Смрт Уроша Петога/12

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

ЧИН ДРУГИ
◄   ПОЈАВА II ПОЈАВА III ПОЈАВА IV   ►

ПОЈАВА III
Вукашин, Урош, доцније В. Дијак с повељом у руци.

 
УРОШ:
Откуд неред у Приштини, куме?
Вукашин:
Узмутио Арсин син грађанство
Што властелу издајничку казних
У имању и на домаћима.
УРОШ:
О тој казни до сад не знадијах.
ВУКАШИН:
Да издајство не би још и даље
Ширило се око нас, мој царе,
Требало је лупити по њему
Хитним, јаким ударом, од кога
Да већ главе не узмогне дићи.
Ти у лову два дни борављаше
Кад ја издах нуждан за то налог.
УРОШ:
Ипак, краљу, требало је цара
Почекати за тол' важан посао.
Видиш шта си с војном на Лазара
Предузетом преко воље моје
Урадио? разузд'о олују,
Те до прага већ нам дотутњила.
ВУКАШИН:
К'о све друге растјераћ' и ову;
А по томе благо сунце мира
Сијаће нам без захода, царе.
Код Лазара онолико моћна
Не могасмо надати со тому.
(Улази В. Дијак.)
Јеси л' готов?
УРОШ:
Какво писмо, ђаче?
ВУКАШИН:
Позив у рат на Приштинско племство,
Да се царским печатом утврди.
(Даје цару писмо; цар га чита, па каже строго ¬Дијаку.)
УРОШ:
Ти у моје написа га име!
Допуштење кад ти на то дадох?
ВУКАШИН:
Поред моје требаше л' и твоја,
Кад нам пр'јети једнака опасност?
УРОШ:
Твоја војна, буд' и брига твоја;
Не дам собе у њу пом'јвшати.
(Дере повељу.)
Ако племство одрече послушност,
Тој срамоти не дам да м' изложиш.
Жарио си, како знаш сам гаси. (Одлази)
ВУКАШИН:
Јеленину науку ту видим.
Ну гледај га, кад м' у стези види
Как' охоло већ преда мном диже
Царску главу! Хо, не хитај, момче,
Так' не хитај, могу ти је лако
Све до црне покучити земље.
ДИЈАК:
Ја се твому стрпљењу и чудим.
ВУКАШИН:
Не, не бих га трпио да не знам,
Да сва снага његовога духа
Преко р'јечи даље не одлази.
Па матере да му није, вјеруј,
Стид би мене било
И мислити само да г' уклоним. —
Одмах другу повељу напиши,
А у моје име. У земљи нам
И онако цар не значи ништа.
(Одлази Дијак.)


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 117 година.