Smrt Uroša Petoga/12
POJAVA III
Vukašin, Uroš, docnije V. Dijak s poveljom u ruci.
UROŠ:
Otkud nered u Prištini, kume?
Vukašin:
Uzmutio Arsin sin građanstvo
Što vlastelu izdajničku kaznih
U imanju i na domaćima.
UROŠ:
O toj kazni do sad ne znadijah.
VUKAŠIN:
Da izdajstvo ne bi još i dalje
Širilo se oko nas, moj care,
Trebalo je lupiti po njemu
Hitnim, jakim udarom, od koga
Da već glave ne uzmogne dići.
Ti u lovu dva dni boravljaše
Kad ja izdah nuždan za to nalog.
UROŠ:
Ipak, kralju, trebalo je cara
Počekati za tol' važan posao.
Vidiš šta si s vojnom na Lazara
Preduzetom preko volje moje
Uradio? razuzd'o oluju,
Te do praga već nam dotutnjila.
VUKAŠIN:
K'o sve druge rastjerać' i ovu;
A po tome blago sunce mira
Sijaće nam bez zahoda, care.
Kod Lazara onoliko moćna
Ne mogasmo nadati so tomu.
(Ulazi V. Dijak.)
Jesi l' gotov?
UROŠ:
Kakvo pismo, đače?
VUKAŠIN:
Poziv u rat na Prištinsko plemstvo,
Da se carskim pečatom utvrdi.
(Daje caru pismo; car ga čita, pa kaže strogo ¬Dijaku.)
UROŠ:
Ti u moje napisa ga ime!
Dopuštenje kad ti na to dadoh?
VUKAŠIN:
Pored moje trebaše l' i tvoja,
Kad nam pr'jeti jednaka opasnost?
UROŠ:
Tvoja vojna, bud' i briga tvoja;
Ne dam sobe u nju pom'jvšati.
(Dere povelju.)
Ako plemstvo odreče poslušnost,
Toj sramoti ne dam da m' izložiš.
Žario si, kako znaš sam gasi. (Odlazi)
VUKAŠIN:
Jeleninu nauku tu vidim.
Nu gledaj ga, kad m' u stezi vidi
Kak' oholo već preda mnom diže
Carsku glavu! Ho, ne hitaj, momče,
Tak' ne hitaj, mogu ti je lako
Sve do crne pokučiti zemlje.
DIJAK:
Ja se tvomu strpljenju i čudim.
VUKAŠIN:
Ne, ne bih ga trpio da ne znam,
Da sva snaga njegovoga duha
Preko r'ječi dalje ne odlazi.
Pa matere da mu nije, vjeruj,
Stid bi mene bilo
I misliti samo da g' uklonim. —
Odmah drugu povelju napiši,
A u moje ime. U zemlji nam
I onako car ne znači ništa.
(Odlazi Dijak.)
|