Српска граматика (Ж. Симић)/Поглавље 2

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Српска граматика
Писац: Живојин Симић
Поглавље 2: Наука о гласовима
Симић, Живојин (1922). Српска граматика. Београд: Књижара Геце Кона.


НАУКА О ГЛАСОВИМА[уреди]

ГЛАСОВИ И СЛОВА[уреди]

Кад човек изговори једну реч, он је изговорио неколико гласова, а кад ту реч напише, он је написао неколико слова. Пример отаџбина. У овој речи изговориће осам гласова, а написаће, осам слова.

У српском језику има 30 гласова за које има 30 слова.

а, б, в, г, д, ђ, е, ж, з, и, ј, к, л, љ, м, н, њ, о, п, р, с, ш, т, у, ф, х, ц, ч, џ, ш.

Према томе колико у српском језику има гласова, толико има и слова: за сваки глас има слово, па који се глас у речи изговори, онај се и запише његовим словом.

Да се овако у српском језику просто и лако пише, удесио је Вук Стефановић-Караџић још пре сто година: И ми, Срби, можемо се поносити тиме што имамо најлакшу и најсавршенију буквицу на свету.

ГЛАСНИЦИ[уреди]

Гласови а, е, и, о, у:

  1. Могу да се изговоре сваки за се гласно и да сами собом чине слог: о-ко; у-во; e-вењка; и-стина; А-вала.
  2. Може сваки да се изговори тако, да се гласно непрекидно дуго чује и да има свој нагласак или акценат.
  3. Сваки од њих може да чини и засебну реч: Мачки је до игре, а мишу до плача. Нисам се надао е ћеш тако проћи. Поштуј оца својега и матер своју, да ти добро буде, и да дуго поживиш на земљи. Да ти мени о јесени дођеш, о јесени, о Дмитрову дану, а о моме крсноме имену. Ну доведи Страинића бана у дворове и у куће наше.

Због тих својих особина ти се гласови зову гласници или самогласници. страна 11

ГЛАСНИЦИ И МЕКИ И ТВРДИ[уреди]

Гласници се разликују, и по тој се разлици деле на меке и тврде. Меки су: е, и; тврди су: а, о, у. Разлика је међу њима та што се некоји сугласници пред мекима мењају, н. пр. Бог — Бог-е — Боже; јунак — јунак-е — јуначе; бубрег — бубрег-и — бубрези; јунак — јунак-и — јунаци. Пред тврдима, пак, не мењају се сугласници.

СУГЛАСНИЦИ[уреди]

Од гласова: б, в, г, д, ђ, ж, з, ј, к, л, љ, м, н, њ, п, с, т, ћ, ф, х, ц, ч, џ, ш:

  1. Ниједан не може да се изговори гласно као што се изговарају и чују гласници, нити сами за се чине слог;
  2. Ниједан од њих нема свога нагласка (акцента), као што га имају гласници;
  3. Ниједан од њих не може да чини засебну реч, као што могу да чине гласници (предлог к стоји место старијега къ; предлог с стоји место старијега ).
  4. Сваки од њих изговара се и чини слог са по којим гласником, и због те своје особине они се и зову сагласници или сугласници.
Примери: по-га-чи-ца, пе-пе-љу-га, на-те-га-ча, пу-то-во-ђа, По-са-ви-на, ме-се-чи-на.

ГЛАС Р[уреди]

Глас р може да буде гласник са свима особинама гласника: др-во, зр-но, жр-вањ, мр-жња, мр-ва, тр-ска-, крв, крст, прст.

Али глас р може да буде и сугласник: тра-ва, гра-на, стре-ла, чвор-ци, тру-ба, тор-ба.

ПОДЕЛА СУГЛАСНИКА ПО ГОВОРНИМ ОРУЂИМА[уреди]

По говорним оруђима, којима се изговарају, сугласници се деле и зову:

  1. Грлени: г, к, х.
  2. Зубни: д, т, з, с, ц.
  3. Зубно-носни: н.
  4. Уснени: б, в, п, ф.страна 12
  5. Уснено-носни: м.
  6. Језични: л, р.
  7. Непчани: ђ, ћ, ж, ј, љ, њ, ч, џ, ш.

ПОДЕЛА СУГЛАСНИКА ПО ЗВУЧНОСТИ[уреди]

По звучности сугласници се деле на јасне и мукле.

Тако бивају ови парови:

Јасни Мукли
б п
г к
д т
ж ш
з с
џ ч
х

ЈЕДНАЧЕЊЕ СУГЛАСНИКА ПО ЗВУЧНОСТИ[уреди]

  1. Мукао пред јасним претвара се у јасан свога пара: топџија—тобџија; свакда—свагда; сватба—свадба; задушбина—задужбина; сбор—збор; врачбина—враџбина.
  2. Јасан пред муклим претвара се у мукао свога пара: србски—српски; другчије—друкчије; сладко—слатко; тежко—тешко; разточити—расточити.
Напомена:

По овом правилу глас д требало би да се пред с претвара у т, те би постала група тс, која се не изговара ни мало лакше него група дс нпр. љутски, гратски, госпотство. С тога је у народном говору у некојим речима ове врсте избачено д: преставити, престављати, госпоство.

Али у већини оваких случајева народни језик је задржао групу дс, што сведоче речи у Вуковом Рјечнику: људски; градски; надскакивати; надстрелити; надстрешница; одселити; одседлати; (скинути седло); одсек; одсести; одсећи; одсјаивати; одскочити; одстајати; подсести; подсећи; подсирити; подсмех; одступити; одсути (одасути); одспавати; одслужити; подстицати; подставити; подстрићи.

Тако ни групу дш народни језик не претвара у тш, нпр. у Вукову Рјечнику: одшалити; одшалица; одшетати; одшити. страна 13 Исто тако народни језик у групи тс у речима, у којима је т у основи, не избацује т, него задржава групу тс, што сведоче речи у Вукову Рјечнику: братство; братственик; братствењак; братски; богатство.

Према томе је за књижевни језик утврђено правило: нити да се у таквим речима чини изједначивање, нити да се чини избацивање, него да се задрже групе: дс, тс, дш, дакле да се пише: председник; представка; представа; братство; проклетство; братски; људски; богатство; одшкринути; одшетати; одштампати итд.

ЈЕДНАЧЕЊЕ ПО ГОВОРНИМ ОРУЂИМА[уреди]

Кад зубни сугласници з и с дођу пред ма који непчани сугласник, онда се з претвара у ж а с у ш.

  1. Кад з и с дођу непосредно пред непчанике: изљубити — ижљубити; грозђе — грожђе; лисће — лишће; мрзња — мржња; возња — вожња; носња — ношња; љусчица — љушчица.
  2. Кад пред непчане дођу по претходном изједначењу по звучности: изчупати — исчупати — ишчупати; разћеретати се — расћеретат се — рашћеретати се.

ЈОТОВАЊЕ[уреди]

Непчани сугласник ј има ту осовину да се остали ненепчани сугласници, кад се нађу пред њим, спајају на разне начине с њиме у један непчани глас. То спајање зове се јотовање. Тако:

  1. дј спаја се у ђ: град-ја — грађа; вод-ја — вођа; млад-ји — млађи; слад-ји — слађи; вид-јен — виђен.
  2. тј спаја се у ћ: свет-ја — свећа; брат-ја — браћа; љут-ји — љући; злат-јан — злаћан.
  3. зј спаја се у ж: гриз-ја — грижа; воз-јен — вожен; маз-јен — мажен; брз-ји; — бржи; близ-ји — ближи.
  4. сј спаја се у ш: кис-ја — киша; пас-ја — паша; кос-јен — кошен; нос-јен — ношен.
  5. цј спаја се у ч: ужиц-јанин — ужичанин; подгориц-јанин — подгоричанин.
  6. нј спаја се у њ: лј у љ: тан-ји — тањи; трн-је — трње; весел-је — весеље; бел-ји — бељи.страна 14
  7. гј спаја се у ж: бриг-јан — брижан; лаг-ја — лажа; драг-ји — дражи; благ-ји — блажи.
  8. кј спаја се у ч: сек-ја — сеча; јак-ји — јачи.
  9. хј спаја се у ш: дух-ја — душа; тих-ји — тиши.
  10. Између б, в, м, п и ј умеће се л па се с ј спаја у љ: дрв-је — дрвлје — дрвље; сноп-је — сноплје — снопље; безумје — безумлје — безумље; груб-ји — грублји — грубљи.

ПРЕТВАРАЊЕ СУГЛАСНИКА ПРЕД ГЛАСНИЦИМА[уреди]

  1. Пред гласником и:
    1. При образовању основа претвара се г у ж; к и ц у ч; х у ш: ног-ица — ножица; јадруг-ица — јаружица; рук-ица — ручица; сламк-ица; момк-ић — момчић; језик-ић — језичић; лисиц-ина — лисичина; месец-ина — месечина; бенц-ић — венчић; дух-ица — душица мух-ица — мушица.
    2. При образовању облика претвара се: г у з; к у ц; х у c: бубрег-и — бубрези; крчаг-и — крчази; јунак-и — јунаци; момк-и — момци; сиромах-и — сиромаси; Влах-и — Власи.
  2. Пред гласником е:
    Претвара се г у ж; к у ц; х у ш: Бог-е — Боже; друг-е — друже; јунак-е — јуначе; војник-е — војниче; стриц-е — стриче; венц-е — венче; Влах-е — Влаше.

ИЗА СУГЛАСНИКА ПРЕТВАРАЊЕ ГЛАСНИКА[уреди]

Иза сугласника: љ, њ, ђ, ћ, ж, ч, ш и ц у многим наставцима за облике претвара се о у е, нпр.: од град буде градом, градови, а од маљ буде маљем, маљеви; од нож — ножем, ножеви; од пањ — пањем, пањеви, од смуђ — смуђем, смуђеви; од броћ — броћем; од мач — мачем, мачеви; од koш — кошем, кошеви.

Напомена: Једна једина реч пут која се завршује којим од горе обележених гласова, него се завршује са т има у једнини по својој старинској особини е те гласи путем, али та реч гласи и путом: отишли су путем; они су пред путом. страна 15 У множини пак ни по старом ни по данашњем правилу ова реч не гласи путеви, него само путови.

Према томе погрешно је што неки пишу: путеви, путевима итд.

Исто је тако код многих уобичајено у неколиким речима претварало о у е иза гласова з и с, те сасвим погрешно пишу: мразеви, млазеви, носем, носеви, курсеви.

Правилно је међутим мразови, млазови, носом, носови, курсови, као што се и остале таке речи правилно говоре и пишу: лозови, возови, јазови, низови итд. — висови, класови, тасови, часови итд.

ПРЕТВАРАЊЕ ГЛАСА Л У О[уреди]

Сугласник л, кад се деси на крају слога, претвара се у о, и кад променом облика у истој речи због друкчије поделе гласова у слогове, дође опет у почетку слога, оно опет гласи л.

Примери: пе-пел — пе-пео — пе-пе-ла; жете-лац — жетел-ца, — жетео-ца — жете-ла-ца; живел — живео живела; читал — чита-о, чита-ла, чита-ло.

Напомена:

Има доста речи, пак, у којих се ово л не претвара на крају слога:

ал-ва, ал-ка, бол-ница, бол-та, бал-чак, бол, ђавол- ство, ђавол-че, захвал-ност, кал-фа, кал-дрма, мал, мал-ко, мал-чице, начел-ник, сил-ни, ткал-ца, од ткалац, жал-ца, од жалац, тобол-ца од тоболац, топал (топла, топло).

РАЗЈЕДНАЧАВАЊЕ ГЛАСОВА Т Т[уреди]

Кад се стеку један до другога гласови тт, онда се прво т претвара у с:

Примери: плет-ем — плет-ти — плес-ти; мет-ем — мет-ти, мес-ти; пред-ем — пред-ти, — прет-ти — прес- ти; слад-т — слат-т — слас-т; влад-т — влат-т — влас-т; заповед-т — заповет-т — заповес-т.

СПАЈАЊЕ СУГЛАСНИКА ГТ, КТ, ХТ[уреди]

Свака се од ових група спаја у ћ.

Примери: жегох — жегао — жегти — жећи; могу — могох — могти — моћи; пекох — пекао — пекти — пећи;страна 16 рекох — рекао — ректи — рећи; врхох — врхао — врехти — врећи (место врћи).

ИЗБАЦИВАЊЕ СУГЛАСНИКА[уреди]

1. Од два једнака сугласника један се избацује.

Примери: од-држати — одржати; од-делити — оделити; од-дати — одати; од-ткати — от-ткати — откати; раз-ширити — рас-ширити — раш-ширити — раширити; из-шибати — ис-шибати — иш-шибати — ишибати; раз- сипати — рас-сипати — расипати; раз-сад — рас-сад — расад.

Напомена:

У придевима за поређење нпр. најјачи, најјаснији, најједрији итд. у књижевном језику не избацује се једно ј, а било би и погрешно, јер се у тим случајима чују обадва јј. Неки мисле да због тога треба писати одвојено нај од оста- лога, па пишу нај јачи итд. И то је погрешно, јер је про- тивно правилу по ком се предметак нај спаја с придевом нпр. најпречи, најбољи, најмањи итд. Зато у овим случајима треба задржати обадва јј и писати уједно: најјачи итд.

2. сугласници д и т избацују се пред ц, ч и џ.

Примери: отац — отци — оци; отцеви — оцеви (погрешно је говорити и писати очеви); светац — светци — свеци; отац — отче — оче; светац — светче — свече; од-цепити — оцепити; одченути — оченути; сат-џија — саџија (погрешно је сајџија); занат-џија — занаџија.
Али се ово избацивање не може чинити у свима случаевима а да реч не доведе у сумњу своје значење, и не буде у свом обличју знатно осакаћена.

Примери: Од судац — судци; изишло би суци; од предак — предци изишло би преци; од додатак — додатци изишло би додатци; од задатак — задатци изишло би задаци (Ђ. Даничић, Јован Бошковић, Ст. Новаковић писали су додатци, задатци); од зачетак — зачетци изишло би зачеци; од подчинити изишло би починити, а има и глагол починити а с другим значењем: учинити много којешта; од подсећи изишло би посећи а има и глагол посећи, посећи се с другим значењем; од надчовечан постало би начовечан; од подценити (мало ценити) изишло би поценити, а то би могло значити и подоста ценити; од редак — редци изишло би реци, загонетног значења; од поредак — поредци изишло би пореци; од стидак — стидци изишло би стици; од одчепити (извадити чеп) изишлострана 17 би очепити, а има глагол очепити са значењем стати коме на ногу; од листак — листци изишло би лисци, а и од лисац бива лисци; од влатак — влатци изишло би влаци; од цветак — цветци изишло би цвеци; од напитак — напитци изишло би напици; од ужитак — ужитци изишло би ужици, итд.

Према томе осим у оно мало речи, у којима се то избацивање већ скристалисало, не треба га у књижевном језику чинити у осталим случајевима, јер се тиме замрачује значење речи, и речи сакате у своме обличју.

3. Кад се стеку један до другога сугласници бв онда се, због тешког изговора, избацује глас в.

Примери: од об-вала бива обала; од об-влак бива облак; од об-варити бива обарити; од об-весити би ва обесити; од об-викнути бива обикнути се; од об-вичај вуде обичај; од об-вући буде обући; од об-владати буде обладати, итд.

УМЕТАЊЕ ГЛАСНИКА А ИЗМЕЂУ СУГЛАСНИКА[уреди]

Гласник а умеће се између сугласника:

1. Да би се избегло избацивање сугласника кад су једнаки, или кад су изједначивањем постали једнаки, пошто бисе тим избацивањем реч толико удаљила од свога склопа да би изгубила, или у сумњу довела своје значење.

Примери: од раз-знати уместо разнати буде разазнати; од без-злен уместо безлен буде безазлен; од од-днити уместо однити буде одаднити; од об-пети — оп-пети уместо опети буде обапети, од од-пети — отпети буде одапети итд.

2. Ради лакшег изговора.

Примери: место одбрати буде одабрати; место узабрати буде узабрати; место разбрати буде разабрати; место подвити буде подавити; место издрети буде изадрети; место изпрати — испрати буде изапрати; место подсути — потсути буде подасути; место обвестити буде обавестити; место обвезати буде обавезати; место обвити буде обавити; место обсипати — опсипати буде обасипати итд.

3. Ради лакшег изговора домеће се гласник а првој од две кратке речи, које се изговарају као једна реч стога што имају један заједнички нагласак (акценат), или што се крајњистрана 18 сугласник прве и почетни сугласник друге речи не могу један за другим да изговоре.

Примери: уз ме — уза ме; уз те — уза те; уз њ — уза њ; кроз њ — кроза њ (погрешно је писати узањ, крозањ); низ те — низа те; уз зид — уза зид; низ зид — низа зид; уз се — уза се; низ се — низа се; над те — нада те; над мном — нада мном; пред мном — преда мном; кроз земљу — кроза земљу; уз степенице — уза степенице; кроз свет — кроза свет; кроз снег — кроза снег.

4. Предлогу к домеће се гласник а, кад стоји пред речју која се почиње са к: Отидоше право ка Костуру.

5. Предлогу с домеће се гласник а кад је тежак изговор гласа с с оним гласом, којим се почиње реч пред којом он стоји.

Примери: с свећом — са свећом; с старим оцем — са старим оцем; с земље — са земље; с жељом — са жељом; с жалошћу — са жалошћу с чим — са чим.

Напомена.

Многи ово дометање гласа а предлогу с злоупотребљавају и кваре књижевни језик, пишући са где му ни по чему није место.

Примери: Они још дуго не могоше да се помире са мојим присуством. Са пролетњом водом. Младић се брзо појави са великим белим бокалом. Са сељаком поступају као са лутком. Са трговачким синовима теревенчио. Љгов је велико степско село са стародревном црквом са једним кубетом. Владимир оде са Јероламијем. Лице трећег дечка Иљуше беше доста незначајно: са кукастим носом.

То злоупотребљавање и кварење књижевног језика бива још горе кад се на тај начин ствара несносни зев.

Примери: За време нашег сукоба са Аустријом. Стрељачке дружине које спремају грађане да са оружјем у руци... Четвороугаону урну са овим потписом... Кад се наједаред оба пса подигоше са уздрхталим лавежом. Дуго сам са уживањем посматрао. Сав саобраћај са околирном, итд.

СЛОГОВИ[уреди]

Један гласник сам за се, или један гласник с једним, с два, с три, па и са четири сугласника може да се изговори једним отвором уста. Тако сложена група гласова да се може изговорити једним отвором уста, зове се слог. страна 19 Примери: До-не-си ми во-де и-за го-ре. Ка-ко ко-пље на пла-ни-ни зви-зну со-ко Ђо-го па-де на ко-ле-на. На бар-ја-ку од зла-та ја-бу-ка, из ја-бу-ке од зла-та кр-сто-ви, од кр-сто-ва зла-тне ки-те ви-се. Грозд, срп, стуб, свраб, скроз, итд.

Колико у једној речи има гласника, у толико се слогова може поделити реч. Гласови се распоређују у слогове тако, да се ти слогови могу лако и течно изговорити. Из тога излазе ова правила:

  1. У један слог, који било, може доћи један глас, и то је увек гласник; у други, пак, опет који било, може доћи више гласова, тј. један гласник и један или више сугласника.
    Примери: О-кно, о-круг, а-ков, а-шов, о-тров, зво-но, књи-га, про-све-та, у-чи-тељ, па-о, ста-о, пла-ти-о. Сви-ње се ко-љу из-ме-ђу се-бе, а-ли ка-ко кур-ја-ка о-па-зе, о-не се све сло-же на ње-га.
  2. Два, три и четири сугласника, кад су у речи један до другога, а не могу се заједно изговорити једним отвором уста, не могу ни доћи у један слог, него се морају поделити тако, како ће се моћи лако изговорити.
    Примери: О-таџ-би-на, срод-ство, брат-ство, по-братим-ство, си-тни-чар-ство, за-дру-гар-ство.
  3. Гласови: зг, зд, жд, ск, ст, шк, шт не раздвајају се него остају у истом слогу.
    Примери: Ма-зга, је-згра, зви-зга; зве-зда, гне-здо, гво-зден-зу-ба; да-жда, а-жда-ја, смо-жди-ти, зви-жда-ти; љу-ска, гу-ска, пр-ска-ти; ла-ста, кре-ста, Кр-ста; пу-шка, кру-шка, Бо-шко; све-ште-ник, ври-шта-ти, При-шти-на.
  4. Сложене речи, без обзира на правило под 3., деле се у слогове на њихову саставку, те се у тим случајима и те групе гласова деле.
    Примери: Раз-мо-три ти, рас-пра-ви-ти, раз-го-вор, из-го-вор, раз-гра-ди-ти, из-да-нак, раз-да-ти, иж-де-ну-ти (изагнати), рас-ки-ну-ти, рас-кр-сти-ти, ис-ток, рас-та-нак.

Слогови, који се свршују гласником, зову се отворени слогови, а који се свршују сугласником, зову се затворени слогови.

НАГЛАСАК ИЛИ АКЦЕНАТ[уреди]

У сваком слогу има по један гласник. Тај гласник се при изговору у речима или нагласи или не нагласи. Тако јестрана 20 наглашен први, а ненаглашен други гласник у овим речима: сабља, пушка, сламка, сабор.

Наглашени се гласници при изговору речи гласом одликују и добро чују, а ненаглашени се гласом претрче, и једва чују.

То наглашавање зове се нагласак или акценат.

У српском језику има четири начина наглашавања, те према томе има и четири нагласка или акцента. Од тих нагласака два су кратка, од којих је опет један оштар, као што је у речи мач, и бележи се знаком ̏ (ма̏ч); други је благ, као што је у првом слогу у речи чесма, и бележи се знаком ̀ (чѐсма). Друга су два нагласка дуга, од којих је један двотон (сважан, високодуг) који се почиње вишим а свршује се нижим тоном, као што је у првом слогу у речи мајка, а бележи се знаком ̑ (ма̑јка); други је дуг једнотон (дуг), који се и почиње и свршује једним истим тоном, као што је у првом слогу у речи река и бележи се знаком ́ (ре́ка).

Примери за нагласке:
  1. кратак оштар: ма̏ч, сре̏з, би̏ч, гро̏м, дру̏м, кр̏ст, пр̏ст, са̏бља, сла̏ва, пле̏ва, пре̏ћа, би̏тка, бри̏тва, мо̏тка, ло̏ква, пу̏шка, кру̏шка, др̏во, бр̏до, зр̏но итд.
  2. кратак благ: ма̀гла, ста̀кло, ба̀лчак, ка̀лпак, сѐло, сѐдло, срѐбро, бѝсер, ѝзвор, бѝбер, о̀гањ, по̀ток, о̀бор, у̀скрс, ср̀ма, гу̀ндељ, бу̀брег, вр̀тлог, мр̀тав, бр̀бљив, шѝрок итд.
  3. дуг двотон: ма̑љ, па̑њ, дре̑н, Сре̑м, ми̑р, си̑н, но̑ж, до̑м, му̑ж, кру̑г, цр̑в, кр̑в, ма̑рва, пра̑вда, кле̑тва, се̑но, Ми̑лка, Зо̑рка, стри̑на, до̑јка, пу̑цањ, ту̑тањ, жр̑вањ итд.
  4. дуг једнотон: са́бор, тра́ва, гла́ва, ста́бло, ре́ка, мле́ко, ше́ва, Ми́рко, сви́ла, ди́ка, то́рба, ро́да, мо́ба, тру́ба, ру́ка, бр́вно, мр́жња, гр́дња, итд.

О нагласцима сто је још ова правила:

  1. У свакој речи мора бити бар један наглашен слог, а може их бити и више.
    Примери: Бра̏т, дру̑г, де́те, свѐдок, о̀таџбина, забра́нити, ода̀брати, за̏вича̑ј, о̏бича̑ј, пи̏са̑р; пе̑т а́ко̑ва̑, ше̑ст па́ње̑ва̑, се̏дам гу́ње̑ва̑ итд.
  2. Једносложне речи могу имати само кратак оштар или дуг двотони нагласак.
    Примери: Ра̏т, сва̏т, бо̏ђ, вр̏т, ду̏д, смр̏т, р̏т; пло̑д, гро̑зд, пру̑т, све̑т, хо̑д, кру̑г; мра̏з, зма̏ј; ср̑п, ср̑ж, тр̑н итд.
  3. У речима од више слогова, први наглашена слог може имати ма који од четири нагласка и то се зове главни на-страна 21гласак те речи, а сваки наглашени слог после овога може имати само дуг двотони нагласак, и тај се зове споредни нагласак.
    Примери: Ба̏дња̑к, ба̏чва̑р, Ба́чва̑нка, вилѐни̑к, добо̀ша̑р, пу̏шка̑р, су̑нча̑ње, де̏ве̑т де̏до̑ва̑, сто̑ пу̏ша̑ка̑, ки̏ло кру̏ша̑ка̑, итд.
    Одступити од овог правила може по која сложена реч, у којој сваки део задржи свој нагласак, нпр. кли̏нчо́рба.
  4. Нагласак у променљивим речима често се на истом слогу промени, или се изгуби, или пређе на други слог и промени се.
    Примери: Ју̀нак, јуна́ка̄, јуна́ку, ју̏на̑че; о̀тац, о̏че, ота́ца̑; про̀штац, прошта́ца̑; бо̀рац, бора́ца̑; све́та̄ц, све̑та̑ца̑; па̑њ, па́њеви, па́ње̑ва̑; бре̑г, бре̏гови, брего́ва̑, итд.
  5. Нагласак са речи, која га има, може да пређе на реч која је пред њоме, а нема свога нагласка. У том случају нагласак се често не само премести, него се и промени.
    Примери: Уђоше у̀ кућу (место у ку̏ћу). Пребаци камен преко̀ куће (м. пре̏ко ку̏ће). Отишли су у̏ поље (м. у по̏ље). Понеше се на̏ брдо (м. на бр̏до) итд.

Тако реч може да изгуби свој нагласак кад се сложи с другом речи, нпр. на̀џагбаба (м. на̀џак ба̏ба); Трѐсибаба (м. тре́си ба̏ба).

ГОВОРИ[уреди]

У прастаром српском језику постојао је један гласник, који се бележио знаком ѣ и звао се јат. Био је на прим. у овим речима: дѣд, вѣра, дѣло, дѣвојка, дѣца, бѣлица, дѣте, млѣко, срѣда, сѣно, тѣло, зѣв, Вѣоград, бѣах, сѣдѣо, видѣо, смѣјати се, прѣђе итд.

Тај гласник у данашњем језику не изговара се у свима крајевима нашега народа на један начин. А по томе како се он где сада изговара, имамо у нашем језику три говора:

  1. Источни или екавски говор у којем се он изговара у свима случајевима чисто е.
    Примери: де̏д ве̏ра, де̏ло дѐвојка, дѐца, бѐлица, де́те, мле́ко, сре́да, се̑но, те̑ло, зе̑в, Бео̀град, бѐјах, сѐдео, видео, смѐјати се, пре̏ђе, итд.страна 22
  2. Западни или икавски говор у којем се тај гласник у свима случајевима изговара и.
    Примери: ди̏д, ви̏ра, ди̏ло, дѝвојка, дѝца, бѝлица, ди́те, мли́ко, сри́да, си̑но, ти̑ло, зи̑в, Биоград, бѝјах, сѝдио, видио, смѝјат се, при̏ђе, итд.
    Овај се говор сада у књижевности неупотребљајва.
  3. Јужни (југозападни) или јекавски говор у којем се тај гласник не изговара на један начин, него према своме нагласку (акценту), и према томе какви су гласови пред њим или за њим, он се изговара на четири начина: је, ије, и, е. Из тога излазе ова правила:
    1. Ако је тај гласник, у она два говора кратак: онда у овом говору он гласи је.
      Примери: дјед, вјера, дјело, дјевојка, дјеца, бјелица.
    2. Ако је тај гласник у она два говора дуг и то с нагласком једнотоним, онда се овде изговара и наглашава овако: ијѐ
      Примери: дијѐте, млијѐко, сријѐда.
    3. Ако је тај гласник у она два говора дуг и то с нагласком двотоним, онда се овде изговара и наглашава овако: и̏је.
      Примери: си̏јено, ти̏јело, зи̏јев.
    4. Кад иза овога гласника дођу гласови ј или ђ или који било гласник, он се онда изговара и.
      Примери: смијати се, приђе, Биоград, видио, сједио.
    5. Кад је пред тим гласником, кад он гласи је, глас р, онда ј отпадне, па гласи е.
      Примери: брегови (м. брјегови), мрежа (м. мрјежа).
      Али се ипак говори: рјечит, грјешник.

Вук. Ст. Караџић и Ђура Даничић писали су своја дела јужним, управо југозападним, (јер има неких разлика између јужног и југозападног) говором хотећи да у самом препорођају српске књижевности и књижевног језика учине тај говор књижевним језиком у Срба. Али и сами њихови савременици, и пријатељи, као Бранко Радичевић, Ђура Јакшић, Јов. Јовановић-Змај итд. пишу источним говором, а за овима је пошла сва нова генерација, те су тако Вук и Даничић остали у томе усамљени. страна 23 Кад су хрватски научници и књижевници Гај и други у трећој десетини прошлога века, ради књижевне заједнице са Србима, напустили у књижевности свој хрватски дијалекат, узели су за књижевни језик српски јужни говор. Тако сада тај јужни говор обрађује Југословенска Академија у Загребу, и њиме пишу хрватски књижевници.

Из тога, пак:
  1. Што је у источном или евкаском говору замена старога ѣ проста и једноставна, те га је врло лако тачно замењивати, и што је домен тога говора најпространији, јер се њиме говори и пише у Србији, пређашњој и садашњој, и у Срба преко Саве и Дунава;
  2. Што је у јужном говору према толиким случајевима и правилима ту замену тешко тачно чинити;
  3. Што, чак и измећу јужног и југозападног говора има разлика; и
  4. Што је и у самим тим крајевима (Босни, Херцеговини, Црној Гори, и Далмацији) у којима се говори јужним говором, та замена врло поколебана утицајем источнога говора и књижевности на источном говору;
    излази: да је источноме говору владавина осигурана, а да ће јужни говор остати само као провинцијализам.