Српска граматика (Ж. Симић)/Поглавље 3

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Српска граматика
Писац: Живојин Симић
Поглавље 3: Врсте речи
Симић, Живојин (1922). Српска граматика. Београд: Књижара Геце Кона.


ВРСТЕ РЕЧИ[уреди]

Реченице, којима се казују мисли, и из којих се састоји људски говор или језик, као што се види из показанога довде, постају из речи.

Све речи у нашем језику, по ономе што значе, деле се у девет врста.

Тако:
  1. Речи које значе имена лицима, животињама, биљу, металима и осталим стварима, као: војник, орач, домаћица, дете; лабуд, лисица; дрво, јабука, гвожђе, злато, ливада, трава, град, Србија, перо, плетиво, књига, војска — зову се, именице.
  2. Речи које се придевају именицама да означе какво је или чије је оно што именица значи, као: храбар војник, вредан орач, добра домаћица, послушно дете, бео лабуд, лукава лисица, високо дрво, слатка јабука, тврдо гвожђе, жуто злато, широка ливада, зелена трава, тврд град, Велика Србија, очево перо, материно плетиво, сестрина књига, сриска војска — зову се придеви.
  3. Речи којима се означава број лица или ствари, као: у једној недељи има седам дана; у овој кући живи десеторо чељади; на њиви раде двадесет радника; на једној руци има пеш прста; у коња су четири ноге; у години има дванаест месеца — зову се бројеви.
  4. Речи којима се замењују именице, придеви и бројеви, као: ја (речено м. Милан, или како мени буде име); ти (речено м. Љубинко или како теби буде име); он (Милоје или како њему буде име)! такав (речено м. добар, рђав или какав већ буде) човек; таква (речено м. слатка, кисела или каква већ буде) јабука; оволико (речено м. десет, двадесет или колико већ буде) људи — зову се заменице.страна 25
  5. Речи које значе да се нешто ради, или да нешто бива или постаје или мења своје стање као: читати, писати, орати, војевати, певати, мислити, бити, бивати, постати, настати, мрзнути се, топити се — зову се глаголи.
  6. Речи које се прилажу глаголима да означе место, где се нешто ради, време, кад се нешто ради, начин, на који се нешто ради, као: седети онде; стајати онде; пети се горе силазити доле; путовати дању; спавати ноћу; кренути се одмах; доћи доцне; писати ситно; трчати брзо; певати лепо, — зову се прилози.
  7. Речи које се предлажу именицама да с њима означе — понајчешће — место и време, па и друга значења, као: пећ у соби; књига на столу; мачка под столом; стаза кроз ливаду; стадо пасе по пољу; доћи ћемо на јесен; прећи за дан; научити за сат — зову се предлози.
  8. Речи које служе као веза измећу других речи и као веза између реченица, као: Петар и Павле беху Христови апостоли: Ми ћемо им рећи да смо уморни. Сви Стојана одмах послушаше, па с добријех коња одсједоше. Да видимо чија је сад Мачва: илʼ је твоја, илʼ ће бити моја — зову се свезе.
  9. Речи којима се узвиком изражава осећање, или се подражава природним звуцима, као: ах, јао, хеј, ој, ух; бућ, пљус, прас, зову се узвици. Ове узвике неки писци граматика не узимљу као врсту речи.

ИМЕНИЦЕ[уреди]

Именице су двојаке:
  1. Оне које значе име каквом стварном бићу, вештаству или другом чему што је нашим чулима доступно као нешто стварно и те се зову стварне именице.
  2. Оне које значе име нечему што је недоступно нашим чулима, и што само у уму замишљамо као предмет или ствар, и те се зову мислене именице.

СТВАРНЕ ИМЕНИЦЕ[уреди]

Према томе, каква имена значе, деле се стварне именице на: особене, заједничке, збирне и вештаствене. страна 26

ОСОБЕНЕ ИМЕНИЦЕ[уреди]

Особене именице значе особена имена (nomina propria, сопствена имена, властита имена, особна имена):

  1. Лица: Милутин, Милица, итд.
  2. Народа: Србин, Рус, Француз, Енглез, итд.
  3. Земаља и држава: Србија, Русија, Француска, Америка, Африка, Азија, Индија, Јапан, итд.
  4. Мора, језера, река: Јадранско Море, Црно Море, Атлански Океан, Охридско Језеро, Преспанско Језеро; Дунав, Сава, Морава, Вардар, Миљацка, Зета, Волга, Нева, Сена, Темза, итд.
  5. Планина: Авала, Медведник, Копаоник, Шар-планина, Дурмитор, Балкан, Олимп, Пиренеји, Алпи, итд.
  6. Појединих крајева: Шумадија, Поцерина, Посавина, Подриње, Мачва, Косово, Жупа, Банат, Бачка, Срем итд.
  7. Градова: Београд, Ваљево, Скопље, Битољ, Штип, Призрен, Сарајево, Загреб, Дубровник, Москва, Париз, Лондон итд.
  8. Села: Таково, Совљак, Орашац, Бели Поток, Вре̏ло Ноћај, итд.
  9. Манастира: Хиландар, Жича, Студеница, Високи Дечани, Манасија, Крушедол, Хопово, Раваница, итд.
  10. Округа и срезова: Београдски Округ, Чачански Округ, Ваљевски Округ; Врачарски Срез, Тамнавски Срез, Крајински Срез, итд.
  11. Надлештава и установа: Првостепени Суд, Касациони Суд, Академија Наука, Коларчева Задубина, Чупићева Задужбина, Друштво Св. Саве, Краљевско Српско Народно Позориште, Српска Књижевна Задруга, Привилегована Српска Народна Банка, итд.
  12. Животиња: Шарац (Краљевића Марка), Јабучило (Војводе Момчила), Кушљо (Хајдук-Вељков), Караман (хрт Страхинића Вана), итд.

ЗАЈЕДНИЧКЕ ИМЕНИЦЕ[уреди]

Заједничке именице значе имена по чему било заједничка (општа имена) лицима, животињама, биљкама, стварима, итд. Тако:

  1. Имена лицима заједничка по врсти: човек, жена.страна 27
  2. Имена лицима заједничка по сродству:
    отац, мати, сестра, брат, син, кћи, стриц, стрина, синовац, синовица, ујак, ујна, тетак, тетка, братић, сестрић, свекар, свекрва, снаха, јетрва, заова, итд.
  3. Имена лицима заједничка по занимању:
    орач, копач, овчар, зидар, ловац, пушкар, котлар, ковач, бравар, свирач, певач, жетелац, косач, књижар, писар, учитељ, ученик, војник, добошар, трубач, колар, звонар, служитељ, трговац, гвожђар, платнар, радник, мајстор, књижевник, судија, професор, адвокат, чиновник (сви називи чиновника и службеника), свештеник; учитељица, ученица, певачица, играчица, праља, ткаља, кројачица, шваља, собарица, куварица, служавка итд.
  4. Имена лицима заједничка па стању или каквој особини:
    богаташ, сиромах, богаљ, слепац, глувак, глупак, праведник, грешник, лопов, зликовац, злочинац, јунак, страшљивац, плашљивац, кукавица, лењивац, бекрија, пијаница, лењштина, грабљивац, сплеткаш, брбљивац, лажов, лажљивац, свађалица, тврдоглавац, ветрогоња, лудак, малоумник, главоња, зубоња, ћелоња, вратоња, грбоња, дебељко, мршавко, младић, момак, дечак, девојка, девојчица, старац, старица, баба, бака итд.
  5. Имена лицима заједничка по месту:
    београђанин, београђанка, ваљевац, ваљевка, чачанин, чачанка, шапчанин, шапчанка, скопљанац, скопљанка, кратовац, кратовка, приморац, приморка, призренац, призренка, панчевац, панчевка, мостарац, мостарка, паланчанин, паланчанка, америчанин, америчанка, афричанин, афричанка, варошанин, варошанка, сељак, сељанка, брђанин, брђанка, планинац, планинка итд.
  6. Имена животињама заједничка по врсти:
    во, крава, теле, коњ, кобила, ждребе, ован, овца, јагње, јарац, коза, јаре, вепар, крмача, прасе, петао, кокош, пиле, гусак, гуска, гушче, голуб, голубица, јастреб, врана, лисица, вук, лав, тигар, слон, орао, соко, гавран, чавка, врабац итд.
  7. Имена дрветима и биљкама заједничка по врсти:
    храст, буква, цер, брест, глог, леска, орах, јабука, крушка, трешња, вишња, јагода, ружа, трн, бор, јела итд.
  8. Имена грађеним стварима заједничка по употреби:
    секира, нож, сврдао, тестера, брус, плуг, јарам, ексер, клин, сто, столица, клупа, лонац, тањир, чаша, кућа, црква, хаљина, кошуља, ципела, чизма итд.
  9. Имена небеским телима и природним појавама:
    звезда, планета, комета, сунце; облак, муња, гром, тресак, ветар, магла, светлост, мрак, тама, топлота, врућина, хладноћа, дан, ноћ, јутро; пролеће, лето, јесен, зима итд.

страна 28

ЗБИРНЕ ИМЕНИЦЕ[уреди]

Именице, које обликом једнине значе много лица или ствари, тј. значе име збиру лица или ствари, зову се збирне именице.

Примери:
  1. За оне које постају наставком је:
    влаће, снопље, лишће, дрвље, дрвеће, иверје, трње, грожђе, труње, камење, стење (од стена), прстење, кестење, зрневље, грумење, бусење, цвеће, пруће, чокоће, робље, звериње и зверје, гробље, борје, гложје, џбуње, шибље, кремење, јасење, брешће, јаворје, лешће (од леска), орашје (од орах), дубље (од дуб), гра̑бље (од граб), голубље, трупље (од труп), класје, клење (од клен), коље (од колац), комађе, корење, мраморје, плашће, прамење, рубље, саће (од сат меда), посуђе, трсје (од трст, трска), угљевље, чапурје, шаторје, шипражје, перје, паперје, грање, јелашје и јошје (од јелша-јоша-јоха-јова-јелва-јеова), оружје, прошће, прорашће, бучје (од буква), поврће итд.
  2. За оне, које постају наставком ад:
    чељад, момчад, ђачад, сирочад, чобанчад, Српчад, Турад, Швапчад, Циганчад, ропчад, унучад, копилад, кумчад, близнад, пасторчад, дерлад; живад, пилад, телад, јагњад, јарад, јунад, ждребад, зверад, кљусад, крмад, прасад, штенад, кучад, мајмунчад, мачад, паунчад, пашчад, сомчад, ћурад, гушчад; бурад, танад, дугмад итд.
  3. За оне, које постају друкчијим наставцима:
    стадо, јато, рој, чопор, ергела, марва, стока, живина (пилеж), војска, друштво, народ, породица итд.

ВЕШТАСТВЕНЕ ИМЕНИЦЕ[уреди]

Оно од чега се граде разне ствари и чиме се хранимо и појимо зове се вештаство. Имена разним врстама вештаства зову се вештаствене именице.

Примери: вода, млеко, вино, сирће, ракија, пиво, уље (зејтин), гас (петролеум), и све остале течности; брашно, мекиње, жито, вуна, памук, лан, кудеља, платно, сукно, чоха, и остале тканине; олово, гвожђе, бакар, коситер, жива, калај, челик, злато, сребро и сви остали метали; масло, сало, сланина, месо, сир, скоруп, кајмак, маст; стакло, пепео, песак, земља, камен, дрво (кад се што од земље, камена, дрвета гради), лед, ваздух, пара (водена) итд.

страна 29

МИСЛЕНЕ ИМЕНИЦЕ[уреди]

Имена стварима, које се не састоје ни из каквог вештаства, нити су доступне којем било од наших чула, него их само умом замишљамо као ствари, зову се мислене именице.

Примери: здравље, болест, слава, радост, правда, кривда, судбина, љутња, претња, радња, страх, милина, висина, дубина, памет, мисао, снага, сила, грех, грехота, сан, стид, глад (оне године владала је велика глад), жеђ (жеђ за осветом), сладост (какву смо сладост имали слушати га!), љутина (пошто ме је била прошла љутина), понос, мир, савест, завист, савет, завет, брига, гњев, добро, зло, пакост, смерност, старост, младост, знање, вештина, благост, мудрост, туга, жалост, смелост, нада, збиља, шала, весеље, јунаштво, истина, лаж, победа, пораз, близина, даљина, брзина, хитрина, слога, сумња, мука, невоља, награда, казна, похвала, одлика, прилика, незгода, поруга, осуда, клевета, увреда, покор, помор, чудо, поглед, помисао, промисао, свест, несвест, злоба, тегоба, срамота, празнина, горчина (то ми је причинило много горчине), ведрина, спавање, умовање, јадиковање, мишљење итд.

РОД У ИМЕНИЦА[уреди]

Именица човек означава мушко лице. Именица голуб означава мужјака код животиња.

Према томе именице човек и голуб јесу именице мушкога рода.

Именица жена означава женско лице. Именица голубица означава женку код животиња.

Према томе именице жена и голубица јесу именице женскога рода.

Именица дете означава људско младунче, не означавајући му род. Именица голупче означава птичије младунче, не означавајући му род.

Ове именице су назване: именице средњега рода.

Именице мушког рода могу се говорити удружене с речју тај: тај човек; тај голуб.

Именице женског рода могу се говорити удружене с речју та: та жена та голубица.

Именице средњег рода могу се говорити удружене с речју то: то дете; то голупче. страна 30 У неживих ствари нема мушког, женског и средњег рода, али се именице које значе њихова имена разређују у родове по томе да ли се говоре с речима: тај, та или то, и према томе су мушког рода оне које се говоре с речју тај; женског су рода оне, које се говоре с речју та; а средњег су рода оне, које се говоре с речју то.

Примери:
  1. За мушки род: храст, цер, брест, јавор, глог; град, двор, плуг, срп, обруч итд.
  2. За женски род: јабука, крушка, шљива, вишња, трешња, гуња, смоква итд.
  3. За средњи род: дрво, стабло, море, језеро, перо, мастило, гвожђе, сребро итд.

Овако се разређују у родове, по речима тај, та, то и оне именице, које значе имена животињама, у којих нема име́на̑ за означавање рода:

јелен, јеж, пуж, јазавац, рис, рак, шаран, сом, јастреб, орао, гавран, стршљен, мрав, скакавац, цврчак, попак;

камила, кошута, корњача, риба, штука, врана, чавка, жуња, видра, мува, оса итд.

БРОЈ У ИМЕНИЦА[уреди]

Кад именица значи једно лице или једну ствар, онда она стоји у једнини: стриц, сестра, кућа, прозор, река, планина.

Кад именица значи много лица или много ствари, онда она стоји у множини: стричеви, сестре, куће, прозори, реке, планине.

Једнину и множину имају заједничке именице: сељак — сељаци; сељанка — сељанке; друм — друмови; град — градови; бор — борови; река — реке; пут — путови; нос — носови; млаз — млазови; мраз — мразови.

Особене именице зато што значе крштена, или иначе особено наденута (сопствена) имена, не могу имати множине: Милутин, Стојан, Љубица, Милица, Србија, Авала, Дунав, Скопље, Ниш.

Али и особене именице, које значе име по народности, и оне које значе људско презиме, говоре се и у множини:

Србин — Срби; Рус — Руси; Немањићи, Томковићи, Даничићи.

Збирне именице зато што већ обликом једнине значе много лица или ствари, нарочито оне које постају наставком је или ад, немају множине: страна 31 цвеће, грање, трње, звериње, комађе, бусење; — телад, јагњад, чељад, момчад, ђачад.

Неке, пак, од оних које постају друкчијим наставцима, говоре се и у множини:

јато — јата, крдо — крда, стадо — стада, рој — ројеви, чопор — чопори, ергела — ергеле, војска — војске, друштво — друштва, народ — народи, породица — породице.

Вештаствене именице зато што већ саме собом значе цело вештаство, којем су име, не могу имати множине.

бакар, гвожђе, сребро, злато, млеко, сир, вода, вино, жито итд.

Неке, пак, од њих говоре се и у множини, али онда не значе више једног истог вештаства, него више врста тога вештаства:

во̏де — значи: мора, језера, реке, минералне воде; ви́на — значи: бело, црно, слатко, опоро, крајинско, смедеревско, жупско; сирови (погрешно је сиреви) — значи: обичан сир, кашкаваљ, тврд сир мек сир, годомин, царић итд.; жѝта — значи: пшеница, јечам, овас, крупник итд.

Мислене именице, према ономе што значе, неке имају, а неке немају множине:

здравље, певање, играње, свест, несвест, гњев; сан — снови, мисао — мисли, чудо — чуда, брига — бриге, невоља — невоље, радост — радости итд.

ПРИДЕВИ[уреди]

Према своме значењу придеви се деле на описне и присвојне.

ОПИСНИ ПРИДЕВИ[уреди]

Придеви који се придевају именицама да по каквоћи или чему било другом опишу оно што именица значи, зову се описни придеви (прости придеви).

Примери: бистра вода; ситна слова; оштар нож; тврд камен; бело брашно; зелена трава; суво сено; родна земља; зрело грожђе; богата жетва; паметне мисли; мала телад; снажни волови; брзи коњи; храбри војници; вредна домаћица; стар човек; праведан судија; пространа ливада; шарено цвеће; слатке јабуке итд.

ПРИСВОЈНИ ПРИДЕВИ[уреди]

Придеви, који се придевају именицама да означе коме или чему припада у својину оно што именица значи, зову се присвојни придеви. страна 32 Ови се придеви граде од имена оних лица или оних ствари којима припада оно што именица значи:

Примери: очева сабља; сестрино плетиво; чобански пси; сеоски биров; Ђурђева Јерина; материно млеко; детиња храна; школска слава; пољски ваздух; сељачке куће; вечерња ру̏мен; царски двори; јуначка срећа; Ивањ-дан (Иванов дан); Баново Брдо; Ба̑ња̑ Лука (Банова Лука); орахово лишће; зимски дани; ђачке књиге; Петрови коњи; Љубичина хаљина; кметова кућа; дечије игре; крушково дрво; кухински судови итд.

РОД У ПРИДЕВА[уреди]

Зато што један исти придев може стајати уз именице сва три рода, да би се могао с именицама сложити у роду мора сваки придев имати облике за сва три рода.

Примери: бео снег; бела хартија; бело млеко; Петров забран; Петрова ливада; Петрово сено.

НЕОДРЕЂЕНИ И ОДРЕЂЕНИ ПРИДЕВИ[уреди]

Ако придев значи каквоћу неодређеног лица или неодређене ствари, онда и он има неодређени вид придевски.

Примери: храбар војник (макар који) не плаши се смрти. Донеси ми но̏в шешир (макар који).

Ако ли описни придев означава каквоћу одређеног лица, или одређене ствари, онда и придев има одређени вид придевски.

Примери: хра̑бри̑ војник (о коме је већ била реч) извуче сабљу и полети на непријатеља. Донеси ми но̏ви̑ шешир (између њих више, који нису нови).

Одређени вид придевски постаје од неодређеног тиме што придеви за мушки род добију наставак и̑ (с двотоним нагласком), а у женском и средњем роду наставци добију двотони нагласак: а̑, о̑. Уз то се често и у основи промене нагласци.

Примери: но̏в, но̏ва, но̏во — но̏ви̑, но̏ва̑, но̏во̑; ста̏р, ста̏ра, ста̏ро — ста̑ри̑, ста̑ра̑, ста̑ро̑; ле̑п, ле́па, ле́по — ле̑пи̑, ле̑па̑, ле̑по̑; хра́бар, хра́бра, хра́бро — хра̑бри̑, хра̑бра̑, хра̑бро̑; цр̑н, цр́на, цр́но — цр̑ни̑, цр̑на̑, цр̑но̑; жу̑т, жу́та, жу́то — жу̑ти̑, жу̑та̑, жу̑то̑.

Присвојни придеви говоре се једни увек у виду неодређеном, као нпр. кме̏то̑в, кме̏това, кме̏тово, Пѐтро̑в, Пѐтрова, Пѐтрово; човѐков, човѐкова, човѐково; жѐни̑н, жѐнина, жѐнино. — Други се опет увек говоре у виду одређеном, као страна 33 нпр. ср̏пски̑, ср̏пска̑, ср̏пско̑; шу̏мски̑, шу̏мска̑, шу̏мско̑; шко̏лски̑, шко̏лска̑, шко̏лско̑, итд.

ПРИДЕВИ ЗА ПОРЕЂЕЊЕ[уреди]

Ступњи, који се добијају поређењем исте, али неједнаке каквоће, означују се придевима за поређење.

Од придева бео поређењем се добије придев бељи, који означује виши ступањ исте каквоће, и то је први ред поређења.

Од придева бељи даљим поређењем добија се придев најбељи, који означује највиши ступањ исте каквоће, и то је други ред поређења.

Придеви за први ред поређења постају од основних придева наставцима: ј, ш, иј, нпр. бео (бел) — бељи; леплепши; новновији.

Придеви за други ред поређења постају кад се придеву за први ред поређења предметне слог нај и с њим споји у једну реч, нпр. бељинајбељи; лепшинајлепши; новијинајновији.

При постајању придева за први ред поређења наставком ј спаја се глас ј са сугласницима који се десе пред њим по закону јотовања: дј у ђ; тј у ћ; лј у љ; нј у њ; зј у ж; сј у ш. Тако и гј у ж; кј у ч, хј у ш. Примери тврд — тврд-ји — тврђи; љут — љут-ји љући; бел — бел-ји — бељи; црн — црн-ји — црњи; брз — брз-ји — бржи; висок — (кад се одбаци ок) — вис-ји — виши. Тако и благ — благ-ји — блажи; јак — јак-ји — јачи; тих — тих-ји — тиши.

Кад се пред ј десе гласови: б, в, п онда се између њих и ј умеће глас л, који се с ј спаја у љ. Примери: дебео — дебел, (кад се одбаци ел) деб-ји — деб-л-ји — дебљи; сув — сув-ји — сув-л-ји — сувљи; туп — туп-ји — туп-л-ји — тупљи.

Кад се пред ј десе гласови: ж, ћ, ђ, р онда ј просто отпадне. Примери: тежак (кад се одбаци ак) — теж-ји — тежи; врућ — врућ-ји — врући; риђ — риђ-ји — риђи; широк (кад се одбаци ок) — шир-ји — шири.

Кад се пред наставком иј деси глас г или к, онда се глас г претвара у ж, а глас к претвара се у ч, нпр. строг — строжији; крепак — крепчији.

НАГЛАСАК ИЛИ АКЦЕНАТ У ПРИДЕВА ЗА ПОРЕЂЕЊЕ[уреди]

Ма какав нагласак или акценат имао основни придев, у припева за први ред поређења који постају наставцима ј и страна 34 ш свакад је на првом слогу нагласак кратак-оштар а на другом дуг-двотони, нпр. мла̑д — мла̏ђи̑; ле̑п — ле̏пши̑. У оних, пак, који постају наставком иј увек је на слогу који је пред ији нагласак кратак-благ, а на последњем слогу дугдвотони, нпр. но̏в — но̀вији̑, но̀вија̑ но̀вије̑; разу̑ман — разу̀мнији̑; за̏дово̑љан — задово̀љнији̑; тврдо̀глав — тврдогла̀вији̑.

У придева за други ред поређења увек је дуг-двотони нагласак на слогу на̑ј, и тај исти и на последњем слогу, нпр, на̑јновији̑, на̑јбогатији̑, на̑јтврдоглавији̑.

ПРЕГЛЕД ПРИДЕВА ЗА ПОРЕЂЕЊЕ ПО НАСТАВЦИМА[уреди]

  1. Наставком ј постају ови:
    • бео (бел) — бе̏љи̑, на̑јбељи̑; благ — бла̏жи̑, на̑јблажи̑; блед — бле̏ђи, на̑јблеђи̑; брз — бр̏жи̑, на̑јбржи̑; врућ — вру̏ћи̑, на̑јврући̑; глух — глу̏ши̑, на̑јглуши̑; глу̑в — глу̏вљи̑, на̑јглувљи̑; грк — гр̏чи̑, на̑јгрчи̑; густ — гусћи — гу̏шћи̑, на̑јгушћи̑; драг — дра̏жи̑, на̑јдражи̑; дуг — ду̏жи̑: на̑јдужи̑; жив — жи̏вљи̑ на̑јживљи̑; жут — жу̏ћи̑, на̑јжући̑; јак — ја̏чи̑, на̑јјачи̑; крив — кри̏вљи̑, на̑јкривљи̑; крут — кру̏ћи̑, на̑јкрући̑; луд — лу̏ђи̑ на̑јлуђи̑; љут — љу̏ћи̑, на̑јљући̑; лен — ле̏њи̑, на̑јлењи̑; млад — мла̏ђи̑, на̑јмлађи̑; млак — мла̏чи̑, на̑јмлачи̑; мрк — мр̏чи̑, на̑јмрчи̑; рић — ри̏ђи̑, на̑јриђи̑; сед — се̏ђи̑, на̑јсеђи̑; скуп — ску̏пљи̑, на̑јскупљи̑; сух — су̏ши̑, на̑јсуши̑; сув — су̏вљи̑, на̑јсувљи̑; тврд — твр̏ђи̑, на̑јтврђи̑; тих — ти̏ши̑, на̑јтиши̑; чврст — чвр̏шћи̑, на̑јчвршћи̑; чест — че̏шћи̑, на̑јчешћи̑; ласан (ласн) — ла̏шњи̑, на̑јлашњи̑; тесан (тесн) — те̏шњи̑, на̑јтешњи̑; бесан (бесн) — бе̏шњи̑, на̑јбешњи̑; горак (горк) го̏рчи̑, на̑јгорчи̑.
    • Кад придеву отпадну два гласа пред ј:
      гладак — гла̏ђи̑, на̑јглађи̑; жидак — жи̏ђи̑ на̑јжиђи̑; кратак — кра̏ћи̑, на̑јкраћи̑; близак — бли̏жи̑, на̑јближи̑; мрзак — мр̏жи̑, на̑јмржи̑; низак — ни̏жи̑, на̑јнижи̑; плитак — пли̏ћи̑ на̑јплићи̑; редак — ре̏ђи̑, на̑јрећи̑; сладак — сла̏ђи̑, на̑јслађи̑ танак — та̏њи̑, на̑јтањи̑; тежак — те̏жи̑, на̑јтежи̑; узак — у̏жи̑; на̑јужи̑; далек — да̏љи̑ — на̑јдаљи̑; висок — ви̏ши̑, на̑јвиши̑; дебео, (дебел) — де̏бљи̑, на̑јдебљи̑; дубок — ду̏бљи̑, на̑јдубљи̑; грдан, — гр̏ђи̑, на̑јгрђи̑; жесток — же̏шћи̑, на̑јжешћи̑; широк — шири̑, на̑јшири̑.
  2. Наставком ш постају ови:
    • лак — ла̏кши̑, на̑јлакши̑; леп — ле̏пши̑, на̑јлепши̑; мек, — ме̏кши̑, на̑јмекши̑.страна 35
  3. Наставком иј постају сви остали, којима се поређење може означити, нпр.:
    • богат — бога̀тији̑, на̑јбогатији̑; вредан — врѐднији, на̑јвреднији̑; гадан — га̀днији̑, на̑јгаднији̑; здрав — здра̀вији̑, на̑јздравији̑; крепак — крѐпчији̑, на̑јкрепчији̑; крупан — кру̀пнији̑, на̑јкрупнији̑; стар — ста̀рији̑, на̑јстарији̑; строг — стро̀жији̑, на̑јстрожији̑; хитар — хѝтри̑ји, на̑јхитрији̑, итд.
Неправилно постају за поређење ови придеви:
  • добар — бо̏љи̑, на̑јбољи̑; зао — го̏ри̑, на̑јгори̑; велики — ве̏ћи̑, на̑јвећи̑; мали — ма̏њи̑, на̑јмањи̑; дугду̏љи̑, на̑јдуљи̑.

НЕ МОГУ СЛУЖИТИ ЗА ПОРЕЂЕЊЕ[уреди]

  1. Придеви који значе каквоћу или особину која се не може поредити, као: слеп, нем, хром, сакат, мртав, гладан, жедан, го, бос, гологлав, итд.
  2. Који означују од каквог је вештаства што, као: дрвен, гвозден, земљан, сребрн, златан, бакрен, итд.
  3. Који значе чије је што, као: Јованов, Драгутинов, материн, сестрин, братов, човеков, женин; детињи, људски, сеоски, итд.

БРОЈЕВИ[уреди]

Према разликама у значењу бројеви су тројаки; основни, збирни и редни.

  1. Основни бројеви (прости бројеви) значе колико је лица, животиња или ствари исте врсте, као:
    један војник, десет војника, сто војника, пет коња, двадесет коња, педесет коња; шест кућа, петнаест јабука; тридесет ораха, итд.
  2. Збирни бројеви говоре се онда:
    а) Кад се броји оно што значе збирне именице, као:
    двоје деце, троје чељади, петоро момчади; десеторо јагњади, двадесеторо телади, итд.
    б) Кад се броје лица или животиње разнога рода, као нас двадесеторо (људи и жена); десеторо говеда (волова и крава); шесторо свиња (вепрова и крмача), итд.
    в) Уз оне именице које па̑ром или обликом множине значе целину за бројење, као:
    двоје рукавице (два пара рукавица); троје чарапе (три пара чарапа); петоре чизме (пет пари чизама); десетори страна 36 опанци (десет пари опанака); — двоја кола; троје кочије; десетере виле; четворе гусле; троје наћве; двоји сватови, итд.
  3. Редним бројевима се означује редно место које заузима лице или ствар у реду, као:
    први (на првом месту у реду); десети (на десетом месту у реду), итд.

ЗАМЕНИЦЕ[уреди]

Заменице су речи које се употребљавају у значењу других речи. Оне се деле у две главне врсте: личне и придевне.

ЛИЧНЕ ЗАМЕНИЦЕ[уреди]

Личне заменице означују граматичка лица која врше радњу казану глаголским облицима, нпр. ја говорим (ја стоји место имена онога који говори); ти читаш (ти стоји место имена онога лица које чита); он пише (он стоји место имена онога лица које пише); она везе (она стоји место имена оне која везе), итд.

ЛИЧНЕ ЗАМЕНИЦЕ СУ:[уреди]

Првога лица: ја; ми.

Другога лица: ти; ви.

Трећега лица:

Познатог: он, она, оно; они, оне, она,

Непознатог: ко; што.

Неодређеног: неко; нешто.

Одреченог: нико; ништа.

Сложене: свако; свашто.

Свакога лица: себе; се.

ПРИДЕВНЕ ЗАМЕНИЦЕ[уреди]

Све остале заменице зову се придевне зато што, чинећи своју службу, могу ићи уз именице и с њима се слагати у роду и броју као придеви.

По служби, коју придевне заменице чине, деле се оне у ове врсте: показне; описне; присвојне; бројне.

ПОКАЗНЕ ЗАМЕНИЦЕ[уреди]

Показним заменицама показује се на лице или ствар чије се име њима замењује или уз чије име оне стоје као придеви, као: овај што стоји пред нама, или овај човек што стоји пред нама. страна 37 Показне заменице су:

Првога лица: овај, ова, ово.

Другога лица: тај, та, то.

Трећега лица:

  • Познатог: онај, она, оно.
  • Непознатог: који, која, које.
  • Неодређеног: некоји-а-е;
    неки-а-о.
  • Одреченог: никоји, никоја, никоје.
Сложене свакоји, свакоја, свакоје;
сваки, свака, свако;
којекоји, којекоја, којекоје

Сваког лица: сам, сама, само.

ОПИСНЕ ЗАМЕНИЦЕ[уреди]

Описним заменицама замењују се описни придеви, којих је значење већ познато, као: ова јабука је слатка, а и та је овака (тј. слатка); то је перо тврдо, а и ово је такво (тј. тврдо), итд.

Описне заменице су:

  • Првога лица: овакав, оваква, овакво;
    оваки, овака, овако.
  • Другог лица: такав, таква, такво;
    таки, така, тако.
  • Трећег лица:
    • Познатог: онакав, онаква, онакво;
      онаки, онака, онако.
    • Непознатог: какав, каква, какво;
      каки, кака, како.
    • Неодређеног некакав, некаква. некакво;
      некаки, некака, некако.
    • Одреченог: никакав, никаква, никакво;
      никаки, никака, никако.
   Сложене свакакав, —ква, —кво;
свакојак, —ка, —ко;
којекакав, —ква, —кво.
  • Сваког лица: исти, иста, исто.

страна 38

ПРИСВОЈНЕ ЗАМЕНИЦЕ[уреди]

Присвојним заменицама замењују се присвојни придеви, нпр. мој брат (мој значи оно што би значио присвојни придев начињен од мојега имена); твој шешир (твој значи оно што би значио присвојни придев начињен од твога имена), итд.

Присвојне заменице су:

  • Првога лица: мој, моја, моје;
    наш, наша, наше.
  • Другога лица: твој, твоја, твоје;
    ваш, ваша, ваше.
  • Трећега лица:
    • Познатог: његов-а-о; њен-а-о;
      њезин-а-о; њихов-а-о; њин-а-о.
    • Непознатог: чиј, чија, чије.
    • Неодређеног: нечиј, нечија, нечије.
    • Одреченог: ничиј, ничија, ничије.
   Сложене свачиј, свачија, свачије;
којечиј, којечија, којечије.
  • Свакога лица: свој, своја, своје.

БРОЈНЕ ЗАМЕНИЦЕ[уреди]

Бројне заменице имају двојако значење: значење броја и значење мере или величине, нпр. У овој кући има десеторо чељади, а толико их је и у оној (толико значи да и у оној кући има десеторо чељади). Овај конопац је дугачак десет метара, а и тај је оволики (оволики значи да је и други конопац дугачак десет метара) итд.

Бројне заменице су:

  • Првога лица: оволики, оволика, оволико.
  • Другога лица: толики, толика, толико.
  • Трећега лица:
    • Познатог: онолики, , .
    • Непознатог: колики, , .
   Неодређеног: неколика (човека, повесма);
неколике (жене, паре);
неколико (за више од четири).
    • Одреченог: николико.
    • Сложене: васколик, сваколика, свеколико.
  • Свакога лица: сав (вас), сва, све.

страна 39 Напомена. Има их који место све пишу сво, нпр. сво село, сво друштво. То је погрешно. Треба писати све село, све друштво, итд.

ГЛАГОЛИ[уреди]

Некадашње глаголати значи данашње говорити. Пошто глаголати, тј. говорити значи радњу то се и све речи које значе радњу зову глаголи.

Глаголи значе:

  1. Радити, нпр. говорити, писати, читати, орати, копати итд.
  2. Мењати своје стање, нпр. бледети, се́дети (постајати сед), гојити се, разболети се, мрзнути се, топити се, огладнети, сустати, поцрнети, осиромашити, остарити, итд.
  3. бити или бивати, напр. бити, бивати, постати, настати, нестати, престати, итд.

ГЛАГОЛИ ПО ПРЕЛАЖЕЊУ РАДЊЕ[уреди]

По прелажењу радње глаголи су: непрелазни, прелазни и повратни.

Непрелазни су глаголи они, којима радња не прелази ни на шта, тј који немају предмета радње. У непрелазне глаголе иду:

  1. Они који значе бивање, нпр.
    бити, бивати, постати, настати, нестати, остати, достати, престати, вре́дети, важити, дањивати, ноћивати, трајати, боравити, становати, девовати, момковати, итд.
  2. Они којих се радња збива у самом ономе који ради, те ни они не могу имати предмета радње, нпр.:
    сѐдети, лежати, стајати, клечати, дремати, жмурити, зевати, кијати, стењати, кашљати, спавати, снивати, трептати, намигивати, плакати, уздисати, боловати, зепсти, горети, чезнути, испаравати, грмети, севати, пуцати, гинути, мрети, мирисати (ружа мирише), смрдети, жудети, очајавати, службовати, трговати, цветати, расти, падати, дувати (ветар дува), клијати, ницати, листати, баздети, бленути, бдети, скапати, црћи, сијати, светлити, итд.
  3. Они који значе да нешто мења своје стање, нпр.:
    слабити, мршавити, старети, осиромашити, зрети, венути, бледети, црвенети, жутети, рудети, трунути, ускиснути, оћелавити, оронути,оголети,ослепети, онемети, оглувити, оседети итд.
  4. Они који значе како се шта креће, нпр.:
    страна 40ићи, шетати, трчати, клецати, мрдати, храмата, пузити, скакати, пливати, летети, клизити, јездити, тећи, (вода тече), милети, гамизати, итд.
  5. Који значе како шта даје глас од себе, нпр.
    говорити, брбљати, звиждати, јаукати, јецати, јечати, р́кати, рикати, р̏зати, му́кати, блејати, вречати, скичати, вриштати, гроктати, урликати, лајати, кукурекати, какотати, цвркутати, гакати, торокати, блебетати, грактати, крекетати, пиштати, цичати, кречати, маукати, клепетати, клокотати, клицати, кликтати, шиштати, шуштати, тутњити, брујати, звечати, звонити, шкрипиги, звучати, звекетати, зврктати, фрктати, гукати, гркати (грлица грче), њиштати, итл.

Прелазни глаголи су они који имају предмет на који прелази радња коју значе нпр.
учити (ђаке), писати (писмо), орати (њиву), ковати (секиру), брати (јабуке), чувати (овце), косити (ливаду), зидати (кућу), ткати (платно), шити (хаљину), месити (хлеб), пити (воду), читати (књигу), итд.

Напомена. Од неког времена почеше у књижевном језику употребљавати глагол чудити као прелазан глагол, нпр. „Мене више не чуди дрскост г. доктора да брани ствари, које се не могу одбранити; него ме чуди да се уредник Српског Књижевног Гласника није ни једном речи оправдао од тога написа“.

На овај начин употребљен глагол чудити налази се и још у по којег писца. Међутим то је просто кварење књижевног језика. Јер у срп. језику не постоји прелазни глагол чудити, него постоји само повратан глагол чудити се, који захтева допуну у трећем падежу: чудити се коме; чудити се чему.

Повратни глаголи су они који значе радњу која се, повраћа и врши на ономе који је ради. Уз те глаголе иде увек лична заменица сваког лица се, и она означава предмет. Тако је у ових глагола једно исто лице и подмет и предмет.

  • Примери: Драгиша се умива; Мара се чешља; Милица се греје; Милутин се облачи; Ненад се брани итд.

У повратне глаголе иду и узајмично повратни глаголи који значе радњу коју могу радити само више лица и то тако да радња узајмично прелази од једних на друге нпр.
слагати се, потпомагати се, љубити се, мрзити се, свађати се, тући се, итд. страна 41

ГЛАГОЛИ ПО ТРАЈАЊУ РАДЊЕ[уреди]

По трајању радње глаголи се деле на трајне, тренутне и учестане.

Трајни глаголи су они који значе радњу трајну и непрекидну, којој се време трајања не ограничава нпр.
писати, читати, војевати, кметовати, владати, ићи, тећи, летети, сијати, итд.

Тренутни глаголи су они који значе радњу тренутну, тј. која се свршава цела у тренутку, или се означава почетак или свршетак радње нпр.

1. који означавају целу радњу: устати, скочити, тренути; 2. који означавају почетак радње: запевати, поћи, потрчати, запостити, погледати; 3. који означавају свршетак радње: доћи, дотрчати, допутовати, дотерати, дочекати, итд.

Учестани глаголи су они који значе радњу која се с прекидањем понавља или учестава.

  • На пример: устајати, седати, долазити, одлазити, запиткивати, застајкивати, извиривати, записивати, прочитавати, итд.

Овамо долазе и они глаголи који значе радњу коју не може радити једно лице, него више њих једно за другим.

  • На пример: поразболевати се, поумирати, поиздолазити, поизодлазити, поиспровлачити се, попадати, поустајати, итд.

ПРИЛОЗИ[уреди]

Прилози се деле на: прилоге за место, прилоге за време и прилоге за начин.

Прилози за место прилажу се глаголима да означе место на ком се врши оно што глагол значи.

  • На пример; где, овде, онде, ту, овамо, онамо, тамо, камо, куда, овуда, онуда, туда, свуда, горе, доле, близу, ближе, далеко, даље, унутра, изнутра десно, лево, остраг, напред, чак, довде, донде, дотле, одатле, одакле, одавде, оданде, озго, оздо, свукуд, некуд, којекуда, тамо, овамо, онамо, изближе, издаље, итд.

Прилози за време прилажу се глаголима да означе време у које се збива оно што глагол значи.

  • На пример: кад, сад, тад, овда, онда, јутрос, данас, вечерас, јуче, синоћ, сутра, рано, доцне, летос, зимус, пролетос, јесенас, ноћас, одмах, опет, икад, никад, нигда, свакад, свагда, увек, скоро, тек, истом, кадшто, ономад итд.

страна 42 Прилози за начин прилажу се глаголима да означе начин на који се збива оно што глагол значи.

  • На пример: како, тако, овако, онако, као, бадава, узалуд, својски, јуначки, момачки, људски, навлаш, хотимице, нехотице, посебице, појединце, једва, скупа, заједно, брзо, полагано, поступно, хитро, немарно, намерно, натрашке, потрбушке, ничице, наузнако, главачке, поребарке, итд.

Овамо иду и прилози који значе меру.

  • На пример: врло, веома, доста, више, много, одвећ, сувише, мало, помало, повише, дуго, задуго, позадуго, довољно, итд.

Прилози још стоје и уз придеве и уз прилоге да означе у коликој је мери оно што значи придев или прилог пред којим они стоје,

  • На пример: веома оштар, врло стар, једва добар, највише крив, довољно пажљив, одвећ хладан, једва довољно, врло рано, одвећ касно, много даље, доста ближе, итд.

ПРЕДЛОЗИ[уреди]

Предлози се деле у групе значећи:

  1. Положај спрам нечега, нпр.: близу куће, до зида, крај ватре, пред кућом, поред цркве, испред нас, иза војске, око мене, при земљи, спроћу нас, насупрот нама, код стоке, за вама, на брду, о клину, по пољу, са земље, итд.
  2. Положај више или ниже нечега, нпр. више мене, ниже села, врхуврхповрх куће, над нама, под столом, изнад њега, испод кола, под ногама, итд.
  3. Положај у унутрашњости нечега, нпр. средусред винограда, посред главе, насред собе, у чаши, међу браћом, из пушке, између брегова, итд.
  4. Правац, нпр. дуж реке, пут сунца, к води, низ ливаду, уз брдо, кроз Косово, мимо дворе, поред мене, од куће, преко мора, итд.
  5. Време, нпр. пре зиме, после подне, за дан, до Ускрса, од поноћи, итд.
  6. Замену, нпр. место комада даде детету читаву погачу, наместо, уместо.
  7. Друштво или заједницу, нпр. с мојим братом, са својим оцем.страна 43
  8. Изузимање или одлучивање, нпр. без мене, осимсемосем њега, изван града, окром свега тога.
  9. Узрок, нпр. због зиме, рад ноћи се зубље увијају, ради правде, из ината, с нерада је пропао.

СВЕЗЕ[уреди]

Свезе значе:

  1. Заједницу лица или ствари, нпр; Петар и Павле уђоше у кућу. Донеси ми перо и хартију.
  2. Спојност радње, нпр. Дете једва дочека и пође с њим. Био један човек па имао јединца сина. Рече па утече. Он иште те иште. Ја читам а он слуша.
  3. Искључивање, нпр. Или купи алат, илʼ остави занат. Вољʼ ти пити, вољʼ ти капу купити. Нити грми, нитʼ се земља тресе, нитʼ удара море о брегове.
  4. Супротност, нпр. Сан је лажа а бог је истина. Није ми он непријатељ, него ми је напротив пријатељ. Хтели смо поћи, али нисмо могли.
  5. Намеру, нпр. Примакнем се како бих могао боље видети. Дошао сам да ти то саопштим.
  6. Погодбу, нпр. Јешћемо ако будемо гладни. Пио би он да је жедан.
  7. Узрок, нпр. Волим дати коња на размену, јер не могу пешке путовати. Жао му је што ће дати благо.

ПРОМЕНЉИВЕ И НЕРПОМЕНЉИВЕ РЕЧИ[уреди]

Именице, придеви, бројеви, заменице и глаголи не говоре се сваки пут онако како се рекну једанпут, него се према потреби смисла други пут рекну друкчије, трећи пут опет друкчије, итд.

  • Примери: Добар син извршује што отац наређује. Добром сину дужност је да изврши што отац нареди. Добри синови увек су извршивали што су оцеви наређивали. Један другом ране завијаху. Попадаше једни поред других. — И овај и онај дан остаће ми вечито у памети. Проклет био и овога и онога света!

Због тога што се тако променљиво употребљавају именице, придеви, бројеви, заменице и глаголи зову се променљиве речи. страна 44 Прве четири врсте: именице, придеви, заменице и бројеви имају заједнички назив: имена.

Глаголи чине засебну категорију променљивих речи.

Прилози, предлози, свезе и усклици говоре се сваки пут онако, како се рекну једанпут, и с тога се зову непроменљиве речи или речце.

ИМЕНСКИ И ГЛАГОЛСКИ ОБЛИЦИ[уреди]

Што се променљиве речи не говоре сваки пут онако како се рекну једанпут, него се други пут рекну друкчије, трећи пут опет друкчије итд. каже се да оне мењају свој облик.

Имена, тј. именице, придеви, бројеви и заменице мењају своје облике у главноме на један начин, по падежима и зато се њихови облици зову именски облици.

Глаголи мењају своје облике са свим друкчије: по временима, лицима, начинима и зато се њихови облици зову глаголски облици.

ОСНОВЕ И НАСТАВЦИ[уреди]

У облицима променљивих речи распознају се два дела: један који носи главно значење речи, и који у свима облицима остаје непроменљив, и зове се основа, и други који се на основу наставља и мења се да би реч променила облик, и зове се наставак. Примери: књига, књиге, књигом, књигама; певати, певам, певају, певали су.