Скендербег/17

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

2
◄   1 Дејство треће 3   ►

2.
 
ТОПИЈА, пређашњи
 
МАМИЦА (ђипи): Мати, Топија, Топија!
ВОЈИСАВА: Како је у стану, Топија?
ТОПИЈА: Краљице, није најбоље; Светиград је пао!
ВОЈИСАВА (после ужасног ћутања): Шта ради Ђорђе?
ТОПИЈА: Лав, кад му путове препрече, тек је онда страшан.
МАМИЦА: Нисмо дакле пропали?
ВОЈИСАВА: Ко је бранио град?
ТОПИЈА: Петар Перлат.
МАМИЦА. А ти?
ТОПИЈА: Ударао сам при нападу на непријатељске шаторе, као што је Скендербег заповедио.
ВОЈИСАВА: И Перлат упустио град?
ТОПИЈА: Краљице, не криви га; јер Перлату, што се храбрости тиче и његове и његових момака, не би змајеви могли град отети.
ВОЈИСАВА: Дакле издао је?
ТОПИЈА: Ево како је издао: шездесет хиљада војске прекрилило је поље и опет је волео Мурат освојити ¬град без муке. Он пошље Петру посланике да му се преда, обећавајући му да ће га начинити пашом од Албаније, и дати му шест стотина кеса; али Петар одговори просто: „Мени је Скендербег поверио град да га браним, а не да га предајем. Цар има војске и одвише, па ће га моћи и мачем освојити".
МАМИЦА: Знала сам ја да Петар не може бити издајица.
ВОЈИСАВА: Како је даље било?
ТОПИЈА: Цар заповеди топовима град бити и кад толико провали да се могло како тако унутра, заповеди да се јуриш учини и са свију страна навале Турци на град. О, краљице, како да ти опишем оно чудо, које сам гледао с брега, кад се Турци стекоше око зидова. Једни носе полуге и циглу одбијају, други греде и даске да скеле начине, тамо други прислонили лестве и с мачем у зубима трче као помамни уз бедеме. Али храброст Перлатова не да прећи преко зида, него их стрмоглавце шиљу јунаци натраг у шанчеве.
ВОЈИСАВА: Ви сте то гледали спокојно?
ТОПИЈА: Тако је гласила заповест Скендербегова. На једанпут покуља с града врела смола и катран, и Турцима се од муке кожа најежи. Потом полети необичне величине камен, раздроби и поруши све начињене скеле око града и ове падајући пригуше многе од оних, који су их с опасношћу живота поправили. Сад и наш војвода да знак, те и ми с три стране нападнемо на шаторе турске, и на оне што џебану чувају. Ово је била нова забуна за Мурата, зато прекине јуриш, почем су се три сата узалуд тукли.
ВОЈИСАВА: Штета незнатна за Мурата.
ТОПИЈА: Штета је била велика; али је сила голема, а Турчин не жали људе, колико и скотове. — Други дан почне Перлат оправљати зидове, јер Турцима нуждан би одмор; но наш бодри војвода спазивши, како су у нереду, једу, пију, ил' спавају, поведе нас тајним путем, те изненада нападнемо на њих и триста јада почини.
ВОЈИСАВА: Све лепа дела; па опет је град изгубљен.
ТОПИЈА: Послушај даље, светла госпођо: Паше, да би свога цара развеселиле, трипут истога дана удараше на град, и ништа не учинише. Перлату обрицаше цар блага и достојанства, али све залуду би, док једног Дибрежанина не наведе сотона да покор учини.
ВОЈИСАВА: Какав покор?
ТОПИЈА: Знаш да се у Светиграду налази само један кладенац из кога људи воду пију. Један од грађана, јамачно поткупљен од Мурата, падне на ђаволску мисао, те баци мртва пса у кладенац. Теби је познато, краљице, да наши људи волели би живота растати се, него погану воду пити, па сви из гласа повичу да се град преда.
ВОЈИСАВА: Имају ли свести?
ТОПИЈА: Залуду је Петар саветовао и говорио да то није греота у нужди; залуду је заповедио да се кладенац очисти и освети; залуду је он први пио пред скупљеним народом од освећене воде: сујеверје нема ушију да слуша, ни очију да види што је добро и полезно, већ мало и велико викаше из гласа: „отварај, отварај"!
ВОЈИСАВА: О, слепоће људи!
ТОПИЈА: Са сузама у очима мораде Петар општој жељи уступити, али као прави домородац и ту гледаше да о мање зла прође: зато обећа Турцима да ће им предати град, ако му допусте с целом војском и осталим житељима изићи из града невредимо и оружје задржати. Мурат, укроћен многом штетом, лако пристане на то, те тако Светиград опет падне у руке нашим непријатељима.
ВОЈИСАВА: Шта ради Ђорђе?
ТОПИЈА: Кад је разабрао за предају града, пукоше му усне и крв их обли. Ти знаш, краљице, шта значи, кад Тоорђу усне пукну. Ал' је наскоро љутину надвладао. Сад спеши Кроји да не би Турци на неприправну напали. Но у путу обилази околна места, уређује што је нужно и чете своје умножава.
МАМИЦА: Не бој се, мајко, није све изгубљено.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 164 године.