Смрт Уроша Петога/11

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

ЧИН ДРУГИ
◄   ПОЈАВА I ПОЈАВА II ПОЈАВА III   ►

ПОЈАВА II
Вукашин, В. Дијак и пређашњи.

 
ВУКАШИН:
Нит' од Балше, нити од Дејана
Каква гласа! Шта се то већ ради?
Без одгода крени на пут, Драшко,
И мојему зету Балши кажи
Да прегазив земљу Алтомана
У Мачву се што брже провуче,
Па удари кнезу иза леђа.
Пут прелети и тамо и амо.
(Драшко одлази)
Лазар дакле не хтје да се склони
На предлоге мирне Римљанина,
Но продире у Рашку ми област.
Ни мислити није да ће моћи
Задржат' га војевода Срећко
Док ми браћа приспију са војском.
Поткр'јепит' га треба. А чиме ћу?
Нећу војске из те клете Рашке;
Ал' уздано ослонит' се могу
На оближњу приштинску властелу.
ВИДОЈЕ:
Сад је, краљу и та огорчена,
Што узесмо одбјеглој господи
У таоство сву домаћу чељад.
ВУКАШИН:
Ништа за то. Од цареве стране
Позваћу је под оружје. Ђаче,
Напиши ми одмах позивницу.
(Дијак одлази, а Влатко ступа унутра.)
Ти си, Влатко? Напр'јед. Шта доносиш?
ВЛАТКО:
Син војводе Арса и још неки
Власт'очићи грађане нам буне,
Позивљућ' их да ударе на град
Гдје таочад држиш затворену.
ВУКАШИН:
Је ли можно да толико смију
Та безумна момчад? А грађани?
ВЛАТКО:
Већ су многи уз њих прионули.
ВУКАШИН:
Хајд', Видоје, па са дворском четом
Све растјерај.
ВЛАТКО:
Још почекај, краљу.
Паметнији већ их савјетују
Да с' окане силе нерасудне,
А обрате с скромном молбом теби,
Да таочад милостиво пустиш.
Ови сад те и моле за приступ.
ВУКАШИН:
Ни једне им не отпуштам главе.
Одмах врши, Видоје, мој налог.
ВИДОЈЕ:
О мој краљу, ево красне згоде
Да трађане и властелу стишаш,
Те сви радо да ти под ст'јег дођу.
Требају ти, краљу мој, за сада.
ВУКАШИН:
Ну докле ће сви нереди ови
Докле ћ' ићи? Најприје властела,
Па с' окужи ето и грађанство.
Зло би било да попустим сада.
ВИДОЈЕ:
Добро није, али ипак треба.
ВУКАШИН:
Треба, треба! Ох, онима тешко
Који сада краља натјерују
Да покучи под невољом главу!
Иди, Влатко, саслушаћу молбу,
А силом ћу укротити силу.
Ти, Видоје, спремну држи чету.
(Видоје и Влатко одлазе.)


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 117 година.