба. — Ја сам твој брат. — Црква му је дивно поднебесје. — То је био ђаво. — Летошња ће година бити родна. — Ти си девети. — Ево мене, ја сам ваша.
557. У именски прирок може се метнути свако име (именица, придев, број, заменица) којим се што може казати о подмету. Суштина прирока обично је тим именима и казана, а глагол је само спона, којом се саставља прирок с подметом. Као таква спона најчешће долази глагол бити у свима својим облицима. Из примера ће се видети како се у именском прироку могу наћи и различити падежи с предлогом или без предлога. Ради свога именскога постања, и прилози могу бити део именскога прирока.
Примери. Шешир је мој. — Мати је мила. — Он је војник. — Пред вама је сва будућа Србија. — Правда је у Бога. — Сунце нам је на заходу. — Далеко је дан. страна 254 — Блед је месец, ноћ је тиха. — Мајка је твоја уза те. — Онде су њихови двори. — Ноћ је црна, ради би ноћишту. — Збор ни (нам) био збором, а договор договором. — Ливада је лепе Маре. — Ласно је говорити, али је тешко творити.
558. Али не само глагол бити, но и други глаголи могу служити као споне у именском прироку, ако им значење није довољно за прирок, те ако им је потребна још која реч као допуна. Ти глаголи обично казују бивање неко, а такви су: постати, настати, остати, моћи, чинити се, звати се, јавити се, видети се, стати (уз трајне глаголе), итд. Уз многе од њих и начин неодређени долази као име, те чини део именскога прирока.
Примери. Приповијетка у народу нашем зове се прича. — Они постану велика господа. — Најпосле гладан оста. — Милан ми пада рођак. — А вила се начини ђевојка. — Чини ми се та вечера чемерна. — Ти се створи у дућану алва. — То се не зове радити. — А то ви често не можете ни знати ни разумети. — Вукашин постане краљем. — Постадоше лафи ратарима. — Лоша коб те може стићи. — Нити се зовите учитељи. — Тај ће се велики назвати. — Нитко да се не јави скрбан. — Који се с поља виде лијепи. — Да с’ назове баница госпођа. — Једном стане се цар разговарати са својим синовима. — Српске старешине стану се прикупљати к Београду.
559. Кад је у именском прироку глагол бити спона, он се, с тога што је врло познат, може изоставити.
Примери. Кућа моја чарна гора, а постеља камен ови. — Нигде стана, вода свуда. — Јунак негда, сад не јунак више. — Наоколо морске пене. — У свакоме Обилића плам. — Моја браћа све од скора, али сами соколови. страна 255 — Бог с њим и анђео божји! — Мало пљеве, доста вјетра.
560. Кад је подмет лична заменица, он се може изоставити, јер се види из личнога наставка у глаголском облику.
Примери. Жедан сам. — Стани. — Кад он чу то, постаде жалостан. — Читам брзо. — Знате писати. — Певамо. Али ако на таки заменички подмет пада сила мисли (логични акценат), онда се не може изоставити, и ваља га изреком казати. Примери. Ја говорим, а он ни у ухо. — Ја псето из бунара вадим, а оно ме уједа. — Ја једно питам, а он друго одговара. — Ти ћеш боље испећи, него ћу ја рећи. — Као што сам у огласу казао, ја сам оне ријечи донио амо у глави.
561. И прирок се каткад може изоставити као и подмет, ако је добро познат, или ако се по смислу може погодити ма и не био казан.
Примери. Нигде трага од дана бијела. — Други петли у пољу цетињском, а Новица паде на Цетиње. — Мурат Српску, а Бајазит Босну, Мурат Епир, а Мухамед Грчку, два Селима Ципар и Африку; сваки нешто, не остаде ништа. — Хвала Богу. — Добро вече. — Слава и част домаћину. — Поклон домаћину. — Добра срећа, незнана делијо! — То сребро нека теби. — Само полако, краљице! — С Богом, горо и дубраво! — Сунце у море, а он на кућни праг.
562. Има реченица̑, у којима се мисли само радња, или бивање, или стање како, а не мисли се ко га чини, нити се помиње од чега би то бивање или стање долазило. Таке врсте реченица̑ немају подмета, зову се страна 253 реченице без подмета, и тога ради се глагол у њима употребљава у трећем непознатом лицу и у средњем роду у једнини (ако је облик, у коме се може род разлико вати).
Примери. Смркло се. — Свануло. — Ђе кога боли. — Кад се меће камена. — Кад би у јутру. — Кад буде пред ноћ. — У том се смркне са свијем. — Нешто се наоблачи. — Мутно му је пред очима. — Нестаде греха. — Бојати се било да силовити таласи не шчепају ту лађу. — Ласно је говорити, али је тешко творити. — Ваља праштати и непријатељу. — Врло је мало таких људи. — Док трајало свијета и вијека. — Не пристоји се мени. — Но њему не беше за чекање.
563. У реченици може бити или само један подмет и један прирок, нпр.: Човек живи; или више подмета, а прирок само један заједнички, нпр.: Људи и животиње дишу; или више прирока, а подмет само један заједнички, нпр.: Али је Душан млад и плах; или више заједничких и подмета и прирока, нпр.: Мати његова и браћа његова стајаху на пољу и чекаху.
Примери. Данас се љубе и друже, а сутра се псују и руже. — А крај тебе цветићи и трава. — Из свега племена стану излазити учитељи, лекари, управитељи и старешине народне. — На то се народ препадне и узбуни. — Топ за топом грми, јечи, сева. — Породица, друштво и отаџбина притичу у помоћ матери. — Срећа, нада, будућност у вас. — Обраћена поља, села, вароши, путови, водоводи ницаху као некаквим чудом на овој од пре дивљој земљи. — Тице, цвеће, сунце другамо те зову. — Стварају се, шарају се силна кола и колути.

4. Разгранавање реченице

564. Осим подмета и прирока, реченица може имати и других речи. Оне се додају подмету или прироку страна 257 (често и једном и другом), да би се допунило или разјаснило оно што се у њима каже, и зову се додатци подмету и прироку. Таки додатци могу бити рени разних врста, и може их бити више на броју.
Примери. Узмућен поток јури. — Живи Бога хвале. — Дунавом плови лађа лагана. — Гдено синоћ на ноћишту бесмо. — Овај човек зна све. — Кад Лазару одсекоше главу, на убаву на пољу Косову. — Нешто цвили у Стамболу граду. — Гором хладни ветри пире. — Жито желе лијепе дјевојке. — Његова је храна некувано корење. — Сви су твоји пали. — У његовој руци стоји смрт и живот нас свакога. — Сину сабља Јакшића Тодора.
565. Осим појединих речи у већем или мањем броју могу се као додатак подмету или прироку употребити читаве реченице, које се зову додане реченице.
Примери. Сваки који иште прима, а који тражи, налази. — Речи, које вам ја рекох, дух су и живот су. — У некаква човека био један чобан, који га је много година верно и поштено служио. — Ал’ јунак не зна шта је ни муња нити гром. — Све је прошло што ми се милило.
566. Додатци не морају припадати подмету или прироку непосредно, него се могу додати и један другом. Исто тако подмету, прироку или њихову додатку додана реченица може имати своју додану реченицу.
Примери. Облак крије звезде јасне. — Нек ме живу коњи растргају. — Жерав му с гриве стреса бео и крвав зној. — Ја гледам браћу моју, у боју рањену. — Једно јутро по јутрењи чујем ђе звони велико звоно, које зове у цркву на сабор. — Неблагодарник је, који заборавља добро које је учињено. — Склони се онима који пролазе страна 258 испред тебе. — Сви ћемо заборавити све оно што је некад било. — Бог не да једном човеку сва добра.

а. Додатци подмету.

567. Ови додатци могу бити поглавито придевни (атрибути) или самостални (апозиције).
У придевним додатцима (атрибутима) подмет се обично описује по свагдашњим знацима или по сталној каквоћи својој. По тој природи својој такви су додатци понајвише придеви, и често их бива и више на једанпут. Именице могу бити само онда придевни додатак кад су употребљене у смислу придева. Примери. Бела вила из горе дозива. — Жали неву старац бабо. — Код куће су га чекали врло хитни послови. — Тиха вода бријег рони. — Кад то зачу царица Милица. — Полегла је бјелица шеница. — Господареве очи коња гоје. — Најгоре прасе најбољу крушку добије.
568. У самосталним додатцима (апозицијама) ваља нам разликовати јесу ли ти додатци именице или придеви. Ако су именице, онда се њима подмет управо казује још једанпут, другим неким именом, које му припада када се гледа с некога другог гледишта. У ствари је тај самостални додатак од именице скраћена, подмету додана реченица, која се лако може развити у пуну реченицу.
Примери. Али Туре, Гавран-ага, већ три ноћи нема санка. — Стоји ага, горско звере, гвозден ступац, камен тврди. — Ми, сиромаси, носимо им колаче. — Нек погинем, јунак, на јунаштву. — А другима, клетник, мироовати не да. — Ја их јесам, момче, ухватило.
569. Ако ли су самостални додатци придеви, онда се њима казује, управо као други прирок, неко нарочито страна 259 истакнуто својство подметово, које се тиме логички акценат придаје. И овај самостални додатак од придева може се, као и онај од именице, развити у додану реченицу. За ову се службу употребљују придеви неодређенога вида, чега ради овај подметов самостални додатак од придева изгледа као дупликат прирока.
Примери. Ко жив дочека. — Мутна тече Тара валовита. — Ој Дунаве, тиха водо, што ти тако мутна течеш. — Све је живо желело потећи у помоћ невољницима. — Јер сам јадан тешко оболио. — Болесна је синоћ омркнула. — Те се нисам млада удомила. — Да здрав отидеш и натраг дођеш. — Дотле с’ Милић мртав належао. — Ао свете, мио и премио, красно ли те вишњи удесио!
570. Као придевни додатци могу се подмету додати и имена у другом падежу, с предлогом или без предлога, пошто им се значење једначи са значењем придевским.
Примери. То зачуо Дмитар од Удбара. — Тужан је јаук из околина̑, громак је одзив гласа тог, тврда је мишца српскога сина, свете су патње рода мог. — Лепше грло у Милоша царско, јесте лепше него је у виле. — У лажи су кратке ноге. — Вино пије од Јањока краљу. — Лети као муха без главе. — Нијесам ја тиква без коријена. — Убила ме рђа од тамнице. — Лијепа као вила од горе. — Леп је зоре осмејак, леп је дана огрејак.
571. Пошто су понајвише именице подмет у реченицама, све што је речено о придевним и самосталним додатцима подметовим вреди за све именице, па и за остале речи које могу бити подмет, и кад нису подмет, него кад су каква год друга реч у реченици. Тада је та именица према придевним и самосталним страна 260 додатцима представља главну реч, за коју се додатци везују.
Примери. И он носи тицу ластавицу. — Него мене старца послушајте. — Жали шарац тебе господара. — Мртва Марка на свог коња врже. — Та немој их младе погубити. — Гледа твоје голема красоте. — Да се врнем у гору зелену. — Ђевојка је своје очи клела. — Па потеже копље убојито. — Поздрави ми краља, таста мога. — Да јој младој црне очи пије. — Доведе му без биљеге вранца. — Још да имам рибе од Орида.

б. Додатци прироку.

572. Ради допуне онога што се каже у прироку, понајчешће се обележава предмет радње глаголске, или се додају падежи који показују свезу радње глаголске с оним што се именицама казује, или се, по потреби, обележава простор, време, начин, узрок радњи глаголској, која је прироком казана. Ових разних додатака прирокових може бити и више на једанпут.
Примери. И кад је дошла недељица света, полутину већ премерио дан. — Ви стојите око мене скупа. — Пламти небо као живи пламен. — Двадесет лета Ђурађ напреже се, гризе и мучи; двадесет лета дугих српском за круном чезне. — О кончићу златотканом окреће се коло среће. — Сачувај ми, Боже, децу, соколицу и соколе. — То је братац сеји веровао.
573. Предмет се зове додатак прироков који стоји поред прелазних глагола у четвртом или у другом падежу.
Примери. Онда иште суху дреновину. — Ја ћу тебе учити свему његову занату. — Лијепо ти је низ поље гледати жуту дуњу међу листовима. — Коју муку најволиш мучити, оном ћу ти душу извадити. — Да подерем страна 261 танане кошуље, да те видам, и да те завијам. — Имам стару самохрану мајку и једнога брата рођенога. — Мрзе му језик, старину и обичаје. — А ја за браћу дајем и крв и живот свој. — Ви Грујице ни видели нисте. — Мајке немам, а сестрице немам. — Да не гледа сунца ни мјесеца, ни бијела данка ни јунака. — А не знаду стаза̑ ни богаза̑.
574. Много су налик на подмет и остали падежи (други, трећи, шести), који се глаголу додају да би се показала веза радње његове са лицима и стварима на којима се врши.
Примери. Коме ћеш се приволети царству? — Ево теби три књиге стигоше. — Поведи их Звијезди планини. — А мени јунаку три туге задала. — Дијелећи кљасту и слијепу. — Туђину се хвали, а својему се пожали. — Мили Боже, помози свакоме, сваком брату и добру јунаку. — Суди нама, честити судија. — Спомени се и мене. — Своје сам се сјетио сестрице. — Те с’ играју игре свакојаке. — Три пут си ме ропства опростио. — Да се ропства ослободи. — Ко се дуга не одужи, тај се туге не отужи. — Дочепа се царске кћери. — Јер ако му ђегод руке дођем. — Чиста се злата рђа не хвата. — Тражи хлеба преко погаче. — Стаде брати цвијећа свакојега. — Бацићу се злаћеном јабуком. — Он мора свуда носом забости. — Главом маше, зубима шкргуће. — Који се камен често промеће, неће маховином обрасти. — Те се гора преођене листом, а земљица травом и цвијетом.
575. Простор или место, на коме се збива, и правац, којим се креће радња исказана у прироку, казује се или каквим прилогом, или именом у неком падежу с предлогом или без предлога.
Примери. Онда се он дигне у свет, да тражи заната. — Он одведе дете у своје дворе. — А крај мене поточић жубори. — Ал’ месеца јоште нема туна. — Вијела свила страна 262 по мору плила. — Ја се попех на то брдо и на зелен бор, и погледах тама амо, иде л’ ко озгор? — Пени се реком лед. — Онудије сада проходисмо, оне магле онђе не бијаше. — По трави се осу студена росица. — На планини Турчин под чадором. — Гдје чујете трубу да затруби, онамо трчите к нама.
576. Време, у које се збила радња исказана у прироку, казује се највише каквим прилогом или именом у коме падежу с предлогом или без предлога.
Примери. Сунце јарко зашло већ одавно. — У тај мах нестало и коња и купца. — Али мајка куне без престанка. — Позадуго бане гостовао. — Царуј, куме, за седам година, осме подај мојему Урошу. — У по бурне, црне ноћи, Феруз-паша из сна скочи. — И теби сам данас добјегао. — Одмах пуче тридесет пушака. — Рече тада четеџија Тале. — Послије неколико времена сретоше се ова два брата.
577. Начин, којим се збива радња прирокова, казује се такође додатком, и то обично прилогом, или којим именским падежем с предлогом или без предлога.
Примери. Бејаше јако захладнело. — Храни мајка два нејака сина, на преслицу и десницу руку. — Људи вију жито на лопату, а жене на решето. — Хоћеш на срамоту, ако нећеш на лијепо. — Али га онај ни под који начин не дадне. — По том и умре на пречац. — У глас викну господа хришћанска. — Гони коње све у скок. — Ступа чета тихо, глухо. — Турчин му одмах извади готове новце, без речи. — Хитро иду како који може. — Дивно поља цвећем се осула. — Мени ноћца лако никад не протече. — Мајка ради тако стрпљиво и тако милостивно. — Весело пјесме пјевајмо. — Љуљаху чисто слану пучину. — Грмећ’ гром обара, страшно лав уједа. — Врате се здраво и мирно. — Са ниских стреха капље лагано кап по кап. — Јуначки ћу тебе дочекати. страна 263
578. У начин долази и поређење или сличност, додатак веома чест и обичан.
Примери. Па кроз гору ступа ка’но муња лака. — К’о детенце дошао сам амо. — Студени вечерњи вихор као лед стризаше по образу и ушима. — Висока је како оморика. — Још се опомињем као кроза сан. — Био сам као на ватри од стида. — Милијун Људи гмиже к’о црв. — И подигла си цркву к’о тврди какав град. — А коњици као горске виле.
579. Узрок оне радње, која је у прироку, казује се највише именима кроз падеже и предлоге који значе узрок.
Примери. Дарујте ме ручицама зарад данка данашњега, зарад’ ваше добре среће. — Неки страдају за злобу и неправду своју, а неки за незнање и будалаштину. — Видиш ђе ћеш данас погинути, а за правду Бога истинога. — Са шта, брате, оде у хајдуке? — С ког си, млада, срећу изгубила? — Од једног ударца дуб не пада. — Да су га браћа из зависти оставила на овом чардаку. — Од страха ћеш пасти са коњица. — Због сирота̑ сунце сјаје. — Благо прогнанима правде ради.

5. Деоба реченица и синтаксе.

580. Реченице у којима има само један подмет и прирок зову се просте.
А кад се свезама или савезним (односним) заменицама више таких реченица посастављају једна с другом, на различне начине, у једну реченицу (управо реченични низ), онда се то зове сложена реченица. Примери. Што добром добра учиниш, није пропало. — Што цар рече, препорећи неће. — Друго вам не пишемо, него што читате и разумијевате. — Ко се роди, онај ће умрети. — Може један исти човек у једном послу право мислити, а у другом врло криво. — Сунце седа, страна 261 па се опет диже, после ноћи бели данак стиже; шат и мене моје сунце дође, шат и мене данак не мимође! — Слијепи прогледају, и хроми ходе.
581. Према томе што су реченице просте или сложене, и синтакса се дели: на синтаксу простих и на синтаксу сложених реченица.
Синтакса простих реченица излаже: по каквим се правилима главни делови реченице међу собом слажу; какав значај имају врсте речи и облици именски (с предлозима и без предлога) и глаголски у казивању мисли, и какав је начин питања и одрицања у реченицама. Синтакса сложених реченица казује нам, на које се начине могу две или више реченица у једну целину саставити; како се сложене реченице скраћују; какав се ред даје речима у простим и у сложеним реченицама.

А. СИНТАКСА ПРОСТИХ РЕЧЕНИЦА.

1. Слагање главних делова реченичних.

582. У слагању подмета и прирока, прироку обично заповеда подмет. А прирок се с подметом друкчије слаже кад је глаголски, а друкчије кад је именски.
Ако је, дакле, прирок глаголски, он ваља да се са својим подметом слаже увек у броју, лицу и роду (кад се год род може показати обликом глаголским). Примери. Скуп више плаћа, а лијен даље иде. — Дивно небо ведриш и облачиш. — Догорели огњи већ одавно. — А са неба сунце запламтило. — Тешке су ме освојиле ране. — Јуначке су тада пале главе, углед’о се један на другога. — Дрвета се поломише, а људе и стоку у пољу град поби. страна 265
583. Ако ли је прирок именски, онда се спона слаже с подметом као и глагол прирока глаголскога, а она друга реч, ако је придев, број или заменица, слаже се с подметом у роду, броју и падежу.
Примери. Али змија бејаше лукава. — Родитељи ове деце нису били богати. — Његово је царство. — Ако је дете живосно и здраво, умеће се и само забавити. — Та је капа врло проста. — Дуги су јој часи брзи. — И ако је већ наступила јесен, опет дан беше врућ. — У његовим годинама страсти нису дубоке. — Ја сам у историјама налазио да је тај народ у неко време врло храбар и у оружју славан био.
584. Ако ли је она друга реч у именском прироку именица, и ако је у првом падежу, она се слаже с подметом само у падежу, а остало остаје како се деси.
Примери. Срби су једна грана великога племена словенског. — Ово је мој новац. — Хлебац је најпростије јело. — Језик је праведников сребро одабрано. — То нису новци тога трговца. — Јунаку су добар коњиц крила. — Срце ми је стена. — Ви сте данас деца. — Наша судба ваш ће бити глас. — Ове паре нијесу мито. — Прилика је најбољи помоћник. — Ви сте понос рода свог. Напомена. Ваља упоредити у чланке 557 и 558, који показују да у именски прирок улазе падежи и осим првог. За таки именски прирок не могу вредити правила именскога слагања.
585. Ако су подмета два, или их је више, онда прирок по правилу долази у множину.
Примери. Ватра и вода добре су слуге, али зли господари. — Неситост и лакомство хиљаду зала на људе навлаче. — Орао и лисица учине међу собом друштво. — Камен до кама, стена до стене небу се дужу крвљу појене. — Срем, Славонија, Хрватска, Међумурје и Далмација чине Троједну Краљевину. страна 266
586. Али има доста примера, из којих се види, да се и покрај више подмета прирок ипак оставља у једнини, и да се тада слаже с оним подметом који му је најближи. У тим примерима изгледа, као да се оно што се у прироку говори приписује свакоме предмету појединце, а не свима у једанпут.
Примери. Те се диже сила и сватови. — Узрујало с’ поље и равнина, задрхтала гора и планина. — Онђе расте смиље и босиље. — Онђе расте трње и коприве. — Будућност и прошлост око њих нам плива. — Просула се крвца, а из ње се диже школа, црква, вера, благо најмилије. — Који га је трепет и страх освојио. — Тако може чинити само кратка памет и рђаво срце. — Бог зна шта носи дан и ноћ. — Жетву жела вила и девојка. — Прође то лето и зима. — У његовој руци стоји смрт и живот нас свакога. — Кад ли долећео виленик и вила. Напомена. Има примера, из којих се види, да је овој једнини прирока после више подмета узрок као недовршено скраћивање или стезање реченица. Таки су ови примери из Бр. Радичевића:

Оде лето и омара,


Лишће жути, пада магла,
(новос. изд. 31).

или:

Отац, мајка у гроб паде,
Брат и сеја драга.
(тамо 16).

587. Збирне именице у највише примера ишту да се прирок с њима слаже у једнини.
Примери. Цвеће је процвало. — Лишће жути веће по дрвећу, лишће жуто доле веће пада. — Мушкиње имађаше првенство. — Где нам је и стока преко зиме бивала. — Кроз отворене вратнице улази марва, враћајући се с поља. — Силно воће му је било око куће засађено. — Бијело стадо блеји и дома се креће. страна 267
588. Али збирне именице: браћа, господа, властела деца и све на ад понајвише ишту да прирок дође у множину, макар да се оне саме мењају у једнини, и макар да у једнини остају глаголски придеви из прирока.
Примери. Још су браћа сестри бесједила. — Где господа пију вино хладно. — Дјеца муче, ништа не говоре. — И браћа се сваде. — Млада телад мече, а говеда ричу. — Пустите трупље, да га звјерад разнесу. — Чељад она, која за мртвима жале и наричу, зову се покајнице. — Сва горе споменута господа дочекала су ме лијепо.
589. Кад подмета нема, или се именовање подмета навлаш избегава, те се тај део реченице оставља неодређен или неименован, прирок долази у једнину и у средњи род (ако се у облику може показати род).
Примери. Еда би се могло дослутити. — Како је могло бити. — Како му драго, морало се радити како је наређено. — Цару је још прије било познато шта раде дахије по Србији. — Особито му се ражали. — Ваља да се зна кога ћемо питати и слушати. — У хајдука нити има куће ни кућишта. — Докле је год било хране. — Докле дневи половину било. — Да ти није мене било. — Мило ми је. — Лијепо је хвалити Господа. — Не би ли му одлануло.
590. Ако би се, онда кад има више подмета, десили различити родови — мушки је старији од женскога и средњега; ако ли различита лица — прво је старије од другога, а друго од трећег; а по старијему увек се влада прирок. Ако су у подмету родови женски и средњи, или два средња — прирок долази у мушки род.
Примери. Немој да се свађамо ја и ти. — Били некад брат и сестра. — Али ја и моја кућа служићемо страна 268 Господу. — Адам и Ева буду истерани из раја. — Мили су ми поштење и душа. — Моја два брата, старији Илија и млађи Лука и ја, вратили смо се к нашем стрицу Грујици. — Јер смо продани и ја и мој народ. — Велимир и Босиљка били су од Турака заробљени. — А ти и дом оца твојега погинућете. — Три у оку свеђер теби били племе моје и Картаг бијели. — Ваздух и море беху укочени; сунце пржаше све приморје. — Небо и море беху мирни.
591. Ако су подмет прости бројеви даље од четири, онда прирок долази понајвише у једнину и у средњи род (ако се род може обележити).
Примери. Устало је тридесет момака. — А кад прошло девет годиница. — На њему је рана седамнаест. — Смије му се тридесет сердара. — Седам паша удари на кнеза. — Пије вино тридесет јунака. — Просило је седам алајбега. — А кад чуло тридесет хајдука. — Сто мисли дуга не плаћа. — Кад се испуни равно двије хиљаде година. — И сто чуда неба, земље разбило се о менека. — Погинуло двије стотине друга.
592. Међу тим бројне именице и заменице као што су: стотина, хиљада, милион, неколицина, неколико, као год и остали прости бројеви, почињући од пет, имају каткад прирок у множини.
Примери. Њих неколицина разлете се као одбрани брави. — Око по ноћи пријеђу обично неколицина Србаља у ону страну. — Највише нашијех књижевника пишу. — Докле су ме неколико моје браће пратили. — У тај час долети девет златних пауница, осам падну на јабуку. — Прођоше зимус сто година равно. — Тридесет и пет мојих прошастих година напомињу ми да је подне мојега живота превалило. — Хиљада разлога, хиљада предрасуда сметати могу човека. — Кад чуше осталијех десет ученика. — Четири ста витезова излећеше из затвора. — страна 269 Уз њега су свих шест капетана. — То слушали тридесет сердара. Напомена. Бројеве Миклошић (Syntax 53. итд.) сматра као збирне именице. Као год што се у нас збирне именице, кад су у подмету, што се тиче броја, на двојак начин слажу с прироком, тако је двоструко и слагање бројева, ма да је очевидно да први начин претеже. И као што при збирним именицама двострукост слагања долази отуда, што у један мах надвлада граматички облик, а у други логичко значење, тако је исто случај и при бројевима, који су некад већином били просте именице женскога рода (десеть, десеть), а данас им се њихов некадашњи иченички значај у осећању језика пред значајем количине готово истр̈о.
593. Кад су у подмету бројеви два, оба, три, четири, прирок иде у множину. Имена приложенима тим бројевима као додатак, мећу се у старинску двојину с наставком а. Глаголски придеви и кад су део прирока, примају такође облике старинске двојине.
Примери. Два су бора напоредо расла. — Сва четири ситне књиге пишу. — Три су тице поље прелетеле. — У двору му три кола играју. — У вече дођу два анђела у Содом. — Да су у моја дјетињство била три попа у мојој кући. — Остану ми два сина. — Пошетале три сјајне звијезде. — Спрам наше куће преко потока била су три брата. — На угловима овога окова изображена су четири јеванђелиста.
594. Збирни бројеви средњега рода: двоје, троје, четворо, петоро, десеторо, итд., а исто тако бројне именице од горњих бројева наставком ица изведене ишту прирок или у множини или у једнини (средњега рода). Именични додатак тих бројева долази као обично у 2-ом падежу.
Примери. Дошло је петорица Турака. — Продато је осморо говеда. — Обоје се тешко ознојиљо. — Па су ова страна 270 тројица били отишли да га отму. — Тако су обојица отпуштена била. — Обојица отрчаше у шуму. — А обоје сад почива. — Вјенчају се њих двоје. — Она двојица још и којекако трпијаху те лисице. — Да су примљени троје коња.
595. Додатци к именицама (придевни и самостални), па биле те именице у подмету или у ком другом положају у реченици, слажу се са својим главним речима, што се тиче рода, броја и падежа, овако: придеви, заменице и бројеви слажу се, као и увек, у роду, броју и падежу, а именице само у падежу (осим где се случајно десе истога рода и броја).
Примери. Бела вила из горе дозива. — Па је ситну књигу написао ка Прилипу граду бијеломе, побратиму Краљевићу Марку. — Манастир Љубостињу основала је царица Милица. — Био један сиромах човек. — Несретни слуга тако и учини. — Онда он весео узме из воде новчић. — Ја видим бојно поље, равницу пусту ту.
596. Кад је главна реч (у подмету или у другој служби) број, онда додатци који могу имати рода (придевни или самостални) мећу се уз број, као уза своју главну реч, у средњи род.
Примери. Али се не находи све ово пет начина у сваком поменутом броју. — Зашт’ ја храним у мојему двору девет немо, друго девет слепо. — Од прије неко тридесет година почео се истраживати стари словенски језик. — Су његово седам харамбаша. — Ал’ је боље тридесет хајдука, али старац Старина Новаче? Боље бјеше тридесет хајдука, али твоје среће не бијаше. — Напунимо вреће за све тридесет коња. Напомена. У простим бројевима је данас надвладало њихово бројно значење, те су међу именима постали особита врста речи, која се не мења и која у конгруенцији тражи средњи род. У старо време они су били именице страна 271 женскога рода, и као таке мењали су се по падежима. У ст. слов. налазимо примере: дроугѫѭ пѧть (Асем.) — Прнобрѣтe дроугѫѭ пѧть талантъ (Остром.) — Даждъ ѥмоу дроугѫѭ шесть златицъ (Супрасл.) — Двѣ шести (Пат. Мих.) — Вса содмь (Никољско јев.) У старом српском такође се прилично држао тај облик ових речи. У Даничићевој Историји облика (Биоград, 1874.) 241–244 налазимо: Од друге седам годишт (с номинативом м. генитива), три десети, четири десети, четр дести, итд. Миклошић, Syntax 56, наводи из писма цара Уроша од 1358 пример: дроугоу петь сьть перьперь доубровьчькыихь, а у народним је песмама нашао примере: ону осам браће твоје; сву их десет под мач оборио; за другу десет мома̑к; на ноге се трећу десет мома̑к.

2. Употреба врста речи у реченицама.

597. Неке именице се говоре махом само у једнини; таке су: особне, мислене, збирне; по том многе именице које казују материју, као што су: земља, злато, сребро, гвожђе, песак, млеко, сир, лој, итд. У ових последњих облик множине значи различите врсте именоване материје, нпр. зе̏мље, сирови, пескови, во̏де, итд. У многих се пак место праве множине употребљава збирна именица изведена од основе њихове, понајвише зато што им се правилна множина изобичајила. Тако нпр.: од дете била би правилна множина: детета, а говори се: деца, збирна именица нарочитим наставком образована од оне основе; од човек била би правилна множина човеци, а говори се људи (ст. слов. люднѥ); од брат била би правилна множина брати или братови, а говори се браћа; од пиле била би правилна множина пилета, а говори се збирна именица пилад или пилићи, које је последње множина од пилић, које се опет у једнини не говори. Тако је јагње и јагањци или јагњад; теле и теоци и телад; прасе, прасци, прасад; страна 272 гушче, гушчад, гушчићи, итд. У неких опет именица, као што су: дрво, прстен, кремен, прут, трн, сноп, влат, итд. мећу се место обичне њихове множине (која није из обичаја изашла) збирне именице, изведене од њихове основе, и тима се збирним именицама граматичком једнином представља укупна збирна множина, нпр.: дрвље, прстење, кремење, пруће, трње, снопље, влаће, итд.
Примери. По њој попало сиво голубље, сви јој голуби гуком гукаху. — То је било ситно округло зрневље. — Но нек само Српство траје. — Онђе расте трње и коприве. — Лишће жуто доле веће пада. — Стане прикупљати бећаре и другу младу момчадију. — Сиромаш и просјаци бесједе о милостивима и немилостивима. — Махмут Бушатлија давао је праха, олова и кремења. — Посједају на камење један според другога. — Поврати ме морском стењу и пучини. — А ученици његови огладњеше, и почеше тргати класје и јести. — Мутна тече Тара валовита, на њој нема брода ни ћуприје, а око ње борје и мраморје.
598. Што се тиче родова, вредно је запамтити, да се средњи род увек узима при подмету који значи што неодређено; по том — кад је подмет заменица, која, скопчавајући две реченице, собом упућује на мисао пређашње које реченице; и најпосле — кад у реченици нема подмета.
Примери. Тајно нешто из сна ме пробуди. — Ово би много било једној краљевини. — Сребрно је лијепо, а позлаћено још љепше. — Колико је тобоца, толико је и зграде. — Има л’ ишта љепше на свијету. — Какво ће семе никнути, каква ће бити жетва, то је у божијој руци. — На огњишту није имало ватре. — Док трајало неба и и Србинства. — И од тебе не остало трага. — Ал’ је вама хљеба нестануло? — Тог чадора овђе није било. — страна 273 У нашој се земљи нигда није овакога момчета дизало. — Цијел Стамбол јесте позатворан од мојега страха великога, осим врата од Новога Хана! Да л’ у њему ниђе никог нема, да л’ је како лудо и махнито, које јоште за мој страх не знаде?
599. У придева с обликом разликују се два вида: неодређени и одређени. Неодређени показују у опште каквоћу, али каквоћу сваке ствари или лица из оне врсте којој се придева, и то му се опште значење не везује ни за каква поједина лица или ствари; одређени пак, показујући каквоћу, везује то своје значење поименце за поједине познате ствари и лица. Разлика се та најбоље види у именима особним: Цр̑на̑ Го̀ра (држава српска) и цр́на го̀ра (ма која у природи); Бе̑ли̑ По̀ток (име села) и бе̏о по̀ток (сваки коме може пристати значење придева бео); Но̏во̑ Сѐло и Ве̏лико̑ Сѐло (име села) и но̏во сѐло, ве̏лико сѐло (свако село којему могу пристати они придеви). Пошто се ова разлика значења може чинити само при придевима који значе каквоћу, то придеви који значе друго што, нпр.: својину или особину, као: попов, Божји, људски, српски, итд. немају или једног или другог вида, и употребљују се само у једном, ком год, од њих.
Ако се у придева може разликовати вид, онда се у прироку и у самосталном подметову додатку (чл. 569) употребљује само вид неодређени. У осталим пак приликама употребљују се, по потреби значења њихова, и један и други вид. Примери. Бог је добар. — Трава је зелѐна. — Стар курјак упази добра коња. — Ле̑па̑ Маро, ле́па ти си! — Јарко сунце, моје чедо драго, буд’ весело, не буди љутито. — Пак се она мла́да одговара: „Ид’ одатле, млади чобанине“. — У једнога краља била два сина: један беше страна 274 лукав и неправедан, а други добар и праведан. Пошто им отац умре, рече неправедни праведноме: „Хајде од мене!“ Послије неколико времена сретоше се ова два брата у путу јашући. Праведни назва неправедноме: „Помози ти Бог!“ — Ве̏ликој души и од самога непријатеља истина је дра́га. — Сину муња из неба ведрога. — Ту нађоше студену водицу. — То зачула мила стара мајка. — Сједну сви наоколо, под један густи и широки јаблан. — А град бејаше широк и велик. — Чело му је високо; обрве густе, састављене, а очи крупне, плаве; нос покучаст, с исјеченим рњама; бркови танки, дугачки; уста умјерена; уснице подебље, а иза њих се бијеле два низа крупнијех здравих зуба. — У раду овоме вешт и вредан; у суду разуман, праведан и небојазан; у књизи и писму вичан; у животу добар и поштен: Јован је био у своме селу уважен као какав честити стари духовник. — Захвали се жути лимун на мору. — С оне стране Мораве бео чадор разапет. — Чарна горо, пуна ти си хлада. — Пуче пушка из горе зелене. — У Омера више Сарајева зелена му гора око двора. — Дилбер-Мара изгубила драгог. — А ја сам јунак морски трговац, што прекупљује бисер сићани.
600. Кад је реченица поређен придев, онда често долази за њим додатак онога с чим је поређење учињено, ма да се поређен придев може употребити и без икаквих додатака. Ако, дакле, уз поређен придев има додатака, онда поред првога реда (ступња) поређења додатак тај долази у 2-ом падежу с предлогом од, или са свезом него или но.
Будући су прилози што и придеви, само што поред глагола стоје, то се у поређењу држе истога правила којега и придеви. Примери. Има дванаест коња за јаслима, да не знаш који је од кога лепши. — Ништа није жалосније човеку, него кад од својих сродних страда. — Бољи је један зец у чанку, него два у пољу. — Књижица ова никоме неће бити милија него вама. — Боље је кашто и изгубити, него страна 275 увредити добра пријатеља. — Не чинимо се паметнији од свију. — Што нам стари бољи од нас бише? — Та љепша је лијепа дјевојка, него триста загоркиња вила. — Да с из српске крви бољи Србин роди. — Колико је горе глупљему и луђему према мудријему и вјештијему? — Милиј’ ми је ђевер мој но рођени братац мој.
601. Други ред поређења долази или без икаква додатка, или му је додатак 2-ги падеж с предлогом од или између.
Примери. Најнесрећнији смо од свију људи. — Где света мудрост царствује, онда највећа господа најбољи су људи. — Кад најмлађи брат дође на ову воду. — Најбољи је пазар на својој кући. — И најјаче уздање пропада. — Најгори је залогај, којим се човек удави. — Најслађи је домаћи објед. — Обуку се што најљепше могу. — Сада ми је јагњешце од свих оваца најбоље. — Од свију је ових био најзнатнији капетан Коча. — Да су између свију Херцеговаца у Гацкоме најбољи пјевачи. — Највећи између вас да вам буде слуга.
602. Личне заменице имају гдекоје облике двојаке, веће: мене, тебе, себе, итд. и мање: ме, те, се, итд. Већи се говоре: 1. кад је на заменици сила говора, нпр.: тебе су звали, а не мене; дао је и теби и мени; 2. уз предлоге, нпр.: од мене, од тебе, од себе; к мени, к теби, к себи, к нама, само што се мањи облик четвртога падежа говори и после предлога, нпр.: у ме, у те, у се; за ме, за те, за се; преда ме, преда те, преда се; 3. у почетку реченица. Иначе се свуда говоре мањи облици.
Примери. Дао сам ти; поклонио сам му; видим га (упореди са: Дао сам теби, а не њему; видим и њега и њу). — А они га изберу за цара. — Твоја сама уста на те сведочише. — Мало по мало накупи се око њега до шест стотина јунака. — Али Давид то опет скине са себе. — Кад од њега пођеш, не осврћи се до наше куће. — страна 273 Ево мене, и вас, и душмана̑, роде! — Тебе нам сачува милостиви Бог. — Нек је вама подела, мени пред Бога молитва. — Данас јесте недеља, у њој с’ ништа не дела. — Мене воде туђе очи. — Лијепо је царе даровао, дао њојзи хиљаду дуката. — Мени је добро. — Себе не угаси, а мене украси. — Тебе из уста, а Богу у уши. — Тебе хвале, а мене не куде.
603. Између присвојних заменица ваља запамтити заменицу свакога лица: свој, -а, -е, јер се њоме увек означава оно што припада лицу које је у подмету, па било то подметово лице прво, друго или треће, и било у једнини или у множини.
Примери. Твога дору водим своме двору. — Ја погубих свога сина Марка. — Виде Иван своје беле дворе. — Тада се Мојсије опрости са својим народом. — А он са својом браћом и младом отиде кући своме оцу. — Сваки је свога дома владика. — С тебе срећу изгубила нисам, ни са себе ни са своје мајке, ни са свога стара родитеља. — Сад што ћемо од живота свога? — Јер ћеш своју изгубити главу.
604. Заменице непознатога трећега липа (који, ко, какав, колики итд.) узимају се пред реченичне додатке (види чл. 565, 566) као савезне, те их скопчавају за реч којој се додају. У таким случајима, кад заменица додатак реченични скопчава за поједину реч из главне реченице, мора се с том речју слагати у роду и броју, а у падежу не мора. Кад ли се додатак реченични скопчава за целу мисао пређашње реченице, онда заменична свеза долази у први падеж средњега рода у једнини.
Примери. Иди у другу земљу, коју ћу ти ја показати. — Само молим свакога који би их писао, да он не поправља ништа. — И момак који му ношаше оружје. — Тешко оном човеку кроз кога долази саблазан. — Не страна 277 могу сви примити тијех речи до оних којима је дано. — Именујући људе који грађаху ту грађевину. — И ко би ми задобио Хајку, дао бих му три товара блага. — Ко свашто за зло прима, онај међу људе нек не иде. — Ко се не намучи, тај се не научи. — Он би нашао себи девојку, какву свака земља нема. — Срећа је оно, што људи за срећу држе. — Мајка ћерку на далеко дала, преко гора четири конака, то стајало пет шест годин’ дана. — Колико воде попила, толико суза пролила.
605. Кад се додата реченица скопчава за показну заменицу или за именицу са показном заменицом, чешће се место заменице који, -а, -е употребљава заменица што. Отуда заменица што долази место заменице који и у другим случајима. У гдекојим реченицама показна се заменица и не исказује, већ остаје само што.
Примери. Биров виче оно што му заповеда кмет; а кмет заповеда оно што хоће село. — Ово је хлеб, што вам Господ даде да једете. — Очистила с’ она веља брука, што окаља Србина са Вука. — Ухватише оно момче младо, што је њима бостан погазило. — Идите у село што је пред вама. — Ој, ти небо, штоно рониш росне своје сузе на ме. — А ово је све било, да се збуде што је казао пророк — Јагањци су, рек’ би, тихи, што бијаху горски лави. — То је добра душа, што ни муси зло не мисли.
606. Показна заменица какав и односно који долазе каткад у значењу неодређене заменице неки.
Примери. Него да ми нађемо сви заједно какав начин. — И подигла си цркву к’о тврди какав град. — Кад каква сметња хоће да сузбије младића, он се тим више упиње да је савлада. — Камо л’ да ми помоћ обећаш какву. — Ако га каштигујемо за какву кривицу. — Тебе нема, моја мила мајко, да за мене коју реч прословиш. — Свечанике мале чича не варује, али у недељу или у који велики страна 278 празник неће узети мотике у руке. — У јунака свилен појас, свилом накићен; с девојкама играјући искидао га; стадоше се довијати, да га наките; која конац, која новац, накитише га. — Има ли ту која церемонија? — Баш их нигде сунце не огреја, нит’ их каква роса заросила.
607. Бројеви су или прости или редни. Прости бројеви долазе двоструко, као обични: један, два, три, четири, итд. и као збирни: двоје, троје, четворо, итд. Ови збирни су у једнини средњега рода, а у множини се могу говорити као придеви (нпр. двоји, -е, -а; четвори, -е, -а; деветори, -е, -а). Они се употребљују поред речи које имају само множину, или које само множином својом чине једно цело (а у то цело иду по две или више истих ствари), или поред живих ствари различитога рода и старости, или у опште, кад значењем својим обухватају онолико предмета колико број значи.
Примери. Двоје виле; троја врата; троја кола; четворе чарапе; петоре рукавице; шестори опанци; троји јади. — Шаљите нам токе тријесторе. — Опет иду петоре кочије. — Уведосмо све тридесеторо коња. — Десеторо чељади. — По смрти наше матере остане нам отац, с нас шесторо деце, удов. — Дјед осморице краљева и двојице императора. — Домаћин му поклони петоро говеда. — Викну Јуже ђеце дветоро. — Краљ наиђе на ту пећину, у којој опази двоје красно ђеце. — Огањ који се вади тарући двоје липово дрвљади једно о друго.
608. Број један, -на, -но често не значи број, него се употребљава у значењу неки, -а, -о, и у том случају може имати и множину.
Примери. Био један цар. — У оближњем једном селу. — Једни веле ода зла је рода. — Једне жању, друге снопље вежу. — Једне ноћи сиромаси се сви искупе на страна 276 један брег, па се почну договарати. — Они сташе причати, да долазе с једног другог острва.
609. Разлике у значењу глаголском искачу на видик, кад се глаголи размотре по томе: откуд излази и на коме се врши, и по томе: какво трајање показује радња њихова.
Гледајући на подмет, од кога излази, и на предмет (ако га има), на коме се врши радња глаголска, глаголи се могу поделити на прелазне, непрелазне и повратне, који се последњи деле на повратне, просте и узајмичне. Прелазни глаголи (који би се по својој природи могли назвати предметнима) значе да за радњу, која се њима казује, треба двоје: подмет, од кога радња излази, и предмет, на коме се та радња врши. Према томе двоме може и казивање радње њихове ићи од подмета, или од предмета, из чега излази да у тих глагола има радно и трпно стање. Непрелазни глаголи показују радњу, бивање или стање, у коме се подмет сам собом налази, не потребујући горе поменуте предметне допуне. Повратни (прости и узајмични) глаголи показују радњу, коју лице, што чини подмет реченице, само на себи врши. Ту се, дакле, подмет и предмет прелазних глагола у једном лицу састају. Ако се радња та враћа на подмет који значи једно лице, зову се ти глаголи прости повратни; ако ли се враћа на два или више подмета, онда се зову узајмични повратни глаголи. Примери. Невесело гледа, тужно проговара. — Какви тебе, срце, тајни јади ломе? — Грохотом се смију, гора се разлеже. — Памти заповести његове. — То изусти, па душицу пусти. — Раде земљу и држе стоку. — Предраг страна 280 седи, пије рујно вино. — Руке шире, у лице се љубе. — Тиха росо, што не падаш на ме? Падала сам за два јутра на те, ово сам се била забавила, гледајући чуда великога, ђе се вила с орлом завадила. — Не могу сељаци да се сложе. — Милош и Сава науме да се побратиме у цркви.
610. Што се тиче трајања радње глаголске, оно се може показати: или непрекидно (продужено), или на разне начине ограничено. Непрекидно је, кад радња траје неко дуже време без ограничавања, као на прилику: летети, горети, вртети, кметовати, црнети, итд. Ограничено је, кад се радњи, која се именује глаголом, бележи у трајању њеном: или један тренутак, у ком се она догодила и свршила, нпр. лупнути, дати, стати, скочити, крочити, итд.; или крај трајања кроз неко извесно време, нпр.: поцрнети, на̀тпевати, увести, провртети, итд.; или почетак трајања, за које се не казује, докле ће се продужити; нпр.: полетети, забелети се, задрмати, заболети, за̀певати, итд. — На послетку може се глаголским обликом показати да се радња, било непрекиднога, било ограниченога трајања, у више пута понавља, нпр. ле́тати (више пута летети), се̏дати (више пута сести).
     Према овоме, глаголи по трајању радње могу бити:
     • а. Несвршени, у којих се радња показује просто као трајна или непрекидна, нпр. писати, плакати, војевати.
     • б. Свршени, у којих се радња показује као да се у једном ограниченом тренутку догодила, обележавао се у том тренутку почетак, крај или целина радње, нпр.: заплакати, пожутети, грунути.
     • в. Учестани, у којих се понављање једне исте радње показује. Учестаност радње може се обележити страна 281 и при несвршеним (нпр. ле́тати спрам летети; прогоревати спрам горети) и при свршеним (ноћивати спрам ноћити, ста̏јати спрам стати, мицати спрам маћи).
611. Ову особину постизавају словенски језици, а међу њима и српски, наставцима глаголских основа и предметањем предлога. Тако су, на прилику, скоро сви глаголи друге врсте (пла-ну-ти) свршени; тако су глаголи пете врсте првога раздела (да-в-а-ти), што су од глаголских основа^[1] произведени, већином учестани; а исто тако и глаголи шесте врсте на ивати (ноћивати, казивати, распитивати). Глаголи четврте врсте, произведени од имена, махом су свршени (рочити, скочити, ноћити, ве̏рити, итд.). Све остале врсте и раздели, кад су без предлога, понајвише бележе несвршену радњу. У слагању о предлозима, од несвршених обично постају свршени (клати — проклети; мрети — умрети; трајати — дотрајати; старети — остарети), а од учестаних несвршени (давати — издавати; клањати — приклињати).^[2]
Често се уз више предлога значење глаголске радње показује не само по трајању учестано, него се и свеза глаголске радње шири на више подмета или предмета, нпр.: испровлачити, поизодносити, посмицати, испогибати, поустајати, испоразболевати се, понатицати, итд. Каткада се разлика међу обичном учестаном радњом бележи и снажењем гласника у корену, што искаче на видик дугачким акцентом. Нпр.: за̀гледати — загле́дати; страна 282 на̀тпевати (натијевати) — натпе́вати (натпијевати); о̀кидати — оки́дати (упор. чл. 58 и 59).
612. Има несвршених глагола, који само временом садашњим прелазе у другу врсту, да би се показала свршеност радње њихове, нпр. ако могне, дадне, хтедне, смедне, умедне, знадне, имадне, немадне. Из истог се узрока време садашње у многих глагола може сложити са предлогом уз, и тиме му се значење, поставши свршено, у одређеним реченицама једначи са значењем времена будућег.
Примери. Онда цар немадне куд. — Али га не могне наћи никако. — Док умједне собом окренути. — А мати му је не хтједне дати. — Ако само пола од онога узверујеш, што ти се казује и предаје. — У јутру прије зоре сједне на четокаик. — Благо вама, ако вас узасрамоте и успрогоне мене ради. — А она уздахне и заплаче се, али му не смедне казати. — Па ако и сад не усхте послушати што је право и поштено, шта нам остаје онда? — И који у закону сагријешише, по закону ће се осудити на дан кад Бог узасуди тајне људске. — Али му нико ништа не умједне и хтједне казати. — А ја ћу се Богу молит’, да ми цвеће чува; кад га усхтјеш откинути, нека те угрува. — Па им онда не дадне несрећа, да се опет измакну на Љубић.
613. Напред је (чл. 610) казано, да свршени глаголи показују почетак, крај или целину једне, извесним простором ограничене, радње. Има пак прилика где глаголу треба одржати значење трајне или учестане радње, и опет и такој радњи показати почетак. У таким приликама узима се за ту потребу у помоћ глагол стати као помоћни.
Примери. Ја ти докопам нож, пак станем у ћошку дувар прокопавати. — Стану се бити с Гушанцем, но Гушанац их надвлада и истера из Београда са свим. — страна 283 Српске старешине, одмах по Божићу, стану се са својим момцима прикупљати к Београду. — Стаде царе купити сватове. — Киша је још у јутру, кад су Французи почели ударати, стала ромињати. — Једном стане се цар разговарати са својим синовима. — Кад се мало чете поумноже, онда стану нагонити и оне људе који не би хтјели, и стану им куће палити и бити их и гонити их као и Турке. — Одрастао од петнаест љета као други од тридест година, ста се добра коња прихватати. — Ето отуд до три горске виле, напише се воде студенице, па код воде сташе беседити.
614. Кад су реченице без подмета (или се подмет прећуткује), употребљује се треће лице једнине потребнога времена, и додаје му се заменица се. Глаголи који значе бивање могу и без заменице се стајати у реченици без подмета. Ако се у сложеним временима може обележити род, онда се у реченицама без подмета узима средњи род.
Примери. Обично се иде к манастиру. — Обноћ се спава. — Да се Марку за гроб не разнаде. — Овако се обичне почиње, кад се зове на крсно име. — Кад је било већ пред ноћ. — Стаде велика вика људи и жена. — Ђетића се дома не десило. — Писано је. — Нигде се тога није видјело у Израиљу. — Мрзи ме се овђе распасиват’.

3. Употреба облика у реченицама.

I. ИМЕНСКИ ОБЛИЦИ.

а. Падежи без предлога.

α. Први падеж.

615. У првом падежу стоји подмет, заједно са својим придевним и самосталним додатцима, ако их, и које од њих, има.
Примери. Рука руку мије, а образ обадвије. — У њега су књиге староставне. — Очи господареве коња гоје. страна 284 — Бањска војска прво удари на турски шанац на Бачишту. — На гробу му стоји и сад белег, прост камен без икаква записа. — Кнезу Милошу дође једном један сељак из Јасенице, по имену Андрија. — А она, несрећница, куд има погледати?
616. У првом падежу стоје још имена што састављају именски прирок.
Примери. Ти ли наста тај јунак на земљи? — Бог је спор, али достижан. — Ви сте видело свету. — Учини се голема сирота. — Кад се он отвори лепа трговина. — Тај ће се велики назвати.

β. Други падеж.

617. Други падеж има у нашем језику најразличнија значења.
Тако реч у другом падежу без предлога показује својину, тј. да нешто припада ономе што она значи. Примери. Виноград је Љутице Богдана. — Ово ј’ рука нашега Дамјана. — Мио братац војводе Милоша. — Сестра Леке капетана. — Није сваке тице једнако месо. — Стане својим и свога брата познаницима поручивати. — Узе главу светога Лазара. — У његовој руци стоји смрт и живот нас свакога.
618. Али припадање или својину не може показивати сама именица у другом падежу, него мора бити поред ње какав год додатак. На прилику може се казати: кућа мога оца, али не: кућа оца; може се казати: плетиво оне жене, али не: плетиво жене. Кад нема додатка, припадање се казује придевом начињеним од оне речи, а други се падеж не употребљава. Нпр. место: кућа оца, каже се: кућа очина; место: плетиво жене, каже се: плетиво женино.
страна 285 Примери. На тужбе кнезовске и спахијске — Уђосмо у кућу човјекову. — Јер су изумрли који су тражили душу детињу. — Младожењо, грано босиљкова. — Дај ми, Боже, очи соколове и бијела крила лабудова. — Свега села овце, а кнежево звонце.
619. Међу тим каткад стоје и без тога додатка имена којима нешто припада.
     То може бити у три случаја:
     • а. Кад је одређени придев реч којом се припадање казује;
     • б. Кад има више речи којима се припадање исказује;
     • в. Кад се припадање презимену приписује.

     Примери. Ал’ драгога двори затворени. — У име оца и сина и светога духа. — Кула Ђуришића. — Чардак Алексића.

     — Мајка Југовића. — Крвницима оца и матере.
620. Другим падежем именице с придевом казује се својство или каквоћа лица или ствари.
Примери. А напријед јунак на вранчићу, необична ока и погледа, необичне слике и прилике. — Дође момче црна ока, на коњицу лака скока. — Човек добре руке. — Старац бијеле косе и браде. — Сад су људи чудновате ћуди. — Брат је мио, које вјере био. — Зле је клетве а добре молитве. — Човјек нарави кротке и свијести разборите. — Вељко је био танка и висока струка, смеђе косе и врло малих бркова, дугуљастих сувих образа, широких уста и подугачка, мало покучаста носа.
621. После речи̑ које значе меру какву, или се могу узети у таквом смислу, и после бројева даље од четири, меће се у други падеж именица која значи мерену или бројену ствар.
страна 286 Примери. Литра злата; аршин платна; товар шенице; капља воде; чаша вина; дан хода; сто година; триста дуката, итд. — Помало је такијех јунака. — Имам доста вина и ракије. — Додајте ми мало воде хладне. — Ја му дадох киту босиока. — Труба платна. — Она нађе један комад сабље. — Отуд лети јато соколова. — На годину све по три товара, један воска а други тамјана, трећи товар бистра зеитина. — По том прође три године дана.
622. Некоје заменице неодређенога значења (трећега лица) у средњем роду показују неодређену количину, и због таког значења траже као додатак други падеж оне ствари од које се та количина мисли. Таке су заменице што, штогод, нешто, ово, оно, то.
Примери. Што је који робља заробио. — Што год има у Сењу јунака̑. — Он с оно своје војске, што је могао извести из шанчева, изиђе пред Турке. — С ово брата̑ дочекаћу Турке. — Не једе ништа за по дана. — Оно кућа̑. што није било изгорело, Срби раскопају. — Да још и ово кукавнога робља за тебе погубимо. — Они знаду и без њега шта у Босни Турака имаде. — Не жалим себе, но жалим то јадно ђечице. — Пошто изгори то кућа̑, зла ми замјена. — Тако му даде по нешто уздарја. — Чује да је уврх горњега краја села Липолиста Срдан Илија с нешто дружине. — Што ђетета у вече омркне, још толико у зору осване. — А и што је војске у Турака, војска им се јесте побољела.
623. Други падеж значи често и сам собом неодређени део онога што значи реч која је у том падежу.
Примери. Као да си дошао ватре узети. — Да хладне воде захитиш. — Дај ми, Боже, ветра са планине. — Нек донесе тамјана. — Изнесе у зубима пијеска морскога. — Кад је масла, није брашна. — Свега имаш у бијелу двору. — Накупова сваке трговине. — Воде пише, хлеба заложише. — Пожелећеш неге материне. страна 287
624. Према томе се значење неодређеног дела често узима у преносном смислу за ствари мислене, које се и не могу делити.
Примери. Да је игде брата, да пожали. — Док је мене и на мени главе. — Није чувено, од како је света. — Ђе несрећа, ту и среће има. — Рђом кап’о, док му је кољена. — Докле је вијека.
625. Често лепо стоји други падеж, значећи неодређени део, у предмету одречених прелазних глагола, нпр.: Коње дајте, орржја не дајте. Али се често, особито кад је на предмету одреченога глагола сила говора, предмет оставља у четвртом падежу, нпр.: Повади ноже од паса, да удри јелу по грани; не удри јелу по грани, нег’ младу Јану по глави. — Не зови зло, јер само може доћи.
Примери. Мајке немам, а сестрице немам. — Ја срамоте поднети не могу, ни жалости велике трпети. — Ви Турака ни видели нисте. — Не могаху пута разазнати. — Не рече речи. — Не зна језика. — Не говор’те, не гријеш’те душе. — Да им Марко не види сабаља. — Да не гледа сунца ни мјесеца.
626. Другим падежем се казује и време, у које се збуде каква радња.
Примери. Једанаестог Октобра. — Ми ћемо те често воходити, у години свакога месеца, у месецу сваке недељице. — Бог не плаћа сваке суботе. — Сваке младе неђеље долази на ту воду из околних села мноштво народа. — Оне године удари град, те побије оно село.
627. Други падеж долази као допуна после многих придева, којима се казује пуноћа, довољност, вредност, или томе противно : глад, жеђ, жудња, итд. А исто тако и после глагола што су изведени од тих придева.
страна 288 Примери. Жедан коњиц водице. — Пун радости. — Сит сам свега. — Ми смо жељни добријех гласова. — Вриједно је вјечнога спомена. — Радин је достојан своје плате. — Вриједи царева града. — Нијесам ожеднио вина. — Свако ми зрнце дуката ваља. — Вук не вије, што је меса гладан. —
628. Тако исто долази други падеж као допуна и после повратних глагола, кад су сложени с предлогом на.
Примери. Подиг’о се ор’о небу под облаке, да с’ нагледа чуда и љепоте сваке. — Па се напиј водице хлађане. — Да се јарка сунца нагрејемо. — Здрављица се наносили. — Да се санка наспавамо. — Ја се напих жубер-воде, намирисах жуте дуње. — Живијех се мука намучио.
629. Осим ових ишту иза себе 2-ги падеж као допуну и некоји прелазни глаголи, као: избавити, опростити, ослободити, поменути, итд. — па онда многи повратни, на прилику; сетити, се, одрећи се, бојати се, оставити се, итд.
Примери. Да ме избавиш муке и смрти. — Сачувај ме, Боже, биједе невидовне. — Тако ћеш се одужити дуга. — Ко се одрече мене пред људима. — Бога се боји, а људи се стиди. — Зато се таковијех мјеста клоне сви. — Чувај се мога коња. — Ко се дуга не одужи, тај се туге не отужи. — Три пут си ме ропства опростио. — Да с’ немирна манем пута.
630. Други падеж долази такође поред чуђења, с ускликом или без њега, и поред показних прилога ево, ено, ето, итд.
Примери. Ао света големога, ао јада мога! — Турским главам’ гору китим, о хајдучке дивне среће! — Мили страна 289 Боже, тешке муке! — Виђи књигу, нечувених јада! — Чудне граје око нашег двора! — Ево, море, Краљевића Марка! — Ево вука пред твој двор! — Ал’ ето ти Љутице Богдана! — Ето, царе, лијепе ђевојке, а ето ти од Арапа главе!
631. Исто тако долази други падеж у заклетвама, у којима нема глагола. У други падеж долази оно чим се ко заклиње.
Примери. Бога ти! — Јесте, царе, данашњег нам дана! — Нисам, мајко, живота ми мога! — Не, Стојане, твога ти јунаштва! — Тако ми вида очињега! — Тако ти овога и онога свијета! — Кујунџија, тако ти заната! — А тако ти среће и јунаштва, и тако ти сретнога весеља!
632. Други падеж стоји још и уз именице које значе глаголску радњу, и које су понајвише начињене од глагола. Уз њих у другом падежу стоји предмет оне глаголске радње која се тим глаголским именицама казује.
Примери. Зидање Раванице. — У превођењу сваке књиге. — О прошењу дјевојке. — Без питања цара и везира. — Никад не могу да дођу к познању истине. — Љубав похвале и разумна жеља славе и лепога имена. — Учитељ незнабожаца. — По разбићу Турака.
633. Врло је чест други падеж у реченицама без подмета, уз глаголе без подмета употребљене. У таким приликама често се у другом падежу налази реч, која би, при друкчијем склопу реченице, сама била подмет.
Примери. Има људи који би пристали. — Има нас свакојаких. — У сваком житу има кукоља. — Кад је масла, није брашна. — Па ће бити вина и дувана. — Певај, брате, ти се не бој виле, док је мене, Краљевића Марка, страна 290 и мојега видовита шарца, и мојега шестопера златна. — Док трајало неба и Србинства. — Докле текло сунца и месеца. — Или ти је блага понестало. — Божја од вас не остало трага. — Може бити да би се нашло и сланих извора. — Претргло се вина. — Такових људи треба народу.

γ. Трећи падеж.

634. У трећи падеж меће се ствар или лице, кога се тиче оно што се у осталој реченици каже. Тицање је различито, и у овим примерима понајчешће намера, циљ или крај некога кретања или рада.^[3]
Примери. Пак ти идеш цркви Раваници. — Када иде у Текију цркви. — Дође јунак Босни каменитој. — Кад ја пођем роду мому. — Хајдемо судији. — Да похити кући. — Трчи, сине, двору бијеломе. — Ево теби три књиге стигоше. — Да га она изведе везиру. — Шећерли му каву изнијела. — Себи ореш, себи сејеш, себи влачиш, себи ћеш и жети.
635. Тога ради трећи падеж долази после многих прелазних глагола, који, осим што ишту у четвртом падежу као додатак предмет свој, траже још у трећем падежу ствар које се тиче њихова радња.
Примери. Изнеси ми хаљине. — Не води ме двору бијеломе. — Пустише га цару под шаторе. — Невоља свачему човека научи. — Одреши му свезе на рукама. — Отвор’те му врата. — Заиска му од злата јабуку. — Гони Марка бијелу Звечану. — Донеси га двору господскоме. — А воде га под шатор везиру. — Да ти понесем један ћуп, масла. — Коњу дадох снопак ђетелине. — Оне двије рибе раздијели свима. страна 291
636. Из истог узрока, показујући лице или ствар које се тиче радња глаголска, трећи падеж долази после многих непрелазних глагола, као: помоћи, служити, бранити (кад значи: кратити), судити, кметовати, претити, досадити, итд.
Примери. Бог му помогао. — Служи цару. — Не бране никоме молити. — Суђено му. — Мили Боже, помози свакоме, сваком брату и добру јунаку. — Којој овци своје руно смета, онђе није ни овце ни руна. — Служи њима дијете Грујица. — Не вјерује ни својим очима. — Кад ко пријети коме. — Шта брани мени да се крстим. — Рука руци суди.
637. Исто тако долази трећи падеж као додатак и поред неких повратних глагола, као што су: осветити се, досетити се, надати се, итд.
Примери. Молимо се вишњем Богу. — А нико се јаду не досети. — Ко год прође, свак се чуду чуди. — Свакоме се готов наругати. — Ко би се томе досетио. — Па се цару часно поклонише. — Уклони се пијану као и луду. — Не бојте се глави ни животу. — Ко се туђем злу весели, нек се своме нада.
638. Трећи падеж показује неки пут и присвајање (припадање), нарочито заменицама.
Примери. Љутица Богдан и сестра му. — И крепка ти десна рука била. — Нико сам себи не може судија бити. — Златна су јој крила. — Посједаше, ђе је мјесто коме. — Бачевци су Дрини на обали, према Осату. — Стоји мору на обали. — Које су доцније биле извор несрећи његовој и породице му. — Овај је старатељ детету меште оца и мајке.
639. Као што при заклетвама у други падеж долази оно чим се ко, или у што се куне, тако у трећи страна 292 падеж долази онај коме се заклетва управља, или од кога излази. Исто тако и при жељи.
Примери. А тако ми никога до Бога! — А тако ти моје вјере тврде! — ’Вако било свакој друзи, која мајке не слушала! — Да ти је на здравље! — Благо мајци која те родила, и јунаку који те имаде! — Тешко брату једном без другога!
640. И трећи падеж служи као допуна уз глаголе који се употребе у реченицама без подмета. У тим приликама је у трећем падежу каткад оно што би, при друкчијем обрту, било подмет.
Примери. Пак се кнезу било дожалило. — Стужује ми се. — Ту се Ајки мало задр’јемало. — Чисту образу мало воде треба. — Да ако и мени кад сване. — Прохте ми се, једном, путовати. — Од ина се цару не могаше. — Да ће моме болу бити боље. — Како мени данас, тако њима до века. — Мучно бјеше Наход-Симеону. — Тешко оном свакоме јунаку што не слуша свога старијега. — Врућина ми је. — Мука ми је.

δ. Четврти падеж.

641. Четврти падеж без предлога најчешће је предмет, тј. реч која показује ствар на коју прелази, управо на којој се врши радња прелазних глагола.
Примери. Градити кућу. — Копати јаму. — Отварати врата. — Пријеђоше горе, поља и ливаде, обиђоше луке и стада бијела, и питома села свијетла и весела. — Ја обиђох многе доле, многе реке, многа врела, — горе, луке, стене голе, многе дворе, многа села. — Што ти градиш многе задужбине? — Отворићу дворе јаворове.
642. Пошто се предмету, због тога што је понајвише именица, могу као и подмету (чл. 571) додавати самостални додатци обе врсте (чл. 568 и 569) страна 290 може предмет према тим својим додатцима изгледати као подмет према прироку. Пошто пак ти додатци, заједно с предметом као са својом главном речју, долазе у четврти падеж, то се покрај гдекојих глагола (као што су: чинити, творити, делити, ставити, метнути, итд.) виде два четврта падежа, од којих је у једном предмет, а у другом његов самостални додатак.
Примери. Честита бих њега учинио. — Да га учини свога краља. — А погледе створи стријеле. — Него га је Бог такога дао. — Не држах себе достојна да ти дођем. — Кума мећу крститеља Јована. — Да те ставим вељега везира. — Блажене називамо оне који претрпјеше. — Ма ме за то крива наћи нећеш.
643. После именица: страх, срам, срамота, стид, брига, туга, воља, кад су оне прирок у реченици без подмета, долази у четврти падеж заменица, којом би се, при друкчијем обрту реченице, исказивао подмет.
Примери. Није га страх од страшне смрти. — Стид је мене у очи гледати. — Колико те год воља. — Јер га страх бејаше у Бога гледати. — Нити га је за то брига. — Препаде се, срамота га било. — Да је није кроз горицу туга.
644. Тако је исто и у глагола, кад се у реченицама употребе неодређено или без подмета.
Примери. Ђе кога боли. — Кад јунака доболело беше. — Мрзи ме се овђе распасиват’. — Кога тишти. — Притискује ме. — Пробада ме. — Жуљи га да плати.
645. У четврти падеж без предлога меће се реч којом се хоће да означи мера (за простор или тежину или време).
Примери. Камен око три аршина висок, један аршин широк, једну стопу дебео. — Тежи је једну оку. — Ваљају страна 294 стотину дуката. — Служи ме већ трећу годину. — Сву ноћ препјеваше. — Седми дан стигосмо на своје мјесто. — Он оста неко време у Азији. — Једно јутро, кад огрија сунце. — Онај дан изишавши Исус из куће.

ε. Пети падеж.

646. У петом падежу реч показује да се зове оно што она значи, и тада је обично пети падеж самостални додатак (апозиција) подмету.
Примери. Шта си дочекала, домовино драга! — Богом браћо, огњени змајеви, немојте се тако завађати! — Иди к мраву, те се научи, о лењивче! — Оди, једини пријатељу дома мога! — Ти си неспокојна, краљице! — Надај се данас, витешки роде! — Мили Боже, на свему ти хвала!
647. Облик петога падежа долази по неки пут место првога падежа као подмет, али само у песмама, да би се испунио стих.
Примери. Узе књиге Краљевићу Марко. — Кад те зачу Вукашине краљу. — То је Вуче књигу проучио. — Весео је и наш домаћине. — Маче војску Ерцеже Степане.

ζ. Шести падеж.

648. У шести падеж без предлога меће се реч која показује средство или оруђе којим се врши радња каквога глагола.
Примери. Војници, потресени лепотом околине, а забринути изласком боја, јеђаху са свим безорно. — Јоште путник туда ногом лаком ходи. — Пише се руком и пером. — Тица лети крилима. — Умиј мене студеном водицом. — Те се гора преодене листом, а земљица травом и цвијетом. — Што по вас дан плугом плужи. — Три је леда главом проломио. страна 295
649. У шести падеж меће се реч која показује начин на који бива радња каква.
Примери. Којом бих га смрћу уморио? — А шапатом збори сиротиња. — Тајом иду кроз гору. — Киша пада капљама. — Моје племе сном мртвијем спава. — Муком муче ропске слуге. — Сва се чета ижљубила редом. — Реком крвца пољем тече.
650. У шести падеж меће се реч која показује кретању (мицању) простор, или простирању место.
Примери. Он отиде земљом и свијетом. — Другијем путем отидоше у своју земљу. — Небом свеци сташе војевати. — Три девојке цвеће посејале, брдом смиље а долом босиље. — Пусте Турке десном страном Мораве на Дунаво. — Тама долом, тама гором.
651. Врло згодно се овим падежем може казати време.
Примери. Часом ведро, а часом облачно. — Сарајево рано затворено, а у јутру зором отворено. — Недељом и свецем излазио би с њима у шетњу. — Ученици га узеше ноћу.
652. Каткада у 6-ом падежу стоји именски део именскога прирока.
Примери. Он ће другим бити Скендербегом. — Да сам тобом, ја бих друкчије радио. — Вукашин постане краљем. — Учини се црним Арапином. — Земља се управо може назвати родном. — Кућа му се кућерином звала.
653. Предметов самостални додатак (чл. 642) налази се каткад у шестом место у четвртом падежу. У том случају шести падеж изгледа као прирок према четвртом падежу (предмету) којему се додаје, и у коме би био замишљени подмет.
страна 296 Примери. Учини га дружба старешином. — Да Милоша зетом учинимо. — Лава робом да учини. — Сваки, који себе царем гради, противи се ћесару. — Ко је мене поставио судијом или кметом над вама? — Над те таким познајемо.
654. Шести падеж долази као скраћен реченични додатак поређења и начина, који се може растворити у реченицу која би се почињала са као или док.
Примери. Уђе кадетом у регементу. — Жена које су ђевојкама биле у краљицама. — Нека бих коњем у гору текла. — Свака је добра девом, но да је видимо невом. — Скендербег је срца Обилића, ал’ умрије тужним изгнаником. — Да је у Кочину крајину дјететом заробљен. — Волим мријет’, него робом живјет’.
655. У разном смислу долази шести падеж као додатак после многих глагола, као што су нарочито: клети се, заклети, молити, кумити, братити, а и после гдекојих придева, као што су: довољан, задовољан, плодан, родан, сиромашан, обичан, итд.
Примери. Ја сам задовољан оним што има. — Мачва је обилна житом. — Старјешина није свагда годинама најстарији у кући. — Ја Божијом довољан сам судбом. — Закле је небом и земљом. — Кунем ти се Богом. — Кумим те хлебом твојим. — Насијао сам њиву шеницом. — Кад кога нуде ручком.

η. Седми падеж.

656. Седми падеж који значи место или бављење сад се не употребљава без предлога, као што се употребљавао у старо време. Останци од тога још су се сачували у речима: лети, зими, ономадне, лане (лани), врху, меште, јави, итд. које се речи сад сматрају као страна 297 прилози и предлози, а не више као именице у седмом падежу.

б. Падежи с предлогом.

657. Предлози се с именицама употребљавају, да покажу свезу или положај онога што имена значе. Та се свеза или положај може тицати стварног или мисленог значења.
У стварном значењу може предлог показивати место или правац. С местом је обично везано мировање, а с правцем кретање. Примери. Кућа у пољу. — Пут кроз поље. — Бој на Мишарском пољу. — Стаза преко поља. — Облак врх земље. — Благо под земљом. — Свештеник пред црквом. — Камен код моста. — Крчма за гором. — Иде кроз ливаду. — Попео се на планину. — Пузи по земљи. — Пошао дуж реке. — Поред стене, поред жбуна, на врлетни стиже крај. — Над хучним морем, на кршном стењу.
658. У мисленом значењу предлози најпре показују време у коме се, после кога се, пред којим се, или око кога се што ради. Осим тога се у времену разликује почетак, правац, трајање, крај, и то управо и означују предлози.
Примери. Преко године. — У години свакога месеца, у месецу сваке недељице. — До јутра. — По Митрову две. — За јутра. — Од јуче. — Пред пролеће. — Под јесен. — Доћи ће на Ђурђев дан. — За годину. — Тако стаде за три годинице. — Постарај се, да дођеш пре зиме. — Од тога дана почела је царовати међу њима тишина.
659. Осим тога мисленим се значењем предлога. може казати узрок, као што се види из примера.
Примери. Умр̈о од туге. — Учинио је од своје воље. — Ја сам с тебе допао тамнице. — Са тога се врло расрдио. страна 298 — Пропао с нерада. — Знам да из незнања оно учинисте. — Да су га браћа из зависти оставила на оном чардаку. — Не могаху пута разазнати, од мириса ситна босиока, од љепоте румене ружице. — Видиш да ћеш данас погинути, а за правду Бога истинога. — Њему вјеру за невољу даје. — Пак се за то расрдио на ме. — За што се насмеја?
660. Тако су од првих стварних значења постала мислена, те се говоре предлози, који иначе значе место или правац поред именица мислених, код којих не може бити говора о месту или правцу.
Примери. У гњеву. — Сред сумње и страха. — Радио је мимо закон. — Учинио је то по заповести. — Замислимо се над несрећом народа свога. — Тежимо за славом и сјајношћу у будућности. — Лако је сваком код памети. — На наше се молбе смилуј. — Нада те се не нашло јунака. — Ал’ га онај ни под који начин не дадне. — Тако му све иде у назадак.
661. По овоме што до сад видесмо о значењу и употребљавању предлога с падежима, видимо да се један исти предлог може употребљавати за врло различна значења: за место, за време, за правац какве радње, за начин, за узрок којим је што било; за материју од које је што начињено.
Примери. Отишао на град. — Дао сина на науке. — Осудили га на смрт. — Што на игри изгубите. — На сабљи су три балчака златна. — Сеја брату кроз плач одговара. — Пак потрча кроз Мироч планину. — Знадем узрок, зарад кога сте дошли. — Пак погледа пут жаркога сунца. — Од дана на дан све горе. — Јеси л’ иш’о покрај мора? — Изнад њега копље прелетело. — Примише нас због дажда који иђаше и због зиме. — За времена српскијех краљева и царева. — Чека до пред зору. — Па извади дивно одијело, све од сребра и од чиста злата. — Само вода са жубором са камења што се слива. страна 299
662. Да би се могла исказати ова различита значења, предлози се слажу с разним падежима. Има предлога који се слажу само с једним, а има их, који се слажу с два или три падежа.
Од предлога, који се слажу с другим падежем, ово су главни:
663. а. Без, које значи да нема онога што значи реч у другом падежу, и осим (осем, сем) и ван, изван, које значи одлучивање и изузимање, у ком значењу последњи предлог (изван) вреди највише за место.
Примери. Тешко брату једном без другога. — Не остави, Боже, без пријатеља. — Лети као муха без главе. — Ни риба без воде, ни звијер без гор̇е. — Кад ко што говори без слике и без правога реда. — Два без душе, трећи без главе. — Као да наш језик, осим свију језика на овом свијету, никаквих правила нема. — Нико није благ осим једнога Бога. — Сјем остале војске паде Ускоковић Станко витез. — Нико други није могао чути ни разумјети осим њих двојице. — Али тога изван Славоније нигде нитко још видио није — На ова рече будем ван себе. — Вода све носи изван срамоте.
664. б. Близу, да, код, крај, поред, од. Сви ти предлози значе спољашње крајеве места око кога се почиње или свршује радња или бивање; а последњи, уз многа преносна значења, значи почетак у опште.
Примери. Кад су свати близу двора били. — Кад дође близу села. — Ви сте ближе Бога и чудеса. — Дошавши јеж до једне кладе, увуче се под њу у буково лишће. — Да је памет до кадије као од кадије. — Заредио од куће до куће као водичар. — За то теби до небеса хвала. — Заспала Јока код стада. — У Крушевцу код воде Мораве. — Играли се врани коњи крај Мораве на обали. — Истави лонац од ватре. — Кад буду поред цркве. — Који је поред њега јахао на коњу. — Изобилан сам радошћу поред свију брига. страна 300
665. в. Више, ниже, врх, изнад, испод. Ови предлози значе место више или ниже чега. Врх долази често сложено с другим предлозима, нпр.: уврх, наврх, саврх (сврх), поврх, итд.
Примери. Буздован зазуја више куће. — Има биљег виш’ десне обрве. — Ко више себе пљује, на образ му пада. — А коњи нам врх ливаде нека пасу код кладенца. — И гори јој коса наврх главе. — Уврх софре стари Југ-Богдане. — Горњи град има један зид горе поврх стијене. — Ниже цркве табор поставио. — Соко ђого паде на колена, изнад њега копље прелетело. — К њему дође сив зелен соколе, испод крила ситну књигу пушти. — Пошетао паун типа испод наранче. — Испод стида проговара.
666. г. Из, испред, иза, око, сред (сложено с другим предлозима., нпр.: усред, насред, итд.). Од ових предлога значе из и сред унутрашњу, а испред, иза, око, спољашњу страну каквога места, сваки по свом значењу. Према томе су постала и пренесена значења.
Примери. Нек ме пусти из тамнице клете. — Глад и курјака из шуме ишћера. — А из мисли претешких се трже. — Бјежи Марко испред родитеља. — Вичући по вароши удари испред дућана. — Кад су били мало иза града. — Иза гладне године дође и сита. — Донеси ми воде иза горе. — Кад видје Исус много народа око себе. — Ко лов лови око двора мога? — Око ручаног доба удари непријатељ на Црногорце. — Усадих лозу сред винограда. — Усред ноћи као усред подне.
667. д. Дуж, преко, пут — значе правац; а преко има, према томе, и пренесена значења.
Примери. Црни вране прелетео преко мора дуждевога. — Ударе преко ливаде скоро покошене. — Голу сабљу преко крила држи. — Да су то људи учинили преко страна 301 његове воље и заповијести. — И ви други дуж Дунава. — Кад с тисућу тисућа се војске диже пут истока. — Пак погледа пут жаркога сунца.
668. ђ. Пре, после, за. Прва два предлога значе време, раније или позније онога што значи реч с тим предлозима у другом падежу употребљена; последњи значи опет време, и то донде, док траје оно што значи реч с тим предлогом.
Примери. После некога времена отиде најстарији брат сестри у походе. — Послије кише јапунџе не треба. — Протужило самоуче ђаче у недељу прије зоре б’јеле. — Тако су прогонили пророке прије вас. — Сваку чашу прије цара пије. — За времена српскијех краљева и царева овај је сав крај био под владом њиховом. — Да замјену стечем за живота. — Дошао за вида. — Оца свога једва сам познао, за детињства мога он је пао.
669. е. Место, у. Први значи замену, а други свезу различите врсте међу оним што значи реч с тим предлогом, и оним чему се додаје.
Примери. Место воде потече вино. — Мјесто комада даде ђетету читаву погачицу. — У ратара црне руке а бијела погача. — Лепше грло у Милоша царско, јесте лепше него је у виле. — Онде заноћи у једнога пустињика. — У нашега милостива кума на руци му златан голуб гуче. — Задужују се у трговаца. — Јер вјере није у невјере. — У млађега поговора нема. — Зла погледа у добра јунака. — Што заиштеш у Бога, даће ти. — Три пут сам те у оца просио.
670. ж. Због, ради (рад’), зарад, од, из, са значе узрок или марење; последња три поред различитих других, стварних и мислених значења имају и ово.
Примери. Примише нас све због дажда који иђаше и због зиме. — Љуте мрзости због њих су постале. — страна 302 Многи зарад свете вере крв пролити не хајаше. — Рад’ ноћи се зубље увијају. — Народ, који и онако воде ради долази. — Јер се многа лијепа пушка носи само дике ради. — Свака тица од свог кљуна гине. — Од Петра ме ухвати грозница. — Тако се сад од оваке силе и зулума похајдучи половина народа. — У јунаку срце препукнуло од жалости за браћом рођеном. — Из шале смо одавде лећели. — Да су га из зависти продали. — Ја ћу с тебе изгубити главу. — Пропао с нерада. — Мало л’ од векова с неслоге крви с’ проливало српске?
671. з. Између показује место или издвајање између чега двога или измеђ’ некаке множине појединих лица или ствари.
Примери. Сједио негђе између Мучња и Јавора. — Срби га дочекају између Параћина и Ћуприје. — Он тад пушћа своје бојно копље своме шарцу између ушију. — Један између вас издаће ме. — Изберу између себе двадесет старих Турака.
672. С трећим падежем слаже се само предлог к (ка), и значи да се нешто миче, или да је обрнуто пут онога што значи реч с тим падежем употребљена.
Примери. Отиде у хајдуке к Станоју Главашу. — А кад Комнен у планину дође ка ономе зелену језеру. — Кад дође к себи. — К њима језди Владета војвода. — Пак се обрне к вратима. — Из љубави к нашем народном језику. — Кад је било к вечеру.
673. С четвртим падежем слажу се предлози уз, низ, кроз, мимо, и показују правац мицања или радње какве. Из тога значења излази да се уз каткад једначи са поред.
Примери. Пуштих хрте низ ливаде, а огаре уз дубраве. — А он оде уз бијелу кулу. — Иду уз плуг. — Те извади од злата јабуку, уз јабуку хиљаду дуката. — страна 303 Уз крива човека пропадне кадшто и прав. — Па он сиђе низ бијелу кулу. — Па погледа низ брдо. — Ти стријељај кроз прстен јабуку. — Диже главу, оде кроз сватове. — Везана га воде кроз планину. — Сјутра ћу ти мимо дворе проћи. — Ни убиј, Боже, мимо свијет, ни помози., Боже, мимо свијет.
674. Са седмим падежем слаже се предлог при и значи место бављења, од чега се после изводе преносна значења.
Примери. Седлан га коњиц при брегу чека. — Соба при земљи. — Што зборите, јесте ли при себи? — Кад су били при вечери. — На глави јој алем камен драги, при коме се ходити виђаше.
675. Сад ћемо изређати и предлоге који се слажу са два падежа.
Тако се с другим и са шестим слаже с или са или су. Кад се слаже с другим падежем, реч у томе падежу најчешће показује место које се оставља; а кад се слаже са шестим падежем, онда — друштво или заједницу. Примери. А. С другим пад. Сави се соко са града. Скиде с главе калпак и челенке. — Не идеш ли са поља Косова? — Б. Са шестим падежем. Кад су се са мном враћали. — С ким си, онаки си. — Са Јанком су четири сердара. — С вама дошла свака срећа.
676. С другим и трећим падежем слажу се предлози: против (проћу) и супрот. Реч с тим предлозима значи да је нешто спрам ње, или просто или у непријатељском положају. Против с трећим падежем већ је ретко, и налази се у старијих писаца.
страна 304 Примери. Отиде против непријатеља. — Проћу цркве о јели зеленој. — Да је то супрот војништву и јунаштву. — Погибе на боју против Турака. — Ја усадих виту јелу, супрот јеле жуту дуњу. — Кад се двојица против кога закуну. — Који војује против закону ума мојега.
677. С четвртим и са шестим падежем слажу се предлози: за, међу, над, под, пред. С четвртим се падежем слажу ови предлози, кад реч, уз коју су, значи место на ком се нека радња свршује или зауставља; са шестим се пак падежем слажу онда, кад реч, уз коју су, показује место на коме се што бави, почива или бива. Из ових главних значења развијају се остала споредна или пренесена.
Примери. А. С четвртим падежем. Докле зађе за горицу сунце. — Мртав паде под коња дората. — Надне се над извор. — Погледа преда се. — Дође међу браћу. Б. Са шестим падежем. За горицом студена водица. — Под брегом град. — Над извором стоји јела. — Пред тобом је срећа и несрећа. — Нека је доста љубави међу браћом.
678. С четвртим и са седмим падежем слажу се предлози: на, о, по, у. Сви ти предлози, кад су с четвртим падежем, показују да реч, која стоји с њима у том падежу, значи место на ком се свршује или зауставља радња каква; а са седмим, да реч значи место на ком се што врши или бива. Ти предлози могу имати и пренесених или мислених значења.
Примери. А. С четвртим падежем. Спустише га на земљицу црну. — Обесио хаљину о клин. — Доћи ће враг по своје. — Идите у село што је пред вама. — Зле су мисли на њих напале. — На кога је оставио царство. — Није ми о главу. — Дао се у мисли. страна 305 Б. Са седмим падежем. Нек на кули не затвори врата. — Бој на Лозници. — У суботу осташе на миру. — Чисто држим да на правди страда. — Виси као капља о листу. — О свом труду и муци живи. — Отиде глас по свој земљи оној. — Разапеше по пољу шаторе. — У свакој кући има дима. — У јунаку срце препукнуло. — У његовој вољи то не стоји. — Кад се човек у бризи и невољи жали.

II. ГЛАГОЛСКИ ОБЛИЦИ.

А. Времена.

а. Време садашње.

679. Садашње време показује радњу која се збива онда кад се о њој говори, или се иначе у свако доба догађа. Понајвише је трајна.
Примери. Божији се закон светкује и штује, седа глава јоште у руку целује. — Те облачи дивно одијело. — Сваки води хиљаду сватова. — Ђе се старији не чују, ту Бог не помаже. — Опет носи ведро чело као младић он високо. — Заман силно Туре греди, да досади каурину. — Малко се плашим од величи́на̑ и тего́ба̑ својега посла. — Школа постаје нека друга кућа. — Неко каже на један начин, а неко на други. — Што дете чује, то учи и прима.
680. С тога што је у значењу садашњега времена главно трајност радње, употреба је истога времена у свршених глагола ограничена, те се често једначи са значењем времена будућега. Тако ти глаголи имају садашње време у овим случајима:
а. Кад су употребљени у подређеној реченици. Примери. За тим опет нападне ме брига, да се народ како не побуни. — Ако слаже, лаж му на поштење. — Да змија окуси од мене, отровала би се. — Игла ако и кроз злато прође, гола изађе. — Кад усходиш, неће се стезати кораци твоји; а ако потрчиш, нећеш се спотакнути. — страна 306 Мање чете на све стране пошљи, да га приме, ако на њ наиђу. — Да ми неће бити просто, ако целу књигу на српски не преведем. — Ако (вели) буде дијете лудо, оно ће потрчати и за углевље; ако ли не буде, оно ће за дукате. — Ако уживите по мојим уредбама, и заповијести моје уздржите и ушчините, даваћу вам дажд на вријеме. — Старац некуда изиђе, а њему рекне: читај, синко, док ја не дођем.
681. б. Кад се казује оно што у свако доба, као по неком правилу, бива.
Примери. Огњени тресак најпре удари у врхове високих гора. — Ђе ко никне, ту се и обикне. — И гуска каткад на леду посрне. — Благо човјеку који нађе мудрост, и човјеку који добије разум. — Па и оно ведро небо горе, и оно се за часак навуче, бура дуне, громови захуче. — У ’вакој се гори најлакше залута. — Велика дрва дуго расту, али за час падну. — Невоља свачему човека научи.
682. У свези с овим последњим значењем 2-го и 3-ће лице једнине (ово последње понајвише с повратном заменицом се) и 3-ће множине времена садашњег употребљују се у реченицама без подмета, или у реченицама у којима се подмет оставља неодређен, зато што се може ма ко или што се могу многи као подмет замишљати.
Примери. Да од њих не можеш очију одвојити. — Песма се разлегала у селу, у пољу, у лугу, у гају — куд се год макнеш. — Кажу. — Лоше мајци ђе пушку обрате. — Баква је оно мјесто гдје се стаје ногом, кад се меће камена. — Говори се.
683. У историчком или приповедачком слогу, кад, се хоће живље причање, често садашње време долази у смислу пређашњега свршеног. Тако употребљено време страна 307 садашње зове се садашње историчко. Највише се употребљује од свршених глагола.
Примери. Био један ловац, па кад једном отиде у лов у планину, изиђе преда њ ован са златном вуном. — Царев син успе још једну чашу воде, пукне обруч и трећи: онда се буре распадне, а змај излети из њега, па на путу ухвати царицу и однесе је — Лежим по цео дан; нигде никога, да ми чашу хладне водице до руке дода. — Пожелим видјети онај дивљи народ и њихово живљење. — Предраг скочи на ноге лагане, пак узима луке и стријеле, пак излази на друм за бусију, пак заседа за јелу зелену. — Кад у јутру дан осване, устане царев син, па однесе оцу оне обадве јабуке. — Владика крене своју војску од Вучјега Студенца.

б. Времена прошаста.

684. У казивању онога што је прошло, може се имати обзира или на различито трајање прошасте радње или само на прошлост у опште.
Тако се глаголска радња извршена у прошлости може обележити с погледом на трајање као свршена у неком ограниченом простору времена (говорих), или као несвршена, трајна, без ограниченог простора у времену (говорах). Може се пак, без обзира на трајање, гледати показује ли се радња просто као прошла у онај мах кад се о њој говори (говорио сам), с тим да означена прошасност још траје у онај мах кад се говори, и то је прошасност у опште схваћена или још не прекинута; или се радња хоће да покаже као прошла не̏ у онај мах кад се о њој говори, него далеко пре тога, у прошлости (бејах говорио, бех говорио или био сам говорио), и то је опет у опште схваћена али већ у прошлости прекинута или давнашња прошлост. страна 308 За прво двоје употребљавају се облици изведени наставцима од глаголске основе, а за друго служе реченице, састављене од облика глагола бити и прошастога придева употребљенога глагола.
685. Кад се хоће да покаже радња, која се догодила у прошлости у ограниченом простору времена., био тај простор целина, почетак, или крај, онда се употребљава пређашње свршено (аорист).
Примери. Господ рече ученицима. — Зачуше се гласови, и муње засеваше. — Први уђе на врата рајска. — Окрену га низ поље зелено. — Како стиже, сунце грану. — Ражљути се змају огњевити, па се изви небу под облаке. — Браћа нарастоше и ојачаше. — Ето већ прође толико дуго време, како нисам добила од тебе никаква гласа. — Опаса је, док је она искићени зубун обукла.
686. Кад ли се хоће да покаже радња, која се догодила у прошлости као трајна или несвршена, и кад се ни у ком погледу неће да показују границе времену њезина трајања, онда се употребљава пређашње несершено (имперфекат). Ради свога значења, свршени глаголи овога времена имати не могу.
Примери. О томе никад не говорасмо. — Сестрица се брату кунијаше. — Вјетар ружу низ поље ношаше. — Кад се с Маром сватови враћаху, починуше под жутом неранџом. — Он још хоћаше говорити, али му умукоше уста. — Сунце се лагано у море спушташе. — Бијаше доба ручање, и снијег попршаваше по височијим брдима. — Чобан пође кроз шуму, и идући чујаше и разумеваше све што говоре тице и траве.
687. Облици обадва ова пређашња времена употребљују се каткад у реченицама, кад се показује жељење, дивљење, итд., у којим случајима често се уз глагол додаје 3-ћи падеж личне заменице (ми, ти).
страна 309 Примери. Бијаше читати! — Чудна ти ми годиница дође! — Бјеше ми га давати, докле могах жватати. — Добро ти ми код тебе бијаше! — Гдјено синоћ на конаку бјесмо, господску ти вечер вечерасмо!
688. Исто тако пређашње свршено казује каткад радњу будућу, којом се приликом облик за време прошасто свршено употребљује, да се покаже како ће се поуздано догодити оно што се у будућности одмах очекује, (јер се већ казује као да се догодило).
Примери. Авај мене до Бога милога, ђе погибох јутрос пред механом. — Не сложи се барјам са Божићем. — Ко се за вешала родио, не утопи се. — Будалу не преврну ни молбом ни претњом. — Ко се дима не надими, он се огња не нагрија. — Ја ти сад печена ћурка не донесох, ниси ни то заслужио. — Ја ћу узети једнога коња, па одох по свијету. — Не нагоји онда коња, кад баш ваља на војску ићи.
689. Кад ли се, без обзира на трајање, хоће нека радња да покаже просто као прошаста у онај мах кад се о њој говори, као још непрекинута прошлост, онда се узима време прошло (перфекат), управо реченица сасастављена из садашњега времена глагола бити (сам, си, итд.) и прошастога придева потребнога глагола. Глагол бити као спона (чл. 559.) може се изоставити.
Примери. Извила се златна жица врхом из мора, савила се првијенцу око појаса. — То зачула мила стара мајка, па је њојзи врло чудно било. — Кад то чула блажена Марија, утр сузе од бијела лица. — Онда му мати приповеди све по реду, како је имала три кћери као три руже, и како их је нестало, па како су их тражили узалуд на све стране. — Ви̏ла му се по памети успомена, кад је ходио да купује рибе свецу, и кад се кући враћао. — Прочитала сам прву главу у твојој књизи, и очекујем страна 310 продужење, па да ти кажем шта мислим. — На њему је чудно одијело, кроз чакшире пропала кољена, кроз рукаве пропали лактови, кроз капу му перчин пропаднуо. — Но књига му, с којом је увек време проводио, у лађи остане. — Сарајево, што си потавнело? — Бошњаци су највише долазили на лађама под именом чамџија. — Закиселила жена лонац млијека.
690. Кад ли се прошасност радње, о којој се говори, показује као така не тек у онај мах кад се о њој говори, него већ и од пре у прошлости; кад нам, дакле, та радња изгледа као свршена давнашња прошлост: онда се употребљује давно-прошло време (plus-quamperfectum), које је као и горње, реченица сложена од пређашњега несвршеног или прошлог времена глагола бити (бејах [бех] и био сам) и прошастог придева потребнога глагола.
Примери. Веће сам се од болести предугао био. — И тако начини сјенице сав збор што се бијаше вратио из ропства, и борављаху под сјеницама — Сви се Богу бјеху обрнули. — И са̑м сам тамо био послао своје синове, па сад су се вратили. — Турци из Палежа и Уба побегли су били како смо страже почели чувати. — Лукин син, што остаде код оружја, мета на оне што бијаху благо потегли, но му зрно не доврже. — Још нијесмо матер честито ни ожалили били. — Али овога неразмишљенога посла не бијаше отац потврдио, и тако још могаше благослов Исаку допасти. Напомена. Ово тумачење обадва ова сложена прошла времена, потврђује се, кад се састав њихов просто са граматичке стране разложи. Анализа нам износи пред очи реченицу, у којој је глагол бити спона, а прошасти глаголски придев прави прирок. Спона бити показује и ту, као и у свима реченицама именскога прирока, време у које се збива оно што се прошастим глаголским придевом просто приписује подмету као адјективно прошасто својство онога што се казује глаголом од којега је тај придев. страна 311 Отуда је са свим правилно наше називање још непрекинуте прошлости, прошастога у онај мах кад се говори тако рећи садашње прошлости. (Ја сам говорио), и давнашње прошлости, прошастога одавно (Ја бејах говорио. Ја сам био говори). Пример: Сад сам говорио, а тада говорио бејах — антитезом сад и тада такође посведочава ово тумачење. Оба та времена, дакле, нису по граматичкој анализи ништа друго него реченице с именским прироком. Наше мисли подупиру се примерима, у којима се исти прошасти глаголски придев употребљује изван прирока као додатак подмету или предмету, нпр. Остарела мајка. — А човјек умире изнемогао. — Агара метне својега сина, од жеђе изнемоглога, под једно дрво. — Тако исто долази тај облик у именскоме прироку као именски део уз глагол за прирок недовољан, нпр.: Ко чујаше, нечуо се чини. — Па ко виђе, чини с’ невидио.

в. Време будуће.

691. Време будуће нема такође особитога облика у српскоме језику. Оно се по некад казује садашњим временом свршених глагола (које се тога ради каткад слаже с предлогом уз), а обично реченицама, сложеним помоћу времена садашњег глагола хтети и бити (хоћу или ћу и будем).
Кад је време будуће сложено од садашњег времена глагола хтети и од начина неодређеног употребљенога глагола, оно је реченица намере, из које се и развило значење времена будућега. Слагање времена садашњега од глагола хтети с начином неодређеним бива на разне начине, а често тако, да отуд гласовним спајањем једна реч изађе, нпр. пашћу.^[4] Радња будућег времена, овим начином казана, показује се увек као извршена и самостална, и не може се замишљати страна 312 да ће се још каква радња после ње или у свези с њом у будућности догодити. Примери. Ја ћу ласно копље окренути. — Пашћу за народ свој. — То је знак и појав, да нас изгубити хоћете. — Боловаћу, преболети нећу. — Ти се хоћеш дијелити од свијета бијелога. — Онда ће доћи сви грађани, и гледаће трг, и дивиће се, а девојке, које дођу по воду, говориће по граду.
692. Али ако се казује да ће се у будућности догодити две радње, као предња и потоња, од којих једна треба да се изврши пре но што друга настане, те се предња од те две будуће радње показује као извршена (futurum exactum), онда се та предња казује:
     • или временом садашњим свршенога глагола, које се често слаже с предлогом уз;
     • или реченицом, састављеном од будем и прошастога и трпнога придева употребљенога глагола (ако будем могао, ако будем послан);
     • или предметањем пред будем начина неодређенога (ако знадбудемо), где се каткад још и уз додаје (ако узмогбудем).
     Последња су два начина прилично ретка.
Не ваља сметнути с ума ни то, да се овако замишљено време будуће подудара с погодбеношћу, те махом и долази у подређеним погодбеним реченицама. Примери. Да опет хвата хајдуке, који успрелазе. — Ако узиштеш, наћи ћеш. — Него опет, колико се узможе, постараћу се еда би се јоште што отело од смрти. — Кад буде испред поноћи, он се пробуди, па погледа на јабуку. — Ако за седам дана то не урадиш, није на теби главе. — Кад она дође са својим другарицама у галију, ти је води све из дућана у дућан. — Што будемо на ватру сложили, оно ћемо љепше поградити. — Ако буде Милош страна 313 преш’о Дрину, Милоша ћу на мејдан зазвати. — Обећавајући се, да ће ми послужити, у чему буде могао. — Кад одрасте и знадбуде за се. — Ако ја с вјером не могбудем поћи од вас натраг у народ, са свим мојим друштвом, гледајте куда ћете. — Ако цар хтједбуде чинити што против вас, ови ће кнезови држати нашу страну. — Ако ми узидете на супрот, и не хтједбудете слушати ме, додаћу вам седам пута више мука према гријесима вашим. — Ако ј’ тако познат’ не могбудеш, ти је зови у зелену башчу. — Ако и узмогбудеш што хоћеш, немој чинит’ што хоћеш. — А како ће проповиједати, ако не буду послани. — Ако суђено буде, ја сам рад издати још ове књиге на свијет. — А ја идем још мало, ако будем до ноћи могао, у башти чепркати. — Ако мени судњи данак дође, те ти будем, побро, погинуо, ради мене осветити л’јепо. Напомена. Облици хтједбуде (ћедбуде Вук, Дан. III. 154; Даничић, Мојсије III. 26, 21) могбуде (узмогбудеш Дан. Posl. 2) знадбуде (Петранов. 164) ретки су, али се налазе у слогу, у коме је обично врло чист језик. Очевидно је у хтјед, мог, итд. начин неодређени, крњењем гласовно измењен.
693. Кад се у приповедању хоће међу прошастим чинима да разликује предњи и потоњи, то се чини временом будућим, и тада се време будуће узима за казивање прошлости, и то за казивање оних потоњих чина, те би се овако употребљено могло назвати будућим историчким.
Примери. Отац Јован с њима на овој страни остати није могао, но вратио се у Србију, и удов бивши, оженио се по други крат, и узео био здраву неку из Врбице села девојку Илинку, с којом ће другу децу изродити; но само један син Михаил, кога се ја опомињем, преживи, а друга су му деца сва помрла била. — За сестру по том чућемо, да ју је најмлађи стриц наш Георгије (од ње умољен) једну ноћ одвео и за неког Теодоровића удао. — Но она нам на скоро по удадби својој доћи није могла, стидела страна 314 се ваљда; а по том ће нам се и рат замести, и тако ју ми више нисмо видели. — По свему видим, рећи ће судац с достојанством, да вам деца имају лепе дарове. — Но даде Бог, те ће се на скоро некако и рат с Немцима почети, и с тим ће нас зло ово мимоићи. — На то ће рећи најстарији син: ја ћу ноћас чувати јабуку.
694. Често се, за казивање онога о чему се не зна да ли се доиста догодило, узима будуће време глагола бити, сложено с прошастим или трпним придевом употребљенога глагола (биће погинуо). И ово је доста ретко.
Примери. Ти имадеш брата јединога, он је тебе на војску цареву, страх је мене биће погинуо. — А човек биће зар мало и напит. — Но ћеш бити чуо, и да ти је, негђе у сусједство, дошао васеленски патријара. — Биће до сад и онај ручао, ко је јутрос краву изгубио. — Биће њих (кладе) оставила овде вода, па се ја бојим, да не дође да их носи!
695. Често се будуће, сложено од садашњег времена глагола хтети и начина неодређеног, употребљава у подређеној уступној реченици с погодбеном свезом ако, где би иначе било места времену садашњем или прошлом.
Примери. Биће теби вина изобила, ако цару неће ни достати. — Кад отац остари, он преда старјешинство најпаметнијему својему сину, ако ће бити и најмлађи. — Започну пјевати редом свима који се налазе у кући; ако ће их колико бити, оне ће свакоме особито и према њему припјевати. — Но ћу ја мојим читатељима приповедити и исказати сву беспристрасну и јавну истину, како је речени Скочић изабран за архимандрита у Далмацији, ако ће се и смејати овоме обичају. — Мајмун је мајмун, ако ћеш га у какве хаљине облачити. страна 315

Б. Прилози и придеви глаголски.

696. Глаголски прилози времена садашњег и прошлог употребљују се увек, да покажу подређену глаголску радњу, којом се ближе објашњава радња, показана у прироку. Они се могу сматрати као скраћене додане реченице, и како им је подмет обично познат или казан, лако их је у таке реченице растворити.
Глаголски прилог времена садашњег показује да радња, која се њиме каже, бива у једно време са радњом из главне реченице, и да је трајна. Примери. Он удари другим путем, молећи се Богу да му да срећу. — Отиде, чудећи се у себи шта би. — Слуга, видећи све ово, обрадује се врло. — И не имајући никаква посла, дању смо највише спавали. — Па отиде натраг кукајући. — Седећи ја беспослен недељу дана, мислио сам да ми више ништа не треба учити. — Тешко Турком, тргујући с Марков. — Ил’ јездите преко неба равна, гледајући земље и градове. — Ти, човјек будући, градиш се Бог.
697. Глаголски прилог времена прошлог показује да радња, која се њиме каже, бива пре оне радње, која се казује глаголом главне реченице.
Примери. Бећир-паша, дошавши у Ниш, распише да му дођу све спахије. — Он се стресе, видевши каква се несрећа догодила. — Пак окупив храбре витезове, на студен је камен покрочио. — Аврам, погледавши, опази три човека и потрчи им на сусрет, и поклочивши им се до земље, рече. — Све ово обишавши и виђевши, врати, се натраг у ону собу. — Па извадивши из мараме ону љуску, протре је мало.
698. Прошасти глаголски придев, за који смо већ видели како се употребљава за склапање прошлога и давнопрошлога времена, узима се у непрелазних глагола страна 316 још и као обичан придев, управљајући се у свему по правилима која вреде за придеве.^[5] Значење му је, да је радња која се глаголом казује, извршена на своме подмету, те се последак њен као својство придева именима.
Примери. Остарела мајка. — Огрејало сунце. — Оружје све прашно и зар̈ђало. — Агара метне својега сина, од жеђе изнемоглога, под једно дрво. — А човек умире изнемогао. — Говорио остарелој мајци. — Па сустала коња одјахао. — Бледо, слабуњаво и зачамало дете као да немаше више од пет година. — Бар је могао загрлити свога васкрслога сина. — Да се сита нагледам засталога језерца под гранама врба. — До мрака мрклога. Напомена. Ова служба прошастога глаголскога придева ограничена је само на непрелазне глаголе зато, што само у њих радња може остати атрибутивно у раднику; радња пак прелазних глагола оставља радника. С тога је служба трпнога придева прелазних глагола (упор. чл. 701) по суштини једнака с овом службом прошастога придева у непрелазних глагола. Разлика облика долази од различите глаголске природе.
699. Још се прошастим придевом казује жељење, благосиљање, заклињање или проклињање.
Примери. Душмани ти под ногама били! — Жив ти био и ко те родио. — Од руке му ништа не родило. — Рђом кап’о, док му је кољена! — Који вели да сам од зла рода, не имао од срца порода! — Гује му се око срца ви̏ле! — А тако ме не родила мајка, већ кобила, која коња мога, покупићу по Босни јунаке. — Живо, руке, не сустале! — А јади га црни знали! — Тако те моје муке не спопале! — Тако био благословен и ти и твој пород! — Не била вас вашег брата жеља! — И свој своме био у невољи. страна 317
700. Из значења жеље развија се погодбено значење, тако да прошасти придев долази у погодбеним сложеним реченицама, означујући погодбу (услов), под којом се нешто може или не може догодити. Из тога долази и значење допуштања.
Примери. Било глава, биће барета. — Јео, не јео; пио, не пио; терао, не терао — нећеш га стићи. — Ко је Србин и српскога рода, а не дош’о на бој на Косово, не имао од срца порода! — Макар били ваши дани заборавом претрпани. — Био дакле ја или они, тако проповиједасмо, и тако вјеровасте. — Чуј, Боже, моју клетву, да ја мом намерењу невере учинити нећу, јал’ ова десница њега осветила, јал’ супа остала. — Познао ме тко да сам роб, не познао, морам тражити што јести. — Ако био торбоноша, био мајци жив! — Брат је мио, које вјере био.
701. Трпни глаголски придев употребљава се поглавито за састављање трпнога стања у прелазних глагола, али осим тога он служи и као обичан придев, далеко чешће него прошасти глаголски придев. У трпном придеву налази се скоро увек скраћена реченица. Значење му је, да је радња, која се глаголом казује, извршена на своме предмету, те се последак њен, као својство, придева именима.
Примери. Моји рани виногради, ни рађени, ни грађени, босиоком посађени, а ружицом заграђени. — Злаћене гране, бисерно лишће. — Орао устрељен. — Докле Мојсије могаше држати подигнуте руке, дотле надбијаху Израиљци. — Имао сам лепе куће, и гледао их из шуме спаљене и срушене. — Обојица, дивно помирени, латисмо се горе и зелени. — Живот се човеков не цени по великом броју година, већ по количини добра, учињеног отаџбини и човечанству. — Кад би мор’о чекат’ лава гладна, рањена! — Оставите чаше позлаћене. — Разгледао сам чудеса невиђена истога града. страна 318

В. Начини.

702. Начини су: одређени, неодређени, заповедни и погодбени.
У одређени начин броје се облици свију времена која смо већ прошли. У том се начину увек разликује време, у које се радња збила, лице (макар и треће непознато или неодређено), коме се радња приписује, и број (тих лица или подмета). Долази у реченицама, којима се што излаже (потврђује или одриче), пита, или уз то чуђење исказује. Примери. То је братац сеји вјеровао. — Сестрица се брату кунијаше. — Киша је ударила пљуском. — Зора беше мутна. — Што је теби, моја вјерна љубо? — Чија ће их мајка дочекати, чија л’ браћа коње прихватити, чија л’ сеја даром даривати? — Кад полазиш кући? — Из кога си села? — Ао Боже, да вељи си свети! — Благо човјеку, коме Господ не прима гријеха! — Ој Дунаве, ој ти реко силна, ала си умилна! — Лијепо ли је погледати уз високо ведро небо! — Ама сам озебао!
703. У неодређеном начину не именује се лице, број и време. Он долази као име глаголске радње, и употребљује се као скраћена, прироку додана реченица (нпр. Ласно је заповедати). Тога рали што је начин неодређени име глаголске радње, он се као глаголска именица и употребљује често у именскоме прироку као именски додатак глаголима који су по свом значењу недовољан прирок (нпр.: То се зове не радити; Стаде царе купити сватове, итд.).
Начин неодређени може се растворити у начин одређени, којим се поступком и скраћена реченица претвара у потпуну подређену. Примери. Идем, царе, у Косово равно, за крст часни крвцу прољевати. — Знадијаху злато растопити, и са њиме страна 319 ситне књиге писат’, око себе рају свјетовати. — Да ли се ми учино гледати и слушати? — А то ви сами често не можете ни знати ни разумјети. — Рано рани Туркиња ђевојка на Марицу бијелити платно. — Извади најпре брвно из ока својега, па ћеш онда видјети извадити трун из ока брата својега. — Тко се снизи к росној трави, санком кријепит’ снагу тијела. — Не могоше темељ подигнути, а камо ли саградити града. — Немојте се тако завађати. — Стаде царе купити сватове. — Пак стану разговарати госта. — Немој свакој тици бити кобац. — Јер ти дуго боловати нећу. — Не дајте ме, ако Бога знате, узидати младу и зелену.
704. Кад је начин неодређени додана реченица уз име или уз прилог, онда се начином неодређеним казује она радња и бивање, за коју се главном реченицом говори каква је или на што је.
Примери. Боље јој је у земљи бити. — С тога је у највише примјера језик рђав и тежак разумјети. — Мука је погодити, лако је рећи. — Лакше је стећи него сачувати. — Лијеп је гледати, но какав је мирисати? — Ружно је смејати се туђој несрећи, на макар несрећник био и рђав човек. — Жени и човеку ружно је и срамотно без посла стајати. — Јер ми се чини лудо сужња послати, а кривице његове не јавити. — Срамота је сивоме соколу ћерат’ дуго јато јаребица, па за себе не уловит’ меса. — Необичан јунак погледати. — Да су Римљани достојни имати оне законе. — Зло је поћи, а горе не поћи. — Није вриједан брат његов звати се.
705. При начину заповедном осим обична значења његова за заповедање, мољење, опомињање, световање жељење, итд. ваља запамтити неке особине. Тако се може друго лице употребити место трећег.
Примери. Посади се, домаћине, нека ти је част! — Мучи, момче, тако т’ Бога, окани се туге! — О мани се туђа света, ман’ се зноја и невоље! — Видајмо се, док страна 320 је раније, не кајмо се у невријеме. — Буди воља твоја. — Помози Бог. — А свак реци и помисли, да ј’ у добар час. — Помагај, тко се још крстом крсти. — Ко је коњик, притежи колане; ко је пјешак, притежи опанке.
706. Начин заповедни нема облика за прво лице једнине и за треће ни једнине ни множине. Кад би затребали, ти се облици казују облицима времена садашњег, пред које се у том случају стављају речце: нека, да. Тако се често даје глаголу смисао допуштања (пермисив, концесионал) који каткад излази једнак са жељењем. А тако сложена долазе тога ради понекад и она лица која имају свој облик. Место времена садашњег употребљава се који пут и време прошло.
Примери. И ако погинем, нека погинем. — Пустите трупље, да га зверад разнесу, нека им се не зна гроба на овом свијету. — Нека знаш да си већ долијао. — Док има крви, нек се пролева. — Да играмо, да пјевамо, дока војна не имамо. — Ђурђев данче, кад ми опет дођеш, код матере мене да не нађеш! — Куда год ходиш, нека јадикујеш! — Част да ти је! — Посади се, домаћине, нека ти је част! — Ал’ и нек све тако буде, немојте, браћо, да ропћете на свога краља. — Бог да прости! — Да Бог да! — Да си жив и здрав! — Да Бог сачува! Како примиш лист књиге бијеле, одмах да си на ноге скочио! — Одмах да си пошао к овцама!
707. Начин заповедни употребљује се и у приповедању онако као садашње или будуће историчко, кад се међу прошастим радњама, о којима се приповеда, жели разликовати предња и потоња. У таком случају се потоња казује начином заповедним.
Примери. Онда сједне на коња, па тјерај за њима. — Пограбисмо пушке, те о рамо, па се вери и тамо и амо! — Кад се шћаше ођест’ куд да иде, па обуци оне страна 321 пусте токе, шал црвени свежи око главе, а пани му перчин низ рамена, двије пушке метни за појасом, и припаши мача о појасу, а у руку узми џефердара. — Дијете спопадне, па повуци тамо, повуци амо, али не може да је (букву) ишчупа. — Брже боље спреме се на пут, седну на коње, па бежи! — Стојша га дочека, те се ухвате у коштац, те се понеси!
708. Начин погодбени нема такође особитога облика, него се саставља од прошастога придева потребнога глагола и пређашњега свршеног глагола бити (које у овом случају у трећем лицу множине нема бише него би). Начин овај значи да може бити, или да се жели, или да обично бива оно што се њиме казује, те с тога реченице, у којима је, губе одређени и изречни облик. Као таке долазе те реченице и у приповедању и иначе, где се год неће што изреком и с потпуном одређеношћу да каже. Како тај начин значи могућност, претпостављајући повољне или противне погодбе, он је махом саставни део погодбених реченица.
Примери. Овај господин у острову овом имађаше лепе дворе, у које често би преко лета с фамилијом долазио и по неколико дана провеселио се. — Како би оставио оца сама. — Грнуо би ватру рукама. — Жалост је ово за нашег оца била; више би пута, седећи, погледао на нас, и сузе би му на очи удариле. — Гладан будући ишао бих тамо, но уморан не поуздах се у ноге. — Данас бих ти дао агалуке код нашега цара честитога. — Онде заноћи у једнога пустињака, па га запита не би ли му знао казати што за девет златних пауница. — Почеше се разговарати, како би побегли. — Кад би дошла каква сирота пред кућу, снаха би свој залогај сироти уделила; кад би млеко од оваца носила кући, она где би год видела рупицу на путу, одмах би рекла: „Овде мора бити кака бубица“, пак би јој усула млека. — Ласно би било научити људе ономе што не знаду, али нек’-дер се нађе, ко ће их одучити страна 322 од онога што знаду, ван да би свемогући Бог чудо хотео учинити. — Би ли каквих понуда? — И ја бих могао свршити на том приповијетку, да ми није само још једног догађаја. — Ако ли би ко имао да се жали на какву неправду у селу, он би долазио међу људе на скуп. — А и сам где би чуо да Турци ударе, да одмах пред њих изађе. — Један старац све би говорио да би оном добро платио ко би му казао како може умрети.

Г. Стање радње глаголске.

709. Како за казивање радње прелазних глагола (чл. 609.) треба подмет, из кога радња излази, или који је врши, и предмет, на коме се радња збива или врши — тако се и реченице с таким глаголима могу удесити, да им казивање почиње или од подмета (Ја сам га похвалио) или од предмета (Он је био од мене похваљен), према потреби или жељи да се подмет или предмет истури као главни део реченице. Ако је реченица удешена тако, да казивање износи радио лице као подмет, онда је глагол у радном стању; ако ли је удешена тако, да казивање износи предмет (на коме се радња врши) као подмет, а прави се подмет казује (ако је именован) у додатку, онда је глагол у трпном стању.
710. Тако трпно стање казује се у српскоме језику на два начина. Први је начин да се употреби облик трпнога глаголског придева, сложен са свима облицима глагола бити. Тако се добијају за трпно стање сва времена, као што је горе у члану 550. показано.
Како значење трпног придева (чл. 701.) показује извршену радњу, исто се значење одржава и у трпном стању. Прави подмет долази у реченицама трпнога стања или у 2-ги падеж с предлогом од, или у 6-ти страна 323 падеж без предлога. Реченице трпнога облика у ствари су реченице с именским прироком, у коме је глагол бити спона а трпни придев именски део прирока. Примери. За ово надање оптужен сам, царе Агрипа, од Јевреја. — Ој поносна богињо везаних очију, што си била слављена од народа свију. — Послан од старога владике црногорскога Петра. — Што је теби од Бога заповеђено. — Не буди од мене речено. — Поштован од свога народа. — Курјак, сав издрпат од паса. — Биће покорен од свију и суђен од свију. — Ливаде су урешене бијелим цвијетом и црвеним. — Који су освећени Богом оцем и одржани Исусом Христом. — Стијешњени врагом и ђаволом. — Да моја књига од свакога рода и века људи добро буде примљена.
711. Најчешће је овако трпно стање у прелазних глагола, кад се они десе у реченицама у којима се прави (радни) подмет прећуткује или никако не именује (као што је у реченицама без подмета), јер се казивање више обзире на предмет него на подмет. У таким реченицама у ствари је истакнут граматички подмет, пошто се прави радни подмет прећуткује.
Примери. Да разгледамо што је до сад на томе пољу урађено. — Тако је писано. — Суђено је. — Сви су му путови отворени. — Откривен је пакао пред њим. — Али још није казано што је најлепше. — И ти ћеш бити благословен. — По чадору окол’ у около разастрти лепи сази. — Ако будем добру рабру дата. — Иза гдекоје кривице биле су одређене жртве. — Куће не бјеху пограђене. — Постављени бише вратари и певачи. — Јер ти је боље да погине један од удова твојијех, него ли све тијело твоје да буде бачено у пакао. — Овај човјек могаше бити пуштен, да не рече да хоће к ћесару. — Да ће тако бити, као што ми би речено. — Знано буди пред сваким судом и правим људима.
712. На други се начин казује трпно стање у српском језику, кад се облицима глаголским дода заменица страна 324 свакога лица се. У том случају прави подмет долази као додатак прироку у 6-том падежу без предлога, или у 2-ом с предлогом од.
Примери. Јер једноме се даје духом ријеч премудрости. — Јер ће се мном умножити дани твоји, и додаће ти се године животу. — Благословима праведнијех људи подиже се град, а с уста безбожничких раскопава се. — А од кола, које игра пред кућом, запјева се: Првијенче господине! — Ту су се за заслуге похвале и венци и др. давали. — Науке морале су се пером писати. — Код нас господе никад се не наређује. — Снијева му се да иде некуд за крстима, и ђе се шљегло некаквога пука. — При другој прилици више ће се о томе беседити. — Не деле се више крвави мегдани. — Питаће се на што је коме живот овај дат. — Ако је и до половине царства, даће ти се. — Да вам је, дакле, на знање, да се незнабошцима посла спасење Божије. — Осим тога плаћало се везиру по сто гроша.

4. Питање у реченицама.

713. Кад је ма који члан реченице (подмет, прирок, предмет, или који год од додатака) или са свим непознат, или неизвестан, може се за њ питати, у коме се послу употребљују упитне заменице и прироци. Реченице, у којима се тако што случи, јесу упитне реченице.
714. Питање се може тицати или подмета или предмета или додатака њихових. Ако су са свим непознати, долази питање за лица заменицом ко, за остало заменицом шта. Ако ли само није извесно оно што се о њима мисли, онда се уз речи, које су тај неизвестан подмет и прирок, употребљују упитне заменице, прилози и свезе: какав, који, чиј, како, да, зар, ли, итд.
страна 325 Примери. Ко силази оно туда? — Да л’ то вранац његов иде? — Шта ви тражите? — Ти ли си се царе учинио? — Је л’ суза оно, крв ли из срца нечијег? — Какве тебе савладаше виле данас, брате, у морској отоци? — Да ја видим двије силне војске, чија л’ гине, чија л’ задобива? — Чија с’ љуба, чија ли си сеја? — Да л’ је кула славног кнез-Лазара? — Хоће л’ поље магла притиснути, да л’ је магла, да л’ је српска војска? — Шта треба деци да чине, те да буду добра? — Што је тебе, моја вјерна љубо? — Зар сам ја чувар брата својега? — А да што би рекли, да то буде?
715. Исто тако питање се може тицати прирока. У том случају глагол (помоћни, ако је време сложено) најчешће излази напред, додаје му се упитна речца ли, или се преда њ стављају упитне речце: зар, за, еда, итд. У одговору глагол се (у сложеним временима помоћни) понавља, нпр.: Видиш ли? — Видим. — Јеси ли дошао? — Јесам, или: Дошао сам.
Примери. Идете ли сви заједно? — Јесте ли здраво приспели? — Јеси ли ноћас спавао? — Хоћеш ли сутра доћи к мени? — Није ли ти отворен свет на све стране? — Србин жели!... А ви хоћете ли? — Та зар би тако презрели вас? — Да нијеси о злу чијему вијећао? — Еда ли га валовита бурна вода где занела? Еда ли је громовита удрила га гдегод стрела ? — Еда ли је Бог неправедан, кад се срди? — Јеси ли ми данас у животу?
716. Исто тако се може питати за остале додатке прирокове, као што су: место, време, начин, узрок и различити падежни додатци. Питање се почиње прилогом или заменицом, према томе о чему се пита. Тако су за место упитни прилози: где, камо, куд, одакле, откле, откуд, итд.; за начин: како; за узрок: зашто, што, рашта; за време: кад, докле, итд.; а за различне падежне додатке пита се упитним заменицама с предлогом и без предлога.
страна 326 Примери. Ах пусти моји дарови, коме ли шћасте остати? — Одакле су они? — Да куд ће ти покор и срамота? — Ђе си, брате, од Сења Тадија? — Куд се ђеде цар-Немање благо? — Како бисмо дете омразили и са светлим царем завадили? — Том се чуди царе господин, откуд чедо у гори зеленој? — Зар да се ми без тебе међ’ Србље вратимо? — Камо теби брада јучерања? — Ој, ђевере, камо твоја снаша? — Зашто се не кажете? — Што вам песма колом не окреће? — Што ће момци, што оружје св’јетло, што ли коњи, што ли чадорови? — О ти, вишња сило, кад ћеш ми помоћи ? — Царе Лазо, честито кољено, коме ћеш се привољети царству? — Рашта ове горе уздрхташе?
717. Реченице с упитним обликом служе каткад и за казивање дивљења.
Примери. Ао Боже, да вељи си, свети, ао свете, да леп ли си, клети! — Златни кове и сребрни, лијепо ли сјаш! — Бесомучно л’ ти је то голобрадо момче, подсмевајући се рече Самуило. — Лепо ли је погледати уз високо ведро небо! — Лијепо ли ова сабља чита! Дивно ли нас данас разговори! — Да чудно ли с главе погибосмо? — Лијепо ли могах без ове главобоље! — Скупо ли продаде онога старца?

5. Одрицање.

718. Кад се глаголом, који је у прироку, хоће да одрече подмету оно што се о њему говори, ставља се пред глагол прилог не. Ако је време сложено или прирок састављен, онда се прилог не ставља пред помоћни глагол, или пред глагол који је слона.
Примери. Не помаже неправедно благо. — Јер не познају онога који ме је послао. — С почетка нијесам на то ни мотрио. — Не бој се, мој синко, ја нијесам за друго дошла, него да те дарујем. — Око моје неће више видјети добра. — Шта ти знаш, што ми не бисмо знали? страна 327 — Шта разумијеш, што не би било у нас? — А тако ме не родила мајка, већ кобила која коња мога, и мушкијем не пасала пасом, и турскијем не назвала гласом, покупићу по Босни јунаке. — Никад санку вјеровати није. — Да ми неће бити просто, ако целу књигу на српски не преведем. — Што ти не би већ било закона у Црној Гори, ни живљења међу Србима. — Ту нема гријеха ни јада.
719. У начину заповедном или се може поступити по овом правилу, на прилику: не чини, нек не чини. итд., или се при одрицању може тај начин сложити из глагола немој, итд., и начина неодређеног онога глагола од кога се хоће начин заповедни. Неодређени начин може каткад доћи и растворен, као додата реченица. А кад је начин заповедни склопљен са да или нека (по чл. 706), одрицање се врши по општим правилима.
Примери. Немој певати. — Немојте плакати. — Немојте се љутити детета и слушкиње ради. — Немој завидјети насилнику. — Пустите ме, да идем господару мојему, немојте ме заустављати. — Рећи ћу Богу: немој ме осудити! — Дакле, немојте, браћо, губити надања, јер ће све добро бити. — Немојмо, људи, тако пренаглити, него се разаберимо. — Немојте ни најмање да сумњате о томе. Да се ниси усудио! — Да не мрднем! — Да се ниси макао одатле!
720. Ако се одрицање шири на две или више реченица, или на два или више додатака, свезама везаних, онда се за свезу место и — и, или — или при потврђивању, узима при одрицању: ни — ни (нити — нити). То ни — нити каткад одмењује и не у првој реченици или у првоме додатку.
Примери. Више се нису играли, нити су марили једно за друго. — Не звекеће гвожђе светло, нити грме страна 328 смртне цеви, ни на лаган ступај ногу озивљу се сјајне токе. — Ни си гладног нахранила, ни жеднога напојила, нит’ си гола преодела, нити боса преобукла. — У себе се поуздати немој, ни у руку, ни у бритку сабљу, ни у твоје копље отровано. — Остала је твоја замјеница ни код мога ни код твога двора, ни код моје ни код своје мајке. — У свијет га још није таквога ни ко чуо, нити ко видио. — Мрзнији су ми они него Турци, а ни мислим за њих ни за Турке. — Није бабо расковао благо на наџаке ни на бојна копља. — Разуман човјек нити је страшљив, нити пак преко мјере слободан.
721. Ако у реченици с одречним глаголом дођу какве неодређене (трећега непознатог лица) заменице и прилози, па је одрицање опште, онда те заменице узимају одречни облик, слажући се са прилогом ни (нико, ништа, никад, нигде, итд.). Број један једначи се и у овоме са оваким заменицама (упор. чл. 608.). Кад ли пред тако одречне заменице дође какав предлог, место му је међу ни и заменицом: ни у кога, ни по што, ни на кога (место: у никога, по ништо, на никога, итд.).
Примери. Али му нико ништа не умједне и не хтједне казати. — Кад погледаш с града изнад себе, ништа немаш лијепо виђети. (Упореди с овим: Немам ти шта казати. Ништа не хити, нити што изостави). — Од сад се не прашта више ниједна кривда. — Како нијесу они у томе послу ниједан. (Упореди с овим: Да чува џебану као очи своје у глави, и да се не би један фишек узалуд потрошио). — Други нино није знао ништа. — Нико није дошао. — Никоме није лакше помоћи него вама. — Некакав момак, врло лењив, који никаквог заната није имао. (Упореди с овим: Да не би могли Арнаути крадом пакост какву учинити). — Никад санку вјеровати није. — Ничије силе он се не боји. — Не куните се никако. — Да се више ни у шта не меша. — Он ти се ни на какви уговоре предао није. — Ако би ко дошао, да не каже за њих ни страна 329 по што. — Да се не би нико усудио ни под који начин једну кућу у немачку страну претурити. — Никако се немој ни с ким разговарати. — Онда већ нисам ни на шта мислио.
722. При глаголима и у реченицама које значе бојазан или закраћивање, реченица којом се казује оно од чега је бојазан или што се закраћује, долази у одречном облику.
Примери. Јер су честе у Латина страже, па се бојим да те не ухвате. — Бојим се да није пошао у Требиње, да те давом чини. — Како се не бојиш да земља под тобом не пропадне, или да те гром из ведра неба не удари. — Но ја се бојим, да ти ниси побегао. — Добро ће бити, јербо ја све стрепим, да откуд на нас не натрапају. — Јер јој Мардохеј бјеше забранио да не казује. — Него ми је жао било, да збрана милостиња моме манастиру без мене не пропадне.^[6] — У мени постане неко подозрење, да ме онај за мном идући с даске не стровали. — Јер га је страх, да се не утопи. — Али се ја на то нећу потписати, нити се противим да тако не буде.
723. Одрицање се може оснажити особитим истављањем онога чега се одрицање тиче, или по чему се сила одрицања види. У таким се примерима често осећа прикривено поређење, које би се, кад би било изречено, везало за реченицу прилогом камо ли, што доиста и бива у гдекојим примерима. Речи, које се за овако снажење одрицања употребљују, долазе са свезом ни.
Примери. Нећемо га помињати ни жива ни мртва. — Који не знаду ни да сам жив. — Ја ти сад печена ћурка не донесох, ниси ни то заслужио. — Ти нијеси ни чуо јунака, да камо ли очима видио. — На то Тале ни страна 330 да гледа неће. — Не знам ни ја сам како. — Не вриједи ни луле духана.

Б. Синтакса сложених реченица.

1. Врсте сложених реченица.

724. Везивање више простих реченица у једну сложену реченицу (реченични низ) бива на два главна начина, приређивањем и подређивањем. С тога се сложене реченице и деле на приређене или подређене.
725. Приређивањем (coordinatio) су реченице сложене, кад се тако једна с другом у сложену реченицу саставе, да све просте реченице стоје једна према другој као засебни и потпуни делови, и да ниједна није везана ни за какав део пређашње реченице начином којим се реченични додатци или допуне везују за своју главну реч или реченицу (чл. 565.). Тога ради су сви делови приређивањем сложенога реченичног низа међу собом једнаки и један од другог независни. Приређивањем у једну сложену реченицу састављене просте реченице могу бити повезане једна за другу различитим свезама, или могу једна за другом следовати и просто, без икаквих свеза.
Примери. Страшно риче запад ветар, тресан млати бор и раст. — И народи подигоше с’, бише крепки, бише славни. — Обазре се и погледа на ме, с’ себе скиде коласту аздију, с’ себе скиде, па је мени даде. — Измиче га из те многе крвце, умива га хлађаном водицом. — Мајка проде танку жицу, а синчић пред њоме седи мали, држи тицу, па се игра њоме. — Уз’о б’ гусле, ал’ ми дркће рука; запев’о бих, али сам промука’. — Муж је бранич жене и ђетета, народ бранич цркве и племена.
726. Подређивањем (subordinatio) су пак сложене реченице онда, кад је мисао, казана у једној, проста страна 331 допуна или додатак мисли иди речи друге реченице. Тога ради просте реченице, подређивањем у једну сложену реченицу састављене, не само да нису међу собом једнаке, него су свагда зависношћу једна с другом повезане тако, да се у сложеној реченици, подређивањем склопљеној, мора разликовати главна и споредна. Главна је реченица у подређивањем сложеним реченицама средиште, око којега се споредне реченице нижу, везујући се за поједине речи главне реченице којима су додатак, или једна за другу.
Примери. На источној водопађи Мироча извире један поток који се доцније зове Јабуча. — Сељаци већ мисле да је он и онемео. — И кад би дошао чијој кући, обично би стао уз врата. — Ако се наша нахија дигне, ти ћеш одмах отићи у устанике. — Ми ћемо живети како сами хоћемо. — Не говорећи више ником ни речи, Асан пушташе узде коњу да граби брже. — Сакуј мени статве и брдила, и остало што стану ваљаде. — Та устани, Никола, да идемо у гору, да правимо корабе, да возимо душице с овог света на онај. — Тада ће се куповати њиве у овој земљи, за коју ви кажете да је пуста. — Ја љубим оне који мене љубе. — Виче на уласку у град, гдје се отварају врата. — Немој ме се оглушити, док сам жив. — Милош и Сава другари су, од како су зазнали за се.
727. Ма да су у правилу овако јасно подљене међу собом реченице сложене приређивањем и подређивањем, и ма да се у подређеним реченицама оштро двоје реченице главне од споредних — у говору су ти начини често један с другим испреплетани. Начини приређивања и подређивања долазе наизменце, час један, час други, у једном истом низу простих реченица; реченице се с једног гледишта виде као главне а с другога као споредне, као год што додатци подметови и прирокови према својој главној речи изгледају страна 332 као додатци, а према својим додатцима су они сами главна реч. Споредне реченице, кад их је више у једној, подређивањем сложеној реченици, могу међу собом стајати као подређене и приређене, могу све припадати једној главној реченици, или појединце редом једна према другој стајати час као главна, час као споредна. Каткада се главне са својим споредним сматрају као целине (чланови), па се те целине као чланови међу једна уз другу приређивањем или подређивањем. У говореном и писаном слогу гранају се на све стране разлике овога низања, а овде ћемо додати само неколико примера.

     Примери.

     1. 1 Дигоше се свати путовати, 2 сваки иде 3 како који може, 4 Милић оде 5 како коњиц може.
     Чланови су: 1-ва; 2-га и 3-ћа; 4-та и 5-та. Приређене су 1, 2 и 3, 4 и 5. Споредне су 3-ћа, подређена 2-ој; 5-та, подређена 4-тој.
     2. 1 Који оно добар јунак бјеше, 2 што једанпут бритком сабљом мане, 3 пак двадесет одсијече глава.
     Овде је 2-га подређена 1-ој; а 2-га и 3-ћа су приређене једна другој.
     3. 1 Ако је квасац свет, 2 то је и тијесто, 3 а ако је коријен свет, 4 то су и гране.
     Овде су чланови: 1-ва и 2-га према 3-ћој и 4-тој, и то у приређеном начину. Међу собом су: 1-ва подређена 2-ој као погодба, а тако исто 3-ћа 4-тој. страна 333
     4. 1 Кад дође време 2 да млађи заузму места својих старијих, 3 а то време долази врло брзо, 4 онда је прилика 5 да се олако поправи све 6 што није било добро у старијих.
     Главна је 4. Њој је, у првом реду, подређена 5. а овој је подређена 6. Четвртој као главној у другом реду је подређена 1. овој је подређена 2. а према 1. с њеним додатком 2. приређена је, на основу супротности, 3.
     5. 1 Каже им се 2 које сада господар 3 да није ту, 4 него је оставио пред овом војском својега војводу Лому, 5 но што би ради, 6 да њему објаве.
     Овде 1-ва, 2-га, 3-ћа и 4-та с једне, и 5-та и 6-та с друге стране стоје као два приређена супротна члана. Међу собом 2-га, 3-ћа, 4-та долазе као споредне, подређене 1-ој, а од њих је 3-ћа подређена непосредно 1-ој, 2-га је подређена 3-ој која је према њој независна, а 4-та је као супротна приређена 3-ој; на послетку 6-та као споредна подређена је 5-тој.
     6. 1 Ја сам наумио 2 да је мало намучим, 3 и да је научим, 4 еда би се како поправила.
     Овде је 1-ва главна, 2-га и 3-ћа су њој подређене, а међу собом приређене, а 4-та је подређена 3-ој.
     7. 1 Смислим 2 казати оно 3 што није, 4 не бих ли се барем доста насмејао.
     Овде је 1-ва главна, 2-га, 3-ћа и 4-та њој су подређене али тако, да је 2-га подређена 1-ој, 3-ћа — 2-ој, и 4-та — главној заједно с поменутим додатцима.
     8. 1 Је ли младић што учио, 2 и је ли што научио, 3 не зна се; 4 али је живео онако 5 како живе они 6 који се не баве науком.
     страна 334 Овде су реченице 1-ва, 2-га, 3-ћа један члан, а 4-та, 5-та и 6-та, други, и та су два члана један другом приређени. У првоме члану 3-ћа је реченица главна, а њој су подређене 1-ва и 2-га, које су опет међу собом приређене. У другоме члану 4-та је главна, овој је подређена 5-та; та је опет главна према 6-ој, која је подређена 5-ој.

I. Приређивањем сложене реченице

728. Начин приређивања независних сложених реченица може бити према спојености, раздвојености, супротности мисли̑ које се у реченични низ везују.
Спојним начином су приређене реченице, које обичним начином просто једна за другом следују, и то или без икаквих свеза, или скопчане свезама: и, а, па (пак), те (тер), или упитном речцом ли. Примери. Дете једва дочека, и пође с њим. — Пева путник, па силази кроз камење низ планину. — Књигу пише Жура Вукашине, тајно пише, а тајно је шаље. — Био један човек, па имао једница сина. — Ја ћу живет’, па умрети. — Пробудиш ме, па пратиш, и гониш по вас дан. — По свршетку метанише и целива му десницу, пак сједну оба на разговор. — Здрав да си ми, војвода Милошу, па ми и ти штогод проговори. — Расрди се млађани Ненаде, пак удари на тријест јунака. — Шта плива гором, долом, те прља бели снег? — Он иште те иште. — Тако њему Бог и срећа даде, те ухвати рибу златнокрилу. — Новчић одмах падне на дно, а он се сагне те га извади. — А слуге с батинама стоје те бране. — Ченгићи, Љубовићи и многи други посташе аге, тер су нараду{{{3}}} хуђи но Турци дошљаци. — Надањем се веселите, у невољи трпите, у молитви будите једнако. — Душа ми се разиграла, срећа ми је пропевала. — Ко би мене воде напојио, ко ли би ми хладак начинио, тај би души мјесто ухватио.
729. Раздвојним су начином приређене реченице, у којима се набраја више једнаких међу собом чланова, страна 335 али се не показује да они чине целину, него да сваки члан по вољи може опстати искључујући остале. Оваке се реченице скопчавају свезама или — или (а — а, ја — ја, али — али, јали — јали) ни — ни, нити — нити, (воља — воља, које — које). И оваке реченице могу се приређивати без свеза, особито кад је у њима прошасти глаголски придев (чл. 700.).
Примери. Или купи халат, ил’ остави занат. — Ствар немогућа, а о њој мислио, а је у животу тражио. — Ја право, ја никако. — Но ал’ чујеш, али и не чујеш, у Призрену у бијелу граду, поглавицу Леку капетана. — Али волиш по мору пливати, али волиш на ватри горети, али волиш да те растргнемо. — Донеси ми једну купу вина, јали вина, јали воде хладне. — Јали отми, јал’ за благо купи. — Ни вриједну теци, ни мало вриједну остави. — Ни горе посијеци, ни без дрва дома дођи. — Нити грми, нит’ се земља тресе, нит’ удара море о брегове. — Познао ме тко да сам роб, не познао — морам тражити што јести. — Вољ’ ти пити, вољ’ ти капу купити. — Трећи с’ десет по гори разбеже, које к гори, које к води хладној. — Изгрћу се виногради, које да се трава шкодљива истреби, које пак да се земља испод чокоћа извуче.
730. Кад ли се у једној реченици казује мисао, противна мисли друге реченице, онда су таке приређене реченице супротне и обично се скопчавају свезама а (ја), али, ну^[7], него (но), већ, ама. Каткада се супротне реченице постављају једна уз другу без икакве свезе, а каткада се везују упитним обликом.
Примери. Сан је лажа, а Бог је истина. — Ту је Милош, а ту је и Вук. — Ја нерадо о смрти говорим, страна 336 али без икаквог страха очекујем последње вече свог живота. — Не реси га ни сребро ни злато, него крјепост и мантија црна. Ми нијесмо дошли да се с вама бијемо, него да вас питамо од кога вам је криво. — Сакуп овај на зло не приличи, но на радост и на вјечну дику цијелога рода хришћанскога. — То не било јарко сунце, већ то били брат и сеја. — Није мени моја рана тешка, већ је мени на срдашцу тешко. — Можда ће ми се казати да разговор брата и сестре прате ти исти добитци, ама ја сумњам, пошто прилике нису са свим сличне. — Онамо га глад, и горе... туђин чека, овде ропство тешко и муке крваре. — Вукашин чека на милог сина, на правду Урош и домовина. — Ко је вјера, ко ли је невјера. — Чиј је био прије, а чиј ли је сада. — Обноћ греде, а обдан почива; јунак негда, сад не јунак више. — Није свако тијело једно тијело, него је друго тијело човјечије, а друго скотско, а друго рибље, а друго птичије.

II. Подређивањем сложене реченице

731. Подређивањем сложене реченице разликују се по оној вези коју има подређена са главном. Подређена пак реченица у ствари није ништа друго него обичан додатак подметов или прироков, раширен у читаву реченицу. По томе је и подређене реченице најприродније поделити по оном истом начину, по ком су и подметови и прирокови додатци у реченицама подељени,
732. Тога ради, у реченицама које су додате подмету, или именицама и заменицама у опште (ма у којој реченичној служби), разликоваћемо:
     • а. Придевске реченице, којима се у неку руку замењује придевни додатак (атрибут) уз именице;
     • б. Именичке реченице, које стоје на место самосталних додатака обе врсте (чл. 568-9).
     страна 337 У реченицама пак, које су додате прироку или прироковим додатцима, разликоваћемо:
     • в. Реченице предметне, које показују на што прелази радња глаголска главне реченице;
     • г. Реченице у којима се исказује намера онога што је речено у прироку главне реченице;
     • д. Реченице у којима се исказује погодба онога што је речено у прироку главне реченице;
     • ђ. Реченице у којима се казује допуштање (пермисивне) онога што је речено у прироку главне реченице;
     • е. Реченице у којима се казује поређење онога што је речено у прироку главне реченице;
     • ж. Реченице у којима се казује време онога што је речено у прироку главне реченице;
     • з. Реченице у којима се казује место онога што је речено у прироку главне реченице;
     • и. Реченице у којима се казује последица или узрок онога што је речено у прироку главне реченице.

а. Придевне реченице уз именицу, придев или заменицу.

733. Придевне реченице објашњавају из ближе именицу, придев или заменицу у реченици, онако као и придеви и скопчавају се за своју главну реч заменицама савезним или трећега непознатог лица, каткада пак прилогом где, кад, или свезом да (како). Пошто главна реч може бити именица, придев или заменица, и примери ће се према томе распоредити, и у овом ће се чланку навести именице и придеви. Оваке реченице су, по својој природи, често само расклопљен придевски или приложни облик глаголски.
Примери. И ђаво који их вараше би бачен у језеро огњено и сумпорито. — У другом делу уписивани су неки акти који су после следовали. — Али ми ћемо да се страна 338 задовољимо природом што је близу нас. — Сто пута сам гледао облаке ђе из мора дођу на гомиле. — Угледа у чести овна где се заплео роговима. — Ах, има још један пут да се верна крв бадава не просипа. — Ту нађоше једну невјестицу ђе јој горе и ноге и руке. — Ако би још било потребе да ти се то напомиње. — Милош заиште све српско робље што су Турци оне године из Нахије Шабачке били одвели. — По казивању људи међу којима се ово пјева. — Затече веке Влахе да вуку сено у шана́ц к Турцима. — То је најзгодније време да се на њих удари. — Незадовољан што је кнез Милош с Марашлијом углавио мир. — Недра отаџбине и пространа су и готова свакад, да даду места свима честитим и вредним синовима својим. — Благо земљи која се може поносити таким синовима својим. — Али је један Бог који чини све у свему. Свуд са мном иђаше брига како ће те приче примити читаоци. — Простак, пак, све је рад да остане као што су му и стари били. — Кад опазе за собом змаја где их тера. — Кад види мајку где плаче. — Где му је оружје што је пасао, где ли му је коњ што га је јахао. — Има вријеме кад се рађа, и вријеме кад се умире; вријеме кад се сади, и вријеме кад се чупа посађено; вријеме кад се убија и вријеме кад се исцјељује; вријеме кад се разваљује и вријеме кад се гради.
734. Где је пак главна реч заменица, обично су заменице одређенога лица та главна реч, и оне припадају и главној реченици, а подређена се реченица почиње придевним заменицама трећега непознатог лица, које се, баш ради ове службе своје, и зову савезнима. Често се заменица главне реченице изоставља.
Примери. Она браћа што се добро хвале, братац брата познат’ не мога̑ше. — Онај који вас је створио, одржава вас. — Срећа је оно што људи за срећу држе. Ви сви који сте из босанскога пашалука, излазите на поље. — Тешко онима који зло зову добро, а добро зло. — Тешко онима који мисле да су мудри. — У исто време страна 339 одбијао је оне који су, испреко Мораве, надирали на Темнић. — Једите све што се пред вас донесе. — Сад ће бити (оно) што ће бити. — Онај што иде за мном, јачи је од мене. — Нису никако могли остати онаки каки су дошли.

б. Именичне реченице уз именице или заменице.

735. Именичке реченице, онако као и самостални додатци уз подмете (како подметни тако и прирочни) допуњују или описују оно што казују именице или заменице у реченицама, али начином више одвојеним и самосталним и мање везаним за своју главну реч него што је случај у придевских реченица. Иначе су и ове реченице везане за своју реч истим везама којима се и придевске везују, или немају веза никаквих. И ове ћемо реченице разгледати у два члана, према томе је ли главна реч именица или заменица, узимљући најпре на ред именице.
Примери. Дође ми Сали-ефендија, који је био мога оца ћата, и јоште пет старих Турака. — Пред оним градом била је једна чесма, с које је сав град носио воду. — Вратимо се ја и Живан буљубаша, који смо ту на састанку били, и нађемо где нас чека стари кнез Никола Грбовић. — О Паштрмцу је било много причица, које су врло занимљиве. — Народ пак, коме је зулум и онако био додијао, стане се већма и већма бунити. — Су чим ћете изаћ’ пред Милоша и пред друге српске витезове, који живе докле сунце грије. — Ту се помоћу једнога пријатеља позна са српским трговцем Стефаном Живковићем, који је из Београда био утекао од зулума дахијскога. — Она се у разговор, макар какве науке он био, умешати могла. — Његови појмови, ма колико да буду недотупавни, ницаће из спољнога света.
736. Именичка реченица може се, исто тако, додати и уз заменицу као главну реч.
страна 340 Примери. Но ми опет нећемо на вас, који сте мирни и добри цареви Турци; ви се одвојте до чаршије горе. — А по том ми живи, који смо остали, заједно с њима бићемо узети у облаке на сусрет Господу на небо. — И у тренут ока ми се нађосмо у порти београдске цркве, а она, сирота, ниска, мрачна, чађава, уваљена у рупу, без звона да се огласи, без крста да се распозна, права магаза! — Колико их је, који често преврћу ту књигу? — Има нас и таких, који бисмо хтели да Милошева беседа буде онака кака је данас нама угодна и пријатна. — Ми који смо знали кнеза Милоша, који смо слушали његов говор, вршили његове заповести, дивили се брзини његова мишљења и обиљу његова рада, дужни смо чувати од заборава све што попуњава слику тога реткога Србина.

в. Подређене реченице за предмет уз глаголе.

737. Уз прелазне глаголе може потребати да се оно што се исказује предметом, каже целом једном реченицом. Таке реченице, што заступају предмет, скопчавају се за своју главну реченицу заменицама или свезама: да, где, како, е, итд., или упитном речцом ли, или савезном заменицом, или стоје без икаквог савезног знака.
И остали падежни додатци или просте допуне прирокове, у којима се казује оно што се глаголом врши, могу се исто овако као предмет развити у читаву подређену реченицу. Примери. Па се крило на чекрк окреће, те казује који вјетар пуше. — Ми ћемо њима казати на кога смо се подигли; а они ће знати за што смо се подигли. — Видим како је данас. — Види хоџа да се преварио, а не зна како ће одступити од своје ријечи. — Бог зна јесам ли и толико заслужио. — И рекоше, Бог им опростио; да сам велики зликовац. — Кад дођемо у двор к моме оцу, он ће теби давати што год заиштеш. — Чује у шуми неку писку, а не знадијаше шта је. — Па ми реци страна 341 говорим ли право. — Љутит ага мрко гледа где се силом дивит’ мора силан арслан горском мишу. — Те се боји где ће погинути. — Да не би Срби опазили гдје они бјеже. — Или ваљда краљ мисли да ми не знамо како ваља за свог цара умрети. — Међу собом вијеће учиниле којом ће га смрћу уморити. — Колико ноћце ноћас би, не вргох санка на очи, слушајућ’ коло ђе игра. — По неки болесник пада се да ће дуго живети. — Пошто је дуго времена вино из бачве точило, стане се чудити како вино једнако тече.

г. Подређене реченице за намеру.

738. Кад се у подређеној реченици казује намера радње, исказане у прироку главне реченице, онда се подређена реченица скопчава за глагол главне реченице свезама: да, еда (једа), нека, како, или се узима упитни реченични облик и погодбени начин.
Примери. Иде брату у другу одају, да он буди брата Драгутина. — Он продаје девет винограда, не би ли се одужио дуга. — Једва смо се овамо савили, еда како ви то претечете. — Пошљите му лист књиге бијеле, нека дође граду Вучитрну. — Подај му, нека једе. — Нек се Срби тријебе братском враждом, како би му лакше било пашовати. — Ил’ ми кажи шта да чиним, да те смирим и утешим? — Макни српом, да ти видим руку. — Даћемо ти мор-доламу, да нам поиграш. — Тада пође да купи мало земље, да би мртваца својега у своју земљу укопао. — Да га замоли, не би ли ми учинио милост. — Да им тако притужи, не би ли они показали и остало своје друштво. — Дуждевић ме зове у сватове, да му будем девер код девојке. — Па ћемо сутра ићи на салаш, да носимо пастирима, нека се и они провеселе. — Ал’ тек што ти нога крочи, да униђе у пећину. — Једно Туре измакнуло било, не би л’ Јанку уграбило главу.

д. Подређене реченице за погодбу.

739. Кад се у подређеној реченици казује погодба, по коју може или не може бити оно што се страна 342 казује у прироку главне реченице, онда се подређена скопчава за главну или упитним реченичним обликом, или свезама и прилозима: да, ако, кад, док (докле).
Примери. Да из неба плаха киша падне, ниђе не би на земљицу пала, већ на добре коње ил’ јунаке. — Да ти можеш добит’ агалуке, најприје би себе извадио. — Да ти имаш крила соколова, пак да паднеш из неба ведрога, перје меса не би изнијело. — Ако суђено буде, ја сам рад издати још ове књиге на свијет. — Ако види да су Римљани достојни имати оне законе, да им их да; ако ли нађе да Римљани, због свога незнања, нису достојни Солонових закона, а он да их врати натраг. — Ако Афис-паша дође са триста људи, да га примимо у Београд; ако ли поведе више, да се бијемо с њим. — Кад би сви људи били разумни и правдољубиви, не би било међу њима ни кавге ни неслоге. — Кад би трговац свагда добивао, не би се звао трговац, него продавалац. — Кад би пророци били, не би били људи. — Докле гођ Бог човеку не узме ум, не може мал. — Док пушка не пукне, чути се не може. — Док се човек дима не надими, не може се ватре нагрејати. — Ал’ да вјетру дадеш плећи, тер да гледнеш низ вјетар равнином, видио би гдје скуп људи ступа. — Не дајте ме, ако Бога знате, узидати младу и зелену. — Видиш ли само приличан начин да можеш побећи, бежи. — Мислиш ли ме мртва пожалити, пожали ме док сам у животу. — Србин жели, а ви хоћете ли?.. срећа, нада, будућност у вас. — Ако вранац буде среће старе, под тобом ће вранац испливати.

ђ. Подређене реченице за уступање или допуштање (пермисивне).

740. Догађа се да се у подређеној реченици казује погодба, по коју може или не може бити мисао главне реченице, али се ипак уступа или допушта оно што се казује прироком главне реченице, извршила се или не извршила погодба у подређеној реченици наведена. Подређене реченице, у којима се така уступна погодба страна 343 казује, скопчавају се за главну свезама: нек, да, и, ако, ако и, макар, премда, ма (ма да), буд’ (буди), баш и да.
Исто значење има и прошасти глаголски придев, кад значи жељење. Тај прошасти глаголски придев може доћи и двапут једно за другим, други пут са свезом да (Ко био или: Ко био, да био). Исто тако долази двапут једно за другим цела уступна реченица, кад је у првој подмет заменица непознатог трећег лица, или се у њој налази таке врсте прилог (ако, где, итд.), а друга се за прву везује свезом да (Ко си, да си; Где је, да је, и тако даље). Примери. Али и нек све тако буде, немојте, браћо, да ропћете на свога краља. — Нек’ осуши, ал’ зашто пресуши? — Ја сам синоћ у вас на конаку био. А чобан му одговори: Нека си био, пут те нанио. — Да то вера и подноси, Омер-ага се ласно не би дао предати Србима. — Ако и нису Срби ударили на ове Турке, они су цело лето једнако ударали на Србе. — Љубав никад не престаје, а пророштво ако ће и престати, језици ако ће и умукнути, разума ако ће нестати. — Ако је црн, није ђаво. — Мајмун је мајмун, ако ћеш га у какве хаљине облачити. — Макар колико да је измајсторисан и дотеран човечији говор, опет му је јамачно корен у природи. — Ружио је смејати се туђој несрећи, па макар несрећник био и рђав човек. — А ја нећу Турчин бити, макар главу на раменима више не носио. — Морам га објавити и истину казати, макар се ко и наругао. — Најпосле да прокушамо, премда ја не стојим добар за следства. — Његови појмови, ма колико да буду недотупавни, ницаће из спољнога света. — Буд’ ми закла коња на ливади, и сокола у зеленој башчи, зашт’ ми закла чедо у колевци? — Сладак је сан ономе који ради, јео мало или много. — Какав си, да си, и где си, да си, на овом ил’ на оном свету, он иште, те иште. — Њему ће од нас јабука непрестано ићи у своје време, где био он да био. — Да ће живот изгубити без сваке милости, и који био да био. — Какао наук, страна 344 такво и читање, ка’ је да је, о њему се бавим. — Помисао на сами повратак, баш и да им буде суђено избавити се, — страшила их је јако. — Али се Срби не одрже, премда изгубе неколико знатних људи. — Откуд год је, он је рода мога. — Ако и јест крива врата, ама лијеп мирис дава.

е. Подређене реченице за поређење или начин.

741. Често се догађа да се пореди међу собом оно што се каже у две реченице.
Поређење реченица може бити на више начина. Често се, на прилику, хоће да покаже да је међу собом једнако оно што се казује у главној и подређеној реченици. На тај начин поређене реченице скопчавају се међу собом заменицама или прилозима изведеним од заменица: какав — такав; толики — колики (или: колики — толики); онолики — колики; као год што — тако; како — тако; како — онако; као оно — тако; као што — тако, итд. У подређеној је реченици обично заменица непознатог лица, или прилог од ње изведен. Примери. Како је мир прошасте године између Срба и Турака начињен, онако је и трајао. — Како ноћ бој прекине, тако Турци заноће око шанца српскога. — Ти ниси толико несрећан, колико ти се чини. — Какво би било пролеће без сунца, такво је детенце без слободе. — Као год што подржава јакога и великога, тако се исто стара о слабоме и маломе. — Наши су дани онолики колики беху Лазареви, Обилићеви и Милошеви. — Па како се год ми сад бринемо о њима, тако ће се они после бринути о нама. — Као што се пјесме по народу различито пјевају, тако се и приповијетке различито приповиједају. — Колико се овај посао чини ласан, толико је још више широк и дугачак. — Куга и мач не убијају толико људи, колико убија пиће вина и ракије. — И к’о оно вихар, када завихори, е тако се вас дан витлају по гори. — Он вероваше у победу свога правца онако тврдо, као што вероваше у живот народа свога. страна 345
742. Овако се поређење у реченицама може казати простије, једном само реченицом, тако да изгледа као начин којим се свршило оно што се у реченици каже. Тада се реченице везују за своју главну свезама као (ка’, ка’-но, кан’да, као да, као што, као год), како.
Примери. На небу им душе царовале, ка’ им име на земљи царује. — Заборави ме, као што ја тебе нигде заборавити не могу. — Свест о дужности развија се с временом, као год и знање о истини. — Када игра, кан’да паун шеће; кад говори, к’о да голуб гуче; кад се смије, кан’да сунце грије. — Народ оружје да да̑, и да буде раја као што је и био. — Играју се на бијела јата како јата дивних лабудова, кад се небом ведријем играју. — Агин чадор ине наткрилио, ка’но лабуд птица бела беле птице голубове. — Ал’ ми ћемо, као што смо били, један другом свагда бити мили. — Небо је црвено, као да је крвљу обливено.
743. Кад ли се поређењем реченица износи неједнакост онога што се у двема реченицама пореди, онда се таке реченице скопчавају једна с другом свезом него (но, што — то, што — тим), или у једној долази поређен придев или прилог, а подређена су за њу скопчава заменицом што или што год, или свезама: него, него што, него ли. Као што примери показују, овако поређење дотиче се појединих делова реченице.
Примери. Волимо те, Страхинићу бане, но сву земљу, нашу царевину. — Волим скочит’ у воду Мораву, него љубит’ на срамоту Турке. — Боље је јело од зеља, гдје је љубав, него од вола угојена, гдје је мржња. — Тако народу опет постане милији рат него ли таки мир. — Што се ближе сунцу тече, све то мање зрак му пече. — Пре ће око око ми издати, нег’ Војислав свога Владислава. — Пре ће ова рука усахнути, и у устих језик укочит’ се; пре ће с’ ово сунце предерати, и славно ми с’ колено утрти; пре ћу т’ мртву пред собом видети, или живу у страна 346 гроб закопати: нег’ што ћу те оном дати, ког ни име нећу да с’ преда мном каже. — Што је зрелије грожђе и што је мање водено, тим угаситијег лица бива вино. — А што су Турци то више одбијали и развлачили, то је Србима жеља све више и више расла и развијала се. — Што више љубави враћаш, више ћеш је примити. — Него му се развесељаваше лице све више, што се ближе примицасмо приморју. — Туга, разливена по њезином лицу, више је казивала о њезиној жалости, него црнина, коју је носила на себи.
744. Има још поређења, у коме се у једној реченици износи оно што је мање, лакше, могућније или извесније, с намером да се у другу стави оно што је веће, теже, немогућније или неизвесније, па и то у упитном облику, те се тим начином једно или друго обара или потврђује. Уз одрицање је прва од ових реченица понајчешће одречена. У таком поређењу друга се реченица везује за прву свезама: него (но), камо ли (а камо ли, да камо ли, некмо ли, а некмо ли, т. ј. не камо ли), то ли; или је у првој не само, а у другој него и.
Примери. Не могоше темељ подигнути, а камо ли саградити града. — Ти нијеси ни чуо јунака, да камо ли очима видио. — И не би га пренијеле виле, а камо ли ноге на јунаку, Црном Гором на бијелу дану. — Јер се догађаји искваре и у ономе истом нараштају, у коме су се догађали, а камо ли за неколике стотине година. — Сама Главашева глава доста би била, да Милоша увери шта се и о његовој ради, а камо ли још овакав поздрав од гаваза. — Имам блага, колико ми драго, градио бих десет манастира, а некмо ли себе оженио. — Досадио студену камену, а некмо ли цару Сулејману. — Којима нитко ништа не може, а то ли отрцана просјачад. — Кад издаде оваког јунака, кога данас у свијету нема, то ли мене сјутра издат’ неће. — Ја се заклињем останцима светог живота твога, да ћу Србију узвисити не само оружја страна 347 силом, него правдом и законима. — По селима су Срби не само за мале кривице, него и за главу судили. — Пак не само што поставе муселиме и по онаким паланкама, куд’ никад нису били, него још и војске по неколике стотине оставе у свакој паланци на трошак народни.

ж. Подређене реченице за време.

745. Кад се у подређеној реченици казује време у које се догодило оно што је у главној казано, онда се реченица подређена везује за додатак прироков главне реченице што казује време, а то је обично прилог изведен од заменице трећега познатога лица (тада, итд.). У истом случају прилог се изведен од заменице трећег непознатог лица (када, итд.) ставља у подређену реченицу, те излазе парови: када — тада; када — онда; како — таки, једнак; докле — дотле. Или се подређена реченица која показује време везује просто за своју главну реченицу прилозима: кад, док (докле), чим, како, пошто, тек.
Примери. Кад настала година четврта, тада виче са планине вила. — Кад у јутру јутро освануло, и градска се отворише врата, тад ишета царица Малица. — А кад виђе да му не науди, онда пусти вјетра студенога. — Лепо су га свати дочекали, како с коња, таки за трпезу. — Док дођоше кићени сватови, дотле с’ Милић мртав належао. — Док сам се мало повратио и на ноге себе исправио, дотле њу на галију одведу, а мене на брегу оставе. — Докле су дотрчали, дотле је он већ издахнуо био. — Славио га он и пород му, док трајало свијета и вијека. — Шта чини мајка, чим јој дете поодрасте. — Ти ћеш код мене, док сам ја жив, остати. — Трипут совру очима прегледа, док је брацу лице угледала. — Ова моја два друга нека остану овде, док се ови послови не сврше. — Не стрељајте по гори јунака, док је гласа Краљевића Марка. — Старац некуда изађе, а њему рекне: читај, синко, док ја не дођем. — Како змија паде на земљицу, једнак змија у страна 348 дувар одмиле. — Кад стигоше цара и сватове, цар му даде хиљаду дуката. — Како је дошао, призове себи кнеза и све кметове. — Ал’ тек што се ухвати у коло, дуне некакав вихор. — Пошто с осталим женама и ђецом из Неготина испрати и он своју жену у Пореч, дође му један пријатељ. — Пошто се он врати, и баба остане сама с дететом, онда му стане говорити. — Тек соколу прво перје никне, он не може више мировати.

з. Подређене реченице за место.

746. Кад се у подређеној реченици казује место на коме се догодило оно што је у главној реченици казано, онда се подређена реченица везује за додатак прироков главне реченице, што казује место. Кад је тај додатак прилог изведен од трећега познатог лица заменице: тамо, ту, онамо, онде, итд. онда у подређеној реченици долази прилог, изведен од заменице трећега непознатог лица где (кьде), докле. Тим се истим прилогом скопчавају за главну реченицу и остале споредне реченице за место, ако се казује бивање или радња која се на месту збива; ако ли је у радњи или бивању кретање, онда се таке реченице скопчавају прилогом куда, откуда, итд.
Примери. Али тамо плода бити неће где не цвета у пролеће цвеће. — Ђе полазе такви гости, ту све напредује као трава о Ђурђеву-дне. — Ђе се гусле у кући не чују, ту је мртва и кућа и људи. — Где чујете трубу да труби, онамо трчите к нама. — Ђе је од ње капља крви пала, онђе расте трње и коприве. — Где се који застао, онде и нека седи. — После тога успуза се до једног места, где је камењак био издубен. — Хајдуке опколе онде на вису, где се они бише од јутра до мрака. — И опета нигде кута, гдено млађан да се станим. — Јер се управо још не зна докле Срба има у Арнаутској и Маћедонији. — Па отиду куд су наумили. — Па га човек запита куда страна 349 иде. — Афис-паша побегне чак у Ниш, где на скоро по том, које од срамоте, а које може бити од страха, и умре на пречац. — Сахранише Милић-барјактара, куда јарко смирује се сунце. — Он мене запита откуда сам, и јесам ли одавно овде.

и. Подређене реченице за последицу и узрок.

747. Каткад се подређеном реченицом казује последица или узрок онога што се излаже главном реченицом. Таке се реченице скопчавају за своју главну савезним речима јер (јербо), с тога, зато, што, (каткад и где), будући, како; или у главној долази тако, које се и прећуткује, толико итд., а у споредној да. Кад се овака реченица скрати, од ње постаје глаголски прилог садашњега времена.
Овамо иду и подређене реченице које су додатак подмету (чл. 734.), само што реченица са показном заменицом, показујући последицу, долази овде као подређена. (Ко погине [онај] умрети на постељи неће). Примери. Па ми стери мекану постељу, ни дугачку ни врло широку, јер ти дуго боловати нећу. — Волим дати коња на размену, јер не могу пјешке путовати. — Жао му је што ће дати благо, са тога се врло расрдио. — И по семену твојему биће благословени сви народи на земљи, зато што си послушао глас мој. — Ал’ овако он ће ми судити, што моју дужност не чиним. — Посланицима је таки човек управо требао, зато га драговољно изишту. — Добро ће бити, јербо ја све стрепим да откуд на нас не натрапају. — Црна горо, убила те туга, како но је жеђ данаске мене, ђе у теби хладне воде нејма! — Авај мене до Бога милога, ђе поигбох јутрос пред механом. — Будући да онде у пустињи нити су имали сенатори шта јести, нити је ко долазио да се суди, зато се (савет) премести у манастир Боговађу. — Будући да он није гледао да се и његову сину надјене име каквог свеца, тако је по смрти његовој и његов син почео славити онај дан. — страна 350 Будући да се старате за духовне дарове, гледајте да будете онима богати, који су на поправљање цркве. — Како су куће биле све дрвене, и на већу још несрећу турску дуне ветар, тако ватра за један час обузме сву варош. — А стока нека стоји у целости, будући да су капетани и кнезови осведочили и на душу узели, да је стока вилајетска. — Сад је, дакле, само требало почети, но будући да је била још зима, зато Милош одложи почетак. — Још се не могу да разберем, тако ми је овај чудни сан забунио главу. — Он би се тако лудо гњевом разјарити могао, да косу на глави себи чупа и зубима шкрипи. — Све се наби, да кркнут’ не море. — Тице певаху, да ваздух јечи. — Доле у дубљини с таким шумом ваљало је неко језеро своје таласе, да ми чисто уши заглуну. — Турака у јуришању толико изгине, да се Афис-паша готово уплаши. — То је сувише, рече краљ, који у мало не паде на узнако од тога гласа, али кога великодушност беше толика, да још стеже руку овоме гадноме вређачу. — Али једно гладан да бих камена загризао, а друго из љубопитства, приступим к вратима. — Ко год одвећ хвали једнога народа без разума простоту, или мора бити и сам простак, или је лукав и злохитар. — И који не узме крста својега и не пође за мном, није мене достојан. — У крв ће нам вјере запливати, биће боља која не потоне. — Тога ради и ја, не могући више трпљети, послах да познам вјеру вашу. — Један је, не слушајући напомене које су му даване, навукао на се болест. — Цар, дознавши од слугу шта је и како је, метне у вече под браду сунђер. — Срби пак, осиливши и већ готово завадивши се с царем турским, стану гледати згоде и тражити узроке да опет на њих ударе.

2. Скраћивање простих и сложених реченица.

748. Скраћивање реченица може бити на два начина:
     1. Изостављањем оних делова реченичних који су излишни, или без којих ће се смисао опет добро разумети;
     страна 351
     2. Замењивањем једних граматичких облика другим: дужих краћим, сложених простим.

I. Скраћивање изостављањем.

749. С тога што су познати или се лако могу погодити, изостављају се спона бити (види чл. 559.) или прирок (види чл. 561.).
Примери. Кућа моја чарна гора, а постеља камен ови. — Нигде стана, вода свуда. — Наоколо морске пене. — Нигде трага од дана бијела. — Хвала Богу. — Добро вече. — Слава и част домаћину. — С Богом, горо и дубраво. — Сунце у море, а он на кућни праг. — Сваки понос, сваки дика, нада, у свакоме Обилића плам. — На тај начин школа постаје нека друга кућа, у којој је учитељ отац а ви његова деца. — Ни Тодора, ни од њега гласа.
750. Кад се у сложеним реченицама деси више једнаких подмета или једнаких прирока, онда се те реченице отежу у скраћену сложену реченицу (чл. 563. и чл. 578. поређења и сличности), и у тој буде више подмета или прирока, или више и једних и других.
Примери. И сунце је охладнело, једва сипа зрак. — О колико у њој звездица трепери, кол’ко сјајних, светих, врлих успомена. — У томе ме нађоше очишћена у цркви, ни с народом, ни с виком. — По језеру вранац коњиц плива, а за њиме злаћена колевка. — Наша земља све се више развијала, а тако исто и живот у њој. — Ка’ да Душан велики устаде, ка’ да Србе позва на освету. — Све ми мило ноћца расплашила; што не могла, у таму завила. — На једанпут мајстор скочи у воду, и почне пливати. — А сад чујеш лелек мученика, јаук, писку, тешке уздисаје. — Ми идемо преко села, а облаци преко неба. — Та је грађевина много налик на грађевину других бегова и богатих Турака; али је све њих надмашила својом необичном величином, својим распоредом, а можда највише својим положајем према сунцу. — Пламти небо као живи страна 352 пламен. — Да му се исповиједаш као сад мени. — Заспа као заклан. — Ми вам не можемо ништа помоћи као ни себи. — Дјела његова бијаху зла, а брата му праведна.
751. Као год што се чини с подметом и прироком, кад су у више реченица једнаки, тако се исто чини у сложеним реченицама и о додатцима и осталим речима у реченици, кад су једнаке или међу собом, или с подметом и прироком, па ма, на прилику, иста реч била у једној реченици предмет или други који додатак, а у другој прирок, или обратно.
Примери. Па ћеш бити госпођа краљица, прести свилу на златно вретено, свилу прести, на свили сједити, а носити диву и кадиву. — Колика најприје дангуба, а послије безмјерни, немили труд. — Јер ће на једнога мрзити, а другога љубити, или једноме вољети, а за другог не марити. — С мање муке а више плаће дарове и благодети природе задобија. — Али се заваде Аврамови пастири с Лотовима око паше. — Зар не би он нас одавде извео, да је икако могуће. — Хоћу све право, тако ми бабове душе и тако се моја с његовом на они свијет не препредала. — Сад кажи, шта сам ја без круне, шта ли је мој Синиша? — Дође пред кућу Мрковића, кад ли је пуста затворена. — На то ми одговоре да су у њих епископи и свештеници све сами Грци, и да се врло ријетко ђегођ нађе Бугарин. — Које су доцније биле извор несрећи његовој и породице му. — Ако је што чуо или клео, нека заборави и откуне.
752. У подређеним сложеним реченицама (чл. 736, 742-746), где је у главној реченици обично показна заменица или прилог (онај, тај, тамо, онамо, тако, дотле, тада, итд.) копча, за коју се скопчава подређена реченица кроз своју савезну заменицу или прилог, често се заменица или прилог главне реченице изостављају.
страна 353 Примери. Ко нагли без обзира, далеко не одлази, а много поквари. — Ја ћу везат’, што ми братац даје. — Вршите сваки, што вам је дужност. — Јер чега се бојах, дође на мене, и чега се страших, задеси ме. — Освета је наопака и проклета; ко њу прати, душу губи, пород трује, колијевку губа. — Снијевају што бити не може. — На небу им душе царовале, ка’ им име на земљи царује. — Народ оружје да да, и да буде раја као што је и био. — Кад говори, к’о да голуб гуче. — Ти ћеш код мене, док сам ја жив, остати. — Кад стигоше цара и сватове, цар му даде хиљаду дуката. — Пошто им прочитасмо ову нашу осуду, помирисмо их и ижљубисмо. — Тице певаху, да ваздух јечи. — Све се наби, да кркнут’ не море.

II. Скраћивање замењивањем.

753. Целе додане, подређене, реченице могу се стегнути у једну или неколико речи. То се у подређеним реченицама, које су додатак подмету, прироку и предмету (чл. 733 и даље), чини подметовим и прироковим додатком (нарочито самосталним додатцима, види чл. 568. и 569.), или истога значења четвртим и шестим падежем (чл. 642. и 653.), или прошастим и трпним придевом (чл. 698, 701).
Примери. Ми, сиромаси, носимо им колаче. — Нек погинем, јунак, на јунаштву. — Него мене, старца, послушајте. — Књигу пише Жура Вукашине Видосави, љуби Момчиловој. — Поздрави ми краља, таста мога. — Не држах себе достојна да ти дођем. — Честита бих њега учинио. — Ја се млада бољем добру надам. — Њега су Турци још малена заробили. — Да ви знате ваше намастире, наших славних цара задужбине. — Тко је љута змаја преварити, тко ли њега спаваћива наћи. — Поставих те оца многијем народима. — Ти је мораш учинити срећну и честиту. — Учини га дружба старешином. — И Турчина зовеш каурином. — Девојке ме врагом зову. — Градимо га лажом. — Хоћете да ме направите свињаром. страна 354 — Агара метне својега сина, од жеђе изнемоглога, под једно дрво. — Па сустала коња одјахао. — Пролијте крв њихову, на њихову олтару накићену цвећем. — Имао сам лепе куће, и гледао сам их из шуме спаљене и срушене. — Орао устрељен. — Или имаш што сакривено у себи. — Човјек, рођен од жене, кратка је вијека и пун немира.
754. Подређене реченице времена или последице и узрока (чл. 745, 747), могу се стегнути или сажети прилогом садашњега и прошлог времена (чл. 696 и 697) и глаголском именицом која се од трпног придева наставком ије (је) гради (спасен-ије, виђење). Ако се у приређених реченица радња збива у једно време, може једна постати подређена и скраћена прилогом времена садашњега.
Примери. Путујући тако удари на једну воду, и идући покрај те воде, сретне се с једним човеком у зеленим хаљинама. — Чујући Стојша из двора овај разговор, изађе и он пред змаја. — Добар може постати само чинећи добро. — Ил’ јездите преко неба равна, гледајући земље и градове. — Видећи ја, да је он велики шаљивац. — Јер за тијем уздишемо, желећи обући се у овој небески стан. — Ти, човјек будући, градиш се Бог. — Потопивши сами скеле на другој страни, кажу им, да су скеле покварене. — То рекавши, баци новчић у поток. — Пошавши још мало даље, дође под један град. — У превођењу сваке књиге. — По разбићу Турака. — О прошењу девојке. — Направише од боја чардаке, без питања цара и везира (Упореди: Да те везир погубит’ не може, док честитог цара не запита).
755. Подређена реченица за намеру (738), за предмет (чл. 737), и подређена реченица уз именице подмета или прирока, може се отегнути начином неодређеним (чл. 703. и 704.).
Примери. Рано рани Туркиња ђевојка на Марицу бијелити платно. — Тко се снизи к росној трави, санком страна 355 кријепит’ снагу т’јела. — Кад погледаш с града изнад себе, ништа немаш лијепо виђети. — Лијепо л’ је под ноћ погледати. — Почнем му, дакле, овако говорити. — Не бих рад робом бити. — Није нам суђено живјети заједно. — Кад ја сједнем вечерати вечеру. — Не да Турчин главу укинути, не да своје руке иштетити. — Али волиш по мору пливати, али волиш на ватри горети. — Не дајте ме опет у јарам ропства ухватити. Напомена. Многи наши писци очевидно беже од начина неодређеног, растварајући га где год доспеју. Ако проуче ово мало примера и потраже их још у врсним делима нашега језика, која се не могу потворити нечистином, увериће се ласно, да тиме крате језику нашем једно од старинских својстава и лепота његових.

3. Намештање или ред речи.

756. Ред речи у реченицама може бити редован или обрнут.
Кад је редован ред, међу се речи онако како по граматичком склопу једна за другом треба да дођу. По томе склопу долази на прво место подмет, пред њим додатак од придева или именице, а за њим додатак од реченице. После подмета и додатака његових иде спона, ако је потребна, за њом прирок и прирокови додатци. Али у говору и у писању често затреба да се речи ређају једна за другом по сили мисли које се у њима исказују. Тога ради често у ствари изађе ред речи са свим обрнут према синтактички редовноме, јер сила мисли деси се баш на оној речи, којој би по синтактичком реду било место на послетку. А у таквом случају та реч оставља своје место и излази напред. Примери. Из земље излази хлеб. — Леп је зоре осмејак, леп је дана огрејак. — Ту не јекну јека кршна. — Усред страна 356 поља мирна, пуста, стародавна расте липа. — Дела ваша сунцу равна неће скрити ноћца тавна. — Тад пролети сред народа млади Бочарис. — Села му је пала брада по кафтану зеленом. — А вихар хучи, тавних гони облака ред. — Клецаше слаба нога пода мном. — Тајни неки чини ми се знак. — Није терет то мој прави. — У сву госпоштину српску удари гром из ведра неба. — Јунаку су добар коњиц крила. — У име Бога, у час добар сунце истече.
757. Како год речи, тако и реченице, кад су сложене, могу се једна за другом ређати начином редовним и обрнутим. По редовном начину иде, на прилику, подређена реченица после главне. Међу тим ради изношења на већи углед једне или друге мисли догађа се са свим обратно, и тада је обрнути начин ређања реченица.
Примери. Мрзећи на зло, држите се добра. — Шта вреде српске народне песме, довољно је познато. — И скочивши на њих, човјек, у коме бјеше зли дух, надвлада их. — Они који мачем секу, од мача ће и погинути. — Ох, кад сунце летње плане, хоће јунак да сустане. — Сузама обливен устане он, и благосиљајући нас рекне нам: да се више ничег не бојимо, јер нас је Бог под своје крило узео. — Место да се држим залива, ја се упутих у поља, доста родна и обрађена, кроз која се овде онде отварају лепи изгледи. — Који говори да је у видјелу, а мрзи на својега брата, још је у тами. — Једно што је био тек скоро Турцима дао реч, а друго што је поврх тога био уверен да ће тако неспреман почетак пропасти, науми Милош са свим друго нешто. — Што је год неразумно, неправедно и неваљало, било у философу или у простаку, у грешнику или у свецу, у богату или у сиромаху, то нигде своју натуру не измењава, него свуда и за свагда не ваља. — Кад ме је отац у цвету година мојих за проседог Стевана дао; кад му је предел Северина поклонио, земљу природе дивотама украшену, која споменике великих Римљана удивљеном оку изобилно представља; кад страна 357 је уздарје ово сјајношћу других драгоцених ствари надвисио — није могао помислити да ће кћи његова у двору Стевановом остати постидна.
758. Често реченице, померене са свог места, дођу међу подмет и прирок, или међу главне делове реченичне и непосредне њихове додатке. То су уметнуте реченице.
Примери. Деца, док су мала, не знају ништа. — Неће вам се до века, овако као сада, давати све што вам треба. — Ако се уквари цвет, онда род, баш и да доспе, неће бити ни леп ни добар. — Ствар — а о њој мислио, а је у животу тражио — немогућа. — Ласкам себи, ако се не варам, да ћеш ју са задовољством читати. — Чувајте се, рече ми он даље, од нездрава читања. — За име света, повиче, шта је?

1. Ле́г-а-ти од лег (лећи); разуме-в-а-ти од умѣ (умѣти); враћати од врати (врати-а-ти, вратј-а-ти, враћати).
2. Овако је у апсолутној већини случајева (Miklošić Syntax 320 итд.), али се догађа и противно, нпр.: водати — проводати; носати — проносати; ходати — проходати, исходати (ib. 331).
3. Значење трећег падежа одредио је Даничић овако: „У трећем падежу реч показује да нешто ступа у свезу с оним што она собом значи. Кад се иде кући, ходу је крај у кући, по чему се довољно може разумети речена свеза.“ —
4. Пасти ћу (упоредити: доћи ћу), паст’ћу, пас’ћу.
5. Неки сада обични придеви, од којих се више њих могу и поредити, постали су управо од оваквих глаголских придева. Таки су: зрео, врео, кисео, труо, смео, мркли, остали, зарђали, итд.
6. Овде је страховање више смислом него правце изречено.
7. Ст. слов, нѫ и нъ; српски ноу и на (види те речи у Даничића рјечнику), руски ну и но. Књижевним познатим путем уобичајило се ово последње и код нас, али је неправилно, и од њега ваља разликовати но постало гласовним сажимањем од него: Боље је свашто јести но свашто говорити.