Srpska gramatika (1894)/Dodatak

←Deo 4: Nauka o rečenicama

Srpska gramatika Pisac: Novaković Stojan Dodatak

Ključ→

Novaković, Stojan (1894). Srpska gramatika. Beograd: Državna štamparija

DODATAK

I. REČENIČNI ZNACI.

759. Gde je kraj kojoj reči, poznaje se u pisanom ili u štampanom slogu po praznom prostoru, koji se među pojedinim rečima ostavlja; gde je kraj kojoj rečenici, ili iz kojih se delova ili samostalnih celina sklapaju rečenice ili celi rečenični nizovi, poznaje se po naročitim rečeničnim znacima. Kad se govori ili glasno čita, na tim se mestima glasom zastajkuje, ili se glas menja, diže ili spušta, manje ili više.
760. Rečenični su znaci od koristi za potpuno i jasno razumevanje onoga što se u rečenicama kazuje. Katkad biva da različito postavljeni rečenični znaci mogu razumevanje uputiti na različite načine. Toga radi se za njih ne mogu postaviti potpuna ni do kraja određena pravila, nego tek glavna načela, a svakome je ostavljeno, da tim znacima označi način čitanja ili razumevanja onako kako sam želi.
Primera radi navede se dva tri ogleda. — U rečenici I ugledaju oganj daleko u jednoj pećini, zapeta se može staviti posle oganj i posle daleko. U prvom slučaju (I ugledaju oganj, daleko u jednoj pećini) izaći će značenje da je oganj ugledan u pećini samoj, samo daleko. U drugom slučaju (I ugledaju oganj daleko, u jednoj pećini) izaći će značenje da je oganj ugledan u daljini u opšte, i da je u toj daljini pećina bila mesto na kom je oganj ugledan. — U strana 358 rečenici I glas iziđe od prijestola koji govori, ako bi se ostavila tako bez zapete kako je, moglo bi se razumeti da prijesto govori i glas daje. Da bi se to izbeglo, valja postaviti zapetu posle prijestola (I glas iziđe od prijestola, koji govori), i onda će dodana rečenica koji govori biti upućena na glas kao na svoju glavnu reč. — U rečenici U drugom delu upisivani su neki akti koji su posle sledovali ovim redom, zapeta se može staviti posle akti i posle sledovali. U prvom slučaju dodatak ovim redom vezaće se za glagol sledovali; u drugom pak, za glagol upisivani su. — U rečenici Pa to mesto da zauzme neka iz sveta koji nikakvih zasluga nema za Srbiju, ako se stavi zapeta posle sveta, time će dodana rečenica biti upućena na neko kao na svoju glavnu reč, a bez zapete bi se ona mogla vezivati i za svet kao za svoju glavnu reč, što bi smisao konačno menjalo. — U rečenici A naprijed junak na vrančiću, neobična oka i pogleda, neobične slike i prilike zapeta posle reči vrančiću čini da se dodatci što posle te reči sleduju vezuju za reč junak, kojoj i pripadaju.
761. Rečenični su znaci ovo:
     1. Zapeta ( , ),
     2. Tačka i zapeta ( ; ),
     3. Dve tačke ( : ),
     4. Tačka ( . ),
     5. Znak počivke ( — ),
     6. Znak pitanja ( ? ),
     7. Znak uzvika ( ! ),
     8. Znaci prekida ( … ili — ),
     9. Znak zagrade ( () ili [] ).
     10. Znak navođenja ( „“, ili ‚’, ili —).
strana 359

I. Zapeta.

762. Zapetom se svagda odvajaju jedna od druge svekolike priređene (čl. 725) rečenice u običnim složenim rečenicama kao i u rečeničnim nizovima, osem gde bi se mesto zapete upotrebio drugi koji znak, što će se, niže na svom mestu, navesti.
Primeri. On ne ide u bijelu crkvu, već on ide u to polje ravno, te on sije bjelicu šenicu. — Nemarna ruka osiromašava, a vrijedna obogaćava. — Carev sin ustane, opravi se i zahvali pustinjiku, pa pođe kako mu je kazao. — Koren joj je od suvoga zlata, grane su joj drobnoga bisera. — Još sam malo vremena s vama, pa idem k onome koji me posla. — Po tom se paša krene sa spahijama i s ostalom svojom vojskom, i dođe te primi od Nijemaca Beograd i Smederevo, i ostali se Turci stanu vraćati svaki svojoj kući, a baše ostanu po Bosni i po drugim mjestima oko Srbije. — Moje pleme snom mrtvijem spava, suza moja nema roditelja, nada mnom je nebo zatvoreno, ne prima mi plača ni molitve, u ad mi se svijet pretvorio. — Gleda ga, gleda, pa onda tresnu o zemlju.
763. Zapeta se piše svuda redovno i onda kad u nekom priređenom rečeničnom nizu, pred pojedinom rečenicom toga niza ili pred poslednjom od njih, stoje sveze i, ili (ja, jali), niti, ni.
Primeri. Da se jadna za zelen bor hvatim, i on bi se zelen osušio. — Radnja mu je išla dobro, i on je stekao krasne novce. — Moj grob nikad nije pokrio bus rođene mi zemlje; njega nikad nije okvasila suza mojih rođaka, niti ga je oglasila zapevka šumadinska. — Je li ovo odista Beograd, ili je neko drugo mesto? — Ja nju, ja nijednu. — Sjedoše ljudi da jedu i da piju, i ustaše da igraju. — Ni bi sina, ni od sina glasa. — Ili voliš carstvu nebeskome, ili voliš carstvu zemaljskome? strana 360 — Nema lica bez crvena vinca, ni radosti bez zelena venca. — I bi ondje u pustinji dana četrdeset, i kuša ga sotona, i bi sa zvjerinjem, i anđeli služahu mu. — Ili grmi, il’ se zemlja trese, il’ udara more u bregove? Niti grmi, nit’ se zemlja trese, pit’ udara more u bregove, već dijele blato svetitelji. — Il’ vas tkogod uvr’jedio brata, il’ nejaku dragi protivniku život dignuv ogr’ješio dušu, ili putnu zatvorio vrata, il’ d’o vjeru a krenuo njome, ili gladnu uskratio hranu, il’ ranjenu ne zavio ranu: sve je grijeh, sve su djela prika, bez kajanja nema oprosnika.
764. Kad u kojoj rečenici ima više bilo podmeta, bilo priroka, bilo podmetovih i prirokovih dodataka jedne iste vrste, svi se jedan od drugog odvajaju zapetama.
Gde pak, bilo podmeti, bilo priroci, bilo njihovi dodatci, nisu jednostavni, nego su rašireni svojim dodatcima, u celinu se uzimlju i dodatci, a zapetom se odvajaju sve posebne celine, kao što bi se činilo kad bi neraširene bile. Primeri. A sad ostaje vjera, nad, ljubav, ovo troje. — S početka behu deca zbunjena, preplašeno gledahu, zameteno odgovarahu, ukrućeno iđahu. — U rušenju Turstva i dizanju Srpstva, Miloš je bio svakad jedan isti, svakad nepromenit, nepomerno stalan, večito veran, nikad zaboravan, nikad umoran. — Nije čudo, sine, što ćeš u takom selu videti ljúdȋ neradnika, ljudȋ pijanicȃ, ljudȋ svakojaka vladanja, ljudȋ u nekoj duševnoj čami. — Dok zajedno zađoše (mesec i danica) za visoku planinu, za studenu vodicu. — Obucite se, dakle, kao izbrani Božiji, sveti i ljubazni, u srdačnu milost, dobrotu, poniznost, krotost, i trpljenje. — Opet vidjeh pod suncem da nije do brzijeh trka, ni rat do hrabrijeh, ni hleb do mudrijeh, ni bogatstvo do razumnijeh, ni dobra volja do vještijeh, nego da sve stoji do vremena i zgode. — Jeđahu, strana 361 pijahu, ženjahu se, udavahu se do onoga dana kad Noje uđe u kovčeg.
765. Kad su dva podmeta, ili dva priroka, ili dva kakva god dodatka jedne vrste vezani svezama i, ni (niti), ili (ja, jali), a, pred te se sveze zapeta ne stavlja. Tako se čini i kad su ta dva poslednja u redu većem od dva, gde tih sveza nema među prethodnim članovima, ili kad ih je više od dva, a jednu celinu čine (što naročito može vrediti za i), ili kad dva po dva celinu čine.
Primeri. Vino piju Novak i Radivoj. — Beograd, Šabac, Smederevo, Užice, Kladovo i Soko uzeše oblik bojnih polja. — Ovaj prima grješnike i jede s njima. — Neke je dovela nevolja ili potreba. — Kopaonik i Željin još nisu obeleli, Jastrebac i Rtanj još nisu lipa svoja zavili maglom. — Desnom ga je rukom uhvatio za desnicu i za britku sablju. — Život je težak a kratak. — Sad su pak mnogi udi a jedno tijelo. — Bolje ti je biti siromah a pravednik, nego bogat a nepravednik. — Nema ni meni ni tebi. — Ja umio a ne imao, ja imao a ne umio (sve jedno je). — U ono vreme ljudi nisu spavali ni sedali, već posrtali s nosa na usta, a s usta na nos. — Ja i moj vođ kao putujemo k Beogradu. — Ni množina ni raznovrsnost poslova, ni ozbiljnost onih prilika ne smetahu Knezu da se nekad i slatko pošali. — Ne slušajte ni nas ni po što. — I uđe s njima u crkvu idući i skačući i hvaleći Boga. — Bog Avramov i Isakov i Jakovljev. — Gospode Bože, ti koji si stvorio nebo i zemlju i more i sve što je u njima. — Turci su vrlo često dolazili na bačiju Veljkova oca, te jeli, pili i odnosili sir, maslo i mleko. — Gosti su sedeli, jeli, pili i razgovarali se.
766. Gde je pak u takvim slučajima kakvo nabrajanje, ili je u nabrajanju postupnost, ili penjanje, ili spuštanje, ili ređanje s po jednim ili s po dva člana, strana 362 onda se zapete među članovima nabrajanja na kraju, makar se oni počinjali i svezama i, ni (niti), ili (ja, jali), a.
Primeri. U ljubavi, u prijateljstvu, u mržnji, u tekovini, u osveti, u vlasti, Miloš je mogao biti i prav i dvoličan, i stalan i promenljiv, i veran i zaboravan. — Možete ih videti i u gunju, i u kaputu, i u ćurku, i u uniformi, i u rasi. — Novi naseljenici menjali su u jedan mah i klimat, i veru, i način života, i način uprave, i susedstvo. — Ostala je tvoja zamjenica ni kod moga ni kod tvoga dvora, ni kod moje ni kod tvoje majke. — Hoće jednom biti prema glavi, jali mojoj, jali prema tvojoj. — Posle toga ni ja, ni Ljuba, ni baba, ne progovorismo ni reči o tebi. — Ni sabljom, ni puškom, ni blagom, ni vlašću, već jedinom iskrenom ljubavlju prema svojoj nastavničkoj, svojoj naučničkoj i književničkoj dužnosti; tu je poštu on osvojio onim tanackim percem svojim, koje nije pisalo ni za pare, ni za slavu, ni za dopadanje, ni za opadanje, nego da učini, po svojoj mogućnosti, dvorbu i ugodbu nauci i otadžbini. — Samo da ne postrada koji od vas kao krvnik, ili kao lupež, ili kao zločinac, ili kao onaj koji se miješa u tuđe poslove.
767. Gde ima više podmeta ili priroka odvojenih zapetama, zapeta se ne meće među poslednji podmet ili prirok i među reč koja bi mu sledovala ili prethodila. Kad ima opšti podmet, u kom se ujedno kažu svi dotle navedeni podmeti, on se samo odvaja od posebnih podmeta, ali se ni on ne odvaja od reči koja za njim sleduje, ili mu prethodi.
Primeri. Pjesme, zagonetke i pripovijesti, to je gotova narodna književnost. — Dobri ljudi, gostoljubivi domaćini, gozbeni svečari, oni imahu dosta zvanica i gostiju. — Staro i mlado, žena i dete, sve ti to ingleski govori. — U Zadru kolonel Majna, kapetan Jovo Grbljanin, konte Zoran Gabo iz Kandije, gospođa Ana, Rapsomanići i moj ljubimi Lazar Slavujević Mostaranin s strana 363 svojim drugom Simetom, i proči kupci Sarajlije, svi su mi ovi tako dobri i mili bili. — Ni oni ni ja, ne zapisasmo imena mojih roditelja. — A sad ostaje vjera, nad, ljubav, ovo troje. — Putovi svi nasuti, pravi, široki; putnika svud mnogo; putne gostionice velike, čiste, lepe; sela česta, golema; kuće po selima bele, lepe; narod odeven, veseo. — A najveća osobina velikih planina jeste, što se iz njih kopa zlato, srebro, gvožđe, olovo, itd. — Svud štrče odlomci od greda, komadi od zidova, udovi od telesa mrtvih ljudi. — Po ravnim pravim nasipima vrveli su putnici kȏnici, konjici, pešaci.
768. Ako bilo koja reč u rečenici ima više dodataka jedne vrste, nevezanih svezama, ti se dodatci, po malo čas naznačenom pravilu, jedan od drugoga odvajaju zapetom, ali se zapeta ne meće među glavnu reč i onaj dodatak koji uz nju neposredno stoji.
Primeri. Kako ćeš se obiknuti bez svećice, bez stražice. — Budi ugled vjernima u riječi, u življenju, u ljubavi, u duhu, u vjeri, u čistoti. — Pred nas će izaći nevesele senke tolikih čestitih, tolikih zaslužnih ljudi, zasutih nepoznanjem, zaboravljenih nepoštovanjem. — Ne umiju dvoru puta naći od mirisa rana bosioka, od ljepote ruže i viole, od čestine sitne mačurane, od širine zelene naranče. — Po ulicama, po dućanima, gostionicama vri narod. — Ostala je tvoja zamjenica ni kod moga ni kod tvoga dvora, ni kod moje ni kod tvoje majke. — Besmo li kod kakve crkve ili kod manastira, ili u nekakvoj školi — ne umem kazati. — Za tom je reformacijom Dositije uzdisao ne iz sujete, ne iz uvrede, ne iz mode, ne iz ledenoga kvekerskog srca, nego iz toploga uverenja, iz sopstvenoga iskustva, iz svakidašnje istorije života svoga. — Pomozi mi na putu, na sudu, na tamnoj noći, na čarnoj gori, na mutnoj vodi, na uranku, na podranku, na belome danku, i na svakom strašnom mestu. — Srbi su njemu davali sijena, ječma, drva, ovaca, goveda, meda, masla, a po malo i novaca. strana 364
769. Samostalni podmetovi dodatci, koji se mogu naći i osem podmeta uza svaku imenicu ili zamenicu u rečenici, odvajaju se zapetama s obe strane, kad su god imenice (apozicije, čl. 568), a kad su pridevi, ili u pridevnom smislu upotrebljene imenice, onda samo kad, su prostraniji.
Primeri. Ma da je bio u punoj slobodi, opet on, stari odmetnik, nikad nije htio sjesti drugojače nego da su mu leđa čim bilo zaštićena. — A ona, nesrećnica, kud ima pogledati? — Brže stere mekanu postelju, ni dugačku ni vrlo široku — I nikad im, pasijim vjerama, izmamiti riječ ne mogosmo. — Ja čekam lepu Jelicu, Ivana bana sestricu. — Oj Dunave, tiha vodo, što ti tako mutna tečeš? — I pun zadovoljstva, on ode, zadovoljan današnjim danom, niz dubravu. — Na grobu mu stoji i sada beleg, prost kamen bez ikakva zapisa. — I ušavši u kuću, vidješe dijete s Marijom, materom njegovom, i padoše i pokloniše mu se. — Sve je ustalo, i staro i mlado. — Za to ti, sine čovječij, spremi što treba za seobu. — Posla na njih ognjeni gnjev svoj, jarost, srdnju i mržnju, četu zlijeh anđela. — Svi mu se, i mi i Pocerci, poklonismo i blagodarismo.
770. Potpuno su nalik na imeničke samostalne podmetove dodatke i ostala ponavljanja raznih reči u rečenici, načinom potanjega opisa ili gledanja s druge strane i po drugim znacima. S toga se i taki dodatci odvajaju zapetama od reči kojima su dodani.
Primeri. Tu, u toj gustoj šumi, ima nešto malo rudine. — Nećemo mi sami, bez vas, čuvati Valjeva. — Viđao sam ovde, u Beogradu, gde turski vojnici pale radosne vatre u slavu njegovih pobeda. — Ovde čak, pred našim očima, šta vidimo? — Jednom, licem na Božić, reče on svojoj ženi. — Pred pašinim konakom, na visoku šiljku, zija glava vojvode Stanoja Glavaša. — U svakoj nahiji, u glavnoj varoši, sjedi kadija i muselim. strana 365
771. Odvajaju se svagda zapetom podređene imeničke rečenice (čl. 735, 736) koje zastupaju samostalan dodatak uz imenice ili zamenice. A odvajaju se zapetom od svoje glavne rečenice isto tako i sve ostale podređene rečenice osim pridevskih (čl. 733 i 734) i predmetnih (čl. 737) rečenica.
Primeri. Nad ovim je svima hajducima oko Cera bio glavni upravitelj Đorđije Ćurčija, koji se rodio u Srijemu, u selu Bosutu. — Vas, koji ste vikli tome boraviti tr’jezne dane, tko vas haje plode l’ vrši vinom? — Jer vam se danas rodi spas, koji je Hristos Gospod, u gradu Davidovu. — Ako za sedam dana to ne uradiš, nije na tebi glave. — Kad joj se sin opaše snagom, on zaište od matere onu pušku, da ide s njom u lov. — Pismo je otvorilo put umu ljudskome, da se približi k Bogu po mogućstvu svome. — Onaj isti dan, u koji se najstariji brat vjenčavao, on uzjaše na vranca. — A kako da ga se ne bojimo? Njega, koji se nije nikoga bojao. — Pristupite, koji ste poslani na grad, svaki s oružjem svojim smrtnijem u ruci.
772. Ali između reči kojoj je dodata kakva podređena rečenica i između u početne reči iste rečenice zapeta se ne piše:
a. Kad je ta podređena rečenica pridevska (čl. 733), t. j. kad zastupa pridev uz kakvu god imenicu u rečenici. Takve su rečenice za svoju reč vezane saveznim (trećega nepoznatog lica) zamenicama, i one se od svoje glavne reči zapetom ne odvajaju naročito onda, kada su te savezne zamenice odmah do te reči, kad je pridevska rečenica neposredna dopuna svojoj imenici, i kad je s njome u istom padežu. U drugojačijim prilikama jasnost često traži da se i takve rečenice zapetom odvoje. strana 366 Primeri. Miloš zaište sve srpsko roblje što su Turci one godine od Nahije Šabačke bili odveli. — Po kazivanju ljudȋ među kojima se ovo pjeva. — U devojke će biti tica na ramenu što je uvek kod sebe ima. — Stade na gori koja je s istoka gradu. — Gdje je kreč kojim mazaste? — Vratiće se u pakao bezbožnici, svi narodi koji zaboravljaju Boga. — Oni su kao lav koji hoće da rastrže, i kao lavić koji sjedi u potaji. — Blagosloven Gospod Bog Jakovljev što pohodi i izbavi narod svoj. — Eda bi nas oprostio te napasti što toliki svet pomori. — Prota Mateja popovao je mirno u svojoj nuriji, starajući se da zavede u crkvi i parohiji red kakav je video u Sremu.
773. b. Ne odvajaju se zapetom pridevske podređene rečenice, koje se dodaju kao dopuna kakvoj god zamenici kao glavnoj reči. Od njih treba razlikovati podređene imeničke rečenice (736 čl.) dodane zamenicama obično ličnim, jer za njih vredi drugo pravilo (čl. 771).
Primeri. Blago onima koji su čistota srca. — Naučio sam sve što treba. — Jedite sve što se pred vas iznese. — Sad će biti (ono) što će biti. — Nisu nikako mogli ostati onaki kakvi su došli. — Svrh svega što se čuva, čuvaj srce svoje. — I sve koji su oko njega, rasijaću u sve vjetrove. — Nema među njima takoga kakav si ti, Gospode, i nema djela takvijeh kakva su tvoja. — Ne znate li da oni što trče na trku, svi trče, a jedan dobije dar? — To je onaj što mu se lađa podavila. — I ono što je video u kolima, i ono što je video na našim licima, učini, te on na jedanput skide fes.
774. v. Pošto su rečenice vremena, mesta i načina, u kojih su prilozi od ovakih zamenica obrazovani (tu — gde; tamo — gde; onuda — kud; onda — kad; onde — gde; onamo — kud; onako — kako, itd.) istoga porekla i prirode kao što su i ove napred strana 367 navedene, to se i u njih podređene rečenice vremena i mesta i načina ne odvajaju zapetom od svoje glavne reči, kad god neposredno za njom sleduju, naročito još ako je izostavljen određeni prilog trećega lica.
Primeri. On je uvek tamo gde su ljudi na okupu. — Ostavi je tu đe je. — On dopre onamo kud okati ne može. — Je li to moglo tako lako biti onda kad se sve menjalo? — Sad možeš ići kud si pošla. — Tad on (konj) dakće kao da se s trke vraća, i drkće kao prut. — Đorđije dotrči tamo đe puška pukne. — Ti konji nisu imali one dostojanstvene hladnoće i pitomosti, koju bi pokazao jedan Arapin ili Englez i onda kad bi ga šibao bičem. — Nepokorni žive gde je suša. — Ne odzivaj se kad te niko ne zove. — Ne piri đe te ne žeže. — Ni đavo nije onako crn kao što ljudi govore. — Otišao đe pijetli ne pjevaju. — I bijaše sahat treći kad ga razapeše. — I učinih tako kako mi se zapovjedi. — Pored kuće juraše reka kao da joj je tu matica. — Kakvo je pozorje ostavila voda kuda je god prošla. — Meni će biti kao bezumniku što biva. — Nepokorni žive gde je suša.
775. g. Ne odvajaju se zapetom od svoje glavne reči ni pridevske rečenice uz imenice i prideve, koje su vezane svezama da, gde, što, kad, itd. i često zastupaju ili kakav glagolski pridev ili prilog, ili neki padež s predlogom.
Primeri. Ne vrgoh sanka na oči, slušajuć’ kolo đe igra. — Ona braća što se dobro hvale. — Ima još jedan put da se verna krv badava ne prosipa. — Ako bi još bilo potrebe da ti se i to napominje. — Tu nađoše jednu nevesticu đe joj gore i noge i ruke. — Ugleda u česti ovna gde se zapleo rogovima. — Onaj što ide za mnom, jači je od mene. — Posle ćeš sresti drugoga gde nosi šarana u čunu. — Gdje je car judejski što se rodio? — Majstor što pravi vrata sjedi malo dalje, tamo na desno. — Riječ što čujete nije moja, nego oca koji me posla. — Zagrlimo se i poljubimo, zadajući jedan drugome strana 368 reč i veru da se nećemo nikad rastati. — Paša odma izvadi i pročati carev ferman da se bašama nije slobodno vraćati u Srbiju. — Mi pismo bili u stanju više šta da činimo. — Sam u sebi priznaje da su djela njegova rđava ili zla, ali bi opet rad da ih svijet za najbolja primi i drži. — Mi smo svi naumni da živimo. — Mi svakoga dana to jači iz borbe izlazimo, s potpunijem uvjerenjem da smo na svom mjestu. — Drugog načina nemaju da nam naškode. — Tada beše prilika da se odmorim. — Dobije dopuštenje da ide s vojskom, da ga ubije. — Narod je bio krepak da poraz pretrpi i da se nada uspehu. — Traži hlada gde će hladovati. — Kazuj groblje gde je ukopana. — Osam godina bijaše Josiji kad poče carovati. — Jeđahu, pijahu, ženjahu se, udavahu se do onoga dana kad Noje uđe u kovčeg. — Tako će biti u onaj dan kad će se javiti sin čovječij. — Propadam u dubokom glibu gdje nema dna.
776. d. Ne odvajaju se zapetom od ovoga glagola one podređene rečenice, u kojima se celom rečenicom kazuje predmet glagolske radnje, ili ono čemu bi bila upravljena glagolska radnja. Te su rečenice za svoj glagol vezane ili saveznim zamenicama ili svezama da, gde, što, kako, koliko, e (vidi čl. 737.) U njima se često nalazi rasklopljen način neodređeni.
Primeri. Grabi i ti od smrti što god više možeš. — Ovim se putem ne da Bog zna šta postići. — Mi ne možemo sve da razumemo. — Moji zemljaci nemaju kad ni da pomisle koliko je tuđa zemlja i kostima teška. — Pa se dogovore da oru zemlju i da siju šenicu. — Ja čujem da ti uzimaš od ljudi mito, i da sudiš krivo. — Da mu se išparta gde će biti brazde. — Car mu da sve, i učini kako je iskao. — Sjedoše ljudi da jedu i da piju, i ustaše da igraju.
777. đ. Ako je koja od napred navedenih rečenica što se zapetom ne odvajaju vezana za svoju glavnu reč svezama i, ni (niti), neće se zapetom odvajati strana 369 od svoje glavne rečenice ni prva, koja je neposredno dodata, ni druga, koja je s tom prvom priređena, naročito ako bi se desilo da je putem skraćenja (izostavljanjem podmeta, ili priroka, ili kojega od dodataka) s prvom jače vezana.
Primeri. Udruže se međed svinja i lisica, pa se dogovore da oru zemlju i da siju šenicu. — Ne razumiju ni šta govore ni šta utvrđuju. — Nijesam rad ni da ga u vreći kroz moju kuću pronesu. — Nije li, dakle, dobro čovjeku da jede i pije i da gleda da mu je duši dobro od truda njegova? — Zna se da je čovjek i da se ne može suditi s jačim od sebe. — Koje iđahu za njim i kad bješe u Galileji. — Često ne znamo ni kuda se provlačila (trgovina) za turskoga mraka. — On je jednako kod cara prosio da mu izun i ferman dade da pokupi vojsku i na dahijama osvetu za oca da učini.
778. Kad je podređena rečenica postavljena ispred svoje glavne rečenice, zapetom se obeležava kraj priređene, a početak glavne rečenice.
Primeri. Koji nedostojno jede ovaj hljeb ili pije čašu Gospodnju, kriv je tijelu i krvi Gospodnjoj. — Noćas, dok dvaput pijetao ne zapjeva, tri puta ćeš me se odreći. — Kako se ukaže zora, otidu dvojica da odseku badnjak. — Obaljujući grm, glede da padne na istok. — Ko mudro muči, lijepo govori. — Da se sami od Turaka oteti ne mogu, to su znali svi. — Što su gođ ljudi na ovom svijetu izmislili, ništa se ne može isporediti s pismom. — Prvu priču koju od danas napišem, nameniću Daničiću. — I kad kome Bog dade bogatstvo i blago, i dade mu da uživa i uzima svoj dio i da se veseli s truda svojega, to je dar Božji. — Gledajući s kakvim veseljem deca dočekuju njene reči, ja pomislih u sebi da se u takom radu teško može umoriti učitelj a sustati učenik. — Sve o čemu je samo sumnjao, sad mu se pokaza suštom istinom. strana 370
779. Isto tako se zapetom odvaja i priročni dodatak za mesto i ostale okolnosti, kad je god taj dodatak prostraniji, a po obrnutom redu reči dolazi pre podmeta ili pre pravoga početka svoje glavne rečenice.
Primeri. S one strane a na dva tri koraka od obale, videsmo jedan izvrnut plug. — U rušenju Turstva i dizanju Srpstva, Miloš je bio svakad jedan isti. — U danima stradanja, nikad se nije poništio; u danima uspeha, nikad se nije poneo. — Usred takog odmorka bez odmora, usred takoga počinka bez pokoja, dođe mi ovo tvoje pismo, dragi prijatelju. — Ni među prvima ni među drugima, njega ne čekaše raskrčeno mesto. — Od svih spisa vladike Petra II, samo je Gorski Vijenac preveden na nemački jezik. — Posle materine smrti, Dimitrija uze k sebi tetak njegov Nikola Parčanin. — Noćas, dok dvaput pijetao ne zapjeva, tri puta ćeš me se odreći. — Osim slugu i činovnika parobrodskih, na obali stajahu još samo dva čoveka. — Onijeh koji mrze na me ni za što, ima više nego kose na glavi mojoj.
780. Tako se isto katkad odvajaju zapetom prilozi ili priložne uzrečice načina ili vremena, kojima se katkad rečenica počinje, ali koje nemaju veze sa samim smislom u rečenici iskazanim, nego su kao neka sveza ili tvrđenje, ponavljanje ili odricanje onoga što hoće da se kaže, ili što je kazano ranije.
Primeri. U ostalom, mir je među njima i nama sa svim otežan. — Pre ili posle, sumnje nema da ćemo se pobrkati. — I sad, u pozne dane, kad vetrić talase nija. — Na posletku, ima i takvih predgovora, u kojima pisci odgovaraju na primedbe. — Posle toga, kad su se Srbi stekli na Vračar i opseli Beograd, dahije pobegnu niz Dunav u Adakale. — Sutra dan, u našem „Društvu Srpske Mladeži“ bejaše dosta razgovora o jučerašnjoj temi. strana 371
781. Imenice u petome padežu obično ne ulaze u sastav rečenice, i toga radi se odvajaju zapetom. Kad je peti padež u početku rečenice, zapeta dolazi posle njega, a kad je u sredini, peti se padež (zajedno sa svojim dodatkom, ako ga ima) odvaja s obe strane zapetama. Kad ih je više, ili se nabrajaju, postupa se s njima kao i s ostalim članovima sloga koji se nabrajaju ili ponavljaju.
Primeri. Čarna goro, ne budi joj strašna; crna zemljo, ne budi joj teška; vita jelo, pusti širom grane, načini mi zaručnici hlada; kukavice, rano je ne budi! — I eto ga do petnaest dana, moj Todore, bijelu Budimu. — Bože i današnji krasni danče, jutrošnje jutarce i jarko sunašce, pomiluj mene grešnoga!
782. Odvajaju se zapetama, kao i peti padež, reči koje se meću pred rečenicu, ili unose u nju, ili za njom dodaju kao uzvici, priklinjanja u smislu usklika, kojima se počinje, podupire ili prekida rečenično kazivanje.
Primeri. Prođite se, braćo, za Boga, dosta je već! — Bože mili, čuda velikoga! — Hvala Bogu, rđavoga društva! — Malo za tim počeše pozdravljati Turke u gradu kumbarama, teške njine muke! — Viđi knjigu, nečuvenih jada! — Boga tebi, đakonova ljubo! — Oj Boga vam, dva putnika stara! — Na, to ti je služba. — Da, da! Starešina mora biti i najmudriji i najvredniji. — Dobro, dobro, videćemo i tu svetinju. — Tako mi Hrista spasitelja, sramota celog srpskog roda. — Ne, moje mi grješne duše! — Odmori se i povečeraj, pa sutra, Bože zdravlja, posle jutrenje (pođi!) — Čuješ ti, more, što ja tebe pitam? — Nemoj me samo oturati od sebe, života ti Boga!
783. Isto tako se zapetama s obe strane odvajaju umetnute reči, koje su odvojene od svog pravog mesta strana 372 u rečenici, pa umetnute među reči s kojima neposredne veze nemaju, u nameri da bi se postavile na vidnije mesto u rečeničnom slogu. Tim se rečima ponajviše kazuje vreme, mesto, način i druge okolnosti.
Primeri. Pogledasmo sva trojica, i, posle običnih pitanja o zdravlju, o putu, o umoru, o konacima, o gladi, o žeđi, reći će onaj stariji. — Veliki vezir, nešto junaštvom a nešto nadmoćnom silom, pobedi Bošnjake. — Banja i rat imaju nešto zajedničko: za rat se, na ime, čine spreme godinama, a i za banju. — Godine 1848, meseca marta, bukne peštanska buna. — Pripovijetka u narodu našemu, osobito po južnijem krajevima, najviše se zove priča. — Tada, nekih godina, može da bude kod te bogomolje po hiljadu duša. — Ona je, s drugim gospođama i devojkama, služila oko stola. — Stojković Milenko rodno se u selu Kličevcu, na Dunavu, u Požarevačkoj Nahiji. — Znam dobro, u ostalom, da se to za sada nikako postići ne može. — Svet, najpre iz radoznalosti, a posle iz učešća, poče pristajati uz kola.
784. I čitave se rečenice umeću među reči jedne rečenice. Te se umetnute rečenice uvek odvajaju zapetama i s početka i na kraju.
Primeri. Danas, kako vidiš, od naroda sve zavisi. — Zar ti, veli, u radni dan sjediš pred mehanom? — Na toj sablji bili su, kažu, ispisani berati Kulinove familije. — A nedjeljom crkva, rekoh vam, puna puncata. — Uz put, bilo da pešači, bilo da sedi na svračinama, svakad zvižduka ili lagano popeva.

II. Tačka i zapeta.

785. Tačka i zapeta (;) se piše:
1. Među članovima priređenih rečeničnih nizova, naročito kad su isti prostraniji, ili kad su u kakvom ređanju i nabrajanju, ili kad se, pri tom ređanju, neki rečenični član i ponavlja. strana 373 Primeri. Pravda iziskuje da nikom ni najmanju uvredu ne tvorimo; vrlina hoće da drugima pomažemo i dobro činimo; i zdravi nam razum krepko nalaže da se čuvamo da nam niko zlo ne učini. — Zrno po zrno, eto pogača; dlaka po dlaka, eto bjelača; kamen po kamen, eto palača; nogu pred nogu, dođoh na goru. — Dakle čuj, sveti patrijarše, glas naroda našega; prihvati našu ponudu; uzleti nad obične ljude; uzvisi se među izvanredne duhove. — Marinko pak imaše na sebi čošne čakšire, a na prsima mu se sijahu toke od grla do pojasa; na glavi mu bejaše ves, s dugom svilenom kićankom; na vratu mu se ljuljaše srebrni lanac od sahata; oružje mu je sve zaljeveno u čisto srebro. — Kao da je sam Bog tako hteo, da drugi stvaraju ideje, a ti da stvorenim idejama telo stvoriš; da drugi izjavljuju volju naroda, a ti da izjavljenoj volji život dadeš; da drugi žele sreću naroda, a ti da želju tu ispuniš; da drugijeh bude glas budućnosti, a tvoje da bude delo budućnosti; da druge poznaje potomstvo po idejama, mislima, osećajima i željama, a tebe po čistim velikim delima: i u koliko i najlepše misli, osećaji, želje i govori moraju ustupiti velikim delima, u toliko da mora ustupiti i spomen drugijeh spomenu tvome. — I samo deset meseci kasnije, vazduh je nad Beograd prolamala rika turskih gradskih topova; ulice je beogradske zauzeo lom ogorčene borbe; zemlju je srpske prestonice prskala krv novih žrtava za izvršenje neizvršenih prava srpskih.
786. 2. Među priređenim rečenicama (ili rečeničnim nizovima) i kad su kraće, ako je u njima iskazano neko suprot-postavljanje i razlika, na koju valja pažnju skrenuti.
Primeri. Jezik je pravednikov srebro odabrano; srce bezbožnikovo ne vrijedi ništa. — Ima zemalja, koje su strahovite lepotom svojom; ima ih, koje su čudnovate sumornošću svojom; ima ih vrlo brdovitih, a ima sa svim ravnih. — Što su vrata suha zlata, na njih vila sina ženi; što su vrata od bisera, na njih vila strana 374 ćer udava. — U danima stradanja nikad se nije poništio; u danima uspeha nikad se nije poneo. — Kad dođe zima, onda se obično raziđu po zimovnicima, ponajviše jatacima, pa se načine kao sluge; a kad zakuka kukavica, i gora se stane zeleniti, onda svaki ide na ročište. — Što su gođ Turci bolji i manje zuluma, to je manje hajduka; a što su gođ, Turci gori, to je više hajduka.
787. 3. Na prelomima različitih rečeničnih nizova, kad su isti prostraniji, ili kad je kakva god potreba prolom obeležiti.
Primeri. Na jedan mah Avala mi se svali s leđa; umirih se, odmorih se, zadovoljih se, razveselih se. — Presta nauka, presta radinost, presta miran život građanskog napredovanja; prava otadžbine dođoše u opasnost, i svak pripasa oružje i pođe na odbranu njihovu. — Kad ko ubije čoveka, onamo se slabo traži krvnik, nego se ište krvnina (najmanje 1000 groša); pa se krvnina ne plaća samo kad ko ubije koga, nego i kad čovek padne s drveta ili s konja, te se ubije, ili se utopi u vodu, ili umre od zime, ili mu makar šta bilo, samo kad se nađe mrtav. — Paše su tako vjerne svome caru, da su među njima vrlo rijetki koji bi svoj život branili protiv carske volje i zapovijesti; a može biti da se u hiljadi ne bi jedan našao, koji ne bi volio od ovoga cara umrijeti, nego u hrišćanskoj zemlji živjeti. — Danas hajduka najviše po 10–12 ide zajedno; a makar ih samo dva ili tri bila, opet se zna koje im je harambaša (starješina).

III. Dve tačke.

788. Dve tačke se pišu:
1. Pri navođenju čijih god reči, pred samim početkom navoda. Primeri. Svi recimo: U ime Boga. — Ne govori bližnjemu svojemu: „Idi i dođi drugi put, i sjutra ću ti dati“, kad imaš. — Opominjite se riječi, koju vam ja strana 375 rekoh: Nije sluga veći od gospodara svojega. — Rekoh mu: Zlo ćeš proći, ako nastaviš kako si počeo; a on mi odgovori: Moje sudbine niko promeniti ne može. — I govoraše: Pokajte se, jer se približi carstvo nebesko. — Neki veli: Ukloni me s puta, da me dobri konji ne pogaze.
789. 2. Kad se inače hoće što da pobraja, pred samim početkom toga pobrajanja.
Primeri. Kad dođemo u dvor k mome ocu, on će tebi davati što god zaišteš: srebra, zlata i kamenja dragoga. — I ja ću vama učiniti ovo: pustiću na vas strah, suhu bolest i vrućicu, koje će vam oči iskvariti i dušu ucvijeliti, i zaludu ćete sijati sjeme svoje, jer će ga jesti neprijatelji vaši. — Te oblači divno odijelo: samur-kalpak i čekrk-čelenku, a na sebe tri kata haljina. — I danas su onamo još najobičnije momačke igre: metanje kamena, skakanje, rvanje i gađanje u nišan. — Ne znam, dragi čiko, čemu ovde pre da se divim: uvek vedru nebu, gorostasnim planinama, plavome moru, ili vavek blagoj klimi?
790. 3. Mesto pobrajanja uzima se objašnjavanje, potvrđivanje, iskazivanje drugim rečima i pobliže onoga što je u prethodnoj rečenici kazano. Ili se posle pobrajanja u kratko ponavlja i u celinu svodi ono što je pobrojeno. U takim slučajima dve tačke dolaze na takome rečeničnom prelomu.
Primeri. Najveća je čast na mrsku: ljeti pečeno jagnje, a zimi prase, uz to pogača, medena rakija i cicvara i gibanica — U toj izbi čudno čudo kažu: b’jesno Ture gdje se krstu klanja. — Arhimandrit je Stefan bio vrlo prikladan čovjek: rasta tanka a visoka, lica bela i vesela, kose smeđe, obraza duguljastih. — Pastiri, koji uz dvojnice gone svoja vesela stada po Kosmaju; njihove viteške igre metanja kamena s ramena; njihova hajka na kurjaka; njihove nestašne šale; njihova verovanja, sa strana 376 vilama i vilinskim kolom; Ivanj-dan sa vencima ivanjskoga cveća; Kosmaj, sa Markovim Stolom, sa njegovim planinskim livadama i pašnjacima, njegovim gudurama i virovima: sve je to on umeo složiti vanredno sretno u ovaj svoj spev, da bi to, da nije tragičkoga svršetka, bila najlepša idila što je može biti. — Svud idi mudro: motri, razbiraj, izveštavaj se. — Strina ti ne može nikad da bude bez brige: sad opet huče, kad će te videti okućena. — U taj mah doneše domaćinu neke telegrame: prijatelji s raznih strana Srbije čestitaju mu imeni dan. — Ni tko šapće, ni tko zbori, ni tko pjeva, nit’ se smije: od sto glásȃ glȃsa čuti nije. — Banja i rat imaju nešto zajedničko: za rat se, na ime, čine spreme godinama, a i za banju.
791. 4. Mesto tačke i zapete (vidi čl. 787. tač. 3) na prelomima većih rečeničnih nizova, u kojima su pojedini članovi već izodvajani tačkom i zapetom.
Primeri. Istina je, da su se po duhu toga nama neprijateljskog vremena oni prestali Srbima zvati; istina je i to, da se Srbima i neće da zovu; istina je, na posletku, i to, da se bratska ljubav između nas umalila i mesto njezino otuđenje zauzelo: ali, hoće l’ i može li to otuđenje na svagda postojati; treba li to razdeljenje i na dalje da postoji? — U Šumadiji nema brda, visokih kao Rtanj; nema planina, golemih kao Kopaonik; nema stena, golih kao Sto; nema rávnȋ, glatkih kao Mačva, niti rékȃ kao što su Mlava ili Ibar: ali ima brežuljaka, obraslih svakojakim drvećem; ima pitomih luka, rodnih kosa i cvetnih dolova, da od njih očiju ne možeš odvojiti. — Kad pomislim da će u ovoj oblasnoj skupštini polovina, a možda i više inoplemenog elementa biti; kad vidimo da nam ovaj inoplemeni elemenat nije svoj, nije odan, nego šta više protivan; kad rasudimo kolika veština, kolika duhovna snaga, koliko bogatstvo, kolika energija u susedstvu našem stoji, koja će rado i veselo ovom inoplemenom elementu u pomoć priteći, koja će, možda, strana 377 za zadatak svoj smatrati, da upliv toga elementa sili i množi: onda mislim da mi se bar lako oprostiti može, što u ovoj garanciji iznutrašnjoj baš nikakve, ama nikakve garancije ne vidim, i što mislim da će nas led biti, otkud se mi nadamo da nas sunce greje.

IV. Tačka.

792. Tačka se piše uvek, kad se jedna misao iskaže cela, na kraju rečenica ili rečeničnih nizova. Nema pravila o tome gde treba stavljati tačku, pošto to zavisi jedino od onoga koji piše, i pošto se često o završetku jedne i o početku druge potpune misli može misliti različito.
Samo u rečenicama upitnim i u onima koje imaju smisao uzvika, tačka se ne piše, zbog toga što mesto nje dolazi znak pitanja ili uzvika.

V. Znak počivke.

793. Znak počivke ( — ) piše se mesto drugoga koga znaka naročito:
1. Kad nešto dolazi neočekivano ili suprotno onome što napred stoji, ili se na isto hoće naročita pažnja da skrene. Primeri. 1. Saul pođe da potraži oslice svoga oca, pak nađe — kraljevu krunu. 2. Slava, sila i bogatstvo promenljiv je obraz mraka, i grdinja taje svaka, i ostaje večno — ništa. 3. Kraljica mu dade konja i rekne da zažmiri kad ga uzjaše, pa đe konj stane, onde da sjaše — tu će biti kuća njegova oca. 4. Oni bi imali podeliti među sobom ono malo slave i glasa što ih srpska književna publika može da podeli — ili udeli. 5. Na nebu oblaci — na srcu kamenje. 6. Sve uteklo, sve otplovi do jedine burne tice — galebovi. 7. Onamo ga glad i, strana 378 gore — tuđin čeka; ovde ropstvo teško i muke krvave. 8. Ovde su žene pravi živomučenici, ili, ako ko misli da je lepše — pravi junaci. 9. Sve izbledi — i oduševljenje, i ljubav.
794. 2. Kad se hoće ili je potreba da se jače odvoji umetnuta rečenica (jedna ili više njih) od one u koju je umetnuta.
Primeri. 1. Dobro što čovek čini — a nikad ga ne može dovoljno činiti — jedino je blago koje mu ostaje posle smrti. 2. Sad — kuća vrata nema, a prozor visoko — ne može da se pripne. 3. U ovi isti čas — Božja volja! — car spavaše. 4. Još kao deca — bilo da se jure po prljuši, bilo da se kupaju u viru; bilo da beru trešnje ili mlate orahe; bilo da vale tice ili hvataju rane; bilo, najposle, da se grudaju i sankaju — njih su dva uvek bili neka zadruga, neka zajednica.
795. 3. Kad se hoće ili je potreba da označi mesto nekoga rečeničnog dela koji je izostavljen. Po tome se počivka piše i među brojevima mesto predloga do.
Primeri. 1. Oblak krije zv’jezde jasne, noć i struka — gvožđe sjajno. 2. Sa severa joj (Crnoj Gori) je Hercegovina, s juga — Arbanija, s istoka Stara Srbija, a sa zapada Boka Kotorska. 3. Mladost — ludost; starost — slabost. 4. Teško onima koji zlo zovu dobro, a dobro — zlo. 5. Na Cetinju danas može biti 120-130 kuća. 6. Na sever od Kopite digao se u nebesa suri Stȏ; na zapad — Crni Vrh, Malinik, i još k jugu Rtanj; na jug — Tupižnica, a onamo na jugoistok neveselo čami zarobljena Vrška Čuka.
796. U početku odeljaka, kojima se označava u tekstu govor pojedinih lica u razgovoru.
Primeri. U to doba dvoje momčadi, u varoškom ruhu, došavši peške pred školske vratnice, stadoše, strana 379 i okrenuvši se Stojni Vasinoj, koja iđaše s vode, upitaše:

— Gde je ovde škola, devojko?
— Eto to je čkola pred vama! odgovori im ona, menjajući obramicu na drugo rane, — a ono su Čiča Jovan i Čiča Stepan, naš učitelj i crkvenjak.
— Zar ono? začuđeno upita jedan od momčadi.
— Ono! ono! ponovi devojka i ode svojim putem.


V. Znak pitanja.

797. Znak pitanja se meće mesto tačke na kraju jedne ili više upitnih rečenica.
Primeri. Oj svatovi, draga braćo, jeste li zdravo? Idete li svi zajedno gorom zelenom? — Oj orlovi, orlovi, letite li visoko? — Šta je najbitniji znak jedne narodnosti? Čime se poglavito odlikuje jedan narod od drugih naroda? — Jesam li ovo ja, ili ko drugi? — Nije l’ majka rodila junaka, da otide oganj da uvidi: il’ su Turci, ili su hajduci? — Pa kakva je to crkva što veli da ne dȃ bratiti se ? — Kud se đede car-Nemanje blago, sedam kula groša i dukata? — A u varoši? Tamo je sa svim drukčije. — Narod, narod! Ko će narod složiti? Šta li zna prosti narod?
798. Kad je jedan član kakvo podređivanjem složene rečenice upitna rečenica, a drugi nije, naročito pri obrnutom rečeničnom redu, znak pitanja zastupa mesto zapete.
Primeri. Kako po braći? upitah ja. — Kako to, oče? reče vladika. — Zar ono? začuđeno upita jedan od momčadi. — Hoću, ja što ću? odgovori on: ni ubij, Bože, mimo svet, ni pomozi, Bože, mimo svet.
799. Znak se pitanja meće samo uz čisto neposredno pitanje; s toga se uz posredna pitanja, koja strana 380 su pitanje više po obliku i po smislu, nego li u stvari, taj znak ne upotrebljava.
Primeri. Kad te stane boleti glava, pitaću te je li ti to od Boga ili od dušmana. — Ja ne znam kako bih je opisao. — Gušanac zapita Suleman-pašu, ko će njemu platiti što je ono ljeto vojevao sa svojim krdžalijama.

VI. Znak uzvika.

800. Znak uzvika se stavlja mesto tačke posle reči ili rečenica, u kojima se življim načinom iskazuje divljenje, iznenađenje, bojazan, strah, radost, željenje ili kakvo god uzvikivanje. Toga radi se meće i posle petog padeža.
Primeri. S vama došla svaka sreća i sam Gospod Bog! — Koji veli da sam od zla roda, ne imao od srca poroda! — Ko za slavu vino pije, pomozi mu Bog! — Kako si propao, gospodaru, Bog s tobom! — Poštovana gospodo! — Draga braćo! — Dobro vam veče! — Predajte se, bre! — Koliko i koliko još ima! — J’o Nenade, moje jarko sunce, rano ti mi ti beše izašlo, pa mi rano tako ti zasede! Moj bosiljče iz zelene bašče, rano ti mi beše procvatio, pa mi tako rano ti uvenu! — Sram ih bilo! — Čujte i počujte! — Nećeš, ne! — Brže, brže! — Koliko li slava važi, kad se brza smrt prijavi! — Narod, narod! Ko će narod složiti?
801. Znak uzvika može se staviti posle prvoga člana složene rečenice, ili se, inače, može rečenični niz za njim nastavljati. U takim slučajima znak taj stoji mesto zapete.
Primeri. Šta je? Šta je? Kazuj brže! povikaše i Mujo i Avdija. — Bog i Ristos! odgovoriše gosti, i svi ustaše na noge, i poskidaše kape. — Dobro nam veče! strana 381 reče osorno ovaj čovek. — Ne mene, Timo! viknu Živko. pa se ispruži na zemlju, jer mu za vratom puče pesnica — Tako, tako! povikaše mnogi na okola.

VIII. Znak prekida.

802. Znak prekida ( … ili — ) upotrebljuje se da se obeleži prekinut ili nedorečen govor na onom mestu gde prekid počinje.
Primeri. 1. To nije lepo da vi — ali je najbolje ćutati. 2. On progovori: „Zar ti nesi meni nigda…“ i na jedanput umukne. 3. Izvini. Ovakova nagla promena: plahost Dušanova; mekost Stefa… Ništa se bez prilike ne može učiniti. 4. Ima ljudi koji će se svega na svetu poduhvatiti, i uvek će se proturati; no ja… 5. „Kajite se, jerbo zora rana nać’ će mnogog kud za vazda gre se; kajite se“ — ali u grlu dobru starcu riječca zape.

IX. Znak zagrade.

803. Znakom zagrade ( ) ili [ ] odvajaju se u toku rečenice umetnute reči ili rečenice, koje imaju svoj zaseban smisao i umeću se radi objašnjenja i tumačenja, bez velike veze s onim što se u ostaloj rečenici govori.
Primeri. Sinko! Ja ti na to ne umem ništa kazati, nego idi Premudrome (t j. Solomonu). — I izišavši u treći sahat (u jutru oko deset sahati) vidje druge gdje stoje na čaršiji besposleni. — Krompiri su od skora poznati, i vrlo se malo siju (više kao rijetkost nego potrebe radi), premda bi mogli biti od velike pomoći. — Od povrća se najviše sije grah (pasulj), kupus i luk (bijeli i crni). — Kad se i ovaj vezir vrati, te kaže da govedar ne da đevojke, dok carev sin ne nauči kakav gođ zanat (samo nek je zanat), onda carev sin zađe po čaršiji, da gleda kakav je zanat najlakše naučiti. strana 382

X. Znak navođenja.

804. Znak navođenja „ “ upotrebljuje se da se odvoje od ostaloga teksta nečije reči koje se hoće da navedu onako kako ih je neko drugi rekao ili napisao. Znak navođenja meće se u početku i na kraju tih reči.
Primeri. 1. Seja brata na sunašce zvala:

„Hajde, brate, na sunašce jarko, „Da se jarka sunca nagrejemo, „I lepote krasna nagledamo, „Kako jezde kićeni svatovi“.

2. „Daj mi leća, gladan sam!“ reče Isak Jakovu, a Jakov mu odgovori: „Hoću, ako ćeš mi prodati starešinstvo“.

3. Onda stric onoga momka reče caru: „Sad ćemo mu zapovediti drugo, što zaista neće moći učiniti!“ strana 383

II. GLAVNA PRAVILA O PRAVOPISU

805. U ovim pravilima o pravopisu govoriće se:
     1. O glasovima,
     2. O akcentima,
     3. O upotrebljavanju vezice (-),
     4. O upotrebljavanju apostrofa (’),
     5. O sastavljanju reči,
     6. O rečcama ne, i, ni u sastavljanju i rastavljanju rečȋ,
     7. O prilozima od rečenicȃ,
     8. O skraćenim rečima, i
     9. O pisanju brojeva.

1. Glasovi u pravopisu.

806. Glavna razlika među usmenom i pisanom besedom u tome je, što usmena beseda lomi ili člànȃ govor po akcenatnim, a pisana po gramatičkim rečima. Ranije je nagovešteno (čl. 75-76), da akcenatnu reč sastavljaju po dve, po tri gramatičke reči.
U pisanoj besedi člananje se sloga vrši samo po gramatičkim rečima. Na akcenatne se reči pažnja ne obraća, pa se ni sve one glasovne promene koje se događaju u krugu akcenatnih reči, takođe na um ne uzimlju, kao da ih i nema. Toga radi se ne piše strana 384 zbogom (kao što se govori) nego s Bogom; niti se piše zbratom, nego s bratom; niti šnjim, nego — s njim; niti žđurom, zđurom nego — s Đurom; niti žđacima, zđacima, nego s đacima; niti kmedgajo nego kmet-Gajo; niti kȁće, kȕćeš, nego — kad će, kud ćeš; niti svȇdno, nego — sve jedno; niti nȇdem, nego — ne jedem, itd. Na svojim mestima u ovoj gramatici, naročito pak u petom odseku ovih pravila, govori se o onim rečima, pri kojima se ovo pravilo izuzetno ne primenjuje.
807. U pisanju gramatičnih reči gleda se na izgovor, koji je osnova pisanju reči u srpskom jeziku. Ali pošto po samoj prirodi pisane besede književnom jeziku nije mogućno do kraja sledovati usmenom izgovaranju, koje se katkad koleba i po mestima i po dijalektima, ovde će se, radi pisanja, na novo pomenuti gdekoja pravila, pomenuta već na svom mestu u nauci o glasovima. Tako:
     • a. U grupama ai, oi, ui, piše se sledstvenosti radi j, i ako se ono u govoru skoro sa svim gubi. Tako se piše (čl. 63.) pomišljaji (a ne pomišljai), koji (a ne koi), svojim (a ne svoim), slavuji (a ne slavui).
     Protivno tome j se sledstvenosti radi ne piše (ma da se u govoru oseća, može biti više nego u gore pomenutim rečima) u činio, bio, vodio i u sličnim mnogobrojnim glagolskim prošastim pridevima, ili u padežima imenica od tih prideva obrazovanim, kao što su činioci, nosioci, pratioci, itd.
     • b. Grupe ij i iji pišu se, takođe sledstvenosti radi, po postanju, bez obzira na sažimanje koje se u izgovoru vrši (čl. 64. v.) Po tome se piše Srbiji (a ne Sr̀bȋ), jasniji (a ne jàsnȋ), čij (a ne čȋ), lij strana 385 pijmo (a ne lȋ, pȋmo), istorijski, spahijski (a ne istorȋski, spahȋski), itd.
     • v. Jednačenje ao u ȃ ili ȏ, npr.: kao=kȃ, kȏ; došao=dòšȃ, dòšȏ, itd., koje se u čitavoj gomili reči po dijalektima redovno vrši, u književnome se jeziku ne beleži (čl. 66, a). Izuzetci su potrebe stiha u poeziji, i dijalektično zapisivanje čijih reči u prozi. Tome je slično uz’o m. uzeo; min’o m. minuo; ves’o m. veseo.
     • g. Suglasnici d i t ostavljaju se u pisanju bez promene (čl. 82., napomena) pred s i š, te se, po tome, piše gradski, predsednik, bratski, odšetati, itd.
     Po tom se pravilu sa d i t postupa katkad i pred c ili č (čl. 98), te se sledstvenosti radi, piše sudci, početci, podčiniti, nadčovečni, itd.
     • d. U poređenim pridevskim oblicima kao što su najjači, najjasniji, ostavljaju se oba j, i ne primenjuje se na njih pravilo o izbacivanju jednoga od dva jednaka suglasnika (čl. 97., napomena), što su to nepostojane ili privremeno složene osnove, samo za izvesnu priliku sklopljene.
808. O upotrebi velikih i malih slova u pisanju reči mogu se postaviti ova pravila.
     Veliko slovo se piše:
     • a. U početnu rečenice ili rečeničnog niza, bio isti u početku govora, ili posle tačke.
     • b. Posle znaka pitanja, znaka uzvika i znaka prekida, kad je tim znacima rečenica završena.
     • v. U početku svakog odseka (alineje) u tekstu.
     • g. U početku stihova.

       Mesec jasni, zvezdȃ jato,
       I sunašce umiljato,
       Zoru što nam nebo šara,
       A i munju što ga para,
       strana 386 I tu silnu groma buku,
       I oluje strašnu huku,
       Ti satvori, velji Bože!
       Ko ovako jošte može?
       

     • d. Posle dve tačke, kad se čije reči navode u samostalnom obliku, onako kako su kazane.
     Primeri. Onda će anđeo reći: Znate li šta? Ovako da uredimo. — I Isus stade pred sudijom, i zapita ga sudija govoreći: „Jesi li ti car judejski?“ — Svi recimo: U ime Boga.
809. Još se veliko slovo piše u pojedinim rečima kao što su osobna imena, gde se hoće što bilo da istakne ili kao jedno i zasebno među ravnima, ili kao predmet na koji se želi pažnja da obrati. Po tome se velikim slovima pišu:
     • a. Sva osobna imena, pripadala licima ili čem bilo drugom. Gde se desi da je osobno ime sastavljeno iz imenice i prideva, velikim se slovima piše kako imenica tako i pridev.
     Primeri. Aleksandar, Srbija, Miloš, Janković, Nenadović, Marinko, Rušanj, Žarkovo, Negotin, Crna Gora, Balkansko Poluostrvo, Jadransko More, Crno More, Veliko Selo, Novo Brdo, Novi Sad, Morava, Bela Reka, Rtanj, Kopaonik, Suha Planina, Stara Planina, itd.
     • b. Reč Bog, kad znači jedinoga hrišćanskoga Boga piše se velikim slovom, a malim kad znači čijega drugog boga, npr.: bog Jupiter. Isto se tako velikim slovom pišu i reči kojima se može označavati jedini hrišćanski Bog. Te su reči: Višnji, Svevišnji, Svemogući, Gospod, itd.
     • v. Prisvojni pridevi obrazovani nastavcima j, ov, ev, in od osobnih imena pišu se velikim slovom, npr.: strana 387 Ivanj, Jovanj, Milanov, Dušanov, Milićev, Srbinov, Moravin, Marijin, Jovin, itd.
     Ali prisvojni pridevi, obrazovani nastavkom ski, pišu se uvek malim slovom, npr.: jovanjski, ivanjski, ѝlȋnski (ilijinski), moravski, savski, srpski, dušanovski, itd. Pridev Božij ili Bogov od reči Bog (kad znači hrišćanskoga Boga) piše se takođe, po tom pravilu, velikim slovom, a pridevi božanski, bogovski, bogovetni pišu se uvek malim slovima kao i ostali pridevi na ski.
     • g. Zbirna narodna imena, kao: Srpstvo, Slovenstvo, Srbadija, itd. pišu se velikim slovom, a svi pridevi od narodnih imena, obrazovani nastavkom ski, pišu se, po gore navedenom pravilu, malim slovom, npr.: srpski, turski, nemački, francuski, itd.
     • d. Imena korporacija, ustanova ili vlasti pišu se takođe, po pravilu o osobnim imenima, velikim slovom, npr.: Srpska Narodna Skupština; Državni Savet; Velika Škola; Srpska Kraljevska Akademija; Okrug Podrinski; Opština Beogradska; Kasacioni Sud; Ministarstvo Narodne Privrede; Esnaf Trgovački; Zanatlijsko Udruženje, itd.
     • đ. Imena praznika, kao što su: Božić, Uskrs, Sretenje, Blagovesti, Cveti, Veliki Petak, itd. pišu se velikim slovom.
     Imena pak dana nedeljnih (ponedeljak, utorak, itd.) i imena meseci (januar, februar, itd.) valja pisati malim slovima.
     • e. Imena, data po različitim verama, značila one prideve ili mislene i zajedničke imenice, kojima se nazivlju ljudi one vere, ili vera sama, pišu se uvek strana 388 malim slovom, npr.: katolicizam, budizam, hrišćanstvo, muslomanin, mojsijevac, idolopoklonik, neznabožac, hrišćanski, neznabožački, manihejski, bogomilski, itd.
     • ž. Imena nauka: gramatika, istorija, matematika, zemljopis, itd. pišu se malim slovom, osim gde bi se, radi potrebe naročitog isticanja, veliko slovo upotrebilo.

2. Akcenti u pravopisu.

810. Akcenat se uzima u pomoć, gde bi god, bez njega, mogla izaći nejasnost u razumevanju, ili je pisac rad da označavanjem izgovora brže izazove ono shvatanje koje sam misli, ili ono izgovaranje koje naznačava.
Ta se potreba najčešće pokazuje u obeležavanju padežnih oblika ili lica u vremenima glagolskim kao što su npr.: žѐna (1 pad. jedn.) i žénȃ (2 pad. množ.); ljȗdi (1 pad. mn.) i ljúdȋ (2 p. mn.); br̀da (1 p. mn.), bȑda (2 p. jedn.) i bŕdȃ (2 p. mn.); mȉslȋ (3 l. jedn., vr. sad.) mȋsli (više padeža jednine i množine) i míslȋ (2 p. mn.); rȇči (razni pad. jedn. i mn.), réči (7 pad. jedn.) i réčȋ (2 pad. mn.); grȃdu (3. p. jedn.) i grádu (7 p. jedn.); ȍblȃku (3 p. jedn.) i obláku (7 p. jedn.); národa (2 p. jedn.) i nárȏdȃ (2 p. mn.); mȍže (Z l. jedn. vremena sadašnjeg) i mòže (3 l. jedn. vremena pređašnjeg svršenog); pȁra (od vode) i pàra (novac); pàrom (novcem), pȃrom (dva i dva) i pȁrom (vodenom); mȅsni (pridev od mesto) i mésnȋ (od mȇso: mésnȇ poklade); dȇla (2 p. od deo) i dȅla (2 p. od dȅlo); strana 389 da (savez) i dȃ (3 l. jedn. vr. sad.); pȏđe (3 l. jedn. vr. sad.) i póđe (3 l. jedn. vremena pređ. svrš.); prȇko (prilog) i prȅko (predlog, s akcentom promenljivim); sȃm (zamenica) i sam (1 l. jed. vrem. sad. od glagola biti); sȁmo (prilog) i sámo (zamenica srednjeg roda), itd. Uobičajeno je već da se drugi padež množine u imenica obeležava samo visoko dugim akcentom na poslednjem slogu; ostalo se obeležava po potrebi. Primeri. Od sto glȃsȃ, glasȃ čuti nije. — Niko ne zna šta se iza bŕdȃ valja. — Ja ću večeras govoriti bábi, a bábo će bȁbi, a baba će već s đecom narediti stvar kako treba. — Udarimo, božem, preče, pa se uverismo da je prȇko prȅčȇ, a okolo bliže. — Pri tom nije dizao rùkȗ u visinu.

Svakom momku po česticu daje
Tajne pȉće, hljeba nebeskoga,
Svakom momku po kapljicu daje
Tajna píća, vina nebeskoga.

A došavši na Isusa, kad ga vidješe da je već umr̈o, ne prebiše mu golijenȋ. — I da imaju vlast da isceljuju od bolѐstȋ. — Dok ne vidim na rukama njegovijem rana od klȋnȃ, i ne metnem prsta svojega u rane od kljȋnȃ, neću vjerovati. — Onȋ s otlukane poskakaše dole na đubre.

3. Vezica.

811. Vezica ( - ) se upotrebljuje poglavito u onim složenim rečima, u kojima je jedinstvo ili nepotpuno ili sa svim novo, ili je potrebno da im se sastavni delovi i svaki za se pokažu. Po tome se vezica upotrebljuje:
     1. U gdekojim imenicama složenim od gotovih oblika (čl. 296. i d.), naročito ako su manje obične.
     strana 390 Primeri. Bugar-kabanica, klin-čorba, mermer-avlija, hadži-nedomak, Šar-planina, ispi-čutura, nadri-knjiga, nazovi-rod, Bog-pomoć (Kapu skida, Bog-pomoć naziva), sam-drugi, Hajduk-Veljko, pop-Marko, kmet-Janko, itd.
     2. Kad se zastareli oblik dne govori s prisvojnim pridevima od svetiteljskih imena, npr.: Đurđeva-dne, Petrovu-dne, Miholju-dne, Mitrova-dne, itd.
     3. Kad su pridevi (ili prilozi) složeni s priložnim pridevom na prvom mestu kao odrednicom (čl. 277), gde bi god to slaganje bilo novo, ili podugačko, ili bi inače potreba bila, da se složaj jasnosti radi obeleži.
     Primeri. Dalmatinsko-dubrovački, zapadno-hrišćanjski, jelinsko-srpski, istočno-slovenski, rusko-slovenski, političko-satirički, nemačko-srpski, itd.
     4. U složenim rednim brojevima.
     Primeri. Dvadeset-prvi, trideset-deveti, sto-prvi, dvesta-sedamdeset-sedmi, itd.
     5. U prilozima složenim od imenice i imenice ili prideva i imenice, ili kad se neka priložna rečenica u prost prilog skamenila, izgubivši svoje rečenično značenje, ili kad se prilog ponavlja.
     Primeri. Čas-po (Okrećući čas-po leđa onima s kojima je govorila), dan-danas, sutra-dan, na šte-srca, na šte-srce,^[1] bog-me (bome), da-bome, ja-bome, boj-se, bog-zna, kad-i-kad, itd.
     6. Među zapovednim načinom i de ili der, koje mu se dodaje radi ojačanja.
     strana 391 Primeri. Vikni-de, stani-de, daj-der, itd.
     7. Uz priloge kad se u zapovedanju ili nuđenju upotrebe kao usklici, te im se, živosti radi, dodaje te, glagolski lični nastavak 2-og lica množine, i to među prilogom i nastavkom te.
     Primeri. Ovamo-te, hajdemo-te, de-te, dede-te, deder-te, dela-te, na-te, brzo-te, davor-te, itd.

4. Apostrof.

812. Apostrof ( ’ ) se piše mesto kakvog izbačenog samoglasnika. Apostrof obustavlja svako podešavanje suglasnika.
Primeri. Skin’ oružje, neznana delijo, na nos’ glavu kuda tebi drago! — Jesi l’ čuo gde pričaju ljudi? — No s’ obuci što se možeš lepše. — Pones’te mu sablju na rukama. — Drž’te. — Lez’te.
813. Apostrof se piše i u slučajima dijalektičkog jednačenja i sažimanja samoglasnika, gde se god to jednačenje ne prima u književni jezik. Apostrof dolazi mesto glasa koji je jednačenjem iščezao.
Primeri. Ka’ ili k’o (mesto kao, pa po tom ka’no), reka’ ili rek’o (mesto rekao), skin’o (mesto skinuo), ves’o (m. veseo) itd.

5. Sastavljanje i rastavljanje reči u pisanju.

814. Često biva da jednostavnu logičnu predstavu ili pojam kazuju dve ili tri gramatičke reči, što naročito biva kad su reči apstraktnoga, formativnog značenja kao što su zamenice, predlozi i sveze, udružene strana 392 s rečima stvarnoga značenja kao što su imenice i glagoli. U pisanju tih reči pravopis redovno gleda na gramatiku, te ponajčešće po gramatici zasebice piše reči misleno odvojene i onda kad one samo u društvu s drugima neko značenje iznese. Protivno tome, logične se reči pišu sastavljeno, ili nekad sastavljeno a nekad rastavljeno, iz ovih naročitih razloga:
     • a. Sastavljeno se pišu one logične reči, u kojih je koji god deo u jeziku zastareo, okrnjio se, ili obamr̈o, te mu se, toga radi, samostalno značenje u jeziku više ne oseća.
     • b. Sastavljeno se pišu svagda one logične reči u kojih svoje prvobitno značenje ne zadržava ni prvi ni drugi deo, već sastavak ima treće, svoje zasebno značenje.
     • v. Gde je slučaj da gdekoje mislene reči čas zadržavaju zasebno značenje svojih zasebnih delova, čas opet isto po tački b menjaju, onda se one, prema tim slučajima, nekad pišu rastavljeno, a nekad sastavljeno.

     Prema ovim pravilima pregledaćemo zbirku mislenih reči koju smo mogli pribrati, označivši kako

     gde pisati treba.
815. Pišu se sastavljeno (po pravilu a, malo pre navedenom):
     1. Imenice podne, ponoći (pol-dne, pol-noći,) — prva zbog zastarelog oblika dne, a obadve zato, što se uvek bez promene u takome sastavku govore.
     2. Brojevi obadva, obadve, obadva; obadvoje — jer prvi deo gubi svoju promenljivost. Obadvojica je imenica, obrazovana od obadvoje.
     strana 393
     3. Brojevi dvesta, trista, — jer u prvome i dve i sta, a u drugome sta, pripadaju oblicima jezika, koji su danas izumrli.^[2]
     4. Prilozi, sastavljeni od broja i imenice: jedanput, dvaput, triput, jedared, dvared — zato što je njihovo priložno značenje ukočilo oblik, te se kaže od jedanput m. od jednog puta, dvaput m. dva puta, od jedared m. od jednog reda, itd.
     5. Prilozi, sastavljeni od imenice i zamenice onomadne, onomlani, onovečeri — jer se u njima nalaze obamrli sedmi padeži zamenice i imenice ономь дьне, ономь лани, itd.
     6. Zamenički dodatci no, zi, ke koji se, radi pojačanja značenja, dodaju zamenicama i prilozima (ili svezama) npr.: Štono, kojino, pano, njojzi, danaske, itd.
     7. Prilozi, sastavljeni od predloga i zamenice, kao što su: rašta (zarašta, porašta) i krošto (rad’ šta, kroz što), otoič (otòlȋč — od tòlȋč) zbog okrnjenog oblika.
     8. Prilozi, sastavljeni od predloga i iménȃ: zaista, odista, doveče (dovečer), odmah (umah, otput, uput), očas (od čas), uzgred, uskos (uz prkos), sazad, ȍzȃd, ozádi (pa prema tome i odzada), — što im se drugi deo ili za se ne govori, ili je prema predlogu obamr̈o.
     9. U taj red se može uvrstiti i posve, pošto se sve (srednji rod od zamenice vas) s predlogom po sad već i uz imenice retko kad ili nikad ne govori, čega radi je u posve priložno značenje (Još se ne bijaše posve smrklo; Ovome je odgovor posve prost) strana 394 sa svim nadvladalo, te se samostalno značenje sastavnih delova gotovo i ne oseća.
     10. Prilozi, sastavljeni od predloga i imenȃ koja se samostalno ne govore, npr.: naizust, naočigled, iznenada, izubaha, iznutra, unutra, izobila, napomol, navlaš, nahero, obnoć, obdan.
     11. Prilozi, obrazovani naročitim nastavkom koji se obliku s predlogom (ili bez predloga) pridaje, npr.: izručke, naopačke, natraške, naizmence, poimence, naokriške, potrbuške, pološke, porebarke, obadveručke, levke (lijevkȇ), itd.
     12. Prilozi, sastavljeni od predloga i priloga, koji se prema kom god razlogu gore postavljenoga pravila ne mogu pisati zasebice. Taki su prilozi: dovde, donde, dokle, dosle, naoposlen, odveće, odveć, odakle, okle, otkle, oklen, otklen, odsele (osele), odud, otud (a prema tome i otkud).
816. Isto tako se, po pravilu b, zato što sastavak ima treće, zasebno svoje značenje, pišu sastavljeno:
     1. Zamenice vaskolik, savkolik (kao i ostale složene sa sva-, koje su na svome mestu, čl. 32, navedene), kojeko, koješta, koječij, kojekoji, kojekakav, a isto tako i prilozi istoga postanja: svakako, kojekako, svakad, kojekad, svagde, kojegde, kojekuda, svakud (svukud). Mesto koje- vidimo što- ili gde- u štogod, štogde, štokad, štoko (štotko), štokoji, štočij, štošta, ili u gdegde, gdegod, gdekoji, gdešto.
     2. Prilog toprv, u kom je sastavljena zamenica i redni broj.
     strana 395
     3. Prilozi, sastavljeni od predloga i imenȃ, u kojih je priložnim značenjem nadvladano posebno značenje sastavnih delova: vavek, uvek, straga (sastrag, ostrag, ovo poslednje i po pravilu a), natrag, spolja, sutra (sjutra), ujutru (kad znači sutra), napolje, napolju (kad znači van), smesta (kad znači odmah), ujedno, zajedno, upravo, isprva, istiha (kad znači lagano), nálik, naopako.
     4. Predlozi, sastavljeni od predloga i predloga, pišu se sastavljeno gde god sastavni delovi nisu jasno zadržali svaki svoje samostalno značenje. Tako se zajedno pišu:
        • Izvan;
        • Izviše, poviše;
        • Navrh, uvrh, povrh, savrh (svrh), odvrh, dovrh;
        • Podno, udno, nadno, sadno, dodno;
        • Nakon, napokon;
        • Iskraj, nakraj, otkraj, pokraj, ukraj;
        • Skroz;
        • Okrom;
        • Između;
        • Namesto, umesto;
        • Iznad;
        • Sniže, poniže;
        • Naokolo;
        • Ispod;
        • Napored, spored, uspored;
        • Spred, ispred;
        • Spreko, ispreko;
        • Spram, naspram;
        • Suprot, nasuprot, sproću, sproć, suproć;
        • Zaradi, poradi;strana 396
        • Osem;
        • Nasred, isred, sasred, posred, usred;
        • Uoči, naoči, nadomak, naizmak.
        Napomena. Ima primera, u kojima dva predloga stoje samo jedan do drugoga, zadržavajući potpuno svaki svoje zasebno značenje. Taki se predlozi i pišu svaki za se. Ti su slučaji u primerima: Na prema se; Na po se; Na niz brdo; Na pod nogu; Preko sred srijede; Preko sred Kosova; Po s tri koplja u visinu skače; Uzevši svakom rukom po za jedan kolac; Melju vodenice po s dva kamena; Kroz sred turske vojske; Čekavši do pred zoru.
     5. Složeni se predlozi pišu sastavljeno i onda nad se upotrebe u priložnom značenju, kao npr.: Naokolo, napred, ponapred, unapred, poprijed, suviše, odviše, poviše, popreko.
     6. Prilozi s dometnutom zamenicom, ili dva priloga jedan s drugim složena pišu se uvek sastavljeno. Primeri su: kadšto, gdešto, gdekad, gdegde, katkad, itd.
817. Po pravilu v, prema tome je li značenje sastavnih delova sačuvano ili promenjeno, pišu se reči čas sastavljeno, a čas zasebice u slučajima koji se niže navode.
     1. Predlog po nekad znači ograničavanje, umanjavanje značenja one reči pred kojom se nalazi, i tada se često u značenju izjednačava sa prilogom prilično (npr. Po u godinama, Po za dugo); nekada pak znači ponavljanje ili naznačavanje reda, mere ili vremena.
     U prvom slučaju po se piše sastavljeno; u drugom pak zasebice od one reči pred koju je u pomenutoj službi stavljeno. strana 397 Primeri sastavljanja. Potanje, pomekše, pobolji, potvrđi, pojak, pomekan, podosta, podaleko, poodavno, poblizu, ponajpre, itd. Primeri rastavljanja. Po vas dan; po malo; po nešto; po neki put; po katkad; po jedan; po dvoje; po troje; po desetoro; po s tri koplja; po sto dukata; — Dan po dan, dok i smrt za vrat. Dlaka po dlaka, eto bjelača; zrno po zrno, eto pogača; kaplja po kaplja, eto Morača.
     2. Prilog god može pristajati uz zamenice ko, što (šta), koji, čiji, kakav, koliki, ili uz priloge kako, gde, kad, dok (dokle), koliko, i može gdekojima od istih pridavati dva značenja, prema kojima se piše sastavljeno ili rastavljeno.
     Ako god, pristajući uz pomenute zamenice ili priloge daje istima značenje neodređenog ili nenaznačekog lica, vremena ili mesta; ako ono gubi svoj akcenat i s pomenutim se prilogom slaže u jednu reč, pa kògod znači neko, štògod — nešto, gdѐgod — negde, kàdgod — nekad, onda se god piše sastavljeno s onim prilogom o kojim je složeno: kògod, štògod, gdѐgod, kàdgod. Ako li god, pristajući uz pomenute zamenice ili priloge, daje istima značenje neograničenog lica, vremena ili mesta, tako da se može razumeti o svakom licu, vremenu ili mestu koje se može pomisliti; ako to god zadržava svoj akcenat, i ne slaže se sa zamenicom ili prilogom u jednu reč; ako ko gȍd znači ko mu drago, ko bilo; što gȍd — što mu drago, što bilo; gde gȍd — gde mu drago, gde bilo; kad gȍd — kad mu drago, kad bilo, ma kad, makar kad, — onda se god smatra kao zasebna reč, i piše se svagda rastavljeno. strana 398
     3. Ima slučajeva, gde zamenički oblici s predlogom čestim govorenjem dobiju treće, potpuno priloško značenje, kojim se prvo značenje i zamenice i predloga zatamnjava; a ima slučajeva, gde i predlog i zamenica svoje zasebno značenje u potpunoj jasnosti zadržavaju. Ti su slučaji u primerima koji će se odmah sad navesti.
        • a. Zašto i zato često su pitanje i odgovor za uzrok, i u tim se prilikama sa svim zabacuje prvašnje značenje predloga i zamenice. Toga radi se zašto i zato u tom značenju pišu sastavljeno.
        Primeri. Zašto se nasmeja? Ni za što; samo onako. — Zato su među vama mnogi slabi i bolesni. — Zašto se čini taka šteta? — Zašto brljaš usta svoja takom psovkom, od Boga ne našao? — Zato me je strah. — Te on pokaže pravi uzrok, zašto se svi odriču. Kad li pak za što i za to ne znače pitanje i odgovor za uzrok, nego zadržavaju svako svoje posebno značenje predloga i zamenice, onda ih valja pisati svako za se. Primeri. Za što mu se molio, to mu udijelio! — Da nam učiniš za što ćemo te moliti. — Nema u kući ništa živo za što bi mu se valjalo brinuti. — Možeš li mi za to dugovati. — Nisam znao za to. — Ništa za to. — A moj brate, za to me ne krivi.
        • b. Po što piše se rastavljeno kad i predlog i zamenica ostaju svako u svom značenju; kad li se pak pošto upotrebi u podređenim rečenicama vremena, te u njemu potamni posebno značenje predloga i zamenice, a nadvlada priloško značenje nečega prethodnog u radnji ili u vremenu, onda se obe reči pišu ujedno.
        strana 399 Primeri rastavljanja. Po što, po to! — Ni po što, Gospode! — Oni ne smedu ni po što. — Po što jabuke? — Ono stvar vrijedi po što se može prodati. Primeri sastavljanja. Pošto je neko vreme učiteljstvovao, zapopi se na jednu dobru nuriju. — Pošto sve to primiš, kreni se na put. — Pošto se onđe s njome namirimo, vratimo se natrag. — Pošto se prijavi, pusti ga car preda se, pa ga zapita.
        • v. Sličan je slučaj sa po čem ili po čemu i počem. Kad i predlog i zamenica zadržavaju svoje posebno značenje, kao što je u primerima: Ni po čem nijesi manji; Po čemu se brdo i sad tako zove — onda se i predlog i zamenica pišu zasebice. Kad li nadvlada priložno značenje sumnjanja, te počem stane značiti može biti, možda, ili stane ograničavati smisao glagola i rečenice, ili, kao pošto, počne pokazivati što u vremenu prethodi, onda počem valja pisati kao jednu reč, sastavljeno.^[3]
        Primeri. Ne bi li se počem poturčio. — Ako počem dođe. — Počem se ne zna u koje vreme i kad će me smrt zateći, to sam rad da se po ovoj mojoj poslednjoj volji postupi. — Ali o prvoj vrsti imamo još nekoliko reči, i naročito povodom pripovetke „U borbi života“, počem „Kaluđer“ još nije ni svršen, te se razgovor o njemu može da ostavi onda kad ga dobijemo potpuno izrađena.
        • g. Malo dalje pokazaće se zašto se nijedan, kad znači niko, nikoji, piše sastavljeno. Od toga je značenja odvojeno značenje odrečenoga pobrajanja (isključivanja u pobrajanju), u kom kako ni tako i jedan svoja zasebna značenja zadržavaju, npr.: Ni jedan ni strana 400 drugi. Toga radi se u ovom drugom slučaju ni jedan piše rastavljeno.

6. O rečcama ne, i, ni u sastavljanju i rastavljanju reči.

818. Kako odrečni prilog ne u slaganju osnova utiče na onu osnovu s kojom se složi, govoreno je napred na svom mestu (čl. 300). Ovde pak, pravopisa radi, valja samo dodati da se, pokraj imenskih osnova, ne piše sastavljeno i sa glagolsko-imenskim oblicima, kad se god oni upotrebe u potpuno imenskom značenju (u kom se imenskim značenjem glagolsko značenje nadvlađuje). Po tome valja pisati: nemir, nered, nebrat, neznalica, nevešt, nečist, nemiran, nesavitljiv, neveseo, nezreo, neznan, neopran, nerođen, neko, nekakav, nekoji, itd.
U svima pak čisto glagolskim oblicima i u onima glagolsko-imenskim, u kojima je glagolsko značenje jače od imenskoga, ne se piše rastavljeno, npr.: ne znam, ne znađah, ne znadoh, ne mogu, ne mogah, ne mogoh, mogao ne mogao, znao ne znao, da bih se i ne vratio, ne znajući, ne znavši, ne mogavši, ne mogući, ne moći, ne nositi, itd. Napomena. Smisao upućuje gde ne zadržava posve zasebno i samostalno značenje od reči pred kojom se nalazi, i gde ga nikako sastaviti ne valja. Tako je: nȅ ja; nȅ mi; nȅ vi (nego oni); nȅ brat (nego neprijatelj); nȅ odrečeno (nego neodređeno); Jer vladika treba da je bez mane, kao Božij pristav: ne koji sebi ugađa, ne gnjevljiv, ne pijanica, ne bojac, ne lakom na pogani dobitak; nego gostoljubiv, blag, pošten, pravedan, svet, čist. strana 401 U ovim slučajima ponajviše i sam akcenat (uporedo s logičkim akcentom) upućuje na zasebno značenje koje istakosmo.
819. Ali gde je ne, spojeno s glagolom u jednu reč, izgubilo svoje odvojeno značenje, ili još pred sobom i predlog ima, ili se s početkom glagola u jednu reč saželo, ne može se od glagola odvajati, nego će se, kao i u ostalim napred navedenim slučajima, s njim zajedno pisati.
Primeri su: nestati, kad znači iščeznuti, gde ga valja razlikovati od ne stati: Nestalo mi konja i Ne stadoh na zemlju. Tako je nemam iz ne imam, nisam (izuzetno po zapadnom govoru mesto nesam) ili nijesam iz ne jesam; tako je neću iz ne ’oću; tako je zanemoći, obnemoći, obnevideti, prenemagati se. Tako je i nemoj, koje je postalo iz ne mozi (način zapovedni od moći), ali se na kraju okrnjilo i prvašnji smisao izgubilo, te ga valja pisati sastavljeno.
820. Kad je ne složeno s prilozima, s tim se prilozima postupa kao i s pridevima sa ne složenim, pošto su prilozi većinom od prideva i obrazovani. Po tome se ne, složeno s prilozima, piše ponajviše sastavljeno, npr.: nevešto, nedavno, nedaleko, neveselo, neobično, nemirno, nesrpski, nehrišćanski, nemilice, nehotice, itd.
Među tim ima priloga, u kojima se ne održava u svome zasebnom značenju, te ga treba pisati zasebice, na što već i smisao jasno upućuje. Taki su prilozi: ne samo, ne taka, ne mnogo, ne malo, ne tamo, itd.
821. Sveza i i prilog ni (koji takođe kao sveza služi), kad se slože sa zamenicama nepoznatog lica, strana 402 upitnim ili saveznim: ko, što (šta), čij, koji, kakav, koliki ili s prilozima njima srodnim kako, kad, gde, kuda, daju tim zamenicama i prilozima osobito značenje. Sveza i daje ono isto značenje koje daje i prilog god ili reči bilo i mu drago. Po tome ikoji znači koliko makar koji ili koji god ili koji mu drago ili koji bilo; ikad znači koliko makar kad ili kad god, ili kad mu drago ili kad bilo. Prilog pak ni daje tim istim rečima pravo odrečeno značenje: niko, ništa, ničij, itd. Toga radi se u tim rečima i sveza i i prilog ni pišu sastavljeno s pomenutim zamenicama i prilozima. Ali ako bi pred tako složene reči došao kakav predlog, predlog dolazi među ni i zamenicom (čl. 721), i toga radi se složaj raspada, npr.: ni u koga, ni po što, ni na čijem, itd.
Sve druge zamenice ili prilozi održavaju kako sa i, tako i sa ni svoje značenje, i toga radi se i pišu rastavljeno, npr.: i on, i ja, ni mi, ni sam, itd.

7. Prilozi od rečenica.

822. Ima primera gde se čitava rečenica skamenila u prilog, i gde je nad prvašnjim rečeničnim značenjem priložno značenje nadvladalo. Od Ako Bog dȃ ili da Bog dȃ, koje se uz reč govori po hrišćanskom pobožnom običaju, izašao je naročit prilog bogdice (Da sam ja, bogdice, to onda znao; Da je, bogdice, on došao). Nalik je na to i bogme, bome, da-bome, ja-bome (Bog me; da, Bog me; jȁ, Bog me), koje se skamenilo u prilog, i govori se, bez pomišljanja na pravo mu značenje kletve, kao obično pojačavanje tvrđenja strana 403 ili odricanja. Tako je isto Bog-zna (dijalektički i bo-zna), koje već služi kao prilog za umeravanje značenja one reči pred koju se stavi.^[4]
Na taj su način iz rečenica postale priložne uzrečice boj-se; valjada (koje se već odvaja od valja da u prvobitnom značenju, ma da je i samo od istoga postalo); možda (iz može da mesto može biti da); bud’ (iz budi); daj budi (daj budi); biva (kojim Bošnjaci tvrđenje ili odricanje pojačavaju); da vi’š (dijalektički mesto da vidiš); neka (od izgubljenoga glagola nehati.) Kao pravilo za pisanje ovih reči može se postaviti, da ih valja pisati rastavljeno gde je god još jasan obični smisao svake reči; sastavljeno pak, gde je god značenje postalo potpunce priložno, rastavljajući vezicom sastavne delove, eda bi se pomoglo bržem razumevanju, i eda bi se nagovestilo kako je obično zasebno značenje već potisnuto celokupnim priložnim značenjem.

8. Skraćene reči.

823. Skraćene su, upravo neispisane, reči koje svaki čas na izvesnim mestima dolaze, pa se toga radi ne ispisuju cele, nego se od cele reči piše jedno ili više slova s tačkom kao znakom skraćenja na kraju. Po tome se mesto gospodin piše g.; mesto gospođa — gđa; mesto gospođica — gca; mesto doktor strana 404 — dr.; mesto profesor — prof.; mesto i tako dalje — itd.; mesto na primer — npr.; mesto to jest — tj.; mesto ove godine — o. g.: mesto dinara — d. ili din. I osobna se imena pišu skraćeno: K. — mesto Kosta; St. — mesto Stevan ili Stojan ili Stanko, itd.; M. — mesto Marko, Milan, itd.; Jov. — mesto Jovan.
Glavno je pravilo u skraćivanju, da se tačka kao znak skraćivanja stavlja i posle suglasnika i posle samoglasnika, samo kad je skraćivanje svedeno na jedno slovo; kad li se pak više slova uzima, valja tačku staviti posle suglasnoga slova. Rečenični znaci, zapete, tačke i zapete, itd., osim tačke, koji bi dolazili posle skraćene reči, meću se posle tačke za skraćivanje kao da bi reč bila ispisana u celini.

9. Pisanje brojeva.

824. Glavna je podela brojeva na proste i na redne.
Prosti brojevi, u tekstu, kad su god manji, ili pojedince u izlaganju dolaze, pišu se, kao i ostale reči, slovima. Veći brojevi, ili brojevi u tekstu gde se češće upotrebljuju, gde je upravo o njima reč, pišu se ciframa. Cifre prostih brojeva pišu se bez ikakva znaka.
825. Isto se tako postupa i sa pisanjem rednih brojeva, samo što se razlikovanje rednih brojeva od prostih obeležava naročitim znacima kad nije obeleženo samo po sebi.
strana 405 Obeleženi su redni brojevi sami po sebi kad znače redni broj meseca, ili hrišćanski letopis, i tu je suvišno još kakav znak dodavati. Inače se redni broj obeležava ili dodavanjem dovršetka -vi, -gi, -ći, -mi, -ti uz brojeve, sastavljajući vezicom taj dovršetak i broj, ili se posle rednog broja stavlja tačka, kojom se, kad to treba, od prostog broja razlikuje.

1. To je на тьште срьдьце. Miklošić zavodi iz neke srbulje primer: мѫдь на чьте срьдьце. U obliku na šte-srca — što je uzeto kao prilog, a u obliku na šte-srce kao pridev.
2. Dve je 1 padež za srednji rod; sta je mlađi oblik dvojine.
3. Počem je u ovom drugom značenju Vuk zabeležio u Rečniku, ali je u književnosti skoro sa svim potisnuto sličnim pošto.
4. Još starije je od toga Bog te vesi. U M. Đ. Milićevića čitamo: Mehana je u Ripnju bila Bog te vesi od kad.