Srpska gramatika (Ž. Simić)/Poglavlje 3

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Srpska gramatika
Pisac: Živojin Simić
Poglavlje 3: Vrste reči
Simić, Živojin (1922). Srpska gramatika. Beograd: Knjižara Gece Kona.


VRSTE REČI[uredi]

Rečenice, kojima se kazuju misli, i iz kojih se sastoji ljudski govor ili jezik, kao što se vidi iz pokazanoga dovde, postaju iz reči.

Sve reči u našem jeziku, po onome što znače, dele se u devet vrsta.

Tako:
  1. Reči koje znače imena licima, životinjama, bilju, metalima i ostalim stvarima, kao: vojnik, orač, domaćica, dete; labud, lisica; drvo, jabuka, gvožđe, zlato, livada, trava, grad, Srbija, pero, pletivo, knjiga, vojska — zovu se, imenice.
  2. Reči koje se pridevaju imenicama da označe kakvo je ili čije je ono što imenica znači, kao: hrabar vojnik, vredan orač, dobra domaćica, poslušno dete, beo labud, lukava lisica, visoko drvo, slatka jabuka, tvrdo gvožđe, žuto zlato, široka livada, zelena trava, tvrd grad, Velika Srbija, očevo pero, materino pletivo, sestrina knjiga, sriska vojska — zovu se pridevi.
  3. Reči kojima se označava broj lica ili stvari, kao: u jednoj nedelji ima sedam dana; u ovoj kući živi desetoro čeljadi; na njivi rade dvadeset radnika; na jednoj ruci ima peš prsta; u konja su četiri noge; u godini ima dvanaest meseca — zovu se brojevi.
  4. Reči kojima se zamenjuju imenice, pridevi i brojevi, kao: ja (rečeno m. Milan, ili kako meni bude ime); ti (rečeno m. Ljubinko ili kako tebi bude ime); on (Miloje ili kako njemu bude ime)! takav (rečeno m. dobar, rđav ili kakav već bude) čovek; takva (rečeno m. slatka, kisela ili kakva već bude) jabuka; ovoliko (rečeno m. deset, dvadeset ili koliko već bude) ljudi — zovu se zamenice.strana 25
  5. Reči koje znače da se nešto radi, ili da nešto biva ili postaje ili menja svoje stanje kao: čitati, pisati, orati, vojevati, pevati, misliti, biti, bivati, postati, nastati, mrznuti se, topiti se — zovu se glagoli.
  6. Reči koje se prilažu glagolima da označe mesto, gde se nešto radi, vreme, kad se nešto radi, način, na koji se nešto radi, kao: sedeti onde; stajati onde; peti se gore silaziti dole; putovati danju; spavati noću; krenuti se odmah; doći docne; pisati sitno; trčati brzo; pevati lepo, — zovu se prilozi.
  7. Reči koje se predlažu imenicama da s njima označe — ponajčešće — mesto i vreme, pa i druga značenja, kao: peć u sobi; knjiga na stolu; mačka pod stolom; staza kroz livadu; stado pase po polju; doći ćemo na jesen; preći za dan; naučiti za sat — zovu se predlozi.
  8. Reči koje služe kao veza izmeću drugih reči i kao veza između rečenica, kao: Petar i Pavle behu Hristovi apostoli: Mi ćemo im reći da smo umorni. Svi Stojana odmah poslušaše, pa s dobrijeh konja odsjedoše. Da vidimo čija je sad Mačva: ilʼ je tvoja, ilʼ će biti moja — zovu se sveze.
  9. Reči kojima se uzvikom izražava osećanje, ili se podražava prirodnim zvucima, kao: ah, jao, hej, oj, uh; buć, pljus, pras, zovu se uzvici. Ove uzvike neki pisci gramatika ne uzimlju kao vrstu reči.

IMENICE[uredi]

Imenice su dvojake:
  1. One koje znače ime kakvom stvarnom biću, veštastvu ili drugom čemu što je našim čulima dostupno kao nešto stvarno i te se zovu stvarne imenice.
  2. One koje znače ime nečemu što je nedostupno našim čulima, i što samo u umu zamišljamo kao predmet ili stvar, i te se zovu mislene imenice.

STVARNE IMENICE[uredi]

Prema tome, kakva imena znače, dele se stvarne imenice na: osobene, zajedničke, zbirne i veštastvene. strana 26

OSOBENE IMENICE[uredi]

Osobene imenice znače osobena imena (nomina propria, sopstvena imena, vlastita imena, osobna imena):

  1. Lica: Milutin, Milica, itd.
  2. Naroda: Srbin, Rus, Francuz, Englez, itd.
  3. Zemalja i država: Srbija, Rusija, Francuska, Amerika, Afrika, Azija, Indija, Japan, itd.
  4. Mora, jezera, reka: Jadransko More, Crno More, Atlanski Okean, Ohridsko Jezero, Prespansko Jezero; Dunav, Sava, Morava, Vardar, Miljacka, Zeta, Volga, Neva, Sena, Temza, itd.
  5. Planina: Avala, Medvednik, Kopaonik, Šar-planina, Durmitor, Balkan, Olimp, Pireneji, Alpi, itd.
  6. Pojedinih krajeva: Šumadija, Pocerina, Posavina, Podrinje, Mačva, Kosovo, Župa, Banat, Bačka, Srem itd.
  7. Gradova: Beograd, Valjevo, Skoplje, Bitolj, Štip, Prizren, Sarajevo, Zagreb, Dubrovnik, Moskva, Pariz, London itd.
  8. Sela: Takovo, Sovljak, Orašac, Beli Potok, Vrȅlo Noćaj, itd.
  9. Manastira: Hilandar, Žiča, Studenica, Visoki Dečani, Manasija, Krušedol, Hopovo, Ravanica, itd.
  10. Okruga i srezova: Beogradski Okrug, Čačanski Okrug, Valjevski Okrug; Vračarski Srez, Tamnavski Srez, Krajinski Srez, itd.
  11. Nadleštava i ustanova: Prvostepeni Sud, Kasacioni Sud, Akademija Nauka, Kolarčeva Zadubina, Čupićeva Zadužbina, Društvo Sv. Save, Kraljevsko Srpsko Narodno Pozorište, Srpska Književna Zadruga, Privilegovana Srpska Narodna Banka, itd.
  12. Životinja: Šarac (Kraljevića Marka), Jabučilo (Vojvode Momčila), Kušljo (Hajduk-Veljkov), Karaman (hrt Strahinića Vana), itd.

ZAJEDNIČKE IMENICE[uredi]

Zajedničke imenice znače imena po čemu bilo zajednička (opšta imena) licima, životinjama, biljkama, stvarima, itd. Tako:

  1. Imena licima zajednička po vrsti: čovek, žena.strana 27
  2. Imena licima zajednička po srodstvu:
    otac, mati, sestra, brat, sin, kći, stric, strina, sinovac, sinovica, ujak, ujna, tetak, tetka, bratić, sestrić, svekar, svekrva, snaha, jetrva, zaova, itd.
  3. Imena licima zajednička po zanimanju:
    orač, kopač, ovčar, zidar, lovac, puškar, kotlar, kovač, bravar, svirač, pevač, žetelac, kosač, knjižar, pisar, učitelj, učenik, vojnik, dobošar, trubač, kolar, zvonar, služitelj, trgovac, gvožđar, platnar, radnik, majstor, književnik, sudija, profesor, advokat, činovnik (svi nazivi činovnika i službenika), sveštenik; učiteljica, učenica, pevačica, igračica, pralja, tkalja, krojačica, švalja, sobarica, kuvarica, služavka itd.
  4. Imena licima zajednička pa stanju ili kakvoj osobini:
    bogataš, siromah, bogalj, slepac, gluvak, glupak, pravednik, grešnik, lopov, zlikovac, zločinac, junak, strašljivac, plašljivac, kukavica, lenjivac, bekrija, pijanica, lenjština, grabljivac, spletkaš, brbljivac, lažov, lažljivac, svađalica, tvrdoglavac, vetrogonja, ludak, maloumnik, glavonja, zubonja, ćelonja, vratonja, grbonja, debeljko, mršavko, mladić, momak, dečak, devojka, devojčica, starac, starica, baba, baka itd.
  5. Imena licima zajednička po mestu:
    beograđanin, beograđanka, valjevac, valjevka, čačanin, čačanka, šapčanin, šapčanka, skopljanac, skopljanka, kratovac, kratovka, primorac, primorka, prizrenac, prizrenka, pančevac, pančevka, mostarac, mostarka, palančanin, palančanka, američanin, američanka, afričanin, afričanka, varošanin, varošanka, seljak, seljanka, brđanin, brđanka, planinac, planinka itd.
  6. Imena životinjama zajednička po vrsti:
    vo, krava, tele, konj, kobila, ždrebe, ovan, ovca, jagnje, jarac, koza, jare, vepar, krmača, prase, petao, kokoš, pile, gusak, guska, gušče, golub, golubica, jastreb, vrana, lisica, vuk, lav, tigar, slon, orao, soko, gavran, čavka, vrabac itd.
  7. Imena drvetima i biljkama zajednička po vrsti:
    hrast, bukva, cer, brest, glog, leska, orah, jabuka, kruška, trešnja, višnja, jagoda, ruža, trn, bor, jela itd.
  8. Imena građenim stvarima zajednička po upotrebi:
    sekira, nož, svrdao, testera, brus, plug, jaram, ekser, klin, sto, stolica, klupa, lonac, tanjir, čaša, kuća, crkva, haljina, košulja, cipela, čizma itd.
  9. Imena nebeskim telima i prirodnim pojavama:
    zvezda, planeta, kometa, sunce; oblak, munja, grom, tresak, vetar, magla, svetlost, mrak, tama, toplota, vrućina, hladnoća, dan, noć, jutro; proleće, leto, jesen, zima itd.

strana 28

ZBIRNE IMENICE[uredi]

Imenice, koje oblikom jednine znače mnogo lica ili stvari, tj. znače ime zbiru lica ili stvari, zovu se zbirne imenice.

Primeri:
  1. Za one koje postaju nastavkom je:
    vlaće, snoplje, lišće, drvlje, drveće, iverje, trnje, grožđe, trunje, kamenje, stenje (od stena), prstenje, kestenje, zrnevlje, grumenje, busenje, cveće, pruće, čokoće, roblje, zverinje i zverje, groblje, borje, gložje, džbunje, šiblje, kremenje, jasenje, brešće, javorje, lešće (od leska), orašje (od orah), dublje (od dub), grȃblje (od grab), golublje, truplje (od trup), klasje, klenje (od klen), kolje (od kolac), komađe, korenje, mramorje, plašće, pramenje, rublje, saće (od sat meda), posuđe, trsje (od trst, trska), ugljevlje, čapurje, šatorje, šipražje, perje, paperje, granje, jelašje i jošje (od jelša-joša-joha-jova-jelva-jeova), oružje, prošće, prorašće, bučje (od bukva), povrće itd.
  2. Za one, koje postaju nastavkom ad:
    čeljad, momčad, đačad, siročad, čobančad, Srpčad, Turad, Švapčad, Cigančad, ropčad, unučad, kopilad, kumčad, bliznad, pastorčad, derlad; živad, pilad, telad, jagnjad, jarad, junad, ždrebad, zverad, kljusad, krmad, prasad, štenad, kučad, majmunčad, mačad, paunčad, paščad, somčad, ćurad, guščad; burad, tanad, dugmad itd.
  3. Za one, koje postaju drukčijim nastavcima:
    stado, jato, roj, čopor, ergela, marva, stoka, živina (pilež), vojska, društvo, narod, porodica itd.

VEŠTASTVENE IMENICE[uredi]

Ono od čega se grade razne stvari i čime se hranimo i pojimo zove se veštastvo. Imena raznim vrstama veštastva zovu se veštastvene imenice.

Primeri: voda, mleko, vino, sirće, rakija, pivo, ulje (zejtin), gas (petroleum), i sve ostale tečnosti; brašno, mekinje, žito, vuna, pamuk, lan, kudelja, platno, sukno, čoha, i ostale tkanine; olovo, gvožđe, bakar, kositer, živa, kalaj, čelik, zlato, srebro i svi ostali metali; maslo, salo, slanina, meso, sir, skorup, kajmak, mast; staklo, pepeo, pesak, zemlja, kamen, drvo (kad se što od zemlje, kamena, drveta gradi), led, vazduh, para (vodena) itd.

strana 29

MISLENE IMENICE[uredi]

Imena stvarima, koje se ne sastoje ni iz kakvog veštastva, niti su dostupne kojem bilo od naših čula, nego ih samo umom zamišljamo kao stvari, zovu se mislene imenice.

Primeri: zdravlje, bolest, slava, radost, pravda, krivda, sudbina, ljutnja, pretnja, radnja, strah, milina, visina, dubina, pamet, misao, snaga, sila, greh, grehota, san, stid, glad (one godine vladala je velika glad), žeđ (žeđ za osvetom), sladost (kakvu smo sladost imali slušati ga!), ljutina (pošto me je bila prošla ljutina), ponos, mir, savest, zavist, savet, zavet, briga, gnjev, dobro, zlo, pakost, smernost, starost, mladost, znanje, veština, blagost, mudrost, tuga, žalost, smelost, nada, zbilja, šala, veselje, junaštvo, istina, laž, pobeda, poraz, blizina, daljina, brzina, hitrina, sloga, sumnja, muka, nevolja, nagrada, kazna, pohvala, odlika, prilika, nezgoda, poruga, osuda, kleveta, uvreda, pokor, pomor, čudo, pogled, pomisao, promisao, svest, nesvest, zloba, tegoba, sramota, praznina, gorčina (to mi je pričinilo mnogo gorčine), vedrina, spavanje, umovanje, jadikovanje, mišljenje itd.

ROD U IMENICA[uredi]

Imenica čovek označava muško lice. Imenica golub označava mužjaka kod životinja.

Prema tome imenice čovek i golub jesu imenice muškoga roda.

Imenica žena označava žensko lice. Imenica golubica označava ženku kod životinja.

Prema tome imenice žena i golubica jesu imenice ženskoga roda.

Imenica dete označava ljudsko mladunče, ne označavajući mu rod. Imenica golupče označava ptičije mladunče, ne označavajući mu rod.

Ove imenice su nazvane: imenice srednjega roda.

Imenice muškog roda mogu se govoriti udružene s rečju taj: taj čovek; taj golub.

Imenice ženskog roda mogu se govoriti udružene s rečju ta: ta žena ta golubica.

Imenice srednjeg roda mogu se govoriti udružene s rečju to: to dete; to golupče. strana 30 U neživih stvari nema muškog, ženskog i srednjeg roda, ali se imenice koje znače njihova imena razređuju u rodove po tome da li se govore s rečima: taj, ta ili to, i prema tome su muškog roda one koje se govore s rečju taj; ženskog su roda one, koje se govore s rečju ta; a srednjeg su roda one, koje se govore s rečju to.

Primeri:
  1. Za muški rod: hrast, cer, brest, javor, glog; grad, dvor, plug, srp, obruč itd.
  2. Za ženski rod: jabuka, kruška, šljiva, višnja, trešnja, gunja, smokva itd.
  3. Za srednji rod: drvo, stablo, more, jezero, pero, mastilo, gvožđe, srebro itd.

Ovako se razređuju u rodove, po rečima taj, ta, to i one imenice, koje znače imena životinjama, u kojih nema iménȃ za označavanje roda:

jelen, jež, puž, jazavac, ris, rak, šaran, som, jastreb, orao, gavran, stršljen, mrav, skakavac, cvrčak, popak;

kamila, košuta, kornjača, riba, štuka, vrana, čavka, žunja, vidra, muva, osa itd.

BROJ U IMENICA[uredi]

Kad imenica znači jedno lice ili jednu stvar, onda ona stoji u jednini: stric, sestra, kuća, prozor, reka, planina.

Kad imenica znači mnogo lica ili mnogo stvari, onda ona stoji u množini: stričevi, sestre, kuće, prozori, reke, planine.

Jedninu i množinu imaju zajedničke imenice: seljak — seljaci; seljanka — seljanke; drum — drumovi; grad — gradovi; bor — borovi; reka — reke; put — putovi; nos — nosovi; mlaz — mlazovi; mraz — mrazovi.

Osobene imenice zato što znače krštena, ili inače osobeno nadenuta (sopstvena) imena, ne mogu imati množine: Milutin, Stojan, Ljubica, Milica, Srbija, Avala, Dunav, Skoplje, Niš.

Ali i osobene imenice, koje znače ime po narodnosti, i one koje znače ljudsko prezime, govore se i u množini:

Srbin — Srbi; Rus — Rusi; Nemanjići, Tomkovići, Daničići.

Zbirne imenice zato što već oblikom jednine znače mnogo lica ili stvari, naročito one koje postaju nastavkom je ili ad, nemaju množine: strana 31 cveće, granje, trnje, zverinje, komađe, busenje; — telad, jagnjad, čeljad, momčad, đačad.

Neke, pak, od onih koje postaju drukčijim nastavcima, govore se i u množini:

jato — jata, krdo — krda, stado — stada, roj — rojevi, čopor — čopori, ergela — ergele, vojska — vojske, društvo — društva, narod — narodi, porodica — porodice.

Veštastvene imenice zato što već same sobom znače celo veštastvo, kojem su ime, ne mogu imati množine.

bakar, gvožđe, srebro, zlato, mleko, sir, voda, vino, žito itd.

Neke, pak, od njih govore se i u množini, ali onda ne znače više jednog istog veštastva, nego više vrsta toga veštastva:

vȍde — znači: mora, jezera, reke, mineralne vode; vína — znači: belo, crno, slatko, oporo, krajinsko, smederevsko, župsko; sirovi (pogrešno je sirevi) — znači: običan sir, kaškavalj, tvrd sir mek sir, godomin, carić itd.; žѝta — znači: pšenica, ječam, ovas, krupnik itd.

Mislene imenice, prema onome što znače, neke imaju, a neke nemaju množine:

zdravlje, pevanje, igranje, svest, nesvest, gnjev; san — snovi, misao — misli, čudo — čuda, briga — brige, nevolja — nevolje, radost — radosti itd.

PRIDEVI[uredi]

Prema svome značenju pridevi se dele na opisne i prisvojne.

OPISNI PRIDEVI[uredi]

Pridevi koji se pridevaju imenicama da po kakvoći ili čemu bilo drugom opišu ono što imenica znači, zovu se opisni pridevi (prosti pridevi).

Primeri: bistra voda; sitna slova; oštar nož; tvrd kamen; belo brašno; zelena trava; suvo seno; rodna zemlja; zrelo grožđe; bogata žetva; pametne misli; mala telad; snažni volovi; brzi konji; hrabri vojnici; vredna domaćica; star čovek; pravedan sudija; prostrana livada; šareno cveće; slatke jabuke itd.

PRISVOJNI PRIDEVI[uredi]

Pridevi, koji se pridevaju imenicama da označe kome ili čemu pripada u svojinu ono što imenica znači, zovu se prisvojni pridevi. strana 32 Ovi se pridevi grade od imena onih lica ili onih stvari kojima pripada ono što imenica znači:

Primeri: očeva sablja; sestrino pletivo; čobanski psi; seoski birov; Đurđeva Jerina; materino mleko; detinja hrana; školska slava; poljski vazduh; seljačke kuće; večernja rȕmen; carski dvori; junačka sreća; Ivanj-dan (Ivanov dan); Banovo Brdo; Bȃnjȃ Luka (Banova Luka); orahovo lišće; zimski dani; đačke knjige; Petrovi konji; Ljubičina haljina; kmetova kuća; dečije igre; kruškovo drvo; kuhinski sudovi itd.

ROD U PRIDEVA[uredi]

Zato što jedan isti pridev može stajati uz imenice sva tri roda, da bi se mogao s imenicama složiti u rodu mora svaki pridev imati oblike za sva tri roda.

Primeri: beo sneg; bela hartija; belo mleko; Petrov zabran; Petrova livada; Petrovo seno.

NEODREĐENI I ODREĐENI PRIDEVI[uredi]

Ako pridev znači kakvoću neodređenog lica ili neodređene stvari, onda i on ima neodređeni vid pridevski.

Primeri: hrabar vojnik (makar koji) ne plaši se smrti. Donesi mi nȍv šešir (makar koji).

Ako li opisni pridev označava kakvoću određenog lica, ili određene stvari, onda i pridev ima određeni vid pridevski.

Primeri: hrȃbrȋ vojnik (o kome je već bila reč) izvuče sablju i poleti na neprijatelja. Donesi mi nȍvȋ šešir (između njih više, koji nisu novi).

Određeni vid pridevski postaje od neodređenog time što pridevi za muški rod dobiju nastavak (s dvotonim naglaskom), a u ženskom i srednjem rodu nastavci dobiju dvotoni naglasak: , . Uz to se često i u osnovi promene naglasci.

Primeri: nȍv, nȍva, nȍvo — nȍvȋ, nȍvȃ, nȍvȏ; stȁr, stȁra, stȁro — stȃrȋ, stȃrȃ, stȃrȏ; lȇp, lépa, lépo — lȇpȋ, lȇpȃ, lȇpȏ; hrábar, hrábra, hrábro — hrȃbrȋ, hrȃbrȃ, hrȃbrȏ; cȓn, cŕna, cŕno — cȓnȋ, cȓnȃ, cȓnȏ; žȗt, žúta, žúto — žȗtȋ, žȗtȃ, žȗtȏ.

Prisvojni pridevi govore se jedni uvek u vidu neodređenom, kao npr. kmȅtȏv, kmȅtova, kmȅtovo, Pѐtrȏv, Pѐtrova, Pѐtrovo; čovѐkov, čovѐkova, čovѐkovo; žѐnȋn, žѐnina, žѐnino. — Drugi se opet uvek govore u vidu određenom, kao strana 33 npr. sȑpskȋ, sȑpskȃ, sȑpskȏ; šȕmskȋ, šȕmskȃ, šȕmskȏ; škȍlskȋ, škȍlskȃ, škȍlskȏ, itd.

PRIDEVI ZA POREĐENjE[uredi]

Stupnji, koji se dobijaju poređenjem iste, ali nejednake kakvoće, označuju se pridevima za poređenje.

Od prideva beo poređenjem se dobije pridev belji, koji označuje viši stupanj iste kakvoće, i to je prvi red poređenja.

Od prideva belji daljim poređenjem dobija se pridev najbelji, koji označuje najviši stupanj iste kakvoće, i to je drugi red poređenja.

Pridevi za prvi red poređenja postaju od osnovnih prideva nastavcima: j, š, ij, npr. beo (bel) — belji; leplepši; novnoviji.

Pridevi za drugi red poređenja postaju kad se pridevu za prvi red poređenja predmetne slog naj i s njim spoji u jednu reč, npr. beljinajbelji; lepšinajlepši; novijinajnoviji.

Pri postajanju prideva za prvi red poređenja nastavkom j spaja se glas j sa suglasnicima koji se dese pred njim po zakonu jotovanja: dj u đ; tj u ć; lj u lj; nj u nj; zj u ž; sj u š. Tako i gj u ž; kj u č, hj u š. Primeri tvrd — tvrd-ji — tvrđi; ljut — ljut-ji ljući; bel — bel-ji — belji; crn — crn-ji — crnji; brz — brz-ji — brži; visok — (kad se odbaci ok) — vis-ji — viši. Tako i blag — blag-ji — blaži; jak — jak-ji — jači; tih — tih-ji — tiši.

Kad se pred j dese glasovi: b, v, p onda se između njih i j umeće glas l, koji se s j spaja u lj. Primeri: debeo — debel, (kad se odbaci el) deb-ji — deb-l-ji — deblji; suv — suv-ji — suv-l-ji — suvlji; tup — tup-ji — tup-l-ji — tuplji.

Kad se pred j dese glasovi: ž, ć, đ, r onda j prosto otpadne. Primeri: težak (kad se odbaci ak) — tež-ji — teži; vruć — vruć-ji — vrući; riđ — riđ-ji — riđi; širok (kad se odbaci ok) — šir-ji — širi.

Kad se pred nastavkom ij desi glas g ili k, onda se glas g pretvara u ž, a glas k pretvara se u č, npr. strog — strožiji; krepak — krepčiji.

NAGLASAK ILI AKCENAT U PRIDEVA ZA POREĐENjE[uredi]

Ma kakav naglasak ili akcenat imao osnovni pridev, u pripeva za prvi red poređenja koji postaju nastavcima j i strana 34 š svakad je na prvom slogu naglasak kratak-oštar a na drugom dug-dvotoni, npr. mlȃd — mlȁđȋ; lȇp — lȅpšȋ. U onih, pak, koji postaju nastavkom ij uvek je na slogu koji je pred iji naglasak kratak-blag, a na poslednjem slogu dugdvotoni, npr. nȍv — nòvijȋ, nòvijȃ nòvijȇ; razȗman — razùmnijȋ; zȁdovȏljan — zadovòljnijȋ; tvrdòglav — tvrdoglàvijȋ.

U prideva za drugi red poređenja uvek je dug-dvotoni naglasak na slogu nȃj, i taj isti i na poslednjem slogu, npr, nȃjnovijȋ, nȃjbogatijȋ, nȃjtvrdoglavijȋ.

PREGLED PRIDEVA ZA POREĐENjE PO NASTAVCIMA[uredi]

  1. Nastavkom j postaju ovi:
    • beo (bel) — bȅljȋ, nȃjbeljȋ; blag — blȁžȋ, nȃjblažȋ; bled — blȅđi, nȃjbleđȋ; brz — bȑžȋ, nȃjbržȋ; vruć — vrȕćȋ, nȃjvrućȋ; gluh — glȕšȋ, nȃjglušȋ; glȗv — glȕvljȋ, nȃjgluvljȋ; grk — gȑčȋ, nȃjgrčȋ; gust — gusći — gȕšćȋ, nȃjgušćȋ; drag — drȁžȋ, nȃjdražȋ; dug — dȕžȋ: nȃjdužȋ; živ — žȉvljȋ nȃjživljȋ; žut — žȕćȋ, nȃjžućȋ; jak — jȁčȋ, nȃjjačȋ; kriv — krȉvljȋ, nȃjkrivljȋ; krut — krȕćȋ, nȃjkrućȋ; lud — lȕđȋ nȃjluđȋ; ljut — ljȕćȋ, nȃjljućȋ; len — lȅnjȋ, nȃjlenjȋ; mlad — mlȁđȋ, nȃjmlađȋ; mlak — mlȁčȋ, nȃjmlačȋ; mrk — mȑčȋ, nȃjmrčȋ; rić — rȉđȋ, nȃjriđȋ; sed — sȅđȋ, nȃjseđȋ; skup — skȕpljȋ, nȃjskupljȋ; suh — sȕšȋ, nȃjsušȋ; suv — sȕvljȋ, nȃjsuvljȋ; tvrd — tvȑđȋ, nȃjtvrđȋ; tih — tȉšȋ, nȃjtišȋ; čvrst — čvȑšćȋ, nȃjčvršćȋ; čest — čȅšćȋ, nȃjčešćȋ; lasan (lasn) — lȁšnjȋ, nȃjlašnjȋ; tesan (tesn) — tȅšnjȋ, nȃjtešnjȋ; besan (besn) — bȅšnjȋ, nȃjbešnjȋ; gorak (gork) gȍrčȋ, nȃjgorčȋ.
    • Kad pridevu otpadnu dva glasa pred j:
      gladak — glȁđȋ, nȃjglađȋ; židak — žȉđȋ nȃjžiđȋ; kratak — krȁćȋ, nȃjkraćȋ; blizak — blȉžȋ, nȃjbližȋ; mrzak — mȑžȋ, nȃjmržȋ; nizak — nȉžȋ, nȃjnižȋ; plitak — plȉćȋ nȃjplićȋ; redak — rȅđȋ, nȃjrećȋ; sladak — slȁđȋ, nȃjslađȋ tanak — tȁnjȋ, nȃjtanjȋ; težak — tȅžȋ, nȃjtežȋ; uzak — ȕžȋ; nȃjužȋ; dalek — dȁljȋ — nȃjdaljȋ; visok — vȉšȋ, nȃjvišȋ; debeo, (debel) — dȅbljȋ, nȃjdebljȋ; dubok — dȕbljȋ, nȃjdubljȋ; grdan, — gȑđȋ, nȃjgrđȋ; žestok — žȅšćȋ, nȃjžešćȋ; širok — širȋ, nȃjširȋ.
  2. Nastavkom š postaju ovi:
    • lak — lȁkšȋ, nȃjlakšȋ; lep — lȅpšȋ, nȃjlepšȋ; mek, — mȅkšȋ, nȃjmekšȋ.strana 35
  3. Nastavkom ij postaju svi ostali, kojima se poređenje može označiti, npr.:
    • bogat — bogàtijȋ, nȃjbogatijȋ; vredan — vrѐdniji, nȃjvrednijȋ; gadan — gàdnijȋ, nȃjgadnijȋ; zdrav — zdràvijȋ, nȃjzdravijȋ; krepak — krѐpčijȋ, nȃjkrepčijȋ; krupan — krùpnijȋ, nȃjkrupnijȋ; star — stàrijȋ, nȃjstarijȋ; strog — stròžijȋ, nȃjstrožijȋ; hitar — hѝtrȋji, nȃjhitrijȋ, itd.
Nepravilno postaju za poređenje ovi pridevi:
  • dobar — bȍljȋ, nȃjboljȋ; zao — gȍrȋ, nȃjgorȋ; veliki — vȅćȋ, nȃjvećȋ; mali — mȁnjȋ, nȃjmanjȋ; dugdȕljȋ, nȃjduljȋ.

NE MOGU SLUŽITI ZA POREĐENjE[uredi]

  1. Pridevi koji znače kakvoću ili osobinu koja se ne može porediti, kao: slep, nem, hrom, sakat, mrtav, gladan, žedan, go, bos, gologlav, itd.
  2. Koji označuju od kakvog je veštastva što, kao: drven, gvozden, zemljan, srebrn, zlatan, bakren, itd.
  3. Koji znače čije je što, kao: Jovanov, Dragutinov, materin, sestrin, bratov, čovekov, ženin; detinji, ljudski, seoski, itd.

BROJEVI[uredi]

Prema razlikama u značenju brojevi su trojaki; osnovni, zbirni i redni.

  1. Osnovni brojevi (prosti brojevi) znače koliko je lica, životinja ili stvari iste vrste, kao:
    jedan vojnik, deset vojnika, sto vojnika, pet konja, dvadeset konja, pedeset konja; šest kuća, petnaest jabuka; trideset oraha, itd.
  2. Zbirni brojevi govore se onda:
    a) Kad se broji ono što znače zbirne imenice, kao:
    dvoje dece, troje čeljadi, petoro momčadi; desetoro jagnjadi, dvadesetoro teladi, itd.
    b) Kad se broje lica ili životinje raznoga roda, kao nas dvadesetoro (ljudi i žena); desetoro goveda (volova i krava); šestoro svinja (veprova i krmača), itd.
    v) Uz one imenice koje pȃrom ili oblikom množine znače celinu za brojenje, kao:
    dvoje rukavice (dva para rukavica); troje čarape (tri para čarapa); petore čizme (pet pari čizama); desetori strana 36 opanci (deset pari opanaka); — dvoja kola; troje kočije; desetere vile; četvore gusle; troje naćve; dvoji svatovi, itd.
  3. Rednim brojevima se označuje redno mesto koje zauzima lice ili stvar u redu, kao:
    prvi (na prvom mestu u redu); deseti (na desetom mestu u redu), itd.

ZAMENICE[uredi]

Zamenice su reči koje se upotrebljavaju u značenju drugih reči. One se dele u dve glavne vrste: lične i pridevne.

LIČNE ZAMENICE[uredi]

Lične zamenice označuju gramatička lica koja vrše radnju kazanu glagolskim oblicima, npr. ja govorim (ja stoji mesto imena onoga koji govori); ti čitaš (ti stoji mesto imena onoga lica koje čita); on piše (on stoji mesto imena onoga lica koje piše); ona veze (ona stoji mesto imena one koja veze), itd.

LIČNE ZAMENICE SU:[uredi]

Prvoga lica: ja; mi.

Drugoga lica: ti; vi.

Trećega lica:

Poznatog: on, ona, ono; oni, one, ona,

Nepoznatog: ko; što.

Neodređenog: neko; nešto.

Odrečenog: niko; ništa.

Složene: svako; svašto.

Svakoga lica: sebe; se.

PRIDEVNE ZAMENICE[uredi]

Sve ostale zamenice zovu se pridevne zato što, čineći svoju službu, mogu ići uz imenice i s njima se slagati u rodu i broju kao pridevi.

Po službi, koju pridevne zamenice čine, dele se one u ove vrste: pokazne; opisne; prisvojne; brojne.

POKAZNE ZAMENICE[uredi]

Pokaznim zamenicama pokazuje se na lice ili stvar čije se ime njima zamenjuje ili uz čije ime one stoje kao pridevi, kao: ovaj što stoji pred nama, ili ovaj čovek što stoji pred nama. strana 37 Pokazne zamenice su:

Prvoga lica: ovaj, ova, ovo.

Drugoga lica: taj, ta, to.

Trećega lica:

  • Poznatog: onaj, ona, ono.
  • Nepoznatog: koji, koja, koje.
  • Neodređenog: nekoji-a-e;
    neki-a-o.
  • Odrečenog: nikoji, nikoja, nikoje.
Složene svakoji, svakoja, svakoje;
svaki, svaka, svako;
kojekoji, kojekoja, kojekoje

Svakog lica: sam, sama, samo.

OPISNE ZAMENICE[uredi]

Opisnim zamenicama zamenjuju se opisni pridevi, kojih je značenje već poznato, kao: ova jabuka je slatka, a i ta je ovaka (tj. slatka); to je pero tvrdo, a i ovo je takvo (tj. tvrdo), itd.

Opisne zamenice su:

  • Prvoga lica: ovakav, ovakva, ovakvo;
    ovaki, ovaka, ovako.
  • Drugog lica: takav, takva, takvo;
    taki, taka, tako.
  • Trećeg lica:
    • Poznatog: onakav, onakva, onakvo;
      onaki, onaka, onako.
    • Nepoznatog: kakav, kakva, kakvo;
      kaki, kaka, kako.
    • Neodređenog nekakav, nekakva. nekakvo;
      nekaki, nekaka, nekako.
    • Odrečenog: nikakav, nikakva, nikakvo;
      nikaki, nikaka, nikako.
   Složene svakakav, —kva, —kvo;
svakojak, —ka, —ko;
kojekakav, —kva, —kvo.
  • Svakog lica: isti, ista, isto.

strana 38

PRISVOJNE ZAMENICE[uredi]

Prisvojnim zamenicama zamenjuju se prisvojni pridevi, npr. moj brat (moj znači ono što bi značio prisvojni pridev načinjen od mojega imena); tvoj šešir (tvoj znači ono što bi značio prisvojni pridev načinjen od tvoga imena), itd.

Prisvojne zamenice su:

  • Prvoga lica: moj, moja, moje;
    naš, naša, naše.
  • Drugoga lica: tvoj, tvoja, tvoje;
    vaš, vaša, vaše.
  • Trećega lica:
    • Poznatog: njegov-a-o; njen-a-o;
      njezin-a-o; njihov-a-o; njin-a-o.
    • Nepoznatog: čij, čija, čije.
    • Neodređenog: nečij, nečija, nečije.
    • Odrečenog: ničij, ničija, ničije.
   Složene svačij, svačija, svačije;
koječij, koječija, koječije.
  • Svakoga lica: svoj, svoja, svoje.

BROJNE ZAMENICE[uredi]

Brojne zamenice imaju dvojako značenje: značenje broja i značenje mere ili veličine, npr. U ovoj kući ima desetoro čeljadi, a toliko ih je i u onoj (toliko znači da i u onoj kući ima desetoro čeljadi). Ovaj konopac je dugačak deset metara, a i taj je ovoliki (ovoliki znači da je i drugi konopac dugačak deset metara) itd.

Brojne zamenice su:

  • Prvoga lica: ovoliki, ovolika, ovoliko.
  • Drugoga lica: toliki, tolika, toliko.
  • Trećega lica:
    • Poznatog: onoliki, -a, -o.
    • Nepoznatog: koliki, -a, -o.
   Neodređenog: nekolika (čoveka, povesma);
nekolike (žene, pare);
nekoliko (za više od četiri).
    • Odrečenog: nikoliko.
    • Složene: vaskolik, svakolika, svekoliko.
  • Svakoga lica: sav (vas), sva, sve.

strana 39 Napomena. Ima ih koji mesto sve pišu svo, npr. svo selo, svo društvo. To je pogrešno. Treba pisati sve selo, sve društvo, itd.

GLAGOLI[uredi]

Nekadašnje glagolati znači današnje govoriti. Pošto glagolati, tj. govoriti znači radnju to se i sve reči koje znače radnju zovu glagoli.

Glagoli znače:

  1. Raditi, npr. govoriti, pisati, čitati, orati, kopati itd.
  2. Menjati svoje stanje, npr. bledeti, sédeti (postajati sed), gojiti se, razboleti se, mrznuti se, topiti se, ogladneti, sustati, pocrneti, osiromašiti, ostariti, itd.
  3. biti ili bivati, napr. biti, bivati, postati, nastati, nestati, prestati, itd.

GLAGOLI PO PRELAŽENjU RADNjE[uredi]

Po prelaženju radnje glagoli su: neprelazni, prelazni i povratni.

Neprelazni su glagoli oni, kojima radnja ne prelazi ni na šta, tj koji nemaju predmeta radnje. U neprelazne glagole idu:

  1. Oni koji znače bivanje, npr.
    biti, bivati, postati, nastati, nestati, ostati, dostati, prestati, vrédeti, važiti, danjivati, noćivati, trajati, boraviti, stanovati, devovati, momkovati, itd.
  2. Oni kojih se radnja zbiva u samom onome koji radi, te ni oni ne mogu imati predmeta radnje, npr.:
    sѐdeti, ležati, stajati, klečati, dremati, žmuriti, zevati, kijati, stenjati, kašljati, spavati, snivati, treptati, namigivati, plakati, uzdisati, bolovati, zepsti, goreti, čeznuti, isparavati, grmeti, sevati, pucati, ginuti, mreti, mirisati (ruža miriše), smrdeti, žudeti, očajavati, službovati, trgovati, cvetati, rasti, padati, duvati (vetar duva), klijati, nicati, listati, bazdeti, blenuti, bdeti, skapati, crći, sijati, svetliti, itd.
  3. Oni koji znače da nešto menja svoje stanje, npr.:
    slabiti, mršaviti, stareti, osiromašiti, zreti, venuti, bledeti, crveneti, žuteti, rudeti, trunuti, uskisnuti, oćelaviti, oronuti,ogoleti,oslepeti, onemeti, ogluviti, osedeti itd.
  4. Oni koji znače kako se šta kreće, npr.:
    strana 40ići, šetati, trčati, klecati, mrdati, hramata, puziti, skakati, plivati, leteti, kliziti, jezditi, teći, (voda teče), mileti, gamizati, itd.
  5. Koji znače kako šta daje glas od sebe, npr.
    govoriti, brbljati, zviždati, jaukati, jecati, ječati, ŕkati, rikati, ȑzati, múkati, blejati, vrečati, skičati, vrištati, groktati, urlikati, lajati, kukurekati, kakotati, cvrkutati, gakati, torokati, blebetati, graktati, kreketati, pištati, cičati, krečati, maukati, klepetati, klokotati, klicati, kliktati, šištati, šuštati, tutnjiti, brujati, zvečati, zvoniti, škripigi, zvučati, zveketati, zvrktati, frktati, gukati, grkati (grlica grče), njištati, itl.

Prelazni glagoli su oni koji imaju predmet na koji prelazi radnja koju znače npr.
učiti (đake), pisati (pismo), orati (njivu), kovati (sekiru), brati (jabuke), čuvati (ovce), kositi (livadu), zidati (kuću), tkati (platno), šiti (haljinu), mesiti (hleb), piti (vodu), čitati (knjigu), itd.

Napomena. Od nekog vremena počeše u književnom jeziku upotrebljavati glagol čuditi kao prelazan glagol, npr. „Mene više ne čudi drskost g. doktora da brani stvari, koje se ne mogu odbraniti; nego me čudi da se urednik Srpskog Književnog Glasnika nije ni jednom reči opravdao od toga napisa“.

Na ovaj način upotrebljen glagol čuditi nalazi se i još u po kojeg pisca. Međutim to je prosto kvarenje književnog jezika. Jer u srp. jeziku ne postoji prelazni glagol čuditi, nego postoji samo povratan glagol čuditi se, koji zahteva dopunu u trećem padežu: čuditi se kome; čuditi se čemu.

Povratni glagoli su oni koji znače radnju koja se, povraća i vrši na onome koji je radi. Uz te glagole ide uvek lična zamenica svakog lica se, i ona označava predmet. Tako je u ovih glagola jedno isto lice i podmet i predmet.

  • Primeri: Dragiša se umiva; Mara se češlja; Milica se greje; Milutin se oblači; Nenad se brani itd.

U povratne glagole idu i uzajmično povratni glagoli koji znače radnju koju mogu raditi samo više lica i to tako da radnja uzajmično prelazi od jednih na druge npr.
slagati se, potpomagati se, ljubiti se, mrziti se, svađati se, tući se, itd. strana 41

GLAGOLI PO TRAJANjU RADNjE[uredi]

Po trajanju radnje glagoli se dele na trajne, trenutne i učestane.

Trajni glagoli su oni koji znače radnju trajnu i neprekidnu, kojoj se vreme trajanja ne ograničava npr.
pisati, čitati, vojevati, kmetovati, vladati, ići, teći, leteti, sijati, itd.

Trenutni glagoli su oni koji znače radnju trenutnu, tj. koja se svršava cela u trenutku, ili se označava početak ili svršetak radnje npr.

1. koji označavaju celu radnju: ustati, skočiti, trenuti; 2. koji označavaju početak radnje: zapevati, poći, potrčati, zapostiti, pogledati; 3. koji označavaju svršetak radnje: doći, dotrčati, doputovati, doterati, dočekati, itd.

Učestani glagoli su oni koji znače radnju koja se s prekidanjem ponavlja ili učestava.

  • Na primer: ustajati, sedati, dolaziti, odlaziti, zapitkivati, zastajkivati, izvirivati, zapisivati, pročitavati, itd.

Ovamo dolaze i oni glagoli koji znače radnju koju ne može raditi jedno lice, nego više njih jedno za drugim.

  • Na primer: porazbolevati se, poumirati, poizdolaziti, poizodlaziti, poisprovlačiti se, popadati, poustajati, itd.

PRILOZI[uredi]

Prilozi se dele na: priloge za mesto, priloge za vreme i priloge za način.

Prilozi za mesto prilažu se glagolima da označe mesto na kom se vrši ono što glagol znači.

  • Na primer; gde, ovde, onde, tu, ovamo, onamo, tamo, kamo, kuda, ovuda, onuda, tuda, svuda, gore, dole, blizu, bliže, daleko, dalje, unutra, iznutra desno, levo, ostrag, napred, čak, dovde, donde, dotle, odatle, odakle, odavde, odande, ozgo, ozdo, svukud, nekud, kojekuda, tamo, ovamo, onamo, izbliže, izdalje, itd.

Prilozi za vreme prilažu se glagolima da označe vreme u koje se zbiva ono što glagol znači.

  • Na primer: kad, sad, tad, ovda, onda, jutros, danas, večeras, juče, sinoć, sutra, rano, docne, letos, zimus, proletos, jesenas, noćas, odmah, opet, ikad, nikad, nigda, svakad, svagda, uvek, skoro, tek, istom, kadšto, onomad itd.

strana 42 Prilozi za način prilažu se glagolima da označe način na koji se zbiva ono što glagol znači.

  • Na primer: kako, tako, ovako, onako, kao, badava, uzalud, svojski, junački, momački, ljudski, navlaš, hotimice, nehotice, posebice, pojedince, jedva, skupa, zajedno, brzo, polagano, postupno, hitro, nemarno, namerno, natraške, potrbuške, ničice, nauznako, glavačke, porebarke, itd.

Ovamo idu i prilozi koji znače meru.

  • Na primer: vrlo, veoma, dosta, više, mnogo, odveć, suviše, malo, pomalo, poviše, dugo, zadugo, pozadugo, dovoljno, itd.

Prilozi još stoje i uz prideve i uz priloge da označe u kolikoj je meri ono što znači pridev ili prilog pred kojim oni stoje,

  • Na primer: veoma oštar, vrlo star, jedva dobar, najviše kriv, dovoljno pažljiv, odveć hladan, jedva dovoljno, vrlo rano, odveć kasno, mnogo dalje, dosta bliže, itd.

PREDLOZI[uredi]

Predlozi se dele u grupe značeći:

  1. Položaj spram nečega, npr.: blizu kuće, do zida, kraj vatre, pred kućom, pored crkve, ispred nas, iza vojske, oko mene, pri zemlji, sproću nas, nasuprot nama, kod stoke, za vama, na brdu, o klinu, po polju, sa zemlje, itd.
  2. Položaj više ili niže nečega, npr. više mene, niže sela, vrhuvrhpovrh kuće, nad nama, pod stolom, iznad njega, ispod kola, pod nogama, itd.
  3. Položaj u unutrašnjosti nečega, npr. sredusred vinograda, posred glave, nasred sobe, u čaši, među braćom, iz puške, između bregova, itd.
  4. Pravac, npr. duž reke, put sunca, k vodi, niz livadu, uz brdo, kroz Kosovo, mimo dvore, pored mene, od kuće, preko mora, itd.
  5. Vreme, npr. pre zime, posle podne, za dan, do Uskrsa, od ponoći, itd.
  6. Zamenu, npr. mesto komada dade detetu čitavu pogaču, namesto, umesto.
  7. Društvo ili zajednicu, npr. s mojim bratom, sa svojim ocem.strana 43
  8. Izuzimanje ili odlučivanje, npr. bez mene, osimsemosem njega, izvan grada, okrom svega toga.
  9. Uzrok, npr. zbog zime, rad noći se zublje uvijaju, radi pravde, iz inata, s nerada je propao.

SVEZE[uredi]

Sveze znače:

  1. Zajednicu lica ili stvari, npr; Petar i Pavle uđoše u kuću. Donesi mi pero i hartiju.
  2. Spojnost radnje, npr. Dete jedva dočeka i pođe s njim. Bio jedan čovek pa imao jedinca sina. Reče pa uteče. On ište te ište. Ja čitam a on sluša.
  3. Isključivanje, npr. Ili kupi alat, ilʼ ostavi zanat. Voljʼ ti piti, voljʼ ti kapu kupiti. Niti grmi, nitʼ se zemlja trese, nitʼ udara more o bregove.
  4. Suprotnost, npr. San je laža a bog je istina. Nije mi on neprijatelj, nego mi je naprotiv prijatelj. Hteli smo poći, ali nismo mogli.
  5. Nameru, npr. Primaknem se kako bih mogao bolje videti. Došao sam da ti to saopštim.
  6. Pogodbu, npr. Ješćemo ako budemo gladni. Pio bi on da je žedan.
  7. Uzrok, npr. Volim dati konja na razmenu, jer ne mogu peške putovati. Žao mu je što će dati blago.

PROMENLjIVE I NERPOMENLjIVE REČI[uredi]

Imenice, pridevi, brojevi, zamenice i glagoli ne govore se svaki put onako kako se reknu jedanput, nego se prema potrebi smisla drugi put reknu drukčije, treći put opet drukčije, itd.

  • Primeri: Dobar sin izvršuje što otac naređuje. Dobrom sinu dužnost je da izvrši što otac naredi. Dobri sinovi uvek su izvršivali što su ocevi naređivali. Jedan drugom rane zavijahu. Popadaše jedni pored drugih. — I ovaj i onaj dan ostaće mi večito u pameti. Proklet bio i ovoga i onoga sveta!

Zbog toga što se tako promenljivo upotrebljavaju imenice, pridevi, brojevi, zamenice i glagoli zovu se promenljive reči. strana 44 Prve četiri vrste: imenice, pridevi, zamenice i brojevi imaju zajednički naziv: imena.

Glagoli čine zasebnu kategoriju promenljivih reči.

Prilozi, predlozi, sveze i usklici govore se svaki put onako, kako se reknu jedanput, i s toga se zovu nepromenljive reči ili rečce.

IMENSKI I GLAGOLSKI OBLICI[uredi]

Što se promenljive reči ne govore svaki put onako kako se reknu jedanput, nego se drugi put reknu drukčije, treći put opet drukčije itd. kaže se da one menjaju svoj oblik.

Imena, tj. imenice, pridevi, brojevi i zamenice menjaju svoje oblike u glavnome na jedan način, po padežima i zato se njihovi oblici zovu imenski oblici.

Glagoli menjaju svoje oblike sa svim drukčije: po vremenima, licima, načinima i zato se njihovi oblici zovu glagolski oblici.

OSNOVE I NASTAVCI[uredi]

U oblicima promenljivih reči raspoznaju se dva dela: jedan koji nosi glavno značenje reči, i koji u svima oblicima ostaje nepromenljiv, i zove se osnova, i drugi koji se na osnovu nastavlja i menja se da bi reč promenila oblik, i zove se nastavak. Primeri: knjiga, knjige, knjigom, knjigama; pevati, pevam, pevaju, pevali su.